Književne novine
Jubilej bugarske književnice Maline
Kaline Bagarska javnost proslavlja ovih dana šezdesetogodišnjicu života i .Četrđesetogođiš»jicu rađa popularne bugarske k:ijiževnice dečje i omlađinske književnosti Rajne Mitove — Kaline Maline, čije su pesme i pripovetke prevođene kod nas još pre rata, a i sama ona ima lepih · ličnih i Kjiževnih veza u našoj
zemlji. Malina. vi
Kalina Malina spađa u ređ mnajplodnijih i najpopularnijih pisaca savremene bugarske beletristike. Od prve zbirke pesama za decu — „Kavalče“ do danas iz njenog pera izašlo je oko 40 knjiga za decu, omladinu i ođrasle. Preko trideset knjiga, od tih dela, posvećeno je isklju čivo deci. Glavna forma kojom se Kalina Malina obraća najmlađem čitaocu najčešće je stih. Ali, sa i~< stom inspiracijom, ljubavlju i wspehom govori ona svojim malim čitaocima i svojom prozom. Tako je, već pre rata, napisala i prvi roman, doduše ne za decu, već za omlađinu. Taj roman, koji nosi ime „Zlatno srce“, imao je lepog uspeha i kođ publike i kod kritike i smatra se za prvi bugarski roman posvećen omladini. Iza njega došli su i drugi, među kojima i njen, dosad nazpoznatiji roman za omladinu, „Sirotani“. :
Kalina Malina se dugo bavila i peđagoškim radom i uređivanjem raznih dečjih, omlađinskih i drugih časopisa i listova. Bila je dugo godina i MWčiteljica. Blagodareći tome imala je prilike da upozna dete i njegovu psihu i sasvim izbliza. Njene su teme sve iz života: iz škole, kuće, sa ulice iz sela i grada. Ona ume đa priča živo i zanimljivo, ima osećanja za sve male i nejake, za sirote i potrebite. Ona zna da nađe i lep motiv i blagotvornu reč i laku rečenicu. Na stranicama ni najmlađi čitalac ne mora da se mu-– či da bi shvatio o čemu pisac govori, Ona mu prilazi „rečenicom koju on čuje u svakodnevnom go= voru i te daje naročitu draž nje-= nom stilu, Naravno da je i ta, naoko prosta i jednostavna fraza, u delu davana uvek na književan način. U njenim pesmama i pričama
ima često i vrlo živog. i zdravog humora. Napisala je i čitav niz humorističkih pesmica i pripovedaka, koje se ne zaboravljaju ni u najzrelijim gođinama. Blagođareći tome ona je zastupljena svojim đelima i u svim čitankama i sličnim udžbenicima osnovnih i srednjih škola, ne izostajući, po popularnosti, i za najvećim bugarskim dečjim piscima, kao što su Angel Karaličev, Dora Gabe, Ran Bosilek i drugi. Takva je povest za decu i omlađinu i njen „Koso Dugonoso“, „Frosa Dugokosa“, „Čarli Čaplin u Divotinu“, „Dedino magare“ i slične. U tim nađahnutim povestima ima mnogo i onog čisto narodnog humora; ali i oh je davan prođuhovljeno, umetnički, tako da priča ne zvuči kao bajka ili narodna pripovetka već kao samorođeno književno delo.
Ono što treba naročito podvući, kad je reč o njenim delima, namenjenim specijalno omladini, to je srećno nađen jezik „kojim se ona obraća ovoj odrasloj deci ili, kako ih neki zovu, „malim ljudima“. On je, kao što i treba da bude, nešto između dečjeg jezika i jezika za odrasle.
Kalina Malina pisala je od prvih dana svoga stvaralaštva, a i danas piše i za velike. I ne sa manjim uspehom. Ni ove svoje pripovetke
KNJIŽEVNE NOVINE
Cist za književnost, umetnost i društvena pitanja Ređakcioni odbor:
Bora „Ćosić, dr. WMihai}o
Marković, Peđa Milosavljević,
Tanasije Mlađenović, M. Panić-
i Surep, Vladimir Petrić, Đuza | Rađović, Vladimir Stamenković, Risto Tošović 'wrednici: ČEDOMIR MINDEROVIĆ i MILOŠ I. BANDIĆ Direktor: TANASIJE MLADENOVIĆ
List izdaje Novinsko-izdđavačko pređuzeće »Književne novine“, Beograd, Francuska 7. Ređakcija: Prancuska #, tel. 21-000, tek. račun: ž201-707-3-208 ·Tdst izlazi svakog drugog petka. Pojeđini broj Din. 30. Godišnja pretplata Din. 600, polu= godišnja DM. 300, za inostran= · Btuvo dwostruko,
DRAGOMIR DIMITRIJEVIĆ Odgovorni urednik: ČEDOMIR WMINDMROVIĆ
Stampa »GH.AS< Beograd,
. knjigama;
IHRIHIIIIIFEUEIIIPHPEHRUIIIIITTHPHPHIMHIIIMIMIHMNII
Kalina Malina =
ona me kinđuri, ne ulepšava. Priča ih najčešće jezikom života, ali ipak uvek književno. U svojim pripovetkama za odrasle ona prikazuje, često vrlo potresno i toplo, onu ubogu zabačenu balkansku palanku sa svim njenim radostima i žalostima. U tim svojim pripovetkama „daje Kalina Malina niz živih likova malih ljudi i njihovih zgoda i nezgoda. Doduše, ponekad prelazi i u nepotrebnu sentimentafnost i patetiku, ali poslednjih godina ona se i toga oslobodila i obogatila bugarsku savremenu književnost lepim brojem izvanredno nadahnutih realističkih pripovedaka za odrasle. Najpoznatije njene pripovetke iz toga »kruga sakupljene su još pre rata u zbirkama „Provinciske senke", „Krv naših dedova“ i „Noćni leptiri“. Likovi Ane, Kiruške, Tetka Hristine, Joškine partnerke, kandilarke i sličnih pripoveđaka žive u nama dugo godina posle čitanja. Posle rata, pođ uticajem novih događaja, društvenih i političkih promena, Kalina Malina prilazi kritičkije i svojim motivima i Književnom stvaranju uopšte i daje, iz godine u godinu, sve raznovrsnije i umetničkije izgrađene likove svojih junaka uopšte, pa će tako, iz toga periođa njena stvaralaštva, nesumnjivo, biti i najbolje stranice njenoga dela, kad se jednoga dana bude pravio konačni izbor. Siniša PAUNOVIĆ *
Draga slikarska izložba Dane Dokić
U prostorijama ULUS-ove galerije na Terazijama u Beogradu otvorena je jedanaestog ovog meseca izložba „najnovijih ·slikarskih rađova istaknute beogradske slikarke srednje generacije Dane Dokić. Na ovoj izložbi prikazani su njeni radovi nastali uglavnom poslednje dve godine. Izloženo je oko trideset radova: pejzaža, mrtivih priroda, portreta.
. *
U svojim novim radovima umetnica nam donosi jeđan osoben koJlorit, življi prodđuhovljeniji i bliži savremenom gledanju u umetnosti. I tehnika se razlikuje umnogome od one kojom je dosad davala svoja dela. U tom pogledu naročito se ističu nekoliki pejzaži u žuto-plavo-zelenom koloritu. Dva „cveća“, nekolike mrtve prirođe i, naročito, jedan portre devojčice pokazuju očigledan raskiđ sa beživotnom sla= dunjavom stvaralačkom atmosferom. * Rože Marin di Gar·
Neđavno je m 77 gođini živofa umro poznati francuski pisac, romansijer, dramatičar i dobitnik NoĐelove nagrađe — Rože Marten đi Gar. i
Rođen je 1881 gođine u Nejiu na Beni, mw blizini Pariza. Rano je Dpočeo da se interesuje za Književnost, i Tolstojev »Rat i mir« bio je njegova druga Biblija, Prvi roman = objavio je 1908 gođine. Na prepo- = ruku Andre Žiđa izđavač Gaston = Galimar štampao .je 1913 gođine Di= Garov roman »Žan Baroa« koji je svome autoru doneo zasluženu slavu. = Posle Prvog svetskog rata, u kome = je učestvovao kao «vojnik, Rože =
Iii{iHIHI:}HHTIDTII
Marišen di Gar počeo je da radi na =
= =
opsežno zamišlienom romanu »Porođica Tibo« (1920), završivši ga 1936 godine, Napisao je još nekoliko knjiga. Za vreme Drugog svetskog rata Di Gar je iz Pariza prešao na neokupiranu teritoriju.
Rože Marten di Gar bio je veoma povučen čovek. Nikad nije govorio = o svojim putovanjima, ljubavima, = nije davao fotografije = novinama, c6dbijao da daje intervjue = i govori preko radija. Njegovo knji- =
PRIČa Momčilo MILANKOV
[ETD NR
— Pogledaj, zar nisu kao zubi češlja? — nasmejao se pokazujuči svojoj ženi dugački drvored jablanova koji se pružao nedaleko od njihove terase, na drugoj obali kanala.
Ona bez žurbe odloži pletivo na naslon pohabane fotelje. Zatim dohvati neku malu čistu krpu sa stola, protrlja naočare, pa se tek onda okrete u naznačenom pravcu. |
— Stvarno — zaključi, — Kako to nikad ranije nismo primetili?
— Hm... zar nije neobično — reče on malo posle, ponovo proveravajući taj već odavno poznati predeo u njihovom susedstvu ni na šta drugo ne potsećaju tako ubedljivo nego baš na zube češlja...
Bio je kraj avgusta. Predvečerje. Na uskom pešačkom mostu nikako se još mije stišavala graja dečurlije., A negde iza kuće, u jednoj od nedalekih ulica periferije, javljala se s vremena na vreme harmonika. Neko je tvrdoglavo pokušavao da uvežba refren jednog starog valcera i skoro ređovno je postajao nesiguran već oko polovine motiva, gde se zaustavljao, a zatim je posle kraće pauze počinjao čitavu stvar iznova, a
On je prestao da posmatra jablanove. Okrenuo se ženi. Pletivo se ponovo našlo u njenim suvim pegavim šakama, ali prsti su joj mirovali. Seđela je zagledana u suprotnu stranu, prema mostu čiji se kratak gvozdeni luk lepo video kroz krošnje voćaka u njihovoj bašti. Boja tog luka i boja lišća bile su skoro isto sive, jer se u toku ovog sušnog leta sleglo dosta prašine po drveću.
— Kako je lepa kosa male Violete — uzdahnula je — plava. Baš je fino što je počela da nosi konjski rep...
— Znam — prekinuo je — govorila si već više puta o tome.
— Pa zar ti se ne sviđa?
— O, kako da ne! Samo, mislim đa se već jednom davno nosila slična frizura, zar nije?
Ništa mu nije odgovorila, samo je nešto malo pomerila naočare i ostala zagledana u pravcu mosta. Bore cko očiju još više su joj se skupile i izgledalo je kao da cna sad negođuje zbog nečeg što je spazila tamo. Učinio je onaj već navikli pokre: rukom prema stolu. da uzme novine, ali se istog trenutka setio da to više nema nikskvog smisla, jer ih je u toku čitavog popodneva veoma pažljivo čitao. Ne znajući više šta će, dohvatio je pljosnatu poniklovanu tabakeru i đugo je prevrtao među prstima razgledajući izlizane inicijale na njoj. Bć» več preko trideset godina otkako ima tu tabakeru. To je bio jedan od njenih uobičajenih poklona kojima ga je iznenađivala prilikom syakcq rođendana. U to su vreme nckako kupili ovu kućicu na periferiji male ravničarske varoši i odlučili da doživotno ostanu u njoj. Onda im se naročito dopala ova terasa prema kanalu, Kad su se uselili u susedstvu je bio samo most. Jablanovi su zasadeni mnogo kasnije.
— Ona Ana — čuo je kako se ljuti — pa molim te, to je zaista strašno derište!
— Šta — trgao se — zar se opet uspentrala na ogradu mosta?
Ali ipak nije pošao za njenim pogledom. Slučajno je spazio Milu koja je maločas prešla na drugu obalu i uputila se nasipom prema vinograđu. Bila je omanja, patkasta i imala je preko triđeset godina. Nosila je kotaricu, tobože da nabere povrća, ali njih ovde na terasi nije mogla obmanuti. Oni su znali šta ona radi tamo u vinogradu dok joj muž, neki sušičavi mašimovođa, več dve godine boravi na lečenju u Sloveniji. Međutim, osetio je odmah da neće biti u stanju da je prati do mesta na kome obično silazi s nasipa. Jer zašto bi to činio kađ je znao sve unapred kako će se đogođit? A”i bio je malo nezađovoljan zbog ženine nepažnje. Ona Se.. maločas jedva osvrnula na njegove reči, a sve ovo Što je sama govorila bilo mu je isto tako đobro poznato kao i njoj. Znao je đa je Anina majka zaposlena u obližnjoj mlekari i da će Ana najesen poći u prvi razred osnovne škole, Najzad, pomislio je, možda će tek tamo nekome poći za rukom da ukroti tog malog bucmastog vraga što se po ceo dan vrzma poređ kanala. A ima li toga ko se, naprimer, ne bi složio da.je mala Violeta bolje vaspitana od svoje vršnjakinje Ane? Ukratko, znao je sve što se može znati o svakom mališanu tamo na mostu, o Draganinoj bolesti, o Miškovom letovanju u dečjem odmaralištu, o Ljubici i njenom tati koji je proneverio državne pare... Na obali, nešto niže od mosta, pecala su dva mladića — Marko i Emil. Ove godine su maturirali i već kroz nekoliko dana više neće biti na kanalu, Spremaju se da pođu ma studije, Marko je dobar crtač i okušaće sreću ma arhitekturi.
Zapalio je cigaretu, a zatim pogledao ma sat. Tek Kroz Četrdeset minuta vratiće se parobrod koji je u ranim popodnevnim časovima odneo radnike do obližnjih sela duž kanala, Biće već mrak, ali on će ipak na Kkomandnom meosim prepoznati suvonjavu figuru kapetana Jefrema, Čudno, pomislio je, kako je taj čovek, poreklom primorac, mogao tolike godine da proveđe Kkrstareći po ovom zagušljivom ravničarskom Kemahi, Hteo je još malo da raz= mišlja o kapetanu, ali nije mogao, ponovo se vratio na motiv svoje zlovolje. Žena. je i dalje bila okrenu:a prema mostu, Zaista se nepažljivo ponela, To, na šta liče jablenovi, primetio je on još pre neki dan, ali ona omda nije bila na terasi. Hteo je da sačeka kad dođe pa da joj onda saopšti, Ali nešto kasnije, kada je sela kraj njega, zaboravio je tu nameru. No danas popodne opet se setio, Međutim, ona jedva đa je obratila pažnju ma taj mali događaj, na tu novu vrednost koju su za njih sasvim meočekivano dobili ti dobro poznati jablanovi na suprotnoj obali. Promrsila je samo nekoliko reči, a onđa se okrenula prema mosbu, I evo je, Još wwek sedi u istom položa:ju.
— Mislim da onaj tamo nije iz mašeg mesta — jJawio se mjen tihi, malo promukli glas — šta kažeš ti? ;
Ovo neočekivano pitanje ačmilo je preokret u njegovomi raspoloženju. Ugasio je cigaretu i zagledao se u most. Nedaleko od male Ane, koja je sedela na ogradi i šepurila se pred zadivljenom dečurlijom, spazio je tog čoveka u platnenim pantalonama i crvenoj kockastoj košulji čije su šare dobrim delom bile poremećene zakrpama. Izuo je patike i gola stopala proturio kroz šipke na ogradi mosta. Seđeo je tako i zurio u mutnozelenu vodu kamala, Bio je to još dosta mlad čovek.
itnica, kažeš? I meni se učinilo da je to, Pa šta rađi tamo na mos:u? — A šta bi rađio? Da li skitnice uopšte nešto rade? — Putuju. I ne vode rečena o tome šta neko misli o njima.
„KNUIŽEVNIH NOV/NA”
FK(RANU
fate | — prihvati om malo zamišljeno — oni putuju, š mnogi vVADON (da 'se si ljudi ničeg ne plaše. Eto, i ti veruješ, A šta maš, možda se oni baš plaše. i
— Kako je njihov život OR OA:e O Oba)
: ioi ie bio jedva primetno uzbuđen. Nije DI njemu n! O o. Kiš-%g znao je on kakve je vrste to uzbuđenje,
osećala kao đa čita neku zanimljivu knjigu, Ona se u ovom trenutku što više o vom nepoznatom
I je, uostalom, poželeo da dozna neš iše | Šoyekuina mostu. Ali Vo .je to ipak bilo prilično nesigurno, Ako
i iom, onda ćemo ga sutra već zaboraviti, kg DUDA PVA o Božda doći poštar i doneti im penziju! Dobro ie da se setio poštara. Kad se vrati unutra DOO RIR li je u flaši ostalo još malo rakije, Već punih osam godma Oe o im poštar donosi penziju nisu propuštali priliku da ga DOČOŠ e. | )
Iznenada, na mostu se razlegoše preplašeni uzvici, a istovre«
meno im se učini kao da je nešto palo u vodu. i
— Šta je to? — upitala ga je žena” pridržavajući naočare,
S mukom se pridigao i pošao ka ivici terase odakle je najs bolje mogao da posmatra. Spazio je najpre decu kako e bezglavo vrte tamo gore, a zatim čoveka koji je prekoračio o u RS. i spremao se da skače. Bio je to. onaj U crvenoj kockastoj košulji, Nikad još nije viđeo da neko tako nevešto skače žao što je skočio taj čovek. Poleteo je obučen, nogama na dole, nekako smešno izvis j šulj usput zakačila za nekakav ekser, poce: jenog vrata, a košulja mu se Uusp rac kai pala se i jedan njen deo ostao Je da visi na mostu. A ad je odmah zatim pogledom potražio čoveka u kanalu spazi kako je ovaj nestad ispod površme i kako se sitni talasi na tome mestu već pomald smiruju. : 5, “Sa Na obali, ispod samog mosta, našao se odjednom dugi. suvos njavi Emil koji je bez oklevanja skočio u vodu i zaplivao prema mestu gde je potonuo nepoznati. Posle njega je dotrčao i Marko, zastad za trenutak kolebajući se, a onda je ipak žurno izuo sanđale i pošad za svojim kolegom. Sa mosta se čulo kako neko zapomaže. 1I tek kada je razabrao da se pominje ime male Ane postalo mu je odmah sve jasno. lj |
— Ana — rekao je ženi — to je ona pala u vođu,
— Ah, to derište... — uzviknula je žena i počela da plače,
— Sigurno je izgubila ravnotežu tamo na ograđi. ·
Kanal je u sredini bio dubok preko četiri metra. Nepoznati još nije izronio. Marko i Emil vrteli su se u vodi, već malo pokolebani, Sa svih strama čuli su se povici. Ljuđi iz okoline trčali su prema obali. Mnogi od njih nisu znali šta se dogodilo i svojim su pitanjima stvarali samo još veću pometnju. Učinilo mu se da je već prekoračena ona neophodna vremenska granica u kojoj je još moglo nešto da se pomogne. Ali odjednom iz dubine izroni nešto crno. Bila je to glava skitnice. Okrenuo se licem prema mostu, uzeo vazduh, pa onđa opet zaronio. Samo dve-tri sekunde kasnije ugleđao ga je ponovo. Ali tada više nije bio sam, U njegovim rukama. spazio je glavu male Ane. -
Devojčicu su prihvatili Marko i Emil i đovukli je do obale, Nepoznati je polako plivao za njima. Pod mostom se stvorila čitava gužva. Bilo je prosto neobjašnjivo kako se moglo toliko sveta iskupiti za svega nekoliko minuta, Vinogradđar Sergije već je izvadio Anu i položio je na zemlju. On je imao najviše iskustva u tom poslu, Još izdaleka se čula kuknjava MAnine. majke koju je neko već obavestio.. A kad je stigla nisu joj dali da se približi devojčici. Držali su je čvrsto za ruke dok je Sergije pokušavao da malu povrati veštačkim disanjem. .
I svega nekoliko trenutaka „kasnije gomilom se razlegao veseh žagor.
— Izgleda da su je spasli — čuo je kako žena govori rađosno i tek tađa je primetio da je oma stajala kraj njega na ivici terase,
— Pa đa — nastavila je živo — pogleđaj, već je uspravljaju, mala može čak i da sedi! Mađa, mislim, ne bi trebalo tako odmah..
On je zapalio novu cigaretu. Žena se dovukla do fotelje i ponovo sela. Anu je majka nosila u naručju, a oko nje se zbijala dečurlija. Gore na mostu nepoznati čovek je navukao patike i prišao onom mestu gde je još uvek visilo parče tkanine koje se otkinulo od njegove košulje. Đohvatio je tu krpu, razgleđao je, a zatim stavio vw zadnji džep od pantalona. Neki su ljudi već prelazili most u nameri da mm priđu i porazgovaraju s njim. Ali on, izgleda, nije želeo takav susret, jednostavno im je okrenuo leđa i uputio se Žžutno prema nasipu. Sa terase se lepo viđela ta staza na nasipu duž koje se prostirao drvored jablanova, Čovek je tamo na stazi pošao nešto sporije, zavukao je ruke u džepove malo rastresao mokre nogavice koje su mu se dotle lepile za butine, a njih dvoje čuli su ga sasvim dobro kako zvižđuće neku pesmicu koju je u to vreme jako volela mlađež. i Na obal više nije bilo nikog. Izgledalo je malo neobično štd sa mosta ne dopiru dečji glasovi. On je i đalje pušio nasonjen na ograđu terase. Već se spuštao mrak. Krošnje voćaka su potamnele, istom bojom zaodenuo se i luk uskog pešačkog mosta, Izdaleka je dopirala potmula pređa brodske mašine. Jefrem se vraćao, Sutra, u ranim popodnevnim časovima ponovo će proći poređ terase njegoV natovareni brodić, I ponovo će se đečurlija igrati na mostu, Čak mala Ana. Možda će se opet pentrati na ogradu. Hoće, vrag je to. ne devojčica. Nju će jeđino škola opametiti.
. _ Onda se okrenuo svojoj ženi, hteo je nešto da joj kaže, ali se odmah predomislio. Samo je odmahnuo rukom i seo, Ipak, za“ ključio je tužno, ništa se nije dogodilo, Sve će se i dalje vući po stanmom. ;
> — Eh, da nije tako brzo otišao — prva je prekinula ćutnju žena — a njega nimalo nije žačudilo Što su im misli tog časa bile skoro iste — da se još malo zadržao tamo na mostu. Makar još samo malo.
— Zaista, nešto bismo domali o njemu. A ovako... . _ ___Posle prolaska broda seđeli su još neko vreme na terasi Čutali su posmatrajući drvoredđ jablanova koji je sve više tonuo U noć. Nisu ga više upoređivali sa zubima češlja. A i da su hteli, u tome trenutku bilo je nemoguće. Drvored je tamo sve više potsećao na nešto surovo, gladno, na bezube đesni nekih ogromnih čeljusti. | Učinilo im se da je malo zahladnelo na terasi. Zato su odmah dobvatili stolice i preneli ih unutra.
Tiustracija Slobođana Bogojevića,