Književne novine
SEĆANJE
NA
(iz razgovora s Isidorom Sekulić).
Ima nečeg neobičnog, strasno do~
slednog i izuzetnog u književnom stvaralaštvu i životu Isiđore Sekulić, velikog apostola samoće, ćutanja i rada, čije je ime već odavno prestalo da se vezuja za ovo ili ono njeno delo, za ovu ili onu izgovOTenu reč, i postalo jedna određena kategorija, jedan određen „pojam koji i samim svojim zvukom sugerira jedan izuzetan i za „naše prilike neuobičajen Kvalitet, 7 Dugo sam pokušavala da saznam šta je to. Tragajući kroz vibrantne, dubake i u najvećoj meri svoje stranice njene „Hronike palanačkog groblja“, „Zapisa“, „Analitičkih trenutaka i tema“, „Pisama iz Norveške“ i „Saputnika“ došla sam do izvesnih shvatanja života i sveta ove velike književnica, ali, njihov suštinski lik uobličio se tek pri susretu S Isiđorom Sekulić, tim najbudnijim i najskromnijim radnikom naše kulture.
Ne sećam se više šta su bili spoljašnji razlozi za taj susret., Za onu izvanrednu » ne mnogo simpatičnu radđoznalost kojom mi često kucamo na prozorčiće tuđih đuša, Unutrašnje znam. Bila je to ona, upravo neizbežna potreba da od nekog koji je čitavog života tragao za jstinom i smislom života, saznam ima li razloga da se traga i da se običnom, „malom životu i sitnim njegovim rađostima ili tugama suprotstavi lutanje za nečim svakako velikim, al) često nerešivim i nedostižnim.
— Šta ste došli da vidite? pita me velika umetnica svojim kosim i strogim · „z»lenim očima ispođ bogatog naviljka sede kose. — Jednu stare ženu, jednog čudaka, šta Hi? __
— Ne, jednu veliku ženu — htela bih đa joj kažem — jednu zaista veliku ženu,
Ali, ćutim. Sećam se reči gospa Nole (jedne projekcije shvatanja i merila Isiđore SeMkulič, svakako) i ćutm., Plašim se da bi posle neke ishitrene i možda neobaveznbe reči, Isidora Sekulić mogla da kaže: „Ne milo mi je na duši i hladno. Ti si mi kazao volike pohvale, a ja pohvale ne volim, # me razumem đobro šta će one staroj ženi?...“
Zato objašnjavam đa je i moja poseta mjoj samo jedan od pokušaja da w sebi raščistim „izvesne probleme. Uostalom, ne tražimo li mi u Kmjigama, u ljudima, u razgovorima, skoro redovno prečišćavanje svojih mesporazuma i traženja?
Pružajući tanku, ali čvtstu, od hladnoće poplavelu ruku. Isidora Sekulić kao i uvek kad nekome treba &# bio čemu da pomogne, kažei
— Uđite. __ LI .
— Ako ikada budete pisaM o ovome Sto govorimo, a najbolje je da ne pišete ništa, pišite O SVOjim dimprisijama, o onome što ste vi saznali i osetili, ili ćutite, Čutanie je veka stvar, verujte mi. Ponavlja Jedno od svoja tri pravila života,
Prvo je? rađ. _
Drugo? siromaštvo.
Treće: ćutanje. |
— Dia MH ste uspeli da u intelekfualnom radu nađete smisao svoga života? — pitam. _ -
Isiđora Sekulić nervozno brelazi rukom preko čela. Zatim se naginje napređ, ispravlja nabore svoje neobično Wredne haljine od mrrkog štofa, gleda ozbiljno i sttogo, a onđa kaže _. _ . :
— Na to pitanje vam neću odgovoriti. ] sami, možda, shvatate zašto... Svaki čovek izgrađujući svoju kultura, mailazi na stramputice i periode Zzamiranja svih inf»lektualnih aktivnosti, baš kao što 3 u pDrocosu Gtvaranja civilizacije nailaze plime i oseke, usponi i padovi, đa se na kraju slegne prašina i ostanu samo istinske vrednosti.
— Jedino Što bih želela je đa se do konačnog smirenja preda mnom ne zatvore kanali koji vođe u prostrane i svetle oblasti duha. _
— Moj život i moje misli viđe se u onom što sam napisala — kaže. — O jednom Platonu i Proper= ciju nE zna Se ništa, a oni — žive, T od moga rađa ostaće samo on Što vređi, ako nešto vređi, i ako nž naiđe neka nova katarza. Ali, ko zna? Možda će kroz dv3 hiljade godina sve biti zaboravljen»? Ljudi će se, kao što je jednom rekao Bajron pitati: „Da li je postojao Rim?“ ili — neče. U budučim naraštajima ostaće naslagana kultura prohujalih civilizacija. Istinske vrednosti ne propadaju, ali da njih je teško doći. Potreban je disciplmovan rad. Nama baš to nedostaje. IH, ko zna? Mi nikada n'emo imali vremena da mirno izc-ađujemo svoju kulturu. Ratovi, zwarjovi, lutanja, razaranja i građenia na ruševinama — .to je naša istorija..Pa i onda kada smo stvarali, sve je išlo vrtoglavom brzinom, slamalo je ljude. Mi nikada nismo imali više od tri generacije intelektualaca. Eto, i u mojoj PO-
Tod:ci.a | NMIKO~
-Š
ga više nemam, Ostala. sam sama i sa mnom će sve da se završi, Možda je tako i dobro, Groblja... — govori nekim tamnim, uznemirujućim tonom.
O smrti, napisala je Isidora Sekulić svoje najproživljenije stranice. Govorila mnogo o njoj 9 tamnim senkama njenim koje surovo i tragično tvore neku vrstu ravnoleže sa životom. „Na prekretnici života i smrti, smrt je jača“ napisala je ona da nešto kasnije doda: „Smrt je ono što održava poredak u haotičnosti“. „Smrt je važna i duboka stvar“ zaključuje na kraju.
— To je još jedino što mi preostaje — kaže. — Ja sam već skoro mrtva. Jedino tu — pokazuje rukom čelo — na gornjsm spratu tek jedna svetiljka gori...
Ostalo je igra živaca, stalno rvanje sa sobom i svojom savešću, glavobolje. One koje su se kod nje javile zajedno sa nesanicama još u njenoj četvrtoj godini života, a kojima je ona tako.često znala da suprotstavi svu vitalnost svoga đuha. i
„Dođe mi želja — piše u „Saputnicima“ — da samoj sebi đokažem da ovaj bol nije takav da se ne može izdržati“. Nešto dalje, kađ fizičko slomi otpor psihičkog, ili ovo za sebe nađe drugi okvir, Isidora Sekulić će reći: „S glavoboljama se, dakle, moram «izmiriti, Prolaziće dani i godine moga života, menjaće s» godišnja vremena, doći če starost i smrt, i u tome i između toga, svuda glavobolja, glavobolja...“ Sumrak je kao nečujna reka preplavio sobu, Jeđino se viđe još krajevi nekih svetih predmeta kao katarke u magli i belo, čvrsto lice Isidore Sekulić, uokvireno srebrnim ramom kose. Napolju huji vetar koji joj donosi glavobolje i ono bolno kljucanje u oku, Skrštenih ruku kao kakav hinduski filozof, ona gleda nekud ispred sebe.
— Miklite li da je život zaista epsurđan? — ponavijam „sećajući se njene rečenice: „Baz važnosti, bez smisla i bez svetlosti valja se
_USIDORU SE
Odrican
KUEIĆ,
Grozdana: OLUJIĆ-LEŠIĆ
život pust i spor i svi smo mi u njemu bolesni, nesnosni i dosadni“... — Mislim li đa je život'zaista apsurdan? — pita kao da je rečenica tek sada prodrla do njenog sluha. — Da, mislim da jeste. On može da bude lep, razdragan, ali svi smo mi u njemu užasno prolazni i izgubljeni. U svoj život sam unela puno lepote, pa ipak, sve je to apsurdno. Zašto je trebalo da se rodim? Da sam pronašla Papenov lonac, mašinu za pranje rublja, što ja nikada neću, možda bi i imalo nekakvog smisla roditi se. Ovako, čemu? Možda se to mini čini tako, jer sam se i rodila kao bolestan čovek i jer me još od četvrte godine muče glavobolje i nesanice. Dru go je biti zdrav. To su pune košarice ·iluzija.... Pesim'sti su ljudi jače inteligencije, ali dobro je kad čovek može bar nekoliko godina da provede u optimizmu. Ja nikada nisam bila optimista ni pet mmuta. Ja se života bojim gore nego lava, U svim njegovim formama ga se bojim i branim se i bežim...
— Ne čini li vam se da postoji : ljubav, jedan tihi razlog sigurnosti i spokojstva?.. — pitam, i n» znajući da ću probuditi čitavu jednu usnulu buru.
— Ljubav! — uzvikuje Isidora Sekulić jetko, — Prazna reč koja može sve da otruje ? pokvari, A kad se zaista voli, kad se čitavog života voli, to vam je kao hod do vešala... Kad bi se mogla priroda života izmeniti, možda bi drukčije bilo. Ne mislim time da bismo trebali postati kenguri ili heruvimi.
O svom vremenu ne želi da govori. Uostalom, jer nije jednom rekla: „Ovaj naš dvađeseti vek nekada posle nas biće cenjen kao vek ponora: umetnost otišla u apsolutno, nauka u čudđovišno“.
Muči je, kao i nzkada Tolstoja, užašno muči problem savesti i morala. Govori kako je neđavno čitala da su neki mladići ubili nekog čoveka samo da bi videli kako umire. Tamno nasleđe ratova i posledica jedne nesigurnosti, svakako.
e szpuiioaeruposnaıesra piBiru masni i BO OV POR OON
— Noću, kad. padne tišina nesanica na mene — govori Isidora Sekulić svojim strasnim, tamnim glizsom — nailaze pitanja, plamenim snopovima blešte. To je savest, verovatno. Dođe, stane pred mene, gleda mi u oči i govori, govori... Mora đa postoji savesti u svetu! —
uzvikuje strasno. — Šta je savest? ·
Da M je savest — svest? Svakako! Cela ta naša takozvana savest ustvari je svest. Samo, koje vrste? Jaka? Slaba, osetljiva? Negovana? Zapuštena? Nije važno. Jedno je sigurno, između savesti i svesti nema granica. One su identične.
Ali, čemu priče? Sve se govori badava. Mi smo svi sami i svi gurnuti u ovu samoću — provlači se kroz njene misli lajtmotiv celog njenog života koji je ona, još t dan kad je boravila u buretu uSpela da sačuva neprikosnoven i neokrnjen.
— Tako je daleko od čoveka do čoveka! — uzvikuje. Od te misli do tvrdnja: „Ja 5 današnji dan sreli smo se, šli se nismo ni sprijateljili ni zavolel“.,I zaključka da je sve samo „prah“ nije daleko. Da li je to nihilizam? Da, Pesimizam? 1 to. Ali od one vrste koja čoveka oslanja na samog sebe i daje ogromne, neslućene rezultate. i
— Ne može se 3 ne sme oslanjati na tuđu pomoć — kaže strogo. — Današnji mlađi ljudi isuviše zahtevaju, iako država pruža više nego Što je to iko do sada učinio. To, možda, nije dobro. Tako se postaje mekušac. Treba se naviknuti na rad... ;
Neočakivano za samu sebe, postavljam pitanje šta misli o nasoj savremenoj literaturi.
Šta! — uzvikuje nervozno i plahovito. — O savremenicima je teško govoriti. Mnogo je novih stru janja. Tako je to... Padne nekoliko jalovih otkosa dok ne naiđe jedan plođan. Danas ima mnogo mlađih, talentovanih ljud, koji pišu. Možda oko trideset samo kod nas. Mladi naraštaji pokazuju izvanrednu smelost, radoznalost. 1 to je dobro! Možda bi trebalo malo više
rađa, više skrornnosti. Jer, tačno je rekao jeđan veliki Prancuz: „falenat je. tu, ali da li je tu pisac?“ Naši mlađi talent: ret ko poznaju. jezik, za pisanje. Pa ipak, oni sebi nazivaju Književpicima, a ne rade ništa, ili skoro ništa, Da bi se izqrađio jedan talenat, potrebno „je mnogo rada, mnogo lišavarnja. Treba pročitati čitave tomove Knjiga đa bi se izgradila kultura visoka kao pagoda. :
HORORA po stolicama, na Sto lu, leže knjige i tek rasečemi Ca sopisi, Jedan je čak iz daleke Kine. Pored Poknera i Kamija stoje tek izašle knjige Konstantinovića, Pavlov'ća, Lukića.
Pitam šta misli o našem savremenom romanu,
Odbija da govori. Jer, u tim TO" manima, kaže — „koji se jedva čitaju“, nema ničaga što bi moglo da zagreje ni ponese, nema drame, nema parabole koja bi mogla da đoveđe do uspona ili propasti, do onih. tragičnih reči Vronskog: „Ja sam razvalina“,
Sa mnogo zađovoljstva ponavljam njen odgovor na pitanje šta bi izabrala kađa bi ponovo morala đa bira svoj životni put.
— sto! — odgovorila je, — Nekad sam htela đa budem baštova, ali nisam postala. Kuđa će se Usmeriti đetinje sposobnosti mnogo zavis) od porodice. Porođica je Osnov. Ona udara pečat. na celokupni kasniji život čovekov. U našoj KUći se mnogo čitalo. Otac je bio veoma kulturan čovek, i ako sam postigla nešto u oblasti Kulture, U najvećoj meri imam da zahvalim njemu, Kasnije sam samo nastavila sa onim što je on ukorenio u mien — čitanjem. ĐDa bi čovsk postao bar iole kuTturg8n, potrebno je mmnoqo raditi i mnogo se lišavati. Intelektualni rad traži celog čoveka. Pa ipak, kakvo zađovoljstvo opštiti sa najvećim umovima čovečanstva i razumeti ih... — GgQOvori tiho, OČ:Iqledno zamorena. :
Ne pitam višć ništa, Odgovor nog za čim: sam išla, problema žene i punjenja mjenog životnog smisla kroz intelektualn: rad je tu.
Lagano nailazi noć i ono vreme „kad čovek star“, kad nailaze pitamja savesti i srca, kad je čovek sam sa sobom, bolan, tragičan i
veb.
ozbiljnije
Poslednji dani Isidore Sekulić
Siniša PAUNOVIĆ
Isidora Sekulić ustvari nije ni imala svojih poslednjih dana, jer nije imala nikad zdravlja; i najraniji dani njena života ličili su, i njoj i drugima, na poslednje, a ipak ona je živela i živeće trajno kroz svoje značajno delo.
„Ne sećam se da sam ijednoga dana bila potpuno fizički zdrava! Ali mi je zato razum uvek bio budan i svež, i zdrav. Ovo gore, gornji sprat, bilo mi je vazda svetlo i osvetljeno!"
Celog života bolesna, celoga života je bila i žedna znanja, i do poslednjih nedelja borila se đa joj svi danj liče na one, koje ona jeđino voli i priznaje za prve i poslednje: sa Knjigom i nad knjigom! „Čudite se što su mi tolike knjige rasturene po odmorištu, stolu i stolicama. Dobila sam ih ovih dana od jednog stranca, sedam odjednom, i sedam ih odjednom čitam; mada se ne osećam već nokoliko dana dobro!...“
TI ti dani ličili su do smrti jedni na druge. Može se reći sa lektirom, i stvarajući ih sama lektire za druge, slušala je otkucaje svoga nemirnog srca, koje se nikad nije mo(jlo zajaziti nikakvim znanjem ovoga sveta-i umrlo je žedno znanja i lepote.
Kad je izišao jedan od njenih poslednjih napisa u dnevnoj štampi U vezi s Kongresom omladđine po OhoOme što je napisala, i kako je ona to napisala, za taj pozdrav miroljubivoj omlađini celog čovečanstva, 5 pravom je rečeno da ga je napisala najmlađa omladinka nove Jugoslavije — Isidora Sekulić! Jer njen duh je bio uvek mlad i ostao i posle nje mlad, da živi i pokoljenja podmlađuje. y i
A poslednje nedćlje njena života to su časovi najgrozničavija rada, kao da je pred sobom imala čitav vek. Bila je na nogama, radila, čitala, pisala, borila se sa svojim najvećim, i valjda jedinim istinskim neprijateljem u životu — slabim zdravljem, i dalje živo osluškivala život i njegove otkućaje svim SVOjim čulima svoje poslovične radoznalosti i energije. ; :;
Pa i u dane kađ je bilo jasno, čak i njoj, đa se životna staza ipak sužava, i da će se možda danassutra završiti negde tamo, kao i sve staze života, u mepožmato, kako bi ona to rekla, ona se ponašala kao da će se sa svim tim ljudima s kojima govori o „saldiranju” svojih
životnih računa, već sutradan, opet, na istom mestu, stosti i opet o svemu i svačemu, po starom, razgovarati i davati svoje manjeviše Uvek originalne i oštroumne sudove, koji su se teško zaboravljali...
Kuća Isidore Sekulić bila je neka vrsta malog književnog salona godinama, možda i pola veka. Pre rata đanji su bili određivani i društvo „bitano”, posle rata nije bilo utvrđivanja dana, ali baš zato možda je retko kad ova čutljiva prizemna kućica pri kraju Pelagićeve ulice ma Senjaku, u Beogradu (koja inače nije bila njena svojina) bila bez posetilaca. Ponekađ bilo je tu i po nekoliko „slušalaca”, diskutanata, poštovalaca, radozpnalaza, a ne jednom i snobova. Sa nekim je ostajala satima, neke je ispraćala već posle nekoliko rečenica, čak i kad bi prethodno sa njima i zakazivala sastanke. Ali sa svima je razgovarala otvoreno, bez rukavica, ne jednom i vrlo uočljivo, tako da su im posle toga morale satima „goreti uši”, svejedno da li su njene reči bile na mestu, ili sa rečene u trenucima nervoze i njene večite glavobolje. -
Jednu nametljivu „studentikinju književnosti“, koja joj se javila telefonom i zamolila da je primi samo đa je upozna, a posle se pretstavila kao „saradnik nekog omladinskog organa, koji bi đa piše o životu velikih ljudi” izbacila je fizički napolje. Nešto slično učinila je i s jednim sveštenikom, koji je htio da joj „podvali u molitvama”. Naime, došao je da „Sveti vodđicu” pred Uskrs i promrmijao nekoliko rečenica u vidu obreda (io je bio neki sveštenik koji je zamenjivao inače njenog stamog paroha), pa pruzio ruku. Ona koja je kao prečanski đak znala sve „tropare“ i „časlovce“ na izugt, volela 'h kao što je do smrti govorila, ne iz nekih religioznih pobuda, već kao običaj svojih praotaca, pobesnela je skoro, dreknula na „prevaranta“, bacila, mu „platu“ u lice za ono što je izmrmljao, izjurila ga. napolje i onda sama dovršila obređ.. ,
Njen đom imao je nekoliko. odeljenja, malih i ne ' mnogo svetlih, bio je uvek: pun knjiga, slika, dotraialog ali me nepraktičnog nameštaja, u njemu je ona živela već dvađesetak qodina potpuno sama, sama stanovala, sama hajveći deo kućnih poslova obavljala, pa čak dugo sama i svoje cveće, u baštići pred kućom održavala, Za one haj-
grublje poslove imala je dugogođišnjeg „kućnog pomoćnika” svoga Samija, Šiptara, On bi posvršavao svoje poslove za nekoliko „časova, ćutljiv kao i njegova „poslođdavka” i ćuteći odlazio, da se opet sutradan vrati i započne move poslove. Njeni susedi videli su je ne jednom u kasne sati za stolom, a u rane časove po kući i oko kuće. Njena, nekada prava figura, pritiskana godimama i bolešću, snižavala se, krivila levo desno, ali se do poslednjeg časa otimala da hoda uspravno i da ne izgleda bespomočćna. Samo, kako su godine odmicale, a zdravlje malo po malo sve više uznemiravalo i ometalo i rad u kuči i na književnosti, od 1952 navraćala joj je dva puta neđeljno, u određene dane, u svojstvu domaćeg lekara, njena bivša učenica, doktor Jelena Pavlović, Ali, kako je sama Jsidora u šali govorila, najmila ju je više kao „grobara”, kao „kandilara”, koji ima đa vidi kad počne „sveća da se gasi“, nego da je leči, 1 zaista, nikad ne bi sa njom razgovarala o bolesti, nije davala đa joj se meri temperatura, još manje pritisak, Verovala je da će živeti dotle dok njena „snaga ima snage” da se izbori sa onim „Što dolazi odnekud u naš organizam, da nas završi, Okonča onđe gde smo,· ko zna kakvim slučajem, došli da svoje otstojimo, kao i sve ostalo što se rađa i umire ostavljajući za sobom svetao ili ružan trag.”
Kad bi joj lekar govorio da ima visok pritisak, tvrdila je da je i u ranoj mladosti imala normalan pritisak — 200 otkucaja, Za lekove nije htela ni da čuje skoro nikad. Inače hranila se kao i uvek, i naj
"češće čajem i sličnom lakom hra-
nom: mlekom, a u poslednje vreme i „supom iz kese”, kako je nazivala „Argo” supu.
Posle poznate njene bolesti s Očima, kad je morala biti prenesena i u sanatorijum i podvrgnuta i izveshnoj operaciji, pre nekoliko gođina, prvi put je ponovo ozbiljnije obolela pre dve godine — od gripa, i s mukom pristala. da ostane dvatri dana u postelji Tađa ju je njen domaći lekar jedva nagnao da spava „pod, kontrolom”, to jest, da lekar ostane i preko noći pored nje,
Čim se pridigla, nastavila je život po starom, da spava malo, najviše tri sata, da radi i čita mnogo, ponekađ i po „.tuce” knjiga u istom danu. A i kad legne, pa ne uspe da zaspi od glavobolje, Giz Be.
blači se potpuno, i tek onda počne da radi ili čita, i to uvek samo'. za Btolom.
„Činim to iz poštovanja prema knjizi. Knjoge se me mogu uživati ležeći“;
Kad bi se razbolela, nikad nije htela da uzme besplatno lekove, mada je bila osiguranik. Nije lako primala ni druge „darove”, ako ih nije svojim rukama i svojim mmozgom zarađila. Što se tiče novca, imala je prema njemu, kako je ne jednom izjavljivala, otkad zna za sebe, skoro neku vrstu alergije, pa i U poslednjoj bolesti.
„Treba mi samo onbliko Koliko đa. živim i da njkom ne ostanem dužna...“
U utorak, 1 aprila, u 15 i 50 časova, dr. Pavlović došla je da je obiđe kao i obično. Bolje reći da otseđi kraj njene postelje razgovarajući o svemu i svačemu samo ne o bolesti. Zatekla je lako gripoznu sa malim nesvesticama i gwlavoboljom,. Ni ovoga puta nije htela da čuje za toplomer i postelju.
„Temiperatura se meri čoveku kad ima dvađeset qođina. Ako moj organizam opet hoče da se bori, neka se bori, i neka i ovoga puta pobeđi onoga ko hoće da me uništi, A ako neće, neka, mu je, vreme je inače da idem!...
U sređu je jedva pristala na' ioplomer: temperatura 58. Vajkala se da će i ova boljka sama proči. U Četvrtak oko 5 časa jedva je uspela da otvori vrata lekarki i umalo mije pala, vračaiući se u postelju. Bila je u spavaćici, što ie bio redsk slučai da nekoga dočekuje tako ođevena. Temneratuta je bils 30 sa 4. Kuće je bila mesoremliena, što je takođe bilo neobično za ovai inače vazđa urađam đom, Temisi, koje je Sami. kao i uvek, jednom .u mesecu jistresao i soviiene ostavliag sa strane, da ih oms. posle sama vazastre, kako hoće i voli. staiali su nerazvijeni, Muku' ie mučila lekarka đa ubedi bolesnicu da tepihe i sprem9nie kuće treb prepustiti nioi. Pomenula je bolnicu i predđložila đa se nozove milosedna sestra. dn'se nafe pored nie, :
„Teoihe možete razPstrti. da se
ne sootičemao preko niih. ali što se.
tiče milosrdne qeetre | Holoibe, to možete učiniti ked izmbim gqveež, Woću da umrem be» ižiie pomoći, u svojoi kući. Ne teebsa mi bolnica. Sama mi memojte divati hartije u mašini i oko mašine. jer posle nefu znati gde samy stalq... (rač je bi-
je i rad”
la o njenon poslednjem članku, is pravo eseju „O rađu”, koji je pisala za Radio Beograd). |
A onda se dugo žalila na Samija, koji je eto, pošao i Ovoga proleča za svoj praznik u vilajet a njoj ostavio svoga Ssinčića koji ničemu nije vičan,
Od pola četiri popodne do osam veće lekarka je ostala kod nje, a tada je stigla milosrdna sestra Cr. venog krsta, đevetnaestogodišnja de vojka Milica Srnović, koja je tek pre nekoliko mueseći počela Svoju nuđiTjsku karijeru, Ona je došla po telefonskom pozivu dr. Pavlović, i po ređu svoga ' dežurstva. Kao što gama kaže nikađ dotJe nije čula za ime Isidore Sekulić. Doktorka Pay. lović joj je dala prva obaveštenja, Naročito joj je govorila o njenoj
ćudi. Rekla joj je da bolesnica „ni- ,
kađ nije volela mnogo da razgovara sa ženama”, pa zato i ona ne ireba da joj buđe njukom pogledu. na dosađi. Da odgovara kad je · nešto pita i đo motri na njeno zdravlje, pBolesnicu je zatekla u njenoj spa= vaćoj sobi, bila je tek ustala i se dela: na krevetu. Pozdravila se samo kratko i posle je upitala kak je tako brzo došla. ! : „Ako vam nešto buđe zatrebalo, nemojte ustajati, ja ću vam đoneti!” — rekla joj je bolničarka. Bolesnica je ćutala. . ; Kad se doktorka uđaljiae, ona se đigla i krenula, bez reči, u ostavu, Našla je tamo meki kolač i šolju za čaj i zamolila bolničarku da skuva čaj za obe, Zajedno su .popie čaj, Ćuteći, a . — Sađ možete, sestro, ići da se odmorite. Evo vam ćĆebe, nemojte da se truđite, nije meni ništa.' Proći će i ova moja bolest. Dajte mi. samo limunađu, ontu Koju je đoktorka spremila. % — Ja Ću da vam pomognem da popijete limunađu — rekla joj je bolničarka' pružajući JOj Čašu, — Ne, ne, ja sam još ? staju, ja još mogu! — skoro je viknula, Bolničarka nije legla, a bolesnica je upola spavala. Za to vreme vrlo često bacala je sa sebe pokrivač, što je bio znak da joj se temperatura povećava, Bg i Negđe oko pola noći, kad, izgleđa, nije mogla da zaspi javila. se prvi puti . SN — Dajte mi današnje nevine „Politiku“ — i počela je da prekstava od prve do poslednje stranice, čitajući, verovatno, samo naslove, Onda je neko vreme tako stajala zamišljena pređ movinama, a zatim
počela da drema. Uzoru negde oko | četiri časa zaspala je s novinama |
kraj sebe. :
Sutradan je osvanuo lip dan.
— Otvorite prozore, molim BS, đa se nadišem malo čista vazduha! — rekla je i uzela neki nemački časopis, sli je i njega brza o&tavila,
ĐBolničarka je onda htela da Uuenremi kuću, ali joj dom:ačica nije dala.
— Ogtavite to mome Šiptaru. 8 vi skuvajte čaj i uzmite još od onog kolača. . 5
Ona je uzela samo nekoliko gutljaja čaja i opet zadroma)a, U tom stanju zatekao ju je i Samijev sin oko seđam ćasova, i uzalud čeka0 još čitav čas da dobije uobičajena „naređenja”.
Oko pola osam zamolila je bolničarku da joj pronađe adresu Mirjane Rodić, sactadaika Radio Bdaograda, sa kojom je bila zakazala za -danas sastanak, da bi joj predala obećani esej. S obzirom na svOJU bolest, htela je sad da oikaže taj sastanak. Adgcesu nisu našli, tako
đa se Mirjana Rodić ipak pojavila
u stamu oko 1] časova. Bojničarka joj je objasnila da je gospođa Sekulić bolesna, ali je oma nastoja!a da uđe, želeći da joj preda neke pomorandže i vitam ne, koje 30] je, veli, donela na poklon, pošto je znala da je bolesna. * ? · Kad se bolesnica probuđila, Mir" jena Rodić joj se pretstavita. Podarila joj je pomorandže i uspćčla da
je nagovori da popije jedan aspirin
i pojede nekoliko kriški pomorandže, kojom su prilikom :zmžnjale nekoliko najobičnijih rečenica.
Ali neočekivano, bolesnica se javila: a
— Najbolje je, gospođo, da me napustite, pošto mi nije dobro!
I Mirjana Rodić je naravno, odmah otišla. |
Bolničarka je mislila da je bole Smica samo umorna, pa hoće da spa va i ostavila je zato na miru duže vremena. Ali bolesnica se opet ja vila: ;
— Sestro, kaznćete mi , koliko sam vam dužnm za vaš truđ OK mene! · PO
~ To je moja dužhost, Wad Or zdravite, plastićete' Crvenom 'Kr&tu, ako to bude trmbalo. 7
—. Kad ozdravim! Uh. zašto ste svi ljudi takvi!!? Volite pare, & ne” mate kuraži da ih pr'm'te. Ako ja umrem. ko će vam mlatiti, Me bih želela, da ostonem ikome dužna, Čist račun je uvek dima ljubav.
Oko mola tri popodme «dob je doktorka Pavlović, Pašžto ije oler snics imala ine holaece » .l!pu: H8la joi je inip”niiu. Do šetipi ŽŠasa ležala je mirno.
U jednom trenutku obp»iDp se Ponovo bolničarki, pomleđala ie blago, nasmešila se i zamolila je da
Nastavak na 9 strani i
KNJIŽEKNE NOVMNNE
.