Književne novine

- VORKAPIĆ:

Treba li pretstavljati Slavka Vorkapića? Svakako ne, jer o tom našem zemljaku iz Holivuda, koji je opet "među nama, mnogo je rečeno za vreme njegovog trogddišnjeg bo-. ·avka u Jugoslaviji, u vreme rada na „Hanki”... Svi ga znamo, zar ne? Sada je Slavko Vorkapić došao u privatnu posetu, ali... voljan j da razmotri svaku ponudu naših producenata.

· | Kao gost „Avale” Vorkapić je prisustvovao Petom festivalu jUgoslovenskog filma u Puli, · Utisci? |

Na početku razgovora impresije smo datirali dve gođine unazad... i: — O, ja sam već bio u Puli, Nažalost, Treći festival nisam ~ pratio kao ovaj: zadržao sam se svega nekoliko dana. Sada, kad hoću da se setim šta me je tada najviše impresioniralo, mogu rećj: pu.blika u Vespazijanovom amfiteatru svakako je najjači utisak koji se poneme iz Pulc, Eto, filmove ada viđene već sam zaboravio, ali pu· — Da povučem Pparalehu između publike omda i sada? Hm, pa to nije 'teško: ovogodišnja publika zviŽdi, zviždi.. Oh, autorima «nije

— Još o publici? E, pa ko znači i e žiriju. Zašto? Zato što sam konstatovao da se žiri ne osvrće na reagovanje publike; kao da je žlei s staklenom zvonu gde ne dopire glas gledaočev, Sad već moram da se upitam: kad je žiri „Bdluv” zašto onda gleda filmove u areni?

Pa dalje... Pitanje koje, izgleda, ovde još nije rešeno: Za koga se prave filmovi? Za publiku? Ako je tako, onda slušajmo publiku. Jedma asorijacija, dozvoljavate? U Americi svaki film se pre puštanja U promct „proverava”, Kako? U jednom provinciskom bioskopu publiku iznenade: pored najavljenog filma prikaže se novi koji se „proba”, U sali je čovek sa štopericom: stopuje vreme scena koje gledaoce dosađuju ili, pak, „zabavljaju. Ukratko, ispituju se reagovanja publike i ona je za producenta jedino, merodđavna, jer film je za nju pravljen. Da ne biste mislili đa se tako rađi samo sa seriskim filmovima reći ću da je „proveri” bio podvrgnut i film intelektualnog tipa kao, recimo, „Tramyaj nazvan. želja”. Da se razumemo: ja ne plediram da se tako i ovde radi, ali treba se upitati za koga se snimaju. filmovi.

— Zašto publiks zviždi? Pulska bublika svakako je apsoluina publika: 12.000 ljudi najrazličitijeg doba. starosti i zanimanja. Ali, ta

„Olovni filrmo?1...

Razgovor o Pulskom festivalu

mac”, Postoje li dve publike: uža i šira? Ima M dve vrte filmova da ih publika shvati*i da ih ne raZume? Uz ova pitanja ide još jedno: da Ni naši autori namerno prave filmove koje publika, šira, neće shvatiti? Ima još jedno pitanje: čuo sam da u arenu prvi gledaoci dolaze već u 18 časova i stoje do početka, do 20,30 a zatim još do 24 č. Razlog ranog dolaska: da se uhvati dobro mesto — i to za stajanje! O, gleđaocu koji tako dugo stoji nije. teško da #Pzviždi čim mu pažnja oslabi. Šta to ma-–

či? Traži se tenzija, traži se rad-

nja koja će zabaviti publiku, ihs+ če — zvižđanje.

„— Da li kratke filmove prikazivati u aremi? Svakako, sve žanrove ne bi trebalo. Videli ste i sami: mnogi nisu primljeni od publike, čak su i izviždani, Već sam spomenuo „,Samca”,

— Koji filmovi su mi se dopali i zašto? Od kratkih osim „Samca”, filma modernog i smelog, još i delimično „Una, rijeka”, jer tu su lepi kadrovi vode. Od igranih „H8” i „Crni biseri”, ali prednost me dajem mi prvom ni drugom. „H8” je veštiji i raznolikiji film, a „Crni biseri” vedriji i topliji. Prvi me je uverio u zanatski napredak domaćeg filma. Taj mimalo ne zaostaje za američkim „filmom. U „Crnim biserima” odlike nadmašuju mane. Naročito bođe oči onaj „kriminalac”, ali šarm dece sve nadoknađuje.

— „Cesta duga godinu dana”? Hm, ima zgodnih snimaka. Lep je onaj kontrapunkt: ona na krevetu plače a on iza vrata, zaključan;h peva,

— Glumci? Pa, skoro svi iz „H8” dopadaju mi se, jer oni igraju bez pozorišnosti, glume prirodno, skladno i s filmskom merom. Veliki utisak na mene je ostavio Pa vle Vujisić, koji se pojavio u više filmova,

— Opšte .impresije o Festivalu? Osnovni utisak: olovni fimovi! Da, baš olovni. Evo zašto.. Za trinaest večeri video sam 11 doma–

ćih igranih filmova; koprodukcije: ne računam. I video sam mnouo olova u njima. Mnogo težine.

A premalo vedrine, optimizma, Fa-: dosti... Zašto je „to tako? Ratna| tema — dobro, u redu; ali, mora; lP-rat u svakom filmu bitf tsko o~+/ lovno sagledan? Socijalna drama —' opet u redu, ali i opet pitanje: če-' mu ta olovna težina? Čujte, pa. Šekspir, najveći traged, u svojim tragedijama ima i mesta za predah, da se publika odmori od'teŠkih prizora. „Uzmite samo mileta” za primer: mislim na Ssce-

„Ha-”

Slavko Vorkapič

sidno ih pritiskaju olovom. Ja pitam: zašto?

— Druge impresije? Snimateljii laboratorija, Fotografije su teške, crne, prljave, senke su ncprozirne... Kako snimatelji to dopuštaju. Na ime, najčešće je to krivica laboratorije, ali tako loše urađenu ko~-

piju ne bi smeli prikazivati ni u običnom bioskopu a kamo li ma Pestivalu, Dalje, u većini kratkih

filmova zapazio sam preteranu uUupotrebu, tačnije, video sam zioupotrebu panoramiranja i švenkovanja. To je lošc, pogotovo kad se panoramira ili Sšyemkuje preko murtvih stvari, stlatičnih uopšte. Mao da se ne zna razlika između švenka po predmetu u pokretu i u mirovanju. Čudno. Ili je to, možda, neosotijivost snimatelja? lIstini za volju treba reći da se tako grcš;i i u drugim kinematografijama.

— Evo i nekoliko reči o tonu. Oh, ton je najgori u domaćim fii+ movima. To je strašno, molim Vga5. Nema perspektivo, oseća se da glumci govore u mikrofom. Ton je kao, iz bureta. Jedini pristojan ton ČMO 8988m., U.. „Crmnim biserima” | u „H—dBM2 U: pogledu. toma: nešto se migva; UČIiniti Što pre. “STOJA Rai

— I na kraju i ovo: Pula zamara. Mnogo je filmova. Covek se prezasiti i otpriike od strcdine Festivala teško se primaju noviutisci. domaćeg filma? Jesam. Dokaz

„H—8” ji „Crni biseri",

~— Da li sam primetio napredak.

bublika može i da pogreši, kao rerimo u pogledu crtanog filma „Sa-

„JU na ramenima. Vučem krv od tog kamena, i, . nadam e, blizak mi je., On i njegovi ljudi. Nihad, ·ni u najvećem zlu koje može da se svaii na ljud·sku glavu, nijesam tu vidio čovjeka pognutog

čela, Kao da tamo vlada zakon: drži se uspravno! ·

A tako se držati nije lako, pa da si od svačeg, i

svakog, ostavljen na miru. Kako li ćeš onda kad

te, .preko mušice, gađaju pravce u čelo! Stravični

beđemi Onogošta, Nikšića dakle, Spuža i Žabljaka, .

·. pa čak j dalekog Travnika, kićeni su glavama 'sa ovog kamena. Kićeni, kažem, jer ovaj kamen YTtemgd Čime da se kiti, sem njima. NarJ „e. Bez njih "bi bio teži od očaja. Turci su, davno, pucali iz to·pova kad bi dograbili koju glavu iz ovog pustošnot kamenjara. Dobro su joj znali cijenu. Jedna otsječena glava bila je — žedna pobjeda. Za njih, Turke, svakako. I postupali su, potsjetimo se, slično onima Što su, ne tako davno, slavili pobjedu, recimo, kod Staljingrađa, a ustvari doživljavali crn poraz: u znak pobjede — ispaliti toliko 1SHOR liko plotuna, iz toliko i toliko artiljeriskih oružja: Glave su, nekad, skakutale po ovom vrletnjaku kao da su bile — strašne li pomisli e lopte! Bila je to satanski luđa igra, i, kao sve njoj slične, Beč ikakvih pravila, Jedno je ipak postojalo, BESfO nenapisano: puška mi — puška ti; nož mi — a ti; pa.ko bolje mogne, pa ko prije koga ugrabi! 'Moji brđani su, takođe, donosili tuđe glave, i nizali ih po zidu oko Tablje, ali nijesu gruvalj: iZ | topova, pošto ih nijesu ni imali, no su 56 o Ha blje spuštali u ćeliju obližnjeg manastira, teo že oproštaj, da ih vladika razriješi grijeha. e: već omaj stih, ravan samo nJcgovom tvorcu, Nj PI „Zlo činiti, ko se od zla brani, tu zločinstva nije nikakvoga! : -

Mogyu da zamislim onu nesrečnu Iivropejku, JB8a inku Danilovu, kako se osjećala kad joj „je a pogled morao padati, nije imao” kud drugo, Ba

; sasušene lobanje oko Tablje. Došla je iž Trsta a đu ove brđane; Trst je imao Operu, ı balet, 8 23 timje guslara, i ratnike. Ako ste glodal e EO Zene, usplahircehne, razmahnute, sličnc ma i Fov sa Lubardinmog Vučjeg Dola ne „Wijent PAo ep peegpdnija žtna brne Gbre

c s» kretala naj na edibbj kuseop pokriveni slamom, nijesu Zhaha zn

ključ, ni za bravu; a kad je Bvaštenij; pjeva » o stojno jest..." — brđani su pucali iz Po SČ zvona na crkvama nijesu imali, PODA begovog, na manastiru, i On a a aablji. Zamolila je muža, neka „oj UO OT njaž nje s vidika, Danilo nije bio YIaCIEE BOBA Vaya mei Ok val aan | pbatabinia: i ; ako obrač im Hg ı ra ue gledate 'me što sam ovako mali! Hiću vi već:

i > | KNMIIŽEVNE NOVINE

nu sa grobarima. A. naši autori hoće da dotuku gledaoce. Nemilo-'

na Ta

Ljubomir RADIČEVIĆ

od Lovćena ako me ne slušate!“ Poslušali su ga;

suvih glava više'nijc bilo oko Tablje. Valjda su

· bile sklonjene u tu jamu, gdje su ih otkrile mine,

onda · kad su prekinule, presjekle našu ionako stalno kidanu, iskidanu igru. i Sađa, kad Prolazim tim brdima, nikad nijesam

siguran da me odnekud ncće dočekati žalobna za-

pijevka. Ispogibalo se toliko da će narikače prije „JENA

iscrpsti svoje improvizovane Žice nego ŠtO se Opoje svaka glava koja je priložena iskonskom bitisanju ovog kamema. Njegoš je samo jednu ovjekovječio. A njih ima tamo koliko i crnih marama na nalavama žena, koliko i kučćeraka u crnim brdima.

· Hercigonja je onu Njegoševu prelio u zvučni ora-

torijum. Amita Mezetova, u pratmji onog hora žena, crnih kao čavke, izmamila mi je — neću Lg kriti — rosu u očima:

„... moj ocuvijete izgubljeni, sunce brate, | moje rane bez prebola, rano ljuta, Moje oči izuadenme, \ očni vide .,.,“ alubapr ba 5

Naslušao sam se tih žalopojki svuda kroz ta brda ispunjena smrću: i nad otvorenim i nad zatvorenim grobovima, ji na prenosima raštrkanih, jedva pronađenih kostiju, i na opijelima nad praznim haljinama koje su zamjenjivale u daljini nestale kosti. Tako su surove okolnosti htjele, drukčije se nije ni moglo, i tu se već ništa ne može izmijeniti. -

I mene ne čudi, i to nikog ne treba đa čudi, što u tim brdima nema spomenika koji bi odgov&rali onom Što se tu žrtvovalo za opstanak. Od Kosova — do Sutjeske. Taj kamen živi kroz one što žive ma, njemu. Ali ni on, ni oni, ne bi mogli da opstoje bez onih Što su muški pali; za život, Ne znam koliko je taj kameno podesan za dlijeto, za djeljanje., Ne znam ni kako će se Meštrović snaći sa svojim kameonjem na uzvisini Lovćena; s mukom će se, uostalom, i ispeti tamo, No om se odužuje, impozaentno zaista, samo jednoj, najmarkantnijoj wlavi tog kamena. Ko da se oduži, i kako, ostalima? Njegoš je, sumnje mema, samo jedan. On može, i mora, biti pred drugima. Neka On ostane ma Jezerskom. Vrhu, istesan Meštroviće= vom rukom. A ostali već imaju svoj Panteom, nenadmašrio isklesan rukom Prirode. Nije, tvrdim, potrebno udarati dlijetom u to kamenje mojih cr-

·nih.,brda, da bi se od njega, ili u njemu, klesale.

figure heroja. Ono,, samo, koliko je lomne Crne Gore, sve je, samo po sebi, tavo kakvo je, očni vid slobode, najtrajnij!, najadekvatniji mauzolej iraaikce života i delekosežnog podvižništva smyiLi,

(crtež A. Klasa)

bobednike ~”

Oni koji u svakom filmskom delu traže odđdređemu poruku, izvesno obraćanje publici · s namerama didaktično moralnog karaktera, oni koji film uopšte gledaju kao određeni oblik uticaja, bili su svakako razočarani odlukom žirija na Pul-

· skom festivalu \da se glavna na-

grada dodeli filmu H-8, koji u suštini pripada lakom žanru. Bez pretenzija da bude" pozornica nekih opštih i teških istina, ovo“ delo, pravljeno s gotovo dokumentarnom jednostavnošću i izrazikom ~čistoćom režije već na početku svakog „razgovora o minulom festivalu donosi kao, rezultat porast veštine i zanatskog majstorstva i otvorenu „krizu ideja naše kinematografije. Ostaje međutim sasvim suminjivo da li je za jugoslovenski film. u ovom frenutku presudnije nekoliko lhumanih, psictičnih, herojskih, poetskih tema tipa Kale ili Kroz granje mebo, koje su ostale u okvirima prosečnih, tromih i često naivnih filskih priča, od jedne drame ispričane bez pretenzija ali sa jusno naglašenim osećanjem filmske

tama

sa Slevanom BHrislićem

Došao je tužan i svečan da nažsg rastanka. Ali taj rastanak sa čovekom . kakav je bio Stevan Hristić samo je prividan, jer ustvari od danas počinje mnovi sastanak, sastanak sa nezabyjravnim uspomenama na njegov plodni ı voliki život i deio će tek od Ovog trenutka početi da žvi onim

pravim životom kojim je nadahnuto. U toku više deceniis prisutnosti Stevana Tiristića. u muzičkom

životu. Srbije, on jie" postao jedna cd” najeminontnjj:h figura, muzičkog života cele naše miade 'zcmlje.

Stevan Hristi"

zalaganje .u

Njegovo neumorno stvaranju tek začoetog muzičkog ' delovanja bilo je na «više polja

pravi pionirski rad. Kad se osvrnemo na dane ovih početaka ime

Stevana Hristića susrećemo svuda i na svakom. mestu, kadgod se začinje jedna nova institucija ili jedna nova inicijativa.

Danas, kad je naš muzički život već razvijen, nije teško raditi na delu koje je već stvoreno i pokronuto. Ali, u doba njegove mladosti, u gluvo doba svih naših mu zičkih početaka, njegovo delo bilo je više nego teško. Stvarati ni iz čega, sukobljavati se sa diletantizmom :na svakom koraku, boriti se sa sređinom koja je dotada uglavnom znala za sevdah i imati za saveznika jedva nekoliko horova (čija je misija istina bila ogromna u ono doba), — za sve to bilo je potrebno ne samo znanje nego izuzetno i veliko požrtvovanje,. i strajnost golorukog.

Inicijativom Stevana HMistića.

došlo je do osnivanja Beogradske

filharmonije čiji je on prvi i dugogodišnji dirigent i šef. Ništa

manja nije njegova zasluga oko.

osnivanjja miza drugih muz'čkih institucija u našoj sredini gde je njegova aktivnost bila ogromna i najveća. Ali Stevan Hristić je pure svega i izmad svega jedan od na

ših majeminentnijih · kompozitora, čije je ime neodvojivo od istorijt srpske i jugoslovenske muzike, a poznato i u svetu.

Tyorac „Ohridske legende”, dela koje je potpuno osvojio publiku i postalo klasicmo, Jedam od najvećih kompozitora što Je dala nadd SPGu na, Sltcyan JHr,scić je ostavio čitavu jednu zgradu, veliku zgradu celokupne naše muzičke wultute.

Ali mi se danas ipak rastajemo, rastajemo.se od čoveka koga smo iskPeno. voleli, kome smo se djviroi koji je znao“ da nas očara i duhom i inteligencijom. Rastajemo se sa velikom tugom prerano, u tronutku kad smo od njega OČekivali da nastavi delo koje sve do ovog kobnog događaja, nije bilo zaustavlieno. Nema ni dve nedeije od našeg poslednjeg razgovora kada mi je sa žarom govorio O svojoj najnovijoj operi i radosti što Će uskoro dirigovati „Ohridsku legendu“ u Puli. Sve njegove reči i postupci svedočili su o mladalačkom duhu Stevana Hristića i lucidnosti. Njegove šale i dosete, njegove opaske pune oštroumnosti, beskompromisni postupci, sve je to ostavljalo dubok utisak u našoj sredini i davalo ton našem svakidašnjem muzičkom ' životu.

. Ostavio nas je iznenađa i rano, „ali je ostavio za sobom žčitavu svoju ličnost, najsvetliju uspomenu na Svoj lepi i plemeniti rad,

a naročito da nastavimo ono što je on započeo i da ni jednog trenutka ne mislimo đa će naše delo moći biti završeno.

Ovog trenutka pađa mi u deo teška i časna dužnost da se u ime _njegovih prijatelja i u. ime amsambla Beogradske filharmonije rastanem od „kompozitora Stevana Hristića, Ali svi članovi naše filharmonije, svesni su da se ustvari ne rastajemo, jer će naši instrumenti i dalje brujati zvucima njegovih kompozicija.

Živojin ZDRAVKOVIĆ

Đusđa Ivezić u filma >»>HyMas ~

dramatike u sebi. Ostaje ipak či= njenica da bioskopi svih zemalja prikazuju uglavnom filmove a ne ideje,, pričaju „određene priče a ne dociraju, i kada se bore za duše svojih gledalaca oni to čine s impozantnom uzdržanošću i veštinom, Pa ipak H-8 niije samo zanimljivo= potresni dokument o jednoj auto mobilskoj nesreći, nekoliko izvrsno glumijenih epizodnih lica daje O ıvom delu sasvim specifično obeležje. Kosmopoliti po načinu na koji putuju, ovi ljudi nose neke izražito naše psihološke i soćiološke ak= cente, kojih ćemo teže naći i Wu filmovima koji su svoj cilj videli u otkrivanju našeg savremenog žis vola. Provinciski reporter, vojnike na otsustvu, mlada majka-student= kinja, i nada sve sitna službenička porodica sa detetom obolelim od homofilije, sigurni su pripadnici jednog sveta koji autentično živi oko nas, a jednostavnost kojim st tretirani u stanju su da donesu sa syim izuzetne komplimente svojim nutoPima. Izvestan broj moralista prisutnih na festivalu video je u cbrtu kojim ljubav najčešće dovođi ova lica na sedišta koja već u početku bivaju označena kao pogiDeljna, izvesnu mizantropsku crtw onih koji su H-8 potpisali; u tome, međutim može da se vidi jedno sa= .stim novo | sveže obeležje „našeg filma. . |

To što je druga naagrađa pripata filmu Cesfa duga qodinu dana režisera Đuzepe de Santisa, nadajmo

se pre je priznanje gostujučem šampionu italijanskog neorealizma i nekolikim izvrsnim rediteljskim

rešenjima, nego duhu koji jc ovaj čudni fiimski tekst uneo u našu ki nematografiju. Za najveće je čuđe= nje da u zemlji koja je tačno iz= merila značaj i težinu rađa, izla= zi na svetlo dana film koji odnos vrednih samo:nnicijativnih radnika i bratskog im seijačkog nasroda-~-sa naručjima punim voća prikazuje na pastoralan način,

tako kandiran i

"Treću-po značaju medalju Arena dobio Je tramatizovani partižanski ep Kroz granje RhRebo, koji u sebi sadrži čitav niž protivurečnih kvaliteta da ga jc sasvim teško oceni= ti u nekoliko nekontrolisanih rečenica. Ipak ostaje kao eviđentno da

je u ciklusu naših ratnih filmova ovim delom označeno jedno novo mesto i da je za žaljenje što je nekoliko osnovnih previđa onemo~

gućčilo sigurniji rezultat. Ako se na nerazuml|jiv način smenjuju scene kiše i nepopravljive žeđi, ako se zbog izvesnou pooetskog osećanja naji u partizanskoj ranjeničkoj busiji mlado ždrebe a istovremeno se umire od aladi, očigledno da nelogičnosti misu ostale nezaposlene pri ovom poslu. Najzad, nedostojno je da delo sa toliko novih i istinitih akcenata ima onako kaširan i isforsiran završetak.

Tako je glavni žiri uglavnom is= pravno izvršio svoj zadatak i ne pomišljajući da pobednike traži·u grupi prethodno označenih favorita: u Kali, koja je ispustila divnu ideju samo zato što je umesto krat ke simbolične priče trudila se da ispriča epopeju jednog psa pre rata, za vreme okupacije i posle oslobođenja, u 4 Milometra na sat koji, je doneo nekoliko odličnih akcenata u sklopu opšteg konformističkog poduhvata da se razobliči jedna palanka iz godine 1928, u Jedđinom izlazu, toj partizansko-tu> rističkoj rapsodiji s maksimalnim brojem neuverljivosti i izrazitim smislom za karikiranje neprijatelja svojstvenim eposi završnih opoeracija u proteklom ratu.

Žiri određen za ocenjivanje krat« kih filmova poneo je sa ovog fe« stivala mnogo manje slave. Njego= va prevashodno rodoljubiva osećanja svakako da je oštetilo nekoli= ko odličnih realizatora a tvrdnja pretstavnika ovog kolegijuma da je insistirano na čistom dokumentar=

ij). nom filmu narušena je činjenicom

da su dva od četiri nagrađena dela dohela fotografske i ostale materijale što svakako ne spada u do men ovog žanra. Tako je odlični Ante Babaja dobio za svoj Nespo=' razum samo priznanje kritike, Što še desilo i Padilu Hadžiću koji je u najvećoj meri prišao ređu čiste dokumentarnosti. Tako je po već utvrđenom sistemu „nađoknađiva= nja, kao reakcija na prošlogođišnji triumf Beštjana Hladnika, propao ove gođine Dušan Makavejev sa svojim Prokletim praznikom, Mis mičin Samac, kao i odlični Peta Dobrović Aleksandra Petrovića ko ji ie još potpisan i od Vicka Re spora, ;

n&.