Književne novine

Godina IX. Nova serija, br. 61

\

Povodom dvadesetogodišnjice smrti

Nušićev

(iuh

Milan BOGDANOVIĆ

O Nušiću se damas malo Sta može reći tu nekoliko rečenica, a da Đe bude makar i u približnoj srazmeri sa. onim vrednostima koje mi danas osećamo da je ovaj icuzetno „mdaroviti komediograf imao. Što se više udđaljujemo od Nušića i što nam se više kroz niz qodina otkriva koliko je on neza· menljiv i kako je izvanredno teško, da ne kažem nemogućno, dobiti jednog novoga Nušića, — to se sve više, razumljivo i prirodno, i sve življe, oseća koliko je to đoista bio pisac izuzetnih „komediografskih kapaciteta. I kad danas pokušavam da sebi samom odgovorim na pitanje, šta je stožerno, dakle u samoj srži bilo ono

” elementarno u vrednostima Nušićevih tekstova | što doista ostaje besmirtno, — onda ne vidim drugi odgovor nego da ukažem na izvanrednu živost duha, prema tome i

na izvanrednu elastičnost duhovi-

tosti, koje. je taj rođeni humorist

i satiričar imao, |. Bekao sam humorist i satirićar pre svega zato što Nušić u suštimi jeste i jedno .,j drugo, ono prvo „možda potencijalnije drugo, a onda i zato još što se ta dva kvaliteta neizbežno sažimaju i jedan drugim oplođuju u liku pravog suštastvenoga· komediografa. Nušić. je doista, pre svega, hunmorist. Dakle pisac od noiscrpnoga đuha i duhovitosti i od izvanredno izoštrene duhovite opservacije da motiv smešnoga oko sebe, u sredini i u ljudima, zapazi i OžiVOLVOri. Ali Nušić je i satiričar prosto zato što smešno, kađ je u životu zapaženo i iz života nanovo.oživljeno, ne može a da ne bude, makaF i u shrivenim svojim odjecima, i satirično.

Nušić je satiričnu pođlogu izobličavanja smešnoga u našim ljudima i našem životu đugo vremena brižljivo zatajivao. On je to, u svoje vreme i u prvom ·perjođu svona rada, i morao da čini, da ne bi satirični motiv pretvorio u, oštri cu protiv sebe samoga. Ali se.salirični imbuls u njemu postepeno pretvorio u imperativ i u kasnijem periodu svoga rada on je doista sebe, ođ pisca koji je Švercovao satiru, kako sam to jednom prilikom i davno rekao, uzđigao do otvorenog i kao britka sablja oštrog satiričara. .

Ali ono Što ostaje kao vrhovni kvalitet Branislava Nušića. za mene je i damas njegova neiscrpna a raskošna duhovitost. On je izvan=rednom sposobnošću iz reči izvlačio onu njenu lateninu snagu da razvedri čoveka koji je čuje, da mu izgladi bore na čelu i usne razvuče u blagotvoran osmeh.. Kad kažem latentnu snagu preči,

steriju reče nego pojam reči uzimim u množini, kao zbir reči, i tu gledam pravu Nušićevu snagu; da reči jedne drugima protivpoloži, da ih pretvori u sudaranje, da iz njih, kao kad čelik udari u kremen, izvuče vamicu. I to uvek onu vamicu koje će đa kresne, da upali i, šbo je najvažnije, da pogodi ade treba. Mislim, doista, da Je Nušić u tom pogledu ne samo nenadmašen kod. nas, kad ga.čovek poređi i 64 onima pre njega i sa onima posle njega, nego u punom, živom smislu nenadoknadiv. ~

TI ako mi danas nemamo jednog Nušića i ne znamo kada ćemo ga

imati, nije razlog u tome Što nama .

nedostaju pisci od opservacije i od razumevanja motiva za satjru, neo zato Što je vrlo teško, upravo izvanredno teško, biti pisac sa takvom živošću i snagom duha, sa tom aparaturom i registraturom duhovitosti kakvu je Nušić imao. Jer komeđija, pa i satirična komedija, smešni pa i satitični, oštri sadržaj ao takom može se. napra~

'neqo OVO”

'VOTU

·znate, jedan vojni

ne' shvatam to' nikako kao neku mi- svoju reč, primi se mesta profe~,

sora retorike na Vojnoj akademiji.

Nušić (crkež Pjera Križanića)

viti kad ljuđi umeju đa vide i zapaze ono što je smešno i kao smešno za saticu. Ali je vrlo teško, izuzetno teško, to oploditi sa duhom. A bez duha satira ostaje nc-

moćna. Tu potenciju ·'duha Nušić je imao i zato ja upravo nju danas i gledam kao najveći kvalitet Nušićeve komediografske literature. .

X aham (MM. ay A IBAN avi

kao govornik

jede” KULUNBŽIĆ

Nušić je bio odličan govornik. Napisao je Knjigu o govorništvu, „Retoriku“, i pređavao tu discipli mu na Vojnoj akademiji. Kako je došlo do toga? ı e

Umro, između dva rata, jedan

vojni ministar, a Nušić, koji je

inače' vrlo često bio pozivan da drži nadgmobno slovo znamenitim pokojnicima, otišao je na 'ministrovu sahranu da stručno i kritič ki oceni retoričku vrednost go-

vornika., Govorio je tom prilikom ·

jeđan general i u svom dugom goizređao savesno ceo „Službenički list“ pokojnika: datume rođenja, učenja, venčanja, napredovanja u službi sa tačnim citiranjem numera i datuma na svim” poverljivim i nepoverljivim aktima, ukazima, unapređenjima, premeštajima i wdlikovanjima, i na kraju ove liste prosto uzviknuo: „Slava mu”! Nušić se vratio · sa sahrane sav očajan i uzeo da pro testuje: „Pa kako će, ako boga starešina da. oduševi vojsku kad treba .da jutiša u odbranu otadžbine, ako nije dobar govornik. Ja bih te vojnike naučio da drže govore!“ Kao i obično, ove Agine reči brzo se pre~

pričavale: i doprle i do ušiju no- '

vog ministra vojnog. Ovaj pozvao

Nušića u kabinet i samo. mu re ·

kao: „Držim vas: za reč! A po-" to Nušić · nikad nije . porekao

Naravno, morao se za svaki čas posebno pripraviti, i iz. tih studija nastala je „Retorika“. '

Ali. Nušić nije bio samo dikcijski retor, bio je on umetnički ko- ., zer, majstorski konverzator i rafinovano pričalo. Bilo na. estradi, bilo za: svečanim banketom, ,na nekoj skupštini i}i pred otvorenom, rakom, Nušićev izgovoreni „tekst.

biq je umetničko delo svoje vtste.

Ne samo precizno logično iznošenje činjenica, sa, uvek vešto. plasiranom · komičnom ili tragičnom , „poentom, nego i stvaranje suptil-, nih emocionalnih infleksija, koje” je uvek izražavao velikom suzdržanošću, namernom jednostavnošću i bogatom nijansiranošću, izgledali su kao prostudirana 'gluma glasom, iako je, za razliku od fiksiranog pozorišnog izraza, njegov

govor uvek imao karakter slučajne .

improvizacije. Takvo govorenje, naravno, nije ostajalo bez dejstva na slušače, na publiku. A kako. je

AAA AA

7

AAA 7

O 700777 AAA ZA JAAA ZO AVAZ 7

čudesno bilo to dejstvo, neka bar donekle dočaraju ove tri epizode iz, govorničke. prakse ~ slučajnog

profesora retorike,

Posle Prvog svetskog rata, u oštećenom Beogradu, jedina sala Nastavak na 4 sirami

BBB TUT TBBIBIINIE + KARIKATURA Publika, i pored dekompozicije, · jadno vidi sebe u Nušićevim' ličnostimc, prepoznaje svoj

je koda se spoljno karikircnje

rekteristiku dotične ličmošti.

vosti nije prekoračena.

Oc

Pod

w aeQ E

a svima njihovim slabostima i

O.

[eayaz

· Nušićevi likovi su korikircmi,

le: tipova.

w jednosiremih

[-15?,

~.

7,

Zna se Šo je korikotuora:; polemnciremje jecdne, ·obično smešne ili negativne, sirome nekog korak= tera. To se potencironje može, odnositi na spoljaŠnje i nq unutrašnje korakteristike lika, Najbolje

unutornjim deformacijuma njegove psihe, lj. kod polenciremje neke vonjske crte lika jednovremeno ističe i neku negaiivnu ili smešnu unutcrnju ka-

Korikatura, sema,po sebi, pretstavlja a izvesnoj meri stilizaciju. Da bi delovala živoino=uverljivo, neophodno je da se uvek pronađe mera u polencircmju. i dekomponovanju normalnih relacija i faktičkih činjenica u stvarnosl. Iznad svega, u koriaturu treba uneti ljudske elemenie. Inače, lik gubi. doh života i pretvara.se u ocpstrakciju koja. nema 'delovanja nc. sceni, To su znali Aristoicm, Plout, Molijer, Šekspir, Gogolj, Sterija, Nušić, Njihovi dromski likovi su.većinom korikironi, ali oni. : deluju na publiku svojom životnošću i neposred.nošću. Me?a je uvek pronođenc,

Dramski lik je ljudsko biće, pa zato i korikatora mora da bude čovečnc. Zato Nušićev smeh precizno pogodio žrivu, oli je nikad me, ubijal To dolazi otuda što je on iznad svega voleo čoveka ak i kad je nojviše ismevao njegove mome. ednom pismu on kože: »Ja som ismejao ljudsku ujetu, lažno dobročinstvo, poluicnstvo, štreberstvo, a som izvrgao poismehu i ruglu sve pojave DGega domaćeg i javnog života koje io zaslužuju, mojim delimcr je nomolovema svim bojoma ncšq irokratija i ismejona neobuzdemim smehom mncša dministracijc. Pa ipok, toj smeh nije gorak, nije učem, nije. otrovan. Ta volim ljude i volim ih boš

ava da budem nemilostiv. Ja simpoatišem sa onim ome se smejem i dotičem se nežno njegovih rana, oječi seda mu ne izazovem bol-•.

ponošaju koo u Živolu, spontemo i logično se uklapoju u situaciju i radnju. · Kroz dromskih odnosa mi otkrivomo složenošti tih ncTako se dolazi do udnog porcdoksae ·dca. su Nušićevi likovi daleko verljiviji od onih kod kojih nije potencirao neku mešnu ili- negativnu osobinu. Iskrivljavcmje likova ao u krivom ogledolu nije izbrisalo njihovu dušul

BEOGRAD, 7 FEBRUAR 1958

Cena 30 din

S APIS O AOGKOSPROBi| MINISTARKI« U POLJSKO

Zapise koje ovđe objavljujemo u sređenom obliku pravio sam uzgred u Poljskoj, u Lođu, gde sam prošle godine u Državnom narodnom požzorištu „režirao Nušićevu „Gospođu ministarku".

Lođ, februara i marta 1957 godine

... Ponovo čitam poljski prevod „Gospođe ministarke“, Po neki put me uhvati strah. Mnogo štošta od onog što smatramo tradicionalno tipično nušićevskim, nje gov „žargon“, rekao bih čak njegov „beogradsko-čaršiski folklor“,

u svim prevođima se gotovo pot~

puno gubi. To sam pre rata Oosetio kađa sam. režirao „Običnog čoveka“, „Ožalošćenu porodicu“, „Dr“, „Beograd“ nekađ i sad“ na slovenačkom jeziku. Tada. je bio običaj da se neki naši glumci rado pomažu raznim nušićevskim „srbizmima“, što je deo Kritike osuđivao i odbacivao, a gledaoci su se uprkos tome veoma zabavljali., Priznajem da sam se slagao

s kritikom | đa sam još prilikom

režije „Ožalošćene porodice“ progonio traženje efekata takvim sred stvima, jer sam ih smatrao i još ih smatram jevtinim. No uprkos tome sad mi se čini da je bjlo lakše davati Nušića na slovenačkom, pređ slovenačkom publikom,

koja dobro poznaje rihike i ljude” kakve Me Wbikazulei A kako, će

biti ovđe — pređ poljskom pbpublikom? Ni direkciji nije sasvim je“ srio. Još se koleba da li đa prikazžzemo Nušićevu „Gospođu ministar ku“ ili Držićevog „Dunda Maroja“. „Dali su mi da ćitam poljski prevod. Pri ruci mi je'i original. Pod njihovim uticajem i ja sam počeo da se kolebam, Možđa je „Dundo Maroje“ sigurniji uspeh?

... Čitam čas „Ministarku“ čas

- „Dunđa“, iako sam se još u Lubija

ni pripremao za režiju „Ministarke". Beograd i Novi Sad su mi čak ljubazno pomagali, davši mi foto-

način življenja,

lika poklapa sa

granice uverlji-

to me eto spre-

ali se na sceni

crkciju, i iz

' VA AVA AA A VV A AAA VA ZA VV

i daje joj neposrednost. »Uspeh mojih komada je u ckluelnosti; ja ne idem van Života, ja se 'krećem među ljudima, međuš nome. Kada se digne zavesa kod mojih komada, pozornica i gledaoci ne preistavljaju dvo proslora; lo je jedon jedinstven prostor, glumci žive u publici, publika se oseća koo da je na sceni«,

Nušićeve korikature su nom istovremeno i smeŠne i tužne. Mi saosećomo s' njimcr i žalimo šio su ljudi postali žekvi, često bez svoje krivice, što ne mogu dc, se oslobode mcona, šlo ih čak nisu n svesnil To je čaplinovska crta koju Nušić wnosi čak i u one koraktere koji su krajnje negativni. Tolika je njegova ljubav premca čoveku dc zaboravi ma bes 5a kojim je počeo da opisuje i žigoše ' lik, Meki to smatraju nedoslednošću, cr neki humocnošću, U svckom slučoju, to korikoaturi doje život.

Pored isticomja neke negativne osobine wu psihi dromske ličnosti i spoljnih lizičkih kcroikterizcicijct, Nušić kerikirc i govor svojih junaka, Rečima: onš obraća noročitu požnju, vodeći uvek ročunc daš korikircmje govora ne posleme ocrtilicijelno, već daš i ono osiane uverljivo, · uzeta reč i stavljena u usta dremskih koraktera,š scomo se funkcioncino delormiše i pri Tome deloje sponicmo. Nušić rečju voskrsava dah epohe, uz pomoć reči njegove ličnosti postaju žive, rečima nas on ismeva, rečima nas obasipa kao ogromnim vodopadom koji se survava na nas, ne da nom da odohnemo, mi grcomo u smehu, gušimo se, a reči stalno naviru, kuljaju, nove reči, smelije, meobuzdemije, smešnije, britkije, reči koje stalno sl]ušomo u živolu, oli reči koje tek tu, na duhovite, reči kojima se ne možemo odupreti, Nušićevo verbalno korikiranje ličnosti možda ncjbolj pokazuje koliko je on uspevao da pronađe gromi na kojoj tipovi, iko korikirani, ostoju i Čvrst stoje -u. okvirima živoinosti.

Udoahbnuti životu karjkaturu isto je toliko teško kao i oživeti kamenu slingu. To mogu dc učine samo veliki umetnici dejstvujući magičnošću svogaš talenic. To je uspevao. da posligne i Bromislav š Nušić. Učimo se od njega i sledimo ga u iome.

, ?ž - '- ı

Bratko KREFT

grafski materijal o svojim pretstavama, što će pomoći naročito kostimerki, Ali se uvek iznova pitam da li je zaista sva speciličnosi Nušićeve komediografije, njegov „žargon“, njegovi lokalizmi? Da li se zaista u prevođu gubi suština Nušićeve dramatike? istina je da se u prevodu ptikazuje u nekak-

Jadđviga Mojnacka kao ministarka na pretstavi pozorišta u Lođu

vom drukčijem svetlu. To osećam po slovenačkim prevodima, a još više na poljskom. No, Što više čitam istu Scemu tim više istupaju lica iz. nje. S poljskim dijalogom, koji pokušavam k\

gami! zaboga! dabome! pa jest!

„ajđe, ajde! e, vala!“ koje glumci

kod nas tako rado još udđesetostručuju. A zvučali bi neposrednije kada bi ih upotrebljavali' samo tada kad ih je napisao Nušić i'ne više, U originalu imaju uvek svoju melodiju, svoj karakter, .čak Ssvoju „folklornu“ .čar i komediski efekat kao dijalekat, ali kađ ih glumci, upotrebljavaju preko mere — a to se u prošlosti i događalo, nemojmo to tajiti! — istroše se, izgube w vernom elektu i estet-

ZLO 7772

vlcastih s

777

To još više osmišljuje korikaturu Nušić to sam priznaje:

77777

777

s s

i i

AZ 7

Ni

7777

Iz svakodnevnog životaš

sceni, posiaju

o

ZO 77

7

o

777:

Vladimir Pelrić

ve više da pribli-" žim uhu, polako zamiru svi „bo-”

777777;

skoj vrednosti. Da li je več neko mislio na to da napiše nešto estetici scenskog izražavanja, O č= stetici glumačkog govora i stila? Upravo u vezi sa prikazivanjemi Nušića moglo bi da se napiše mnogo.

Odlučili smo se za „Gospođu mf. nistarku“ a ne za „Dunda. Maroja pri čijem se prevodu još više gubi, Neko u direkciji je napomenuo da su več prikazivali više sličnih re.“ nesansnih komedija, a satiru tak vog kova kao što je „Gospođa ministarka“ još ne, iako neko pri~

Nastavak na 9 strani

| TRIBINA

PJESNIK TRAZI

VRIJEME

u začaranom krugu svoga vremena

Jeđan đio omoga Što se damas brođaje kao umjetnost namijenjena suvremenom čovjeku, za istim» ski suvremenog čovjeka predstavlja uvredljiv besmisao. Pokriće za svoju trgovinu varalice nalaze wu zabludi, da suvremenom zahukta– lom svijetu treba podvaliti usputnu igračkicu, koja ne će imati ni ozbiljan „ izgled, ni neki .sadržaj, niti kakvu drugu svrhu osim.da ga ne zaustavlja u jumjavi i da od njega izmami inđiferentan smiješak priznanja. Neki po nečemu smatraju, da ovaj egzaktan vijek i zaposlen Čovjek trebaju pjesmu neegzaktnu i bez naboja, kako bi se mogli kroz nju prazniti u časovima dokolice; kako umjetnost treba da zamijeni umornu čovje“ ku san. Služeći najčešće kao nezamjenljiv đekor, „takva umjetnost zadovoljava se saznanjem, đa je potrebna barem po tome, što bi možda odsutnost „takova dekora bila upadljiva od njegove prisutnosti, „Zadovoljava. se sudbinom usputnika, koji ne 'znači. susret, položajem suputnika, koji ne utjč-

Slobodan NOVAK

če na pravac puta. A sva njena kričavost, vamjska nametljivost egzaltacija, samo su privid, santo su pomodni ukus dekoraterstva, ili u najboljem slučaju „nadkompens zacija 'za vlastitu inferiornost, že-* lja da se nametne kao zanimljiv dekor, koji će i svojom prisutno šću svraćati pažnju, želja da se umocrnu čovjeku, koji je ođabrao radije fizički odmor, nametne kag primamljivija forma odmora, dali bez ambicija da bude nešto viša od toga. |

Svaka „nekonjunktura“ umjetno sti, to. jest, ustvari, svako prelom= no doba, pravi je čas za teoretis čare ·„mnaglavčare i za Ššarlatane, Kada zataji umjetnički genije, Šar~= latani ga degradiraju, okrivljuju za nastali „mekonjunkturu“, i — dotad potisnuti zdravim i staloženim osjećajem ukusa iznalaze za svoju jalovost teoretske i dru štvene motivacije, pa povuku za sobom i mnoge zdrave ostednjosti, a umjetnost čeka i dalje. svoga genija. Jer očito: umjetnički talenat stvara konjunkturu 'umjetnošti, a, njegovo odsustvo 'nekonjunkturu. Odsustvo snažnih 'talenata šarlatani iskorištavaju za srozavanje umjetničkih ciljeva, kako bi opravdali i prikrili svoju nemoć da .ih ostvare, Prava konjunktura umjetnosti ustvari je njihova nekonjunktuara, ali. o tome najčešće šute. 'O nekonjunkturi · govore u pravi čas, ali tako, kao,da:do nje ne- bi bilo. došlo ·:da nisu oni bili pritisnuti.

· Nastavak na 4 stran,

N