Književne novine

———.

| da i kultura“ tvrđile su da Lenjin, tobože, priznaje samo pesnike. i beletriste koji su ušli u socijaldemokratsku partiju i koji su verni „marksističkoj dogmi“. No, kao što smo videli, zahtev za ulazak u partiju bio je postavljen od strane Lenjina samo saradnicima partijske štampe, „publicistima koji su istu-

pali u ime partije“ (podvukao T. M).

Za svakog marksistu Koji iole misli: dogma o socijalističkom reali+ zmu, kao i sve đruge dogme uostalom, nema nikakve važnosti. Osim za zagrižene i slepe „teoretičare“ ovog književno-umetničkog pravca, a među njima, eto, i Zisa, koji, po ko zna koji već put, ponavlja oveštale fraze, bacajući anatemu na sve i svakoga ko taj spasonosni recept ne želi (jer za to ima. dobre razloge) da primi i prihvati kao marksistički. i

To je prvo.

Drugi krupan falsifikat kandidata filozofskih nauka A, Zisa proističe iz njegove apodiktičke tvrdnje da svi kritikovani socijalistički pisci megiraju svaku vezu između politike i umetnosti (osim, razume se, politike „revizionizma“, kojoj se oni, prema mišljenju ovog saradnika „Izvestija“, dobrovoljno podvrgavaju). lako nigde ne navodi citat, pa čak ni jednu jedinu celu rečenicu kojom bi se dokumentovao pred sovjetskim čitaocem, A. Zis hrabro izvodi gornji zaključak i na osnovu takvog svog metoda i postupka, baca se blatom na sve one koje kritikuje za „revizionizam“ u estetici. Pa ipak, istina je dijametralTio suprotna svim njegovim nestvar nim i isforsiranim zaključcima!

Vezu između politike i umetnosti, u istinski marksističkom a ne u talmudističkom smislu te reči, nijedan pravi marksist nikada i nigde nije odbacivao. Ono što oklevetani „revizionisti“ odbacuju jeste admini strativno mešanje u oblast umetničkog stvaralaštva, jeste pokušaj teoretičara socijalističkog realizma da dnevunu"politiku proglase vrhovnom obavezom svakog na „lakirovku“ upućenog socijalističkog stvaraoca, to će reći stvaraoca koji živi i rađi u socijalističkom društvu.

ZIS I ESTETIKA

Nastavak sa 1 strane

Kad sve saberemo i oduzmemo, biće da reviziju, pravu i čemeljnmu, reviziju marksizma-lenjinizma, u interesu velikodržavnih, lagerskih i kakvih sve ne ciljeva, vrše ma drugoj strani, a ne u Jugoslaviji, i to kako na polju politike tako i na Wolju estetike.

Otuđa potiče i taj ton i duh, dostojan ikonoboraca u prvim vekovima hrišćanske crkve, o kojem je tako slikovito i jetko govorio Hajne, duh agresivne, dogmatičarske netrpeljivosti i isključivosti.I tolika povika od koje buči HWbna opna o tobožnjem revizionizmu svih onih koji neće da priklone svoje glave pred svetom tajnom koja se tako blagotvorno sliva na svet s nedostiznih visina novog Jerusalima.

Tanasije MLADENOVIĆ

| ROMAN O OBEZVREĐENOM ŽIVOTU

Nastavak sa 3 strane

lads“: „Gospodo vojnici, na pijanci svi, prokleti od sada do večnosti, smilovao se bog takvima kao što smo mi“, ·

. Sudari sa brutalnošću ·vodnika koga vojnici zovu „Tusta svinja“, Prev i njegovo detinjstvo nalik na razrovanu luku u koju povratka nema (setimo se detinjstva Majlerovih junaka, naprimer detinjstva g. narednika Sama Krofta!), iskustva sa „toplom braćom“ (homoseksualci), u svojoj neostvarenosti tragična ljubav kao što je ona između Preva i prostitutke Alme, dubokoljudska tragedija vojnika Maggia. do paklenosti složene relacije života između jedne, u suštini svake svesti lišene discipline i samog Žživota koji za Preva nije rešen dalje od zagonetke bespuća u kome je živeo đa bi kao jedini svoj finalni čin ostvario svoju smrt, — to je jedan deo iz onog niza elemenata od kojih se tka kontinuitet dramatične, gotovo, faktografski, naturalistički

ZBORNIK KONBRESA FOLKLORISTA IUGOSLAVIJE

(Uređio Vinko Žgamevc, Zagreb, 1958)

Udruženje muzičkih {olklorista Jugosšlavije, osnovano wu Puli 192 #Odine, za nekoliko godina svoga rađa preraslo je wu Savez udruženja folklorista Jugoslavije. Aktivnost Saveza pokazala je veoma dobre rezulfate. Posle Pule održana su još tri kon gresa (Bjelašnica 1955, Crna Gora 1956, Varaždin 1957), a idući" kongres ođržava se septembra ove godine u Zaječaru i Negotinu. Svaki kongres daje snažan impuls stručnoj delatnosti republičkih udruženja i njihovih članova i iz godine u gođinu privlači sve veću pažnju stranih folklorista, Kao osobiti uspeh Saveza mora 5eĆ istaći činjenica dđa je materijal sa prvih sastanaka, iz Pule i sa BjelaŠnice, štampam i đa je osigurano objavljivanje buđućih zbornika, 0đ kojih su dva već u štampi (Crna Gora i Varažđin).

Zbornik objavljen, pođ naslovom Rad Kongresa folklorisia Jugoslavije na Bjelašnici 195 i u Puli 1952 jasno pokazuje nagli razvitak Saveza. Ako se apstrahuje materijal koji se odnosi na sam tok oba kongresa, viđi se da je na prvom sastanku održano pet referata sa tematikom iz oblasti muzičkog folklora, od kojih su u Hadu štampana samo dva: Intonacijski alfabetar in gratika melođija za leksikografiranje (Dr Radoslav Hrovatin) i Autorskopravna zaštita melografskog rada u FNRJ (Dr Vinko Zganec), dok je sa Kongresa na Bjelašnici objavljeno ukupno 13 re{erata sa raznovrsnijom tematikom. Centralno pitanje na ovom sastanku, a kojim se bavilo šest refcrata, pretstavljalo je problem zabpisivanja marodnih igara, Glavni referat »Problemi kinetografije« dala je Jelena Dopuđa, zadržavši se najviše na prikazu sistema zapisivanja igara kod nas i na strani; njeno izlaganje dopunili su svojim referatima Milica Ilijin (Sistem Ljubiće i Danice 5. Janković), Vinko Žganec (Moj sistem koreografije narodnih plesova), Viadimir Skreblin (Koreograf o kKinetografiji), Pino Mlakar (Ragzvitak pleSnog pisma) i Dr Henrik Neubauer {Osnovi kinetografije i mjena primjena u Iolkloristici). Dva poslednia referenta naročito su se zalagala za sistem Rudolfa von Labana, te su u interesantnoj diskuslji posle referata uzeli reč mnogi učesnici Kongresa iznoseći preimučstva i nedostatke 0voga sistema. Kongres je doneo zaključak da i Labanov sistem freba učiniti pristupačnim našim koreografima na taj način.što će Savez organizovati jedan tečaj kinetografije za svoje članove, Kako bi oni mogli, kasnije, u praksi da ispitaju Koliko je labanotacija pogodna za naše m3arodne igre. — Referati dr Zmage Kumar (Primitivna instrumentalna glasba in ples v slovenski narodni pesmi) i Dragutina Đorđevića (Lazarice u Leskovačkoj Moravi) takođe pretstavljaju dva interesantna priloga proučavanju naših narodnih igara.

Drugom važnom temom Kongresa na Bjelašnici — Tragom nmajstarijeg

kulturnog nasleđa — bavi se Cvjetko

Rihtman, koji u referatu »O ilirskom porijeklu polifonih oblika narodne

muzike Bosne i Hercegovime« rezi-

mira rezultate svojih ferenskih ispi~

tivanja, na osnovu kojih se može

komstatovati da se rasprostranjenost polifonih oblika podudara sa područjima pojedinih ilirskih plemena, što a »đanas još više ubjeđuje wu Dretpostavei da ovi specifična polifonz

date motivacije o ogromnoj razdaljini između junaka ovog romana i ideala male „ziheraški“ shvaćene ljudske sreće koja je, ipak, često, više neophodna nego što pretpostavljamo. U ovom romanu živi jedna istina, a to je da i pored svih patnji i „ludo potrošenog" života, najviše je, možda, sreća ne otići na dalek put koji obečava povratak onome od čega se otišlo ili pobeglo. Džonsov vojnik Prev se ne vraća. Ni Maggi, a ni Alma, ni „Tusta svinja“, ni tragična gospođa Holms, neostvarena mati, nerotkinja zaslugom gonoreje kojom ju je zarazio njen muž, svi se oni ne vraćaju. Nema povrat. ka, svi putevi su ogramičeni, a bra-

'ne su neprobojne! Izostaće zado-

voljstvo onih koji za sebe traže udobno gkončanje romana... Niko se ne vraća jer nema gde da se vrati. Da li Prev i Alma mogu da nađu neki put od onoga koji im je nametnut?

Roman „Od sada do večnosti“ u

·Džonsovih

braksa ' zaista pretstavlja relikt ilirske muzičke kulture«. Dr Vladimir Dvorniković je takođe u referatu »Problem preslovenskog, starobalkan= Skog elementa u našem muzičkom Tolkloru« pledirao da se zađe đublje a stuđije meslovenskog stanovništva na Balkanu. Referat Onufrija Timka (Ukrajinski muzički folklor u bačkosremskom području) posvećem je muzici rusinske oaze u Vojvođini. — Maja Bošković-Stulli raspravljala je o poznatom motivu »U cara Trojana kozje uši« (Napomene uz priču o kralju sa ŠŽivotinjskim obilježjem Slave), — Dr. Milenko Filipović izložio je potrebu da ispitivači na terenu beleže i lokalna pređanja (Lokalna pređanja — zanemarena vrsta usmene književnosti),

| MByrižljivo uređena, sa izvođima re-

ferata ma stranim jezicima i sažetom .

diskusliom „posle svakog referata, snabđevena većim brojem fotografi-

ja sa MBjelašnice, ova prva publika- .

cija Saveza folklorista pokazuje da postoje lepe mogućnosti kompleksnog proučavanja izvesnih naučnih problema, koje naročito dolaze do izražaja kada stručnjaći užih specijalnosti zajednički raspravljajn o Šširim temamxu koje ih zanimaju.

O. Mladenović ~ i „ispod granja i zvezda“

(»Džepna Kknjiga« Sarajevo, 1958)

Ovom knjigom sarajevska »Džepna Kknjiga« nam „pretstavlja iri mlada bosanska pesnika: Miroslava Milinovića, Slavka Šantića i Velimira Miloševića., ,

Milinović je ličan i iskren pesnik. Piše Kratke pesme sa uvek uspešnim poenmtama, Često mu neđostaje, kao i ostaloj dvojici u ovoj Knjizi, osećanje mere. Naime, često je isuviše ličan, preterano i nepotrebno iskren. Napisao je odlične stihove tamo gde je uspeo da prevaziđe svoj lični bol i patnju. Dobri su mu i stihovi u kojima je uspeo da svoju ličnost preplete sa onim što je izvan nje i da svojoj emociji i misli nađe pandan u Kretanjima i zbivanjima u prirođi:

»Hoce li me biti u micanju sjena

_ 1 poslije te smrti u raljama maka, ili će otsutnost svega Što sam bio ostati ko tajna zemlje, vode, zraka?«

Najlepše su mu ipak ljubavne pesme. U njinia je postigao punu meru sebe kao lirskog pesnika.

Šantić je pesnik ljubavi i raskršća. On već nije samo liričar; on se pita: kuđa? Mjegova je poezija

Sreten Stojanović: Devojka puna nemira i raspinjanja. „Čvovek postiže potpuni mir tek kada postane svoj jeđini cilj, svoja jedina sVvetlost. Ali zar je to moguće? Nije li skitalac Odisej onaj koji je tragao za svetlošću! Svetlost je ispređ naš, izvan nas, našim smislom i irajanjem postavljena. Odisej nigde neće naćči mira. Ali »gde god bude đošao učiće ga da živi« Najkarakterističnije Šantićeve pesme su »Predgovor za Odiseja« i »Povratak „Odisejev«, -

stvaralačOn je

Milošević je još u kom pesničkom wpubertetu.

zbunjen pređ onim što nosi u sebi. Toš je sam sebi nejasan, Obećava dosta. Neki stihovi su mu odlični. B. M.

ŽORŽ-ANRIL GIRO:

. . „Na granici. „pakla“

{Izdanje »Radđa«, Beograd, 1958) Po mnogim komponentama rat uu Indokini je. postao sinonim „političkih i moralnih dilema savremenog

sveta, Nije zato nikakvo čudo što je, naprimer, Graham Grin pošao upravo u Saigon da tamo pronađe svog Mirnog Amerikanca i što su mnogi drugi pisci i reporteri takođe malazili snažnu i autentičnu umceiničku inspiraciju u događajima koji su Se niz gođina ođigravali u Indokini. Hui

Đana Dokić: Cveće

svemu je neulepšana panorama oporog života običnog vojnika armije USA koji stoji s druge strane jaza između njega i oficira, jaza koji su prođubile fikcije uniformisane hijerarhije. Mala je, gotovo nepriTnetna stilizacija u ovom romanu, i to se u dijalogu naročito , dobro može da opazi. Junaci Džonsova romana ne govore milozvučnim jezikom dobro odgojenih građanskih mlađića; njihov je govor u skladu sa njihovim ranijim i sađašnjim Žživotom. Novak „Simić tačno primećuje u pogovoru ovoj knjizi: „Naročito se prigovara iživljavanju ljudi, vulgarnesti rečnika i opisivanju opscenosti. Međutim, to su vojnici, a nikakve pitomice internata i njihov je govor sočan, nezaobilazan i začinjen psovkama. Upravo taj govor daje delu snažan

kolorit i pojačava mu atmosferu".

TI na kraju da pomenem đa roman „Od sada do večnosti“ nije samo, monum“entalna građevina u savremenoj američkoj i svetskoj književ

nosti već delo koje če kao i „Goli i mrtvi" i „Mladi lavovi“ ostati uvek aktuelan vid protesta protiv nasilja koje ide za depersonalizovanjem indiviđualnosti. Naravno. naš čitalac mora uzeti u obzir da se u Džonsovom romanu radi o drami čoveka u armiji, koja štiti kapitalističku društveno-ekonomsku forma ciju. To je jedna korekcija koja je ovđe neophodna, ali koja ne čini to

da nam se drama ličnosti ovog ro-'

mana ma i za momenat učini kao ono što nam je strano.

· U pogledu stila i po krajnje jednostavnom komponovanju, — Džons nastavlja: ono što su Hemingvej, Dos Pasos (setimo se „Tri vojnika“), Drajzer i Džek London predali američkoj književnosti kao dra goceno nasleđe. I Džons ne okleva, on srž zbivanja odmah eksponira u svetlosti punog dramskog intenziteta; Džons ne traži mutne sim bole niti je kompoziciju komplikovao više no Što zahteva hronolonija događaja. Džons ne traga za vi-

NOĆ U

HLADNOM

MANASTIRU ~

Noć u hladnom manastiru beše ukleta

gledah sa stepeništa: vreme je opustošilo vrt

mesto očekivane

lepote naiđoh na smrt

na crvene tragove sagorelog leta.

Vreme je opustošilo grane, umrle su ptice, ohladila se po ugašenom predelu lutao

tople aleje reka je mesec iz daleka

osetih crvenu jesen kako po meni veje.

j Ši idi ii tira Vreme je opustošilo zidine manastira opustoše bogove u njemu ! pretvorilo u prah

opustošilo ikone,

vetra samo po tamnim

stare apostole i dah |

orguljama svira,

Vreme je opustošilo naše sećanje, opustošiće i naše meso, našu krv

samo je padalo tamno

ko reka ugašenog leta bs

lišće kao krv na usamljeno granje.

Noć u hladnom manastiru beše ukleta

gledah sa stepeništa:

mesto očekivane lepote iž na crvene tragove sagorelog leta.

vreme je opustošilo vrt

naiđoh na smrt

Zvezdan JOVIĆ

Magdalena

Ko to nepfestano pita za OČ tvoje, Magdaleno? Ko pokušava da u jutro ovo ojača šum tvog

davno sklopljenog

lica i glasa pokajničkog ?

Bludnice, daha slatkog, iz zarumenjenog voćnjaka |.

svog čednog sunca, kad prestaće

mraka i mita, što samo na

prožet je daljinom i mukom.

hod tvoj kroz raskoš tren

Kad prestać:» pogled tvoj da podiže u nama

već pali otsjaj dana.

Magđaleno! Kraj puta tvog još raste drveće

užarsnih očiju bez stida. Onda vrati mi .ponovo veru

u prisna otkrića dok svetlost nam

nosiš u jutro, Magđalena! južno od tvog bola,

jer hoću na nogama da dđoćekam neponovljivu svetlost tvoje ruke, što raste u jutro ovo, iznad krovova,

opet čedna 5 tiha.

je oduvek bio zahvalna tema za književno uobličavanje: posebno jedan takav rat u kome šu Se mogli sresti

ljuđi i neljuđi wu svim varijantama koje su praktički i teoretski moguće.

Francuz Žorž-Anri, Giro, suđeći po.

stranicama njegove knjige, očigledno

nije bio samo pasivni pošmatrač o-

noga Što se zbivalo u Inđokini od 1947 gođine do Dijen Bijen Fua; on je osetio barut i stravu bitaka, samom izvoru upoznao psihologiju

tičnim postupcima heroja i podlaca, koji su oivičavali onu široku skalu dičnosti i karaktera koja se protfezala od francuskih oficira — kolonivatora i sadista, prevarenih i umornih francuskih vojnika, Bao Dajevih politikanata, prepredenih Kaodajistiu, najobičnijih Bšpekulanata i spletkaroŠša do pjemenitih i napaćenih boraca za slobodu. Svaki događaj wu ovoj knjizi (bilo da se radi o bitkama, logorima, ilegalnom rađu itđ.) posedđuje svoju izvormu unutrašnju dramatiku; svaka ličnost je rezultanta morala i intemcija društvenih snaga angažovanih u ovom ratu, ali gotovo nijedna nije data Kao šablon, Već kao sinteza dobrog i lošeg što se krije u čoveku.

Ova knjiga (čiji se siže svođi na ono što je francuski podoficir Moris Vensen doživeo u Indokini ižmeđu svog dolaska i odlaska iz ove zemije) mogla* je biti đokument mržnje, ali je ona, ne zatvarajući oči pred uzrocima i posleđicama zločina, postala i svedočanstvo jednog ohrabrujućeg humanizma, Moji sjeđinjuje sve narođe, a na njenim stranicama i one koji su se nalazili sa dve strane barikađe. To i jeste najveća vrednost ove iskrene ispovesti jeđnog PFrancuza, mw ovim danima Kkađa se više govori o mržnji nego o ljubavi.

RP.

—–----_ —— –•· ——.

dovima iracionalističke simbolike, u izrazu je ekonomičan i, čini mi se, u odnosu na stil jednog Džonsa ili Majlera, mutni simboli i zavijutci svetova Džojsove proze pretstavljaju, danas u izvesnom smislu, anahronizam. Pa, opet jedan drugi KiDlinmgov stih, citiran od pisca na početku knjige: „Jeo sam vaš hleb i so, pio sam vašu vodu i vino, sa strane sam posmatrao smrt koja vas je kosila, a život što ste ga vodili, bio je i moj život“. i Da, i Džons nam ovim romanom dokazuje da najneposrednije Žživotno iskustvo i dugo pamćenje jesu uslovi moderne proze kojoj je sudbina u neposrednoj. gotovo naturalističkoj plastičnosti i otstranjivanju forsirano tražene metaforičnosti. : Gde literatura po svojim problemima dostiže nivo dramatičnih dentifikovanja umetnosti i života, tu, kao i u trageđiji vojnika Preva — metafore postaju izlišne. j

Branko PEIČ

* Naslov originala je: »From here to eternity«. Prevodđiisć je io preveo sa: »Od sada do večnosti«, umesto »Odavde do večnosti«.

f daj mir mi na visoravnima sna,

na,

svojih junaka i suočio se sa auten-

se wdaljavaju

Vladimir A. PREDIĆ

IVO LADIKA:

„Danas i sutra“

(»Likos«, Zagreb, 1957)

Stranicama ove zbirke protiče gusta, neutešna čežnja za nedosegnutom ženom u zrenju, u večnom letu lju» bavi, Za ženom Kkoja je kođ Ladike, kao i kod većinć pesnika, više"jeđna

"erotska kategorija nego liudsko biće,

'Sa:.svojom oblinom puti, neopisivim očima, dđrhtavim stasom — sve te poetske »bjelopute ljubavnice« i dragane sa »mođrim Sšapatom« kao more šume u stihovima pesnika, osmišljavajući njegovo oticanje u mrak, u ponore trajnog smirenja. Vreme se pretvara u uspomene, jeseni dolaze 1 odlaze. sve teže i stvarnije, proleća ođ mas, zaborav has lagano uzima pod svoje okrilje, a na tom nestalnom peščanom osloncu, Ba žalu vremena stoje one u »vlati Kosa, u toj šumi udđova«, kao »san na jastukn Žala, u Dplimi daha, u vrelom slapu pohote« One su nikad neđosanjan san pesnikov, jer pesnik je ono što prolazi, ali one ne, ome Su inkarnacija večnog i to je njegova uteha i bol, njegovo vjeruju.

Žena je isključiva tema ove zbirke, dosta heterogene po vrednosti. Napisana sočnim, gustim „jezikom, Zžma mas meki put neprijatno iznenaditi ponekom već davno poznatom i Upotrebljavanom. mefaforom, celim izrazom, ili sa nekom pesmom koja je daleko ispod opšteg nivoa zbirke,

Ladika po stilu i izrazu pripada boeziji između dva rata, i khadđ tako peva on je svoj. Međutim, njegov pokušaj da se prilagođi savremenom izrazu (treći deo zbirke, »Sana) ne može se trefirati kao sasvim uspćo; pre se stiče utisak da je pesnik\tu u jednoj istrzanoj jisforsiranoj simbiOzi »predratnoge i »poslera(nog« iZ" raza izgubio svoj sopstveni.

Nikola Preradović

Sreten Stojanović: Devojka sa bananama

KNJIŽEVNE NOVINE