Književne novine

Robeta Grejusd- klosičnc je delo te Gnevune v

*'*

i Dgvađesete godine ovoga veka bile su zato što su želele da uživaju — ali šu,

priličho zaboravile na gnev. (mađa možda nisam ja onaj (icvuna generacija s majuiše pravde

gnevme ma Hitlera, Musolinija, Španski gqrađansk rat i masovmu mezaposlehost. One su bile BOJE na Čemberlenovu generaciju i ma svoje

' zato što su želele „mir po svaku cenu“ s f = stav koji je, uzgred budi rečeno, Čemberlenova generacija uglavnom stekla kao rezultat protesta

sa strane mladih

„protip rata iz bilo kog razloga“ ljudi poslatih na Zapadni front.

Jedan od majnesuvislijih jecaja Džimi Portera u

Osbornovom „Osvrnmi se u gnevu“ rrotivo njegovog oca zato što je bio

s"om građanskom. ratu. Izgleda da Džimi mrzi vla-

sto osećanje da je njegov otac,

njega, Džimija, nekog životnog cilja. U jednom

nflet 7 „Srečnog Džima", objašnjava zašto podržava Radničku partiju i mastavlja da napada Tridesete godine zato što su nerealistične, natvhe, maopako snmobovske u suom antifašizmu; Kritike koje su možda mada mogu izgledati neobično izopačene — ·5wmladi su stuarmo oni koji se žale zato što je pređa-

pamjletu Kingsli Emis, pisac

šnja generacija bila jednom. mlada.

: Glavni razlog žalbe mlađih iz Pedesetih godina protiv starije generacije bio bi to što su, podrža-

uajući meku stvar, Tridesete godine

ugled toj stvari i obesnažile je, lišavajuči tako da-

našnje mlade ljude mogučnosti

stvar. Ipak, kako čovek može da piše bez razloga? Da je ta otsutna stvar, kojoj se mnogo upravo i tačno ona nmapuštema stvar Triđesetih qodina pokazano je svakako w Osbornovom „Zabavljaču“, gde je to čudno sablasno ponavljanje sceme imperijalističke „prošlostt — imvazija Sueca — stvarno zgrabljeno kao Razlog Trodnev~

iz emgleske

nom Čuđenju koji su dečaci tražili.

Oznaka „gnevni“ verovatno je nastala baš zato što jednoj starijoj generaciji nije bilo 'jasno zbog čega su — ovoga puta — mlađi gnevni. Tamo gđe

postoji razlog za gnev, taj razlog

Ružičastaedecenija, naprimer. Gnev bez razloga liči na bezrazložan gnev — mada kad pažljivije ispita– mo situaciju vidimo da ima vrlo mnogo stvari zbog kojih možemo biti gnevni — hidrogenska bomba, invazija Sueca, birokratija, način na koji su merila više klase kao kakav veliki meki sunđer upila englesku Državu Blagostanja. Neđostaje samo, uistini, neko ko je od ovih stvari mačinio razlog — pa je tako bezrazložnost postala, takoreći, razlog po - &ebi,

Tridesete godine behu koji to treba da kaže)

rste.

· koga mladi pisac gnevne Čineči to,

— One su bile

roditelje

ašizmom | mim bežanjem, od

ginju. upravljen je ubijeh u Španh-

umiručt, lišio

društvenoj suesti,

da mladi engleski opravdane,

protestuje protiv nekako srušile imaju pozadinu da podržavaju

zavidi,

prema omome što je mazvao. uspeha". Gneuni mladi ljudi me preziru ovu bo-

-

stvene,. uglednosti. akađemske vrednosti i upražnjavaju nmezavishost suđova. Obojica se suprotstavljaju otmenosti i klikaškim merilima starijih uniuerzttela i književnih lonđonskih nedeljnih časopisa.

Značajno je da nekoliko ovih pisaca, izgleda, želi da piše za pozorište. To je sredina kojoj bi se jedna nova vizija stvarnosti, izzažena u movuom obliku i stilu, mogla najlakše nametnuti. Jer pozorištu su stvarno potrebni mov stil i nov materijal;

mladog pisca celog života. Jedna književna' Karijera obrče suva nezadovoljstua koja su materijal iz

stvara suoje obeležje, dobavlja-

juči mu uspeh. Pa ipak, protest ostaje ueoma pofrebno svojstvo. Tako kod suake generacije postoji osečanje razočaranja kada gneva mestane u žarkom bljesku uspeha. Ja čak ponekad zatičem sebe kako bih želeo da su pesnici Prvog suetskog rata produžili svoj protest. Ali samo je jedan ptsac u,ovome veku bio buntovnik celog suvog života — D. H. Lorens, a i on je ovo postigao nepresta-

Engleske, i svojom oduvratnošću „Kujom boginjom

*

, Gnev sadrži u sebi klicu pomirenja, kada se osnova razdraženja ukloni, Protest počiva na zamerkama koje nisu subjektivne. vrednosti koje su ukorenjene u ličnim odnosima,

On potiče od

i svesti o meprestanosti jedne

prošlosti koja se kritički odnosi prema gotovo suemu u modernom žiuotu. Prilike su povoljne — iz nekolikih, razloga —

pisci produže svoj protest kada

se njihov gnev istroši. Osborn očevidno ima dovoljno duboku svest o saosečanju da kritikuje bilo koju situaciju u kojoj se od Države očekuje da vodi brigu o svakome. On je novi anti-buržuj koji

nove, duđddesetom veku SsuojI Kinqsli Emis i Džom Vejn učenosti i kritčkih

stubaca

- ako uopšte hoče da preživi. Ova situacija muje tako

sirov, novinarski, daje epitet nove Krui.

mnogo meslična Tridesetim mladi pesnici ulili u poeziju svež, mada donekle

pozorište ono čemu je potrebno

Prava borba za gneune made onđa kada budu morali da prestanu biti gnevni, a fo je sada. Većina ovih pisaca izrasla je iz onoga što je, mada to ponekad zaboravljamo, bila jedma vrsta engleske revolucije bez krvi, i oni pretstavljaju nižu klasu koja se pojavljuje sa snažnim pogledima, pogledima koji imaju dobrih izgleda da ne predu u Englesku više klase ni u movu biro-

godinama, | kada su

nepodatljio materijal. Danas je takvo ulivanje

ljude počeće

kratsku vrstu uglednih.

Ino_E, gneo mije emocija koja može da izdržava

Dalija

streljanja · Dvozidena pravilno?

U razgovorima o jromansijer= skoj i pripovednoj prozi, vrlo vehka pažnja poklanja se tzv. „temi“ dela. Pritom, tu se ne misli ma sveukupni i sobom ceo fragmenat života, na materiju života, na onaj kostur sadržajnosti koji se inscenira đa bi oponašao slične životne situacije, no koji.za umetničko đelo nije od presudnog značaja. O, ne to! Reč je o onim mno gobrojnim „psihološkim dramama iz rata“, o „troje, Četvoro ili petoro opkoljenih u obruču“, o njihovim „dilemama“, o „pitanjima savesti, socijalnosti i odgovornosti“ koja se tu ređovno upliću. I tu 'temomani ređovno kliču, cela ta .scena iz literature prelazi na film; na „originalnu temu“ mnogi se lepe kao muve za lepak. Jednom, svojevremeno, priča o zbunjenom seljaku Gvozdenu ~ mogla je da znači, i bila je, osveženje u dotađanjoj monotoniji naše proze. Otađa pak, do danas, naša literatura se obogatila za još jedno dva dešetak gvozdenova, a „psihološko dramatisanje rata“ se uhodalo i izanđalo mnogo više od tzv. “crnobelog slikanja“. Čini mi se đa ie nova situacija naše proze čak i dosadnija od prethodne. Međutim, to se stanje podržava i podražava, a neijs}hinitost i besputnost cele te rabote nerado se uviđa. Zastava temomanije široko je raskriljjena, i odsvuđa se vidi. Jedna naša drama, zbog bizarnih sadržajnih okolnosti na kojima je građena, i pored svoje sumnjive | humanističke osnovice, nagrađena je prvom nagrađom na jednom od Sterijinih pozorja. Druga, strana drama, doživela je neslavnu sudbinu: filozofski problem bezizlaznosti jednog društva dđegrađiran je na „dobro nađenu temu“, na „Originalnu zamisao“. I ona je postala recept: naše male dramske stvari sa dva– tri lica već neodoljivo mirišu na nju. I tako dalje — sve tema pa toma; ovaj napis je prepun te jedne, jedine reči, a ponavljanje” jedne reči stilski nije preporučljivo. Ipak, žrtvujmo začasak stil da 7 smo pobliže objasnili to ustoliČenje temomanije.

Još ii gimnaziji, „profesor daje istu temu Ččetrđesetorici đaka. „Do bru temu“, lovćenski grandioznu i duboktu. Pa ipak, samo jedan od četpđegetorice đak#) dobija peticu: ovo bi mogao biti odgovor zavade-

ea

(Preveo S . ĐORĐEVIČĆ);)

| OCU u UUUUULUURUULI "| Um"U""""7UŽY“uw"awUć"e"w%""" TL o i

Pjer Žerom: Kompozicija

i edimna obaveza liteatume

"Svako otkriće u nauci, čak. i ono za koje se ne može reći da je epohalnog značaja, da obel:žava stupanj do koga je u jednom trenutku dosegla civilizacija, nego je manjeg obima i manjih razmera, odražavalo se u umetnosti, a posebno u literaturi. Svakako, taj uticaj koji nauka vrši na literaturu nije tako vidan i uvek tako očigledan, kao što se često i društvena zbivanja u jednom periodu ne mogu u prvi mah sagledati u svakom „umetničkom delu, nego tek posle otkrivanja onoga što je pretstavljalo duh tog vramena, odnosno smisao onih progresivnih tendencija tog vremena. U pitanju je psihologija kao nauka, a posebno onaj deo te naučne gran: koji se bavi izučavanjem potstvesnog, baš zbog toga Što to potsvosno u manifestacijama današnjeg čoveka, a izuzetno gradskog, veoma čosto može da ima velikog udela u određivanju karaktera jedne licnosti.

Nikada se literatura nije orijentisala samo na ono što je proizilazilo iz događaja, iz onoga što je bio rezultat istoriske nužnosti, nego je uvek u sklopu tih događaja tražila i čoveka, pojedinca koji bi svojim prisustvom dao pravo značenja jednom događaju znači bio podređen jednom određenom zahtavu vremena, ali s druge stcane svojom individualnošću, svojim ličnim osobinama, strastima i sklonostima, ipak ostao jedna određena i izuzetna ličnost. A to u isto vreme znači da Jž čovek

NOOB a ag era ay Pe mL LIL ————

nim i nezavađenim, znanim i neznanim scenaristima. Sama pojava, ta pomama za „dobrim temama“ dubljeg je korena. Ona je u savremnom filmu samo podgrejana. Treba naglasiti da filmska klasika upućuje na ignorisanje zapleta; revolucija u „Krstarici Potemkin" nije ta fatalna „tema sam zaplet tog filma mogao Je za jedno veče zamisliti svaki prosecni zanatlija. Sve što se od „dobre teme“ može izvući, iskorišćeno Je u solidno rađenom filmu „Nadnica za strah“. A ipak, „Nadnica“ je daleko ispod onog najvećeg što je film u svojoj kratkoj istoriji dao Da i ne pominjemo neprepričljivu „Obalu u magli“, „Ulicu“ i još neke najbolje filmove lišene svakog zapleta, svih temomanskih začkoljica i brutalnih događanja.

Ali ne i nađahnuća.

Time se već približujemo jednom objašnjenju, koje ne mora biti precizno koliko je u suštini istinito. Režiseri, najodgovorniji za kvalitet umetničkog u filmu, romansijeri i pripoveđači, _ čija je uloga u stvaranju umetničkog dela primarna, koji bi morali biti bogovi svoje umetnosti, osećaju se slabašnim za posao koji im je nekim čudom dopao ruku, a previše su zagazili da bi pošteno odustali od baktanja sa umetnošću. Instinktivno osećajući da kodđ njih samih nešto nije u ređu, oni traže pomoć u tehničkom, neumetnič'kom rešenju svojih stvaralačkih obaveza, u „temi“. Hvataju se za nju kao davljenik za slamčicu, besomučno jure gde god je naslute, filmske kuće otkupljuju romane sa „dobrim temama“, scenarija, ideje,

e da bi se tako izvukli iz škripca. Time se nameće jedna atmosfera: među anonimnim scenaristima, kojih je mnogo, retko će se naći ijedan pošten stvaralac, sa plemenitom od sna i života izatkanom materijom, sa idejom koja bi bila ogledalo njegove lične umetničke namere, njegove osećajnosti i kreativnosti. Važnije od toga čini im se zadovoljiti ukus režisera, oceniti šta kod njih „prolazi“, Tako je u filmu, najčešće, a tako je i u literaturi, sve češće. Psihološka „tema“ iz vata: to je već recept, re-

klamiran}ji od „Radiona“. To se

može pisati svagda, to piše svako, ·

Tu može i da nema ničega od boja i okršaja, može „rat samo da se oseća, u pozadini“. Iza tog tematisanja niko ne oseća jednu laž koja se postepeno rađa: ispada da nije bilo borca koji nije bio opterećen, pored oružja, Svim kompleksima moderne psihologije. Ali to je problem za sebe; spomenut je samo kao posledica „dobro nađenih tema“. Tolika potražnja “tema“ i „problema“ vraća nas opet na početak: a kakvu ulogu tu igra umetnik-režiser, šta je s piscem, šta s porukama i svetlosnim zračenjima jednog i drugog — ne porukom scenariste (idejiste, tj. tematike) — šta ostaje glumcima, šta?

Šta je sa humanizmom vremena „današnjih i jučerašnjih

dana? — Humanizam se kod nas

iscrpljuje u novinskim sentimentalnostima, u intervjujčićima sa starim kapetanima prekookeanskih brodova, u napisima o borbama, . e

našeg

mo vrlo veliku naklonost i prema pijancima. Odmah posle ovog jalovog, prikrivačkog, trolejbuskog humanizma ide se pravo u veštačku godoovsku dehumanizaciju. Van toga su naše „večne, dobre teme“, koje se nemilosrdno ponavljaju i koriste.

Da li je streljanje Gvozdena pravilno? Povodom tog pitanja sazivane su čak i konferencije... Ja o tome nikad nisam mislio, — ma-

štanja starog Jefte u kolibi su mi doista mnogo važnija i lepša, ali hiljade glasova neumorno ponavljaju pravimo ili ne?

„Dobra tema“.

Umetnost građi „veliki svet iz malog, „neprolazno iz prolaznog, sve iz ničega. Ovo je toliko osvedočeno da bih gornju rečenicu mogao staviti pod navodnice, sigurno je već bezbroj puta rečena. Nikakva umetnost nije nastala iz „dobre teme“, Ali ja već govorim o umetnosti, a o tome ovde nije reč. Uostalom, ni tvrdnje o inferiornosti teme nisu nove. Temoma=– nija je kod nas uzela maha, i jedina namera\ ovog napisa je da markira tu nerazumljivu, nekulturnu pojavu koja sa umetnošću. nema nikakve veze.

To se sve zna, to je staro. U o vom trenutku, kao negodovanje, to može da bude novo. Rešenje nije na vidiku; nemilosrdni sud vremena svagda jeste.

· mačiti

kao jedinka uvek bio pod strogom i budnom prismotrom pisca, da je s jedne strane izučavan kao fenomen, kao ćovek u celini, a s druge strane. opet kao pojeđinačam i izuzetan slučaj, i da su se uvek sve njegove manifestacije i ambicije, sve njegove otvorene i prikrivene želje brižljivo bbležile da bi se on kao pojedinac što bolje osvetlio. I! kako se društvo Kketalo i razvijalo, preživljavajući u određenim periodima i |katarze i krize, kako se razvijala nauka i čovekova svest, tako je i čovek, u ovom slučaju posebno pisac, osećao potrebu da što detaljnije i što svestranije prouči sve one uzročne veze koje su određinu ličnost odvodile na jednu ili na drugu stranu, i da opet, analizirajući čo vekove postupke" otkrije razloge koji su ga i naveli da u određenoj situaciji i određeno reaguje. Jer, nesumnjivo je da se U VOCćini slučajeva mogu pronaći pravi razlozi i uverljivi dokazi kojima se može objasniti „postupak jedne ličnosti ma kakve prirode on bio, kao što se opet na osnovu postupaka može rekonstruisati nešto što je tinjalo u čovekovoj svesti, zapreteno naslagama doživljaja. Uostalom, za lopove i ubice postoje već mnogobrojni dokazi na osnovu kojih se mogu protunjihovi prestupi i pitanje je samo da se u tim opštim obeležjima nađe baš onaj deo koji ie karakterističan za svaki pojedinačni slučaj ponaosob.

Međutim, kađa se danas pred piscem nalazi čovek koji mu je interesantan iz bilo kojih razloga, pisac je prinuđen, ako želi da tu ličnost Što svestranije objasni, da izuzetnu pažnju pokloni njegovim potsvesmim manifestacijama koje se uvek ne moraju beležiti u tekstu, ali koje moraju da budu u logičnoj vezi sa onim što određena ličnost kaže ili uradi u datom momentu. Svakako da je to otkrivanje „potsvesnog Jedna nova dimenzija u analiziranju čovekove ličnosti, i van svake je sumnje da ma i najmanje pogreške u tom pogledu mogu da jednu ličnost učine neuverljivom, odnosno beživotnom. Poznata je već stvar da su određene čovekove radnje ili sklonosti i proučene i protumačene i da naprimer časovnik ili ključ, u jednom određenom momentu, „saswim nedvosmisleno mogu da otkriju čovekovu želju. Ako pisac, u vezi s tim, kaže za jednu ličnost da je želela nešto drugo nego to što je po već utvrđenom pravilu morala đa želi, onda on, ma kako vešto to napisao, zamagljuje karakter te ličnosti, i više od toga: čitaocu je lažno prikazuje. No apsurdno bi bilo i pomisliti đa su sve čovekove ambicije i svi snovi protumačeni i svrstani u neki udžbenik Iz kog se poput sanovnika ili večitog kalenđara može naći i tumačenje za sve te želje i sve te snove, I to ne samo zbog toga što je čovek do te mere ispitan da ne pretstavlja više nikakvu tajnu, nego i zbog toga što je svaki čovek ipak ličnost za sebe, znači neŠto posebno, znači jedinka koja se formirala pod posebnim „i specifičnim uslovima, gde je opet jedan poseban, i za druge ne bitan događaj, imao velikog uđela u for miranju karaktera.

I tako, pisac stalno želi da uhvati ono što je najbitnije za jednu ličnost i da na osnovu toga protumači i neke druge njene postupke koji moraju biti logični,

!'

Dragoslav GRBIĆ

odnosno opravdani, a često se do> gađa da mu ta ličnost prosto izmiče iz vidnog polja, da se skriva. Otuđa pisac mora ponekad da se oslanja na svoje iskustvo, odnosno da pretpostavi da bi odre= đena ličnost u određenom momentu trebalo da izvrši određenu radnju i nijednu drugu. I tu se baš pojavljuju izvesne teškoče.

Naći ono što će biti psihološki opravdano, što će, kada se radi o konkretnoj ličnosti, biti neminovno, znači naći i jedino moguće rešenje a to pretstavlja, kođ pisanja,, možda najteži deo posla iz više razloga. Pre svega, pisac nikada nije u stanju da upozna jednu ličnost kroz sve njene najka=-

rakterjstičnije manifestacije, „jer mu Je to praktično nemoguće, a s druge strane jer je možđa, na

osnovu koncepcije dela, za nešto što ne mora da bude najbitnije u karakteru te ličnosti višć zainteresovan nego za ono što je njeno potpunije obeležje. Pored toga, pisac veoma često jednu ličnost mora da dovede u onu situaciju ili u ono stanje u kome ta ličnost, kad ju je on posmatrao, nije nikada bila. Znači, on mora da pretpostavi đa se ta ličnost, na osnovu svega onoga što nju karakteriše, mogla naći u jednom položaju, i da je ona, kad se već tu našla, prinuđena da reaguje na određen način. Znači opet pretpostavka. Naravno, ukoliko pisac bolje poznaje ličnost o kojoj govori, ukoliko je uspeo da otkrije one čvorne tačke u njenoj psihologiji, one događaje koji su bili od prelomnog značaja za njeno formiranje, utoliko će on moći verodostojnije da prikaže i ono što on nije mogao da upozna kod te ličnosti, i utoliko će ono što je na početku

bila samo pretpostavka biti očigledno, odnosno istinito. Zato, svakako, pisac je i obavezan da

poznaje sve ono do čega je došla psihologija kao nauka, uključujući tu posebno psihoanalizu kao jeđno poglavlje te nauke, koje piscu pruža izvanredno mnogo mogućno

sti da pronalazi različite tipove ljudi. S tim u vezi i literatura ima svojih obaveza pred čitao-

cima.

Danas, zbog načina života i ubrzanog tempa života, savremeni čovek je prinuđen da sve više pažnje obrača svojoj ličnosti, da pokušava da je Što detaljnije upozna i da kod sebe otkriva i otstranjuje sve ono Sto smeta njegovom normalnom životu. Iz toga proizilazi da on i nesvesno često traži pomoć psihologije kao nauke, i postpeno i postupno upoznaje tu nauku. I pošto je om veoma često u đođiru sa knjigom, pošto se obraća Knjizi, on knjigu i čita, možđa nesvesno, uz pomoć onoga znanja koje je stekao i iskustva koje je imao sa samim sobom. Tako za njega Što-šta u knjizi prestaje da bude tajna, a samim tim i piščeva ličnost sve manje mistična, i tako on može da otkriva sve one greške u psihološkom smislu koje su se piscu potkrale, i đa na osnovu tih grešaka i suđi o vrednosti knjige. Prema tome, pisac mora da računa s tim da će njegova knjiga biti čitana mnogo brižljivije nego što to on pretpostavlja, i da će se o karakteru i postupcima njegdvih junaka suđiti na osnovu stečenog znanja, u ovom slučaju iz psihologije, što znači da čitalac piscu postavlja ozbiljne i velike zahteve. Jer, današnji čitalac se ne može obmanjivati,

Izet SARAJLIĆ

Noć samo vas

Noć samo vas nadnesenih nad najdraže usne. Noć samo vas o Nežni o Tihi o Plavi. Iztacite iz svog carstva sve gnusne i robusne

i proglasite Stoleća Ljubavi.

Noć samo vas zbog kojih mitmgujem dok pevam. Noć samo vas nastanjenih u hiljađugodišnjem m Uzmite oyu noć, ne dajte nikom ovu noć bez noževa i marševa

o Zaljubljen!

Pod nebom zajedničkim i za ubice i za anđele branite ovu noć s prolećem u vama, nad vama.

Noć samo vas zbog kojih čežnjive buncamo ove pesme nad pesmama.

i vrele

ı Noć samo vas nastanjenih u mojim stihovima.

Vas koji goreći i voleći umarširas

Izbacite iz svog carstva sve koji Pa ako treba i mene. I mene.

te u moje poeme.

pevaju o odlascima.

Noć samo vas zhog kojih patim đok pevam, Noć samo vas nastanjenih u hiljadugodišnjem meni, Uzmite ovu noć, ne dajte nikom ovu noć bez rovova i marševa

.o- Zaljubi.

—

|