Književne novine

TIKA

rrareri- a

ESEJIS

· PO/DRIŠTE | TRADICIJA

Vladimir PETRIĆ

e : 7 < ~

Teatar je blizak, najbliži čovekw, po tome što se izražava posređstvom ljudskog bića, što tumači, razotkriva njegov život i što kao"

indiviđua večno umire i večno se vađa u novim vidovima. „Zato je scenska umetnost efemerna: svako ostvarenje u okvira nje umire posle izvesnog vremena, bolje · reći, menja se i transformiše iz jednog oblika u drugi. Čak se ista pretstava, sa istim glumcima i u istoj režiskoj postavci, vremenom menja. Reditelj to oseća i zato on „ob“ navlja” (ustvari „menja”) pretstavu koja je duže vremena bila na repertoaru. Obično se smatra da to čini samo zbog toga što se pretstava „raštimovala”, a ustvari on to prvenstveno čini zato što ona u toj formi više ne može da živi, te mora da joj dađe novi oblik. Poput metamorfoze: duša se seli iz tela w telo? A' kolike postoje razlike između dve pretstave iste drame koje je U vremenskom razmaku postavio isti reditelj? Mogućno je veštački održati, muzejski konzervirati neku pretstavu, ali i to samo u Veoma ograničenom vremenu, jer glumci stare, umiru, a i pre toga se . javlja trenutak kada pretstava više ne deluje na gledaoce, ili deluje odveć zastarelo. Sve je isto kao nekada, ali nije prihvatljivo kao nekađa:; vreme deluje na scensku umetnost, menja je, jer se njen smisao luči kroz čoveka koji se takođe menja u vremenu. Koliko je to puta zapaženo na najvećim pretstavama Komedi fransez i Hudožestvenog tzatra.

Već čujem negodovanja: a tradicija? Razume se: tradicija postoji, ali mi pogrešno smatramo da je ona sadržana Uu formi izražavanja. Tradicija znači pothranjivanje izvesnog stila, a stil je rezultanta unutarnjih psihološko =– emotivno misaonih komponenata pretstave. Uzgajati određeni stil na pozornizi prema tome, značilo bi daleko više scensko poimanje suštine dramske 'materjje, nego li mehaničko ponav-, ljanje jedanput i zauvek fiksiranih formi koje se vrlo lako mogu pretvoriti u šablone. Tradicija je ufo-

· liko snažnija, celishodnija, ukoliko se i ona zakonomerno menja na s8ceni u svojoj formi, sa težnjom đa što neposrednije otkrije svoj „suštinski princip“ na kome je zasnovana. Čini se kao đa želimo srušiti osnovno obeležje tradicije: ustaljenost. Ali, na sceni ustaljemost negira. bitnu odliku pozorišne umetnosti: promenljivost. Zato ovđe tradiciju moramo sagleđati u nečemu drugom, ukoliko ne želimo da ona postane opterećenje za scensku umetnost. Jer, slikarsko platno za sva vremena ostaje uvek isto; i drama na hartiji ostaje zauvek ista; ali njena scenska realizacija se večno menia kao što se menja i sam pozorišni izraz čak i u okviru iste glumačke trupe.

Interesantno bi bilo ovaj problem trađicije i njene promene u vremenu „posmatrati kroz desetgodišnji razvoj JDP koje je, nesumnjivo, iztaslo u naš najznačajniji teatar. Istorija ovog ansambla, u malome, daje odgovor na famozno pitanje:

Nadežđa Prvu

KNJIŽEVNE NOVINE

+

šta je tradicija i kako je u pozorištu treba čuvati.

Sećam se: kada je JDP bilo u procesu osnivanja, mnogi su taj poduhvat smatrali besmislicom, veštač kim, nasilnim aktom koji neće uroditi plodom jer se, navodno, veličina jeđne pozorišne kuće zasniva na njenoj tradičiji. Pokazalo se upravo suprotno: da je dobro što je ova kuća počela sa radom bez fiksirane tradicije, sa istaknutim glum cima i rediteljima koji su došli iz raznih pozorišta i morali da stvaraju noyi kolektiv, nov duh, novi pozorišni stil. Već je sam novi ambijeni i ansambl, sastavljen od raznih i različitih glumaca, nametao izgradnju posebnog stvaralačkog postupka. U sadržajnom, glumačkonti pogledu, nekoliko zaista iskrenih umetnika dalo je ovoj kući pečat studioznog, samopregornog, poštenog rađa. U formalnom, režiskom pogledu, jedan je čovek u samom početku dao ovoj sceni „moderan, vizuelan, dinamičan, ekspresivan izraz. Ovo drugo obeležje se menjalo dolaskom novih: reditelja sa različitim koncepcijama koje su se kretale od naturalističke primene sistema Stanislavskog preko akademskog intelektualizma do razuzdanog „spektakla i egzibicionizma. Ono prvo obeležje, na sreću, ostalo je zauvek utisnuto u ansambi JDP i pored toga što su pridolazili novi qlumci, ali su zato poneki morali da napuste ovu kuću jer se nisu mogli uklopiti u novi stil koji se tako čvrsto bio zametnuo ne dopu-.štajući da se vrati starim preživelim oblicima.

JDP je, dakle, počelo rađ sa zrelim ansamblom, ali bez vlastite i određene tradicije; no, ono je preuzelo sve što je bilo najbolje u tradiciji naših najeminentnijih pozorišta, pa bi se zato moglo reći da se ovaj teatar izrodio kao heka vrsta rezultata naših pozorišnih “dostignuća uopšte. Prema tome, njegova je hajveća prednost baš u to-

Wvić: Glava

·'prođornijim shvatanjima

me Što nije bilo optočeno okamenjenim ustaljenim okvirima prošlosti, već se u samom početku opredelilo za nove principe prihvativši sve one stvaraoce koji su scenskoj umetnosti prilazilii iskreno i savesno, bez obzira na njihova formalna opradeljenja. Nažalost, ovu svoju izvanrednu širinu sa kojom je počelo da buja, JDP u poslednje vreme sve više sužava; možda se zaboravlja da moderno pozorište zahteva stalnu cirkulaciju, podmlađivanje, traženje, filtriranje, a ne kao nekada — ograđivanje, obnavljanje,

· stagnaciju. Pri tome je, razume se,

bitna suština — umetnički odnos prema stvaralačkom postupku — a to je u JDP čvrsto i pozitivno određeno, fiksirano u samom trenutku njegovog rađanja i zato tu suštinu treba stalmo podmlađivati, jer je njen smisao u tome da bude uvek nova, delujuća, istinita. 1} sama prošlost to kazuje: uspeh je usledio uvek kada je u pretstavi bio zadovoljen taj osnovni princip ovog ansambla, bez obzira što su scenska uobličavanja mnogih drama bila često apsolutno različita, Tako smo bili svedoci najvećeg uspeha formal no toliko različitih pretstava · kao što su „Dundo Maroje”, „Jegor Buličov”, „Leđa”, „Ožalošćena porodica”, „Braća Karamazovi”, „Dubro= vačka trilogija” i drugih. Međutim, kadgod je izneveren suštinski prin= cip OVOg pozorišnog kolektiva iskreno poniranje u samu suštinu prirode strasti i karakter događaja — javio se neuspeh bez obzira što su scenska uobličenja težila da po formi oponašaju ranije uspele scenske reali;zacije. To su dokazale pret stave „Krvave svadbe”, „Putnik bez prtljaga”, „Ženidba”, „Šest lica tra že pisca”, „Suparnici”, „Gospođa ministarka” i druge. I baš tu, gde se htelo doći do nekih spoljašnjih karakteristika tradicije, ilise nasilno forsiralo „novo” rezultati su bili najslabiji.. Pokazalo se da je ovaj ansambl prerastao konvehcionalne oblike i oznake tradicije, zamenivši ze daleko savremenijim i scenske umetnosti i njenog trajanja u vremenu. ı

_ Pozorište je kolektivna umetnošt I nju sačinjava čitav niz faktora i saradnika, u prvom redu glumaca i reditelja. Pa ipak, postojala su velika pozorišta i bez velikih reditelja, a nikada se nije mogao formirati značajan teatar bez dobrog glumačkog ansambla. U slučaju JDP stekle su se srećne okoMosti: sastavljena je trupa od mnogih veoma kvalitetnih glumaca i reditelja. U ansamblu se sastalo „nekoliko glumaca-intelektualaca koji su

Dejan Dubajić, Milivoje Živanović i Mira Stupica u drami N. Ostrovskog »Talenti i obožavaovčj«.

dali osnovni ton čitavom kolektivu, uputili ga na pravi put koji nalaže savremeno doba, potstaknuvši svoje kolege da kao osnovni zadatak u poslu na novoj sceni shvate borbu protiv rezidiva prošlosti: romantike, soentimentalizma, patetike, recitovanja, šaržiranja, mehaničkog kre tanja, preterane mimike, a za ovladavanje misaonim radnjama, neposrednim prilagođenjima, „psihološkom analizom, emotivnom iskrenošću, unutarnjim intenzitetom, dikcijom. JDP je, nesumnjivo, najviše uspe-

ha postiglo u insistiranju na kompaktnosti glumačkog ansambla koji treba da iznese pretstavu kao celinu, a ne da ističe samo najblistavije zvezde zanemarujući sve ono oko njih. I pored izvesnih pokušaja da se izneveri ovaj uzvišeni prin cip moderne pozorišne „uretnosti JDP je uspelo da i svoje najeminentnije članove — prvake ubeđi u ispravnost ovakvog umeiničkog kreda. Ali, dok je JDP u pogiedu glumačke metodologije — načina prilaženja ulozi, njene izgradnje i postupka neposrednog stvaralaštva na sceni — postiglo rezultate veoma bliske modernim koncepcijama scen skog izraza, ono je vrlo malo dalo u pogledu rešenja jednog od najakutnijih i najvažnijih problema našeg pozorišta, a to je govor jezik. To tužno pitanje ostalo je i u ovoj kući kamen spoticanja koji je, usleđ strukture ansambla, postajao često utoliko veća prepreka. · Najzad: repertoar. JDP je jedno od retkih naših teatara koje je postavilo i koje vodi jasnu i određenu repertoarsku politiku: dati publici uvid — presek kroz svetsku dramsku literaturu. Pa ipak, bacimo li pogled na spisak dela koja su do sada prikazanha, možemo se zapitati: otkuda tu dve komedije Ričarđa „Šeriđana, i da li „Putnik byaz prtljaga“ pretstavlja najznačajnije delo određene Književnosti u određenom vremenu čak i od dotičnog pisca? No, postoji i jedno važnije pitanje: šta će se dogoditi kada JDP ispuni ovaj „plan i kada se prekine nit koja osmišlinva i povezuje heterogemost dosadašnjeg repertoara?

Moglo bi se postaviti još bezbroj drugih pitahja, ali je mogućno i za ključiti da je đeset godina rađa JDP značilo zaista plodno stvaralaštvo jednog kvalitetnog ansambla — rad koji je iznedrio nove probleme koje treba rešiti u vremenu što brli svima nama u susret:

ZS eanpapa ap: erinur aanars(B

Stvaralački program

kulturne akcije

Nastavak sa 1 strane njemu se istovremeno ptribiraju prošla iskustva i pozitivne' tekovine minule prakse i obrazlažu novo revolucionarne smernice u kulturnoj politici. Pisci, umetnici uviđaju ili će uvideti u tome još jednu svoju mogućnost: da sa još većim žarom i voljom — prevazilazeći sve egoističko-monopolističke tendencije u javnom životu aktivno, delotvorno pristupe, suoče se sa aktuelnim problemima našeg savremenog života i našeg čov»ka, d da živom, borbenom rečju — i kritičkom i afirmativnom, kako treba da deluju umetnici-pisci — sudeluju u

”

stvaranju hbumanistićkih, socijalističkih „odnosa u društvu. Nije vrlina u frazi i paroli, ali ni u ravnodušnom ćutanju! Slobodna i kritička izmena mišljenja ravnopravnih — eto jednog od puteva ka socijalističkoj svesti, socijalističkom humanizmu, danas toliko potrebnoj ljudskoj solidarnosti. Jer — viđovito se kaže u zaključnim rečima Nacrta programa Saveza komunista Jugoslavije „ništa što je Stvoreno ne sme za nas bit: toliko sveto da ne bi moglo biti prevaziđeno i da ne bi ustupilo mesto onome što je, još naprednije, još slobodnije, Još ljudskije“,

“Džordž

„Bngleski pesnik Džordž Barker rođen je 1913 godive, Napustio je školu da, bi se zaposlio. Putovao je i Živeo u Japanu i Ameriei, U 18-toj gođini mapisao je prvi roman i prvu Zbirku stihova »fTridecset preliminarnih pesamta«. Razvijao se izvan svih pesničkih grupa i pravaca; poezija mu je intenzivno

LIRIKA U PREVODU

Barker

lična, opora, tragično bođra i krepka. V. B. dejts i T. S. Eliot se narošito povoljno izražavaju o njemu. Barker je objavio ove

zbirke: »dadđikovka i triumf«, »Dogmatični Eroš«ć, „Vesti iz sveta, »Vizija

bogova i životinja« (0954) i drage, kao i roman »Mrtvi galeb«.

Poslaniča

Srećem neman žaljenja gde god idem Presreta me ·jutrom i večerom takođe, Kome si ti bedna ja pitam ona gunđa

Bedna sam bezimenom čoveku; nj

emu

Koji se čudi kroz Vulvortovo buljenje na limene zvezde; Žalim materinsko buduće vreme, majku Vremena,

Koja ga ima u svom krilu, ja žalim takođe i njega,

Vreme čije se lice sunčanog sata razmeće ožiljcima.

Davap sam aveti moj hovac a ona

se nasmejala i rekla,

Bolje ti to čuvaj za očne jabučice smrti.

Zašto ovde, pitao sam, zašto baš ovde dolaziš

T upadaš s većeri, navikni se da ideš drugom, Zabijajući tvoju sekiru između prstiju kojima pisem, Izopačavaš moje reči iz komedije u zločin?

Ja sam lHce jednom viđeno nikad

zaboravljeno,

Čiji će ljudski pogled ivoju prljavu stranu prekriti.

Ja znam šta je bilo, ona reče, da Čavrljanje o privatnim svojinama

si započeo; n. života.

Rođenje, đečaštvo i mladićsko iživljavanje. Ja ti kažem Dobro produži, i videćeš šta se onda dešava, Ja ti obećavam užas će stajati u tvojim cipelama,

I kad tvoja mlađost svrši svoje

Sta će ostati sem užasa u čoveku? i w Pokušaj govoriti o rođenju i posmatnaj ishod.

Eping Šumom gde jeleni i devojke

Žale kao izgubljeni i traže tamnice Ljubavi Među zabačenim proplancima lutala je moja majka Sa mom još dok sam bio dete, tužno smo gledali

Jelena na kiši pored drveća, lišćem prekriveno smeće,

Nedeljne novine i svet lišća koje

pađa,

Ni znao nisam da je ništa moj posed, ": Ni znao nisam da je Siromaštvo moj položaj.

Eping Šuma prepuna zelenog drveća

Raste ponovo kao morska trava u

meni.

Imao sam srmu koja je brstila moje srce,

To je bila moja majka; a 1 blata U meni beše dobro sa zelenim vre Izvan mene oskudica, nemanje, g "Tako kao biser došao sam iz rane

je bilo. lom ljubavi, lad.

|J

Kao prase zgoditak došao sam iz ljubavi.

Sada ja znam šta je nedostajalo u mojoj mladosti, To nije bila voda ili ljubljena usta. To je bilo ono što nagoni jabukovo stablo da naraste visoko,

Planine đa padnu, i klen da crkne, To Je bio okrutan novac potreban Sada znam da to kako sam rastao Krčanja creva i prazne kese —

mom korenu. jesse dug

Moja pesma je bila van melođije za nekoliko tonova.

Oh, poviče moja ·avet, čarobni zvončići podudaranja! Ja sam se takođe rodila tamo, gde patnja sakuplja kiriju,

• Sljvnik bez dna, bila sam zasađen

a u tvojoj utrobi,

A suza vremena moje je seme. Ispala sam iz Materice — jada bedom — silovanog razuma,

Prazna glad razvaljena grmljavinor

nm stomaka.

Seti se dromjaka koji su laskali tvom kosturu Čvrsto zamrzavali i obl!ikovali ovo meso moje kože.

Tako blizu poglavlja mog rođenja,

Blagoslovljen beđom, kršten siromaštvom, Kako sam to obesio sebe o granu drveta

Prikazujući smrt u mojoj veseloj Kako sam tu klicu iz semena ove

igri: aveti uhvatio

Kao crva iz siabe utehe da nikad nije dosta.

Počeo sam kako sam bedan za sa A sada sam bedan za mnogo ljudi

” Sa vatrenom predanošću Zanavek Okrećem u svojoj ruci Kristal, ovaj renutak

Čiji prostorni sjaj Putuje čudno Napred

Dotiče sa stalnim Uznemiravanjem trotoare

mog sebe,

Kristal

Udešene zidove pukotine Budđućnosti

Pre nego što ugasi Ovo kristalno čudo Nekom ludorijom Ruke

Čovek bi rastrgnuo Ovaj zglob ovu ruku Ili pokrenuo očne kapke Da vidi kraj.

(Preveo Nikola Preradović)

29;

Slavko

Stolnik: Bijeli konj