Književne novine
i Gostovanje Hrvatskog: narodnog kazališta
_ BREHTOV ·
Drama Hrvatskog narodnog kaza liššta iz Zagreba izvela je na gostovanju u Beograđu tri komada: Sartrovu dramu „„Iza zatvorenih vrata“, Matkovićevog „Herakla“ i Brehtov „Kavkaski krug kređom“, Najzanimljiviji događaj „pretstavljalo je izvođenje Brehtovog dela u režiji Bojana Stupice.
Brehtova drama „Kavkaski krug kredom“ nastala je posle većine njegovih velikih komada, godine 1949, i još jednom ubedljivo otkrila sve osobenosti jedne od najodlučnijih pobuna prve polovine našeg stoleča protiv trađicioname pozorišne estetike. U „Kavkaskom krugu Kkređom“ su očuvani i još više razvijeni principi Brehtovog epskog teatra i tu ponovo dolazi do izražaja piščeva namera da nleđaoca učini pre svega objektivnim i svesnim posmatračem istorije čovečanstva. Kao i u ranijim dramama, na udaru su klasični ari stotelovski dramaturški postulati: emotivna „baza dramske igre koja onemogućava piscu da izazove kod gleđalaca. mentalne reakcije, i jedinstven dramski tok, koji ga sprečava da organizuje dđramski materijal u svrhu najefikasnijeg raščlanjavanja ddređene ideje. U ovom komadu pozorište je dobilo ulogu demonstratora ide ja i u njemu wpet trijumfuje Brehtova horizontalna dramaturgije: dramaturgija epizođa od kojih svaka otkriva samo jedan aspekt ideje koju pisac nameće gledaocu. Princip identifikacije otstranjen je iz drame jer se preko njega gledalac uvlači u kožu junaka i u markotične krugove iluzija, Struktima hronike pomaže Brehtu da maruši ovaj princip: tehnikom pre kidanja dramskog toka i zapleta kontroliše se proces identifikacije i stepen užarenja emocija. Dramski tok se prekida intervencijama komentatora, hora, pesmom, kupletom, naracijom, pantomimom i to je postupak neprekidnog rashlađivanja emocija. ·-
U „Kavkaskom krugu kređom“ đolaze do izražaja i druge karakteristike Brehtove dramaturgije, a prvenstveno nepoverenje prema tra geđiji i herojima, dramaturški spoj komeđije i đrame kao i razlaganje sudbinskog elementa _na
vidljiv, .nemistifikovan mehanizam...
U drami je. uočljiva i Brehtova' sklonos* da se posluži vrstom isto riske paralele da bi dramska priša izgubila okvire lokalnog događaja, Za osnovu fabule poslužila mu je stara kineska bajka o sudiji koji pomoću kruga tkriva pravu majku deteta. No u okviru ovog komada dolazi do izvesnog dramaturškog rascepa koji i inače karakteriše Brehtovo delo. Osnovna ideja je političko-sociološke pri rode i izrečena je u obliku teze na kraju drame: „Stvar pripada onom ko je učini boljom“. Ta osnovna misao treba da poveže u celinu prolog komada, koji priča e sukobu dva kolhoza u Gruziji oko nekog zemljišta, i pet činova drame, koji razvijaju istoriju o mladoj seljanci Gruši koja je spasla i othranila đete ubijenog guvernera Gruzije. Tok komada samo đelimično opravdava ovu U Osnovi sociološku tezu i ostavlja utisak da pisca raspinju drugi problemi: široka panorama života ot= kriva se da bi nam đemonstrirala sve užase mnogostrukog zla prouzrokovanog socijalnim okolnostima života. Ali u okviru takve panorame začinje se i uskoro 'preovlađava večit pesnikov san o čoveku — ovog puta mlađoj devojci Gruši — koji se suprotstavlja okolnostima života i postupa duboko humano po nekom unutrašnjem moralnom impulsu. Pesnik se pokazuje spreman da prizna postojanje dobra u čoveku, da izrazi veru da se čovek snagom volje može uzdići do dobra. Sociolog i iđeolog koji se neprestano pita kako stvoriti đruštvo koje će priznati postojanje dobra potisnut je ustranug a dominira human moralist. I još nešto: „Kavkaski krug kre dom" pretstavlja poslednju stepenicu đo koje je Breht došao u
Zbogom
ni razumeti. | Svako veče oni viš» ne vrate,
Svake večeri om: PRAVIORI zbogom zaUvek. Svake večeri on) ponavijaju definitivne reči, koje niko neće čuti
polaze, da se nikada
1 savako veče on! se ponovo vraćaju da opet otvore ranu ođakle curi
formiranju narodnog teatra, Izvesno, on je opravdano napadao moral koji je bio izraz trenutne i žalosne organizacije ljudskog društva; sa pravom se obarao na este tiku zasnovanu na teroru emocija i tragičnoj lepoti heroja, no možda je zaboravljao da su one postojale i pre građanske klase koja nije mogla da ih obesnaži, ako ih je izvitoperila. Više nego ijeđan drugi njegov komad, „Kavkaski krug kređom“ postavlja pitanje može li unutrašnji progres čoveka biti ubrzan drukčijim terorom: terorom estetike zasnovane na mentalnoj akciji i kulturi ružnoće, kao i pitanje ne svedoči li možda njegova pobuna protiv herojstva u osnovi opravđana — o neđostatku nerva da se osete pravi problemi ličnosti.
Tu široku „panoramu života scenski je oživeo Bojan Stupica. Pri tom je pokazao poseban osećaj za Sve implicitne probleme ove dramske hronike. Stupica je bio i scenograf i u toj ulozi se u potpunosti podvrgao Brehtovim zahtevima: dekor nije bio slikovit i nije stvarao atmosferu, Pozornica se pretvorila u platformu na kojoj su rotirali pojedini predmeti na otvorenoj sceni oivičenoj platnima, pružajući glumcu predmete neop= hodne za delanje i podvlačeći uslovnost zbivanja.
U pogledu ostalih elemenata reditelj nije suviše insistirao na Brehtovim teorijama o distanci i o efektu otuđenja. Umesto da neprestano „pokreće akciju u raznim pravcima, reditelj je u centar drame stavio istoriju priproste seljanke Gruše sa, njenim moral nim dilemama, sa tugama i radostima malog čoveka uhvaćenog u zamku istorije. Grušina drama rasla je pravoliniski i publika je saučestvujući u njenim patnjama imala stalan emotivan kontakt sa junakinjom, Na sličan način zamišljen je i drugi glavni junak Azdak realizovan kao tradicionalan junak realnih obrisa. Oko ovih ličnosti kretale su se karikirane figure u širokom rasponu od naturalističke karikature do groteskno čudovišne nakaze.
Mira Stupica
Sa Brehtovim pasažima koji pre secaju dramski tok reditelj je postupao na dvojak način: horski komentari pevača samo su pojačavali ili održavali već stvoreno raspoloženje dok su poetski kupleti i epizodne scene imali; vrednost međuefekta. Makoliko to inače bilo u suprotnosti sa Brehtovim
zahtevima Stupici se mora odati
priznanje za nekoliko izvanrednih rešenja: u prvom ređu za scenu kađ vojnici prvi put „marširaju.
'Po dubini iskonskog stravičnog na
goveštaja i po svom unutrašnjem ritmu ova scena dolazi u red najvećih ostvarenja viđenih u posled nje vreme u beogradskim pozorištima. Istovremeno se mora istaći da je reditelj ipak na neki način pokušao đa stvori brehtovsku hladnu
dramaturgiju. U igr) glumaca ose-
ćala se unutrašnja vatra, ali vatra precizno ograničena tačno ·. određenim spoljnim ekspresijama. Takva igra je izazvala spontane 4&socijacije na usijanu lavu koja pada u hladnu vodu. 3 Igra Mire Stupice, kao Gtruše, kao i Emila Kutijara, kao Azđaka, izmiče svakoj amalizi u nekoliko redova. Zadovoljimo še konstatacijom da smo te večeri gleđali
dva velika glumca. =, Vladimir STAMENKOVIĆ
mladosti
sušena krv koja nije ugasila · žeđ, jednog slepog sećanja, koje
višs ne zna šta da kaže,
jer
ono nije ništa drugo nego sećanje na ono Što se više ne može .
IR ELM
lo.
Zoran Petrović: Porađanje
Sušćzastvenni
(Gleđajući „Osuđeni na smrt
Najpre đa saopštim: „Osuđeni na smrt je pobegao“, francuski film, režirao je Rober Breson (on je ustvari i autor) i za to dobio nagra– du u Kanu (1956).
Usto, evo još i ovaj podatak: film prikazuje autentičnu istoriju jednog osuđenika na smrt, alj, nikako Mriminalca, već borca Pokreia otpora.
„Osuđeni na smrt je pobegao“ je slika jednog plana i njegovog izvođenja i senčenje psihoioškog stanja glavnog junaka i njegove okoline, kao i odnosa među njima.
Taj film je drama retko viđena i na ekranu do danas neviđena u filmskoj formi koju je izabrao realizator Rober Breson.
Kakva je ta filmska forma?
Njeni elementi su znani... Dijaloga vrlo malo. Sve najvažnije Što je trebalo đa se kaže izrečeno je (uglavnom) monologom, onim „Uunutrašnjim“. Muzika se pojavljuje (ako se ne varam) samo u finalu. Inače, skoro ceo film je bez muzlike. Ono malo što se čuje na kraju nije komponovano specijalno za Ovaj film, tačnije, uopšte nije namenjeno filmu: utor je Mocart! Šumovi imaju apsolutnu dramaturšku funkciju, a tišina je sredstvo za akcentovanje. Fotografija je lišena svih funkcija osim one najosnovnije: da se iz željenog ugla vid? ono Bštose zbiva ispred kamere; naravno, to „vidi“ je određen stav o fotografiji bez atraktivnosti, o strogo dokumentarnoj, čak i „prljavo sivoj“ slici. A taj stav je ustvari koncepcija kamere koja je (nesumnjivo!) najađekvatnija za oblik drame — predmeta filmovanja. Koncepcija ova, naglasimo, saobražena je autoru i njegovom delu kao deo gledanja realizatora na predmet realizacije. Režija je hemiski čista u svome htenju: iskazati se činjenicama koje treba da deluju isključivo svojom snagom ali i snagom koja proizlazi iz njihovog stepenovanja u jednom logičnom raspoređu. Efekata, dakle, nema. Ne samo onih za koje obično
kažemo da su sami sebi cilj, već
ni onih koji bi zvučnije izrekli autorovu misao. (Ovde treba reći: spomenuto htenje je eo ipso spekulativni, dakle, efektni čin, zar ne?) ·
Elementi, rekosmo, znani Su odavno. „No, njihova kombinacija, ona stvaralačkog karaktera, nije poznata: nova je i prvi put je srećemo, ~
Njen rezultat nameće dilemu: je li to degrađacija filmskog izraza ili njegovo pročišćavanje od defil< mizacije? da li je posređi antifilmski akt ili, baš naprotiv, suštastveni film? j
Nemi film je nolens-volens dramu morao iskazati samo slikom: dinamikom, montažom, metaforama, simbolima... Reč, objavljivana između činova, skoro da nije bila ni potrebna. Ustvari, reč je bila ustupak masama, odnosno bojazan prođucenata da mase neće sasvim shvatit) govor je upotrebu (najčešće reči. q
Kasnije, zaključilo se — mnogi su to učinili s žaljenjem — da je mema filmska umetnost umrla, ali da se rodila nova — tonfilmska...
suvišne)
· Tek tada je ekstenzija, teatra do~
šla do svog punoa izražaja: snim~
' ljeno pozorište dobilo je svoj po| stulat: živu reč,
Još kasnije, negde i ovim po-
| sleratnim gođinama, snimljeno po-
zorište dostiglo je svoj vrhunac: filmovi Vajlera, Mankijeviča i drugih. Pi
„TI javiše se opet raspre slične onima od pre dvadesetak gođina.
filsm Mi...
„je pobegao“)
gde
specifičnosti filmskog izraza, je njegov jezik?
Među mnogima čuo se u Americi i glas našeg zemljaka Slavka Vorkapića. On je bio najđosledniji: napolje s“ teatrom! Vorkapićev stav bio je ovaj: „... filmska drama ne sme se oskrnaviti pozorišnim elementima. Ona se mora ekspliciratj isključivo ozvučenim (možda i obojenim, možđa i plastičnim) dinamičnim slikama, odnosno njihovom kreativnom montažom“.
Naravno, s druge strane barijere bili su sasvim suprotni stavovi: Ne vraćajmo se na pozicije nemog filma! Moderno snimljeno pozorište nema, ustvari, nikakvog dodira sa klasičnim teatrom!
Međutim, sada se pojavio Rober Breson: „Pilm njje spektakl, filni je osobeni metođ pisanja!“ Pojavio se sa delom u kome je ekspli cirao svoju tezu: „Osuđeni na smrt je pobegao“.
Kako je Breson pisao svoj film?
Pošavši od ideje: „... čovek više nije čovek ako u njemu presusi žeđ za slobodom“, Breson je registrovao sprovođenje jednog borca Pokreta otpora u zatvor, nagovestio da. su ga mučili, zatim izneo njegove duševme krize, oporavak volje, misao o bekstvu i najzad samo bekstvo. Sve je to registrovano sa glumcima — heprofesionalcima.
Ali, iako je registrovao, Breson nikako nije moehanički ređao gole činjenice. Njegov rukopis nije samo kompleks pravih i kosih linija, već je tu i stil u prezentiranju misli. )
Breson nije hteo teatar, Čak ni onaj filmski. On se vratio prapočecima filma. Umesto da perom Opiše jeđan događaj Breson je to učinio kamerom. U suštini baš kao i Limijerovi filmski reporteri pre pedesetak godina. ji
Zvuči možđa paradoksalno, ali je istina: Rober Breson je došao do čistog filmskog izraza negirajući sve njegovo jezičko bogatstvo. U tome je, rekao bih, tajna mjegovog pisanja,
Da li je Rober Breson ostvario i suštastveni film — ja odista ne znam. .
Dilema se nastavlja...
Ljubomir RADIČEVIĆ
Stare fotografije
Drago IVANIŠEVIĆ ČETIRI PESME U PROZI
DIVOJKA
Prizlovojna, jednega jutra, liti, vadđeć vodu iz gqustirne
.Spazila ja navrji punega sića sidu vlas, Vazela je ogledalo i
pomljivo se u njemu pogledala. Zadrčala je kš prut. Mroz suze je vidila dva crna joka. Š'rila su se i nestajala, žbandana, ka dva crna jidra u neveri. Ni ni riči izustila, n” ni ajmeknula, ma je u sebi rekla: „Prokleti rat“. Odondar se uvik začudi ka jon niko reče, da je lipa i mlada, Ođondar svaki dan zaudobi zalit gjeranije na balaturi. Gluvoća noći i njezina je gluvoća. Jerbo je cila jedna 'velika noć u njon.
SPOMINJANJA |
#9 |
Salbun uskraj, u kojen svaku našu stopu poliže val,., || tj
jj --]
PISNIK Šjor Anti Cettineu
Ka da su mu škure joči zaškurile obraze i cilu kožu o tila. Ima je ništo o' cvita i o, nočnoga kukca. Ka' je govori, pritvori bi se u ticu. Očiman je razgovara s dicon, s dhvojkan i starin mirinan. Cili su ga život iskale nike dalek3 lastavice. Nikad ga
. nisu našle, nisu ga mogle nač... On je to zna. Ma jopet se
zaludu suši na vitru i suncu u valan oko Splita. Izutra, u podne, u noći. Ka da je šapja čekajuć: ovde sam, ovde... Bi je zaboravi na kruv... I tako je ostari. Zaraj tega se griza.. Nik" · su mislili, da su zaraj tega njegove pisme ča i' je piva u sebi, ka' ? je štampa u libriman ostale nikako nime * škinkane. Sjor Ante se, ka dite, dlitmski na to smija. Zna bi reć: „Nime i škinkane ka 2 sve pisme ča i' pivaju živi judi. Otkad je svita i vika“. Još bi zna reč: „Svako čejađe ništo čeka i ka' zadnji put uzdane, u jočiman mu ss mrtvin to čekanje vidi“, Judiman ni drago vidit se u pogledu o! mrca, brzo ga ukopaju u greb. Bacidu na nj zemju i rečeđu: Neka t' je sve oprošćeno. I šjor Antu, koji je umra pripoznav prid jotelon Bellevue kanarinca s Merjana, brzo su ukopali i sve su mu oprostili. Odondar njegove pisme u njegovin fibriman ka da su progovorile i ka da zebaju o' proMća,.. Biće da je u grebu susre svoje daleke lastavice, i
VIĐENJE
Sami smo u mrkloj jami. Mi dva sami u mrkloj jami od mrkline. Tresu mu se staračke ruke na mojim prsima. Nepodnošljiva mi je trešnja njegovih staračkih ruku u mrklini. Grca~- . jući od straha, pitam se: Tko jx kome grobar, ja njegov ili on moj? Tko je kome grobar? Mrkla mržnja među nama. Nijema. Beskrajna. Tada će on, strašne mu rijeći, odjednom obasjane, izranjene od probijanja između brojeva i strojeva što zarobiše . njegovu svijest, zare dobrotom stvari za praskozorja. Ljestvama dobrote teži da uzbere svježi zrak nepostojeći, nepostojeći:
Sinko, zapaučćla sa crna duga s neba u zamju, čejad se storila u blaščad. Prikazala se zvizda s barjakon i krv potekla meu narođin. Zaosinulo jude zlo. Morine, irudice, čarovnice, ukodlačic», višćice, striljarice, čarovnjaci, ukodlaci, višćuni, macići, divji judi, zmajevi, ovasari, 8 smetinjaci u šijuniman navaliti na svit > sami sebe proždiru. Agios, Oteos, Atanatos, Sabact, Jeova, Tetragramatom, on sa Ssvin svojin strašnin meniman i njegovin imenin Agla, Sadaj, Adonaj zakaban: se u bičiman nagolubljenog neba i šiba i šiba, ter sam sebi pušća krv. U ovoj jami i izvan jame, jama, sinko. Ako moš podnit ubij, zakoji me, biće ti lašje možda. S ukom i orljavinon ruka poliče. Ma, neka znaš, ubićeš ubijenog, dosp:log čovika, ča te moga baranko žalit ka divojka, kiša divojka, sinko.
Cujem mu teško disanje, krkljaj. Još jače mu se tresu tuke na mojim prsima. Ali to je sađa nešto drugo. Obuzela me radost s njegova ludila i u toj mrklini jame kao da sam ponovo , dijete 5 lažim u mladoj travi uz more i berem s valova stakalca. i sastavljam ih u veliki bokor bistrih očiju nebišta, Izmiren sa samim sobom, laganim pokretom ruke kidam myrklinu između sebe i starca. Gubim svijest. Strmoglavljujem se u me.kani ponor uz žaljenje djevojačkog plača. To moja mati, još djevojka, plače mene, nerođenog sina, sama u noći piljeći u bijeli zid. Hladna i mekana mjesečina iz zida proklijala. Moja math plače plač svih matera. Trnovite i blage suze. Procvje= tao drač,
MANJE POZNATE RIJEČ
Divojka: Prizlovojna — veoma tužna; gustirne — čatrnje; sića — kabla; žbanđana — nakrivljena; neveri — oluji; zaudobi — zabo= ravi; balaturi — terasi.
Spominjanja: Salbun — pijesak; uskraj — Uuz obalu.
Pisnik: Škure — tamne; zaškurile — .potamnile; mirinan Starim ziđovima; valan — uvalama; škinkane — iščašene; rebaju pupaju.
WViđenje: Zaosinulo — zahvatilo; morine — djevojke zle krvi, koje 5 vragom šuruju; irudice — ženetine rđava duha; striljarice —= opake žene, koje prostrijeljuju srca; višćuni — vješci; macići povampirena djeca; ovasari — stravine, plašine, goleme kao dubovikš smetinjaci — spodoba, koja se može pretvoriti u svaku životinju; šijuniman — vijavicama; zakabani — umotano u kabanicu; nagolubjenog — natmurenog, olujnog neba; dospiiog — mrtvog; baranko — barem. :
GRUPA SARAJEVSKIH KNJIŽEVNIKA ~
|"
slika forsirala
Na našoj fotografiji vide se — u prvom ređu, s leva: dr. Mihajlo
Miron, Vera Obrenović-Delibašić, Milan Ćurčić, Milica Miron i Vaso Rundo. 7:
U drugom ređu: Marin Studin, Mirko Maksimović, Borivoje
Jevtić, Roman. Petrović, Mihailo Delibašić i Jakša Kušan.
U trećem redu: Hamid Dizdar, Hamza Humo, Marko Marković i Vlado Tmuša. i
Većina članova Grupu živa je i aktivna u udruženjima 'inji ževnika Bosne i Hercegovine, Srbije i Hrvatske. Umrli su: Milan Ćurčić, Mirko Maksimović, Vlado Tmuša i Roman Petrović,
Tako n Grupa sarajevskih književ« nika u razdoblju između dva svjetska rata nije bila revolucionarno obilježena, ali je u pogledu realnih mogućnosti književnog stvarahja u Bosni i Ho:rcegovini značila zametanje jedne šire, ozbiljnije književne sredine. Veza članova Grupe sa tađašnjim relativno naprednimi časopisom „Pregled“ omogućivala. im je da lakše objavljuju svoje ra dove, jer su sa dosta teškoća prož dirali u časopise Beograda i Zaw greba,
Grupa sarajevskih književnika je stvorena nekoliko godina poslije Prvog svjetskog rata, a članovi st za prvih godina njenog rađa objavili desetak zanimljivih knjiga u prozi i stihu, pod njenim imenom, Teme, naročito proznih pisaca, uzi man“ su uglavnom iz bosanske sre dina, a obrađivane su jezikom tra diclonalne bosansko-hercegovačkc broze koja je već ranije zauzela, dostojno mjesto u srpskohrvatskoj prozi,
Fotografija koju donosimo prikazuje Grupu sarajevskih književnik.
U vremenu između Prvog i Dru- stvaranju tradicije Petra Koščića, 1 film i filmičnost? Šta je ostalo od gog svjetskog rata pisci Bosne i Oni, međutim, ne napuštaju pozi- U punom sastavu.
____ u __L__L__ o _- SVega što film čini filmom, gde su Hercegovine nastayljaju u svome cije i okvire građanske ideologije, M.D. |
KNJIŽEVNE NOMINE · Žž
vrakiti,.. Nije li ekstenzija teatra ugušila
ivo BARBIČ