Književne novine
LJUDI !I GODINE
| * POVODOM PEDESETOGODIŠNJICE SMRTI *-
Jexvmo DisImo
— apel za pomoć bolesnom Radoiu Pomanoviću
· Godina 1908 j j ičnij i Lniiž nosti, Te godine umri su Milovan o aaniževMatavulj, Milan Đ. Milićević i najmljađi među njime Rađoje Domanović. Nekoliko godina ranije, od 1905 — 1907 g. umrli su Janko Veselinović, · Božiđat Knežević, Stevan Sremac i Milorad Mitrović. Za kratko vreme srpska književnost izgubila je više _ svojih boljih književnika, od kojih je većina bila O svojim najboljim gođinama, u naponu stvaralač"kih snaga. Težak, mukotrpan, neobezbeđen život književnika pre vremena je uništavao talente. ; Početkom 1908 godine, osmog marta, na Gliši“ fevom večeru u Narodnom pozorištu, čitano je „Se· fanje na Milovana Đ. Glišića“ Rađoja Domanovića, koji je bio otsutan zbog bolesti. U ovom svom sečanju R. Domanović tuži za svojim drugovima oplakujući njihovu preranu smrt. Posle, pet meseci i Rađoje Domanović će otići za njima, ne sluteći da je i samog sebe oplakivao. Sećanje je pisamo toplo, prijateljski, protkano humorom, puno intimne atmosfere tađašnjeg književnog života i slika mučnog materijalnog položaja književnika, _ Grupa od 28 najistaknutijih književnika, umetnika i drugih javnih radnika Domanovićevih prijatelja došla je na iđeju da ogranizuje akciju za skupljanje priloga za obolelog Domanovića rađi . njegovog lečenja i pomoći porodici. U tom cilju sastavili su pismo — apel koje su slali prijateliima, poznanicima, poštovaocima Rađoja Domanovića i drugima od kojih su se nađali da će pomoći ovu plemenitu akciju.
Ovo do sađa neosvetljeno pismo je vređam književni dokumenat za ilustraciju teškog materijalnog položaja R. Domanovića, a i uopšte svih srpskih Književnika toga vremena. Ono je ostalo neprimećeno i nezabeleženo od književnih istoričara. Obja-
vio ga je samo: „Odjek“ (10 jula 1908 g.), organ .
rađikalne demokratije, čiji je Rađoje Domanović bio neumorni saradnik, i to neprimetno u nizu kratkih vesti u rubrici Dnevne vesti pod naslovom „Za obolelog Domanovića“.
Narodna biblioteka u Beograđu poseduje jeđan original ovog apela — pisma u obliku plakata-letka (91, 5 X 27), a nabavila ga je od Mila Pavlovića.
— Krpe, jednog od potpisnika ovog pisma, poznatog književnog radnika, skupljača književnih rariteta, rukopisa naših književnika i dr.
Koliko je ovo, pismo zaboravljeno viđi se iz sleđećeg: Nijeđan od potpisnika (J. Skerlić, J. Prodanović, M. Grol i dr.) u svojim kasnijim napisima · eo R. Domanoviću uopšte ga ne spominju, a ni po„sleratni rađovi o R. Domanoviću· ne govore o ovom pismu. V. Gligorić u svojoj stuđiji o R. Domano-
Koliko se sećam: Misao za
„HLEKTR
viću kaže samo za koncerat koji je priređen u okviru akcije za pomoć R. Domanoviću. „Pred smrt priređena mu je korisnica da bi se isplatili lekarski troškovi“.
Tođor Lj. Popović (B. B.-vić) u svojim uspomenama „Rađoje Domanović, utisci i sećanja“ (Književnost, 1950, Knj. 11, str. 606), pominje samo koncerat posvećen R. Domanoviću a ne i pismo. il Domanovićevo veče bila je Guslareva ili Pavlova (Ranković), ili obojice. Ponajpre Guslareva. No čija da je, tek inicijator tog večera u. istini je učinio sebi zadužbinu. Na večeru je bilo palo oko hiljadu dinara, ako se dobro sećam. I onda smo ravili kao neki raspored, na šta sve taj novac da upotrebi. Trebalo je prvo raščistiti nekim pođužicama, i na njih ode nekih trista dinara. A onda đa kupi jedno ođelo. Da li letnje ili jesenje? TI letnje i jesenje! Ne! Nego letnje i iberciger, jer je tamo jako promenljivo čas vrućina, a čas zahladni. (Domanović je trebalo đa iđe na lečenje tuberkuloze u Aranđelovac ili Vrnice.)“ — završava B, B-vić.
Čudno je da Todor Lj. Popović, veliki. prijatelj Domanovićev i školski drug koji je odlično poznavao R. Domanovića, uopšte ne pominje pismo. Popović je tađa kao sreski načelnik bio van Beograđa i he nalazi se među potpisnicima pisma.
Istog dana kada je „Odjek“ objavio pismo, „Politika“, u rubrici Dnevne vesti, podđ naslovom „Za Rađoja Domanovića“, „donosi ovu vest: „Rađoje Domanović opasno je oboleo, tako da mu nažalost leka nema. „Njegova žena,i troje dece ostaće na ulici kad njega više ne bude. Zbog toga se obrazovao jeđan odbor sa zađatkom da sakuplja priloge i da, bar koliko toliko, ublaži be;đu, koja je snašla i ovog, kao i svakog drugog srpskog književnika“. A 12 jula 1908 g., u rubrici Književnost i umetnost, pod naslovom „Mon“ cert za Domanovića“, „Politika“ piše: „Sinoćni je koncert bio jedno tužno veselie. Ni u šumu najlepše muzike Vagnera, Verđija i Sen Sanmsa, mi nismo mogli đa nemadnemo svaki čas na umu, da se možda baš u tim irenucima bori sa đušom taj jadni mlađi čovek čija has je fatalnost okupila u to sinoćno veselje. To prisustvo bolesnog pisca ma toj šumnoj večeri kao đa je osećao svaki od nas. i kao da se strepelo đa ne uđe kogod i ne donese vest da je toga časa nestalo tog talentiranog kniiževnika, koji je imao tako mnogo svojih priiatelja, a koje on, na svoju žalost, nije mogao viđeti sinoć na onom pobožnom okupu.
...Do sađa je palo u korist nesrećne porodice našeg Domanovića do 1500 dinara. Odbor se nađa
-—-- ———-__— __—':
SRBIMA"
PREDUZEĆE ZA PROJEKTOVANJE, IZGRADNJU | PROIZVODNJU OPREME INDUSTRISKIH, ELEKTROPRIVRFINIH | SAOBRAĆAJNIH OBJEKATA
PROJEKTUJE:
Dalekovođe svih napona i vrsta stubova, razvodne mreže niskog napona i kontaktne mreže za električnu vuču; elektropostrojenja za hidro i termo elektrane, iransformatorske i razvodme stamice svih napona i snaga; električne uređaje i instalacije za industriju i sva elektropostrojenja za elektrifikaciju maselja.
IZGRAĐUJE:
Dalekovode postrojenja i snaga; Sve vrst i domaćinstva.
PROIZVODI:
Tropolne rastavljače
nalni napon 10 i 55 za Uz
sa i bez noževa vljač za spoljnu Jednopolni linijs montažu napona
i razvodne mreže; i i ad transformatorske stamice svih napoma
e električnih
industriska i razvodna
imstalacija za industriju
za inutrašnju montažu za nomi> kV, nominalna struja 200 i 40 A emljenje. Tropolni linijski rastamontažu za napon 10 kV, struja 200 A. ki rastavljač signalni osigurač za spoljnu 10 kV za struje 2, 4, 6, 10, 15, 20 i 50
A. Tropolni automatski visokonaponski prekidači sa malo
ulja, za unutrašnju ı 151 35 kV, nominalna struja 500 i 600 A,
sistemu Magrini -Westin
trašnju montažu za
10, 15, 20 i 50 A.
đenom stubu, | PORA ARONA kVA | 100kVA. Katodni odvodnici prema-
tažu izrađeni po sistemu Magrini-
10, 20, 50, 50
pona za spoljnu m napon ] odvođenja 5 KA. Kondenzatori za po-
Westinghouse za nominalna moć
pravak faktora sna
svih snaga. Po potu le: TU Sa potrebnom priključnom opremom.
odgovarajućeg kondenzatorskog polektrična oprema za tramvaje, trolejbuse i” Fabrikovane razvodne ćelije za
visoke do 55 kV. Dajemo proračun strojenja. E
rudničke lokomotive. kV, za vodne table svih vrsta za elektropri-
napon 10 i 55 KWKomandne i raz vređu i
Direkcija Beograd, Brankova 50 pPabrika elektroopreme,
Pogon, Ćuprija
ENMHŽEVNE NOVINE
ghouse, eumatskim i elektromotornim. Jedi osigurači sa patronama za Uunu-
napon : , Fabrikovane trafostanice na rešetka-
imđustriju. Čelične i betonske
montažu za nominalni napon 6, 10,
izrađeni po sa pogonima ručnim,
10 i 35 kV, za struje 2, 4, 6, za napon 6, 10 i 15/04 kV snage
0, 5, 6, 10, 15, 20, 50 i 35 kV,
ge. serijski za napon 580 V, 50 Hz džbini za ostale napone, niske i
spoljnu i unutrašnju montažu. konstrukcije.
Telefon 20077 Telefon 49-22
Ripanj Telefon 45
da će čitaoci Domanovićevi po unutrašnjosti i po drugim srpskim krajevima u toku ovih neđelja sakupiti priloge među sobom na svim zborovima i za svojim stolovima i slati ih u Beograd. Jadni Doma= nović je bio jeđan od onih naših pisaca koji su, kao oni kaluđeri-prosjaci iz Srednjeg veka, verovali da je umetnik drag bogu i svojim muzama samo onda ako ne zna za obični normalni život i normalne ' brige, i ako živi samo za svoju večnost. Za to načinom kojim je živeo on je doveo svoju porođicu u sasvim nezaštićen položaj: ona nema ni imanja, ni: penzije, ni bogatih rođaka. Rađoje Domanović ostavlja svojoj đeci samo svoje čitaoce“.
Posle punih mesec dana, 4 avgusta 1908 godine, umro je Rađoje Domanović. Umro je na đužnosti šefa korektora Državne štamparije, na kojoj se nalazio od septembra 1905 g., dužnosti na kojoj su pre njega bili Đura Jakšić, Vojislav Ilić i Janko Veselinović. Pošto je ovo mesto bilo neukazno, ostavio je porodicu, ženu i troje male đece, nezbrinutu,
Beograd, jula 1908 PIG, i . ;
Književnik srpski Rađoje Domanović, teško je
oboleo i nalazi se u mučnim materijalnim prili· kama, opkoljen mezbrinutom porodicom i mejakom dečicom.
Kao što njegove zasluge ma literarnom polju bojimo u naše tekovine, pozvani smo tako i njegovu mevolju, smatrafi za svoju mevolju i podržati ga u ovim časovima teškim po njega i njegovu porođicu. \
Smatrajuči, da je dužnost pomoći jednom srpskom književniku u ovakvim časovima, obrazouoli smo odbor, koji je primio đa od dobrih ljudi pribere koliko je moguće dara te da bolesniku pruži najpreču pomoć.
Broječi Vas, P. G. među one, koji su uvek cemili bogati talenat Rađojev i bili totovi, potpomoči siromašnoga srpskog književnika, mi Vam se ovim obračamo, molečt Vas, da sem svoga dara, utičete i na svoje prijatelje i okolinu, kako bi za našeg Radoja pribrali što obilatiju pomoč.
Radi toga priređujemo u petak 11. ov. mes. i jedan koncerat, u bašti kod „Kolarca“, na koji očekujemo i Vašu posetu ili prilog. Inače če priloge primati i g. Milisav Jovanović (drogerija „Guslar“) sve do dana koncerta.
BOGDAN POPOVIČ, BORISLAV STANKOVIĆ, BORIVOJE POPOVIĆ, Dr. BOŽA MARKOVIČ, BRANISLAV Đ. NUŠIČ, Dr. VOJISLAV VELJKOVIČ, VLAD. RIBNIKAR, Dr. DRAŽA PAVLOVIČ, DRAGU TIN J. ILIJIČ, ĐOKA JOVANOVIČ, ILIJA STANOJEVIČ, JAŠA PRODANOVIČ, JEREMIJA ŽIVANOVIĆ, Dr. JOVAN SKERLIČ, JOVAN DUČIĆ, JOSIP MARINKOVIČ, KOSTA STOJANOVIČ, MARKO MURAT, MILAN GROL, MILORAD PAVLOVIĆ, MILORAD GAVRILOVIČ, PAVLE POPOVIČ, PETAR KRSTIČ, SVETISLAV JAKŠIČ, STAŠA BINIČKI, STEVAN MO-
bez penzije da se muče i sirotuju. : Donosimo tekst pisma — apela prema primerku
Narodne biblioteke:
POZORIŠ
KRANJAC, RISTA ODAVIČ, RISTA VUKANOVIĆ.
Žarko D. PROTIČ
NA UMETNOST
U POLJSKOJ
Kadgođ sam se našao u prilici đa posetim neku stranu zemlju ili grad, uvek sam „nastojao da UOčim šta je tu „kod svoje. kuće”; jer plodovi ljudskog duha traže svoje tle i svoje podneblje, svoju klimu, kao što to čine i vrste flore i faune. Ovog leta provedoh dvadesetak dana u Kkrstarenju Poljskom. Divna i čudna zemlja! Za nas „Jugoslovene zanimljiva po shvatanju njenih ljudi, po odanosti progresu i upornom nastojanju dđa kroz njega provedu svoj put uprkos svih i nemalih prepreka, a zatim, i pre svega, za mene je bila interesantna po svom odnosu prema kulturi i umetničkom stvaralaštvu uopšte. Ovom prilikom da se zadržimo samo na pozorištu. Ono je, uveren sam, u Poljskoj sasvim kod svoje kuće. Masovno, raznovrsno, bogato, originalno! Svaki od ovih prideva mogao bi biti čitava tema jednog dužeg razgovora, .
Nigđe kao u Poljskoj nisam ose--
tio toliku povezanost između publike i umetničkih kolektiva. Gleđalac tamo ne odlazi na pretstavu da bi samo gledao, pa uživao ili se ljutio na no što mu se te večeri pruži, Njegova povezanost je druge prirode i „mnogo čvršća. On prolazi pored vratara
ere
OM NOAANJU
sa intimnom strepnjom: „Da li ćemo uspeti?!” Sa strepnjom u prvom lizu množine. Čini mi se da pregrade između pozornice i gledališta nema. Da li ta povezanost i to osećanje čine da su kuće va-
zda pune? Prisustvovao sam u Lođu stotoj pretstavi jednog običnog komađa i nijedno mesto nije ostalo prazno. A bio jm mesec juli.
Što se pak stilova tiče — tu je pravi mozaik. Jedno što se zove Teater novi od svojih umetnika zahteva i da glume, i da pevaju, i da tancuju; ono nastoji đa spoji u istoj trupi i istom komadu operu, balet i dramu. Zato se verovatno i zove Teater novi. Da li će to biti zaista buđući put pozorišne umetnosti ostavićemo vre menu da odgovori, ali je danas, u svojoj mladosti, ovaj kolektiv veoma, veoma zanimljiv.
Drugi pak, u drugom gradu, Uzeo je na sebe da pozorišnim sredstvima svojim savremenicima predoči klasična dela prošlosti koja nisu za pozorište pisana. Homerovu Ođiseju, Puškinova Evgenija Onjegina, Mickijevi/ćeva Pana Tadeuša. U originalu. Bez profanisane „dramtizacije”, Stilom koji je neka srećna kombinacija koncerinog i scenskog
izvođenja. I zahvaljujući ovom Opredđdeljenju Rapsodičnog teatra, samo u Krakovu je za godimu dama gledalo i slušalo starog Homera desetine hiljada ljudi! Zar tome podvigu treba dodati maka kvu pohvalu; on sam sobom govori dovoljno ubedljivo.
Posebnu mi je radost pričinilo poznanstvo sa pozorištem Satiro, kojeg su pre nekoliko godina osnovali stuđenti a sad ga nose već ozbiljni, izrasli umetnici. Oni su pošli i stilski i organizaciono drugim putem. Nastoje da u SVOjoj sredini odgoje i svog pisca i svog reditelja i svoje izvođače. Našao sam ih kako zajednički žive u jednom selu na Mazurima i o svom kruhu i ruhu, bez ičijih dnevnica, spremaju se za sledeću sezonu u Varšavi. Njihova predanost pozivu, ne samo nesebična već i sa ličnim žrtvama, daje im blagost i blagorodnost misionara. Ne može se ne poverovati u dobar ishod nijhovih napora. Kroz njih sam nazreo i rešenje one zagonetne povezanosti pozorišnih umetnika i široke „pozorišne publike u Poljskoj. Takvo stanje danas dariva radošću hiljade ljudi u ovoj zemlji, a koliko sutra može spustiti i jedan krupan obol u opštu riznicu evropske kulture.
M. PANIČ — SUREP
IGRA KAMENA
Mihailo RAŽNATOVIĆ
Kao vjetrom nošeni iskakali smo iz skamija i
prozračnom no stvarnom,
grudvicom, koja nas
jurili, rpimice, pretičuči se, ka utrtoj ledinici pod Orlovim Kršom, gdje nas je, u prikrajku, čekala krpena, Ioptica. Kakvih smo se muka dovijali: niti smo imaji cdje, niti čime, da igramo! Jedva nekako, od iznošenih čarapa, od izdrtih obojaka, od čega sve ne, zakrpimo bezoblični smotuljak, pa kad se otisnemo ka Grudi, ili Donjem Polju, ili Donjem Kraju, kud sve nijesmo zalazili, ođsvakud su nas tjerali, toljagom i kamenicama, jer sve što se zlehude ravnine razastiralo okolo Cetinja — sve je bilo isjeckano, izđijeljeno, žicama ograđeno, strogo čuvano, kako bi sproljeća moglo da primi zrno kukuruza ili okno krtole. Nijesmo imali kud ni da potrčimo; preostajale su nam, jedino, uske ledinice oko Orlova Krša, zaturene u kamenjaru, gdje smo, skriveni mogli, makar za časak, dok ne naiđe čuvar manastirskog imanja, da požudno izgaramo u lomatanju, u padni-digni gonjenju tog malenog oblutka od krpica. Otađa, još od tih dana, nosim skrovitu boljku, u sebi. Mislim, nije samo moja. ! mada znam da nju ne treba dirati, da, isto kao i rana, još jače zaboli ođ dođira, diram je: bilo kad, bilo gdje, samo ako ugleđam širok, ravan prostor oko sebe, namah se odnekuđ pojavi nekakav ogorčen dječak, bujičavo provri čitavo neko stiješnjemo, oskudno djetinjstvo: da smo OvO imali, đa se, jednom bar, kako treba, naigramo do sitosti!
U tim brđima kao da niko, nikad, nije ni mislio na igre. Ponajmanje: na one kakve smo mi željeli, čeznuli... Loptu, onu pravu, ne krpenu, jeđnu od prvih koja je skoknula u tom nepomičmom kamenju, donio je, tamo, ako se ne varam, mlad stuđent sa Zapada, — odakle inače igra da đođe, — budući suptilni slikar tog poljica i tih predjela kroz koje smo se vrzmali i tumarali, Milo Milunović. Na njegovim platnima, na onim prefinjenim, tananim pejsažima Cetinja i okoline, ima, meni se čini, u tonu, u atmosferi, neke tihe osjenčenosti, neke cerebralne tuge koja se intimno utkala u njegove poetične boje. Možda se ni om, onda, u iskiđanim pripremama za ono što će postati kasnije, nije imao gdje, a možđa ni kad, titrati sa tom gumenom, kožnom, ili krpenom, više
prati od povoja, pa otud, i njemu, u njemu, ostalo nešto đa kopka, da dodiruje prikrivenu ozljedu, đa se neotklonjivo miješa na razuđenoj paleti kađ pristupa čeznutljivim motivima svoje patetič-= ne postojbine. Kad, danas, gledam njegovu Vršu, čudno. ispreplijetanu a zaobljenu, sa valovitom pozadinom, imam pun utisak nečeg sasvim drugog prostor za igru je nađen — More, ima gdje da se razigra, — i tu, sad, meni bar tako izgleda, on plete vršu, da bi oživio makar i detalj skučene mladosti, da nekako time zacijeli zataškani bol ne doigrane igre: pravi — đa ne kažem: krpi — loptu. Onako, kao što smo je mi nekad „pravili“. Vrša, uostalom, toliko sliči onoj našoj igrački... . Svakoj igri, zna se, mora doći kraj, ali našoj je to nekako naglo, odveć brzo dolazilo. Najčešće nas potjeraju, razagnaju kao preplašene piliće; rjeđe je i sami prekiđasmo: povredom noge, iščašenjem ruke, slomom glave, udaranjem o kamenice, o kočoperno Šiblje na stvrdioi, cementno skorčaloj leđinici. Jednom, samo jednom, razjurile su nas mine. Silno, stokrato ječanje šupljih planina. Pomislismo: rat. A ono: laqumi tresu, prolamaju brdo iznad manastira, ono na kome je ležala stara Tablja sa ogromnim zvonom. Trebalo je da se tu pođigne nekakav hram, šta li, svetom Savi, kome li, ne sjećam se tačno. Sjećam se da su, u školi, nastavnici skupljali novčiće od nas, prilog, od sirotinje, ne za sirotinju, nego za to što se trebalo podići na brđu. I još mi je u sjećanju ostalo ono što je odmah potislo prikupljanje novčića: pričalo se, prepričavalo, .po ulicama, u kućama: Nađene su suve glave, u jami ispod Tablje! Nijesam se smio usuditi da tamo ođem. Da viđim — suve glave! Ljudske, naravno. Mučno mi ih je, onda, bilo pogledati, umanjene, ocrtane u udžbe= nicima zoologije.
A sađa je već drukčije: do đanas sam se, onih pravih, nagledao, đosta. I pošto veš dodirujem rane — neka bole: možda ću im, ovim, olakšati.
Taj sivi, ispošćeni kamen nema ničim da se ponosi, sem ljudskim glavama. A njima, otkad su na tom kamenu, njje bilo suđeno da, liudski. istra~