Književne novine
| otvorene optužbe,
Godina IX. Nova serija, br, 69
| Jožef DEB&ECENI PA ŽNJA . |, PLAGIJAT!
Tu skoro jedan naš rasprostranjeni društveni list posvetio je čitavu jednu stranicu napisu u viđu reportaže o pitanju intelektualne krađe, Autor napisa pokušao je da slikama i uporednim odlomcima tekstova obuhvati celo kupni problem kako umetničkog tako i Književnog plagijata, nasto jeći đa ilustracijama odnosno istrg nutim citatima dokaže da postoje, stvaraju i pobiru u našoj sredini nezaslužena priznanja umetnici koji bez ikakvih skrupula vrše književne „pozajmice“ od drugih, eksproprišu tuđe teme, ideje, forme, obrte i stil, ili, srpski rečeno, kite se tuđim perjem.
Sve to pisac članka ne navođi tako kategorimo, ali je njegova namera za raskrinkavanjem očigledna, Naime, iako ne podiže otvoreno svoju optužnicu njegovi citati iz tekstova, komentari, svesno grupisanje pođataka i imena, „im flagranti“ ukazivanje na izvore i uticaje znače isto što i iznošenje isto toliko optužbi na račum osumnjičenih,
Međutim, zbog svoje izvanredno opasne pojamne sadržine samo pitanje plagijata (a nas u ovom slučaju jnteresuju njegovi slučajevi u literaturi) unapred se odđupire tome da bude potrzano kao tema za reportažu. Pisci članka ove vrste preuzimaju na sebe tešku moralnu odgovornost. Bilo da iznose
laznim putem ukazivanjem aluzija žele da đokažu svoje teze, oni su, na· prvom mestu, dužni da vrše složene. estetske analize. A tako ne što je, po prirođi stvari, mogućno samo u stručnim časopisima a ni u kome slučaju na stupcima zabav nih društvenih magazina. Na stranu to da reporteri nisu estetičari i niukoliko nisu pođobni da ispituju plagijat, ili njegov privid, književno-naučno, dakle na duhovno-istoriskom stepenu, tojest da đinamično i neprekidno, ugrađeni u doba, životne okolnosti i pravac razvoja pretpostavljenog plagijatora sagledavaju plagijat u uslovima stalnih uticaja vladajućih duhovnih čin:laca. |
Problem plagijata je večit i raznorođan,. Drevna je to avet Umetnosti i književnosti, koja obilazi svetom otkad je čovek isklesao prvi kip, načinio prvi cr:ež, spevao prvu pesmu. Stoga ponavljam da'se optuživati za plagijat sme samo s merom, veoma oprezno i isključivo tađa ako naučni metod koji primenjujemo, sa Širi-
Nastavak na ? strani -
bilo đa zaobi-
OVINE
ZA WWIIŽZŽEVNOS TT,
BEOGRAD, 6 JUN 1958
London — Vestminsterski most na Temzi
LONDONSKI SUSRETI
Tragom jedne anegdote. — Gnevni i gladni mladi ljudi.
— Pozorište
| Postoji anegđota o čoveku koji je otkrio London. (Ne Lonđon bPikadilija ili. Soha, Mančester Skvera ili Kju Gardenza, nego onaj istinski, autentični, nevidljivi London). Bio je to zapravo neki čudan starčić koji je, anatemisavši bedđekere, proglasio za vodiča običnu izlizanu vanopticajnu · hanoveransku paru.
'U svim svojim beskrajnim šetnjama po metropoli, taj čovek se sle-
po držao naloga bezvrednog novčića; došavši do ugla ulice, hitnuo bi paru uvis: glava — idem desno, pismo —skrećem levo. Te bi tako, vođen hemiski čistim slučajem, ispisivao neverovatne i savršeno iz-' vorne itinirere, i usput nabasavao na' stvari i prizore To kojima ni usnu nije mogao sanjati.
Ah,. da. Skoro: zaboravih reći đa se. neobičnom šetaču kojiput dešavalo da ga potera.zla sreća, pa da mu novčić stalno pokazuje samo
·pismo. Ili samo glavu. U tom slu-
čaju, starčić bi·i po nekoliko puta
„obilazio oko istog kompleksa zgra-
da. Mogao je, naravno, da ne posluša nalog, ali tada bi celokupna njegova teorija otišla u prah i pepeo. Ne. On je skrušeno hodao u krug, nalazeći da'to ipak nije previsoka cena za ono šfo mu. je hanoveranski novčić pružao u trenucima kađ nije bio ćudljiv.
Pala mi je napamet ta' pričica kad. sam se, tu skoro, prvi put suočio sa gorostasnim gradom . na Temzi. Zbog jednog ne odviše utešnog, mada krajnje pristojnog, pisma u kome mi se. saopštavalo da
'neću moći da sretnem izvesne knji”
ževnike, umetnike .i reditelje (jer su „svi oni ili u inostranstvu, ili izvan Londana“), pomislio sam bio da bi „istraživanje“ s novčićem
brđici
skim pločama vrebala .ga je jedna
između Stanislavskog ı
moglo da posluži kao iđealna zamena. Valjalo je samo prethodno ispuniti dva uslova: biti ili sasvim mlad ili sasvim star, i raspolagati golemom dokolicom. |
·Te sam se tako, intimno razočaran, opredelio „za nešto što je stajalo na sredini između istraživa nja skrivenih slojeva i. rekognosci~
i ! >
ranja površine. Priznajem da je i.
to bilo nešto. Moglo se tim meto» dom stići · do sijaset manje ili više zabavnih zaključaka. Da se Englezi, naprimer, ne odlučuju za samoubistvo šamo zato što je isuviše mnogo dugmadi koju treba raskopčavati i zakopčavati. Da je daleko od istine tvrdnja da Engleskinje nose broševe iz praktičnih razloga — ne bi li se znalo koje im je pred
.nja a koje zadnja strana (lutkasta
plavuša Sabrina iz londonskog „Folija“, sa više nego raskošnim poprsjem, nije jedina koja bi to mogla demar:ovati). Da nema ničeg dramatičnog · u tome što se na
Džersiju, majušnom ostrvu u La- .
manšu, još uvek govori jedna varijanta normanskog, jer je ono što se na pločnicima Kensington HajStrita (dakle, usred Lonđona) protura kao engleski, podjednako nerazuniljivo. T tako dalje,.. LOL,
Na ovom svetu, kaže Vajld, postoje samo dve tragedije. Jedna, je kad se nema ono što se želi, druga kad se ima. Ođavno sam želeo da se obrem u Londonu. Sađ „kada sam bio tu, nisam se osećao nimalo srećnim. Možđa poluslutnje da se nalazim na niz-. male privatne shizofrenije, Naposletku, čovek se na svakom ko raku izlagao opasnosti da bude raspolućen. Iz radnje sa gramofon~
' •
zbog gadljive ·
kabuki teatra
dilema: „Skarlatijeva sonata ili „Catch A Falling Star“; sa novinskih stubaca posvećenih pozorišnom repertoaru — druga: „Čeri u cvetu“ ili „Lizistrata“; iz Knjižara... Čemu ređati? „Što je sve nužno sputavalo pokret, podjarivalo želju, Nastavak. na 4 strani
____ __ Voja ČOLANOVIČ
O METWOST
DROUGBIVEMNMA
PITANSZJA
a: Cena 30 din
ŽIVOT OKO NAS
koi O U
NA ULAZU
JE M
RAK”
Opomene rastu uokolo
Ne zaboravimo — čovekova sudbina ne može biti peri= jerni činilac za umetničku reč... A opomena se on ne može otresti. I šta ispada? O čoveku treba ćutati, jer je on — ra= zumu za čuđenje — mrtva materija (!), a ovi mitovi na koje se pozivamo i rađi kojih smo i pošašaveli, živi su — evo jer nas ne pozivaju na otvoreno i jasno suočavanje sa svako-
dnevnim životnim problemima.
U najboljem slučaju — veruje se — da probleme koje susreće=mo na ulici moramo prećutkivati. Misli se đa se oni mogu uzeti kao polazna tačka nekog nesvodljivog razloga i nekih eventualnih nespo razuma i neprijatnosti! Znači rešili smo da „ćuctimo, da se pri
iskrsnutom trenutku opomene i
sami opomenemo: Pazi, visoki napon! Danas insistirati na ne=koj opomeni, tražiti način da se ona otstrani nije rekoste poželjno. Vrh svega toga — govorite mi i dalje — opomena na koju smo okrenuli prst, na koju smo obratili pažnju, pretvara svoju putanju u obratnom smeru i mi smo uveliko zašli pod njono neveselo sečivo. A ljudi beže od oštrice, jer je ona sama po sebi neprikladna kad se naseljava u nečiji trenutak, u nečije vedro raspoloženje. Govorite mi da prestanem sa opomenama, Zamalo da nisam rekao pardon! Opomene? Ne govorim o njima. One govore o
Danihe Bošković: Crtež
i
nama. One (opomene) stalno vođe konverzaciju sa životom, idu u po tragu za njegovim tonom, ukrštaju se sa njim nekad otvoreno a ne= kad podmuklo. Opomene zasejane u jednjaku života — traže da se sa njih skine zastor, da se sa njih skine feredža.
— Teško je menjati navike 3 prekorevate me,
— Uistinu teško — saglašavami se ja.
— Pa zašto mi upućujete prekot što sam se okomio na „opomene, — sklon sam da doustim započetu misao o njima,
— Ne primećujete li đa je na Ulazu mrak, mladiću — savetujete me |i opominjete me na obazrivost...· Opomene su mrak, a mi živimo u dane svetlosti, Nije lepo od mene što kažem da poneki rukavac tame zađe u odaje ovih naših dana, „što u tim odajama proizvodi čegrtanje primetnog ne spokojstva -i sete; A meni se opet ote reč: opomena! Izvinite. Ne predvideh da rađi svoga rdspoloženja ne treba zalaziti u hodnik njenog promuklog glasa,u glas nje= nih opakih svojstava. Ja sam na= prosto hteo da sve te stvari ne pomenem, da ne češem đavola po rogovima, ali je — primećujem to bilo sasvim teško za mene. U prvi mah verovao sam da treba shvatiti titrav} odblesak opomene, da ga ireba smatrati legitimnim stanovnikom naših „svakodnevnih postupaka, ali njegov dolazak me= đu moja rasuđivanja navikao me na okolnost da jasno pokažemo karte. Odblesak opomene držao je talon, a ja sam pri želji đa iz nje govih ruku izbijem adute.
Igra je počela. Igra je počela u mestu U. ı
Mlađa žena obratila se upravnom službeniku za zaposlenje. Zna te li to kad neko nema hleba kako se želi hleb. Mlada žena imala je ruke, a sa rukama — mislila je i hleb. Hleb i ruke su iz iste porodice, Brinu se usrdno jedno za drugo. Čovek zapravo ne zna šta iz čega niče: da li ruke iz hleba ili hleb iz ruku, Mlađa žena je htela da hleb izraste iz ruku. Stavila je dlanove na «topli ziđ
Nastavak na 6 strani
„Žarko ĐUROVIČ ,|
~
a pisati, jer za onoga ko bar nekad ne posumnja u. |
=
LM
Susrećemo se veoma često i češće onda kad na to nismo pripremljeni, sa pesmama, sa stihovima koji nas najednom oduševe, preobraze na neki način, i doveđu u takvo raspoloženje kad nam sve što radimo ili što smišljamo da uradimo izgleda razumljivo, što u jednoj drugoj prilici ne bi bio slučaj. U takvim egzaltiranim trenucima Po nekoliko puta na dan, nekad i satima, ponavljamo jednu te istu strofu, jedan te isti stih, pa i kada nas to zamori, kada postansmo prezasićeni smslom i zvukom tog stiha, ne možemo da ga zaboravimo. I naravno, po nekim već·utvrđenim zakonima i pravilima mi se tog stiha. oslobodinio onda kađ to i ne očekujemo, đa bismo ga se opet-setili u nekoj drugoj prilici, na. nekom drugom: mestu, i bili zadivljeni njegovom čudešnom lepotom, nikađa ne razaznajući do kraja zašto nam je baš
neki drugi stih ao tako 'potreban. Tako taj a ne neki drugi post dB OOykrii pain J što je svakako i ono najviše što jedna poetska tvorevina može da pruži „,
univerzalno lekovit da može raznorodnim raspoloženjima,
ut smislu regeneracije našeg psihičkog života, '
oprađeljenju pišu pesme, takvi stihovi mogu da
deluju i ubitačno, i mogu uvek da sve što je pe- ,
snik napisao stave pod sumnju, ali ne i takvu sumnju koja je neophodna: đa bi se i dalje moglo
Wed, 9
No za one koji po svom nagonu ili švesnom | čanju zavisti druge prirode.
vrednost onoga što radi pisanje postaje čisto me , hanički proces, već takvu sumnju koja je negacija sopstvenog dela i u tom smislu stravična; · koja dolazi sa onim saznanjem ili bolje reći uverenjem, da je to što se želelo da napiše, zašta se jedan čitav period života svodio na one norme . preko kojih je pesnik po syom uverenju . jeđino mogao da dođe do jedne pesme, da je to već neko napisao. U tom slučaju, u suočenju sa jednom takvom pesmom, probudi se u pesniku i, oduševlje- · nje, ali ono brzo presahne da bi ustupilo. mesto najpre razočaranju koje ne, mora. da, prouzrokuje,
" i zavist, ali iz koga, često nastaje zavist, pogotovo
onda kad je' u pitanju živi pesnik, A takva stanja su, kada se govori o pesnicima, valjda najčešća i
| 'najbrojnija, me ·uzimajući,u obzir i ona koja -se _ispoljavaju reakcijom na „nečiji „uspeh „koji je,po ·
mišljenju onoga- ko reaguje, nepravedno stečon; a · samim tim Što.taj uspeh želi da.opovrgne pesnik”
"potsvesno, svojim. reagovanjem, ispoljava i „Svoju :
zavist. POT OI {e No, reč. je o drugoj vrsti raspoloženja ili o oseot -“CEi QM“
Godinama, naprimer, pesnik pokušava da 'obelo-
dani svoje osećanje noći kao vremena svedenog ·
i suženog na onaj period koji nastaje 'takozvanim zalaskom sunca i noći kao vremena,. i: više nego vremena koje mu dozvoljava da pronalazi' i one
aan rae inet ara e aaa terao era rarrarra mreza nima nena ua rane aaa aarps aurea as"
RSKE ŽAVISNOSTI I ZAVISTI
oblike života koji ga possbno interesuju 3 da doživi ono što je adekvatno njegovoj prirodi ili njegovom htenju. -
Eto, u tom poimanju noći pesnik nikako ne može da pronađe onaj stih kojim bi tu noć najpotpunije objasnio, kojim bi otkrio suštinu noći, Traga, pokušava, beleži svoje utiske, zapažanja i doživljaje, jednostavno pokušava da nađe pravo ime za to Što se zove noć, a to nikako ne uspeva, nikako da bude zadovoljan sa onim što je već otkrio, jer mu se uvek čini da je noć nešto mnogo ı više nego što je on rekao. Naiđe naprimer kod nekog pisca na misao da je dan samo raspadanje
· noći, ili na· nešto tako slično, i u prvi mah. pomisli
da je to'ono što je on, želeo da kaže, ali mu se kasnije taj aforizam učini suviše ciničnim. Na· stavlja, da traga i dalje i samo predviđa da bi njegova formula noći trebalo da. bude takva da noć „izjednači sa danom, i da konstatuje da sve-ono što se obavlja preko dana treba obavljati i noću,
on godinama želeo da napiše, da ga je na neki način „pokrao“ taj pesnik koga odavno nema među živima i on tu krađu shvati tragično, iako je ona samo njegovo uobraženje i besmislica.
I onda sumorno konstatuje ono što nikađa nije bila istina i što nikada to ne može ni biti, konstatuje da su najbolje pesme već ođavno napisane, i da on tu nema više šta da traži, U tom raspoloženju on i ne može ništa drugo da učini.
To i takvo raspoloženje traje sve do jedne nove katarze, sve dok pesnik ponovo, b9z ikakvog stvarnog razloga i bez razumljivog povoda, ne ubedi sebe da ga je opet neko „pokrao“ ili bolj reći da mu je neko preoteo prvenstvo u otkri= vanju nečega za čim je on god:nama tragao i bio na najboljem putu da to pronađe. A nikada nije potpuno zađovoljan onim što je on pronašao, onim što je zaista samo on otkrio, pa čak ni onda kad mu. đrugi- to priznaju, kađa ga u to uveravaju i, pruzaju mu. za, to takve dokaze kojima se mora bez Tezerve verovati. I sa godinama, bolje reći sa. starenjem ta esećanja da ga je neko „pokrao“ b'-
| vaju sve, učestanija, jer kako starost nailazi tako.
x
ali da je noć ipak.nešto izuzetno, a to nikako da
poetsk5 definiše. I.onda sasvim slučajno, držeći u
'ruci knjigu pesama koju, je davno 'čitao i- povre-·
meno pročitavao, naiđe na stih :gđe pesnik kaže:
„Jedva čekam veče-đa i meni svane“. Oduševi se tim stihom, i ko ma:·po, koji, put tim starim, pe-.
snikom. Ali, u istom trenutku buđe i razočaran uverenjem da je već'rečeno, napisano ono što je
pesnik sve više uviđa da je mnogo šta propustio da kaže, da je: možda te trenutke kad „je trebalo” da kaže nešto značajno utraćio na. beznačajne raz-
· govore ili neke'manje važne poslove, od kojih,sada
ne vidi nikakve korist I to osećanje je prisutno .
· čak i onda kad mnogobrojnim dokazima može sebe.
nije ·postojalo ništa' drugo. I
da uveri :da·je sve žrtvovao poeziji i da za njega | tako do 'kraja života, Dragoslog GRBIĆ
e eaennede, i. pac? ij 1 e eve ee