Književne novine

·.Ćće vreme

Godina IX. Nova serija, br. 77

Erih KOŠ

IU DRUŠTVEMA PITANJA

BEOGRAD, 10 OKTOBAR 1958

SLOBOMĐA EH SATIMA

Otkako se pre otprilike godinu i po dana u knjižarskim izlozima pojavila tanka Knjižica pod beskrajno dugim „naslovom: „Čudnovata povest o kitu velikom takođe zvanom Veliki Mak“, a pogotovu otkako je naša književna kritika, u svojoj nezajažljivoj potrebi za klasifikacijama, određila da se pomenuta knjižica ima đa svrsta u književnu felu proze, familiju pripovetke, rod satise, vrste političko društvene od tog doba dakle, evo već prilično vremena kako pojedine redakcije, novinari, knjižeyne sređe, četvrtci i ostali književni dani nedelje, podeljeni na našu zajednicu gradova, jednako od mene, kao od spe cijaliste stručnjaka, traže izjave, intervjue, mišljenja, pređavanja i član ke o satiri. Sve to samo na osnovu jedne jedine mršave sveščice te čoveku zaista nije daleko od pameti zajedljiva primedba da se kod nas, očigledno, isuviše lako stiču stručne kvalifikacije. Sam sebi, usvajajući nametnuti mi stil satire, izgledam kao oni naši ljudi koji su kraproveli u inostranstvu: u Poljskoj, Francuskoj, Engleskoj, Meksiku, Kini ili nekoj drugoj zemlji, i evo već godinama kako u svakoj prilici među nama važe kao autoritativni stručnjaci za probleme tih zemalja, te ih otud mi i nazivamo Miro Englez, Marko Fran

_ cuz ili, naprimer, Eli Kinez.

Ustvari, otkuđ toliko interesovanje za satiru? Ko se to toliko za nju interesuje i iz kakvih razloga?

Kad bi to interesovanje poticalo iz obične, čiste radoznalosti i plemenitog poštovanja prema književnom poslu lako bi bilo i bez moga učešća i pomoći zaviriti u ma koju enciklopediju i tamo pročitati da je satira: „takva književna forma koja sadrži mešavinu kritike, duha i ironičnog humora , a čiji je neposredni cilj da ismeje i prekori". Za to ne bi trebalo tražiti moje „stručno mišljenje“ i interesovanje bi tim odgovorom bilo zadovoljeno i iscrpeno. Ali, pošto se interesovanje produžava i pitanja na moju adresu ne prestaju da stižu, ona zla i istinski satirična strana u meni počinje da mi šapuće da je pitanje koje toliko golica zainteresovane ustvari pomalo maliciozno i treba da glasi: da li kod nas sme da se piše satira? Ili, da budem jasniji, umesto njih: sme li kod nas đa se oporočava vlast i poredak i kako sam ja to izbegao da me od toga posla ne zaboli glava? ·

Šta biste vi odgovorili da vas nešto upitaju: sme li kod nas da se krađe? Biste .li odgovorili kratko: ne sme? Nešto duže: sme ako ste dovoljno vešti da vas ne uhvate. Ili biste možda najtačnije i satiri najbliže rekli: sme da 'se krađe ali sme i da se iđe u zatvor? Poslednji odgovor najbliži je i meni postavljenom pitanju, ali, pre no što bih na nj odgovorio hteo bih da pokušam da razjasnim neka potpitanja i ubla žim neke nesporazume,

Pre svega smatra se da kod nas od Domanovića i Nušića naovamo satire uglavnom nema, a naročito da je nema posle rata i u tome se, kao i u svakom apsolutizovanom, apodiktičkom sudu greši. Potsmevački, šeretski naš duh, koji tako štedro sipa šale na sve strane 1 na svačiji račun, nije mogao da ne pro dre i u literaturu i u njoj se ne od-

razi, a iskustvo i moja profesional- ·

na zainteresovanost i pristrasnost naučili su me đa u literaturi nije samo važno ono Što se u nju Uunosl, već isto toliko, a često i VIŠe, ono što se u njoj traži i ono Što 5Ć u njoj nalazi. Prilježnom čitaocu zato ne bi bilo teško da u relativno kratkom poratnom dobu nađe poprilično satirične žice u pripovetkama i romanima Branka Čopića, naprimer, u pozorišnim komađima Skendera Kulenovića i tekstovima Vase MP a, da rabrojim šamo trojic.pisaca iz jednog meni PO-

znatijeg dela jugoslovenske literature. a: Posebna je zabluda nekih naših isuviše nestrpljivih kritičara shvatanje da je satira takav Književni rod bez koga se niujednom trenutku ne može zamisliti jedna nacio-

nalna literatura. Poput automobil-

skih vozača oni bi izgleđa hteli da im u svakom trenutku sve književne forme leže pod nogama, a oni čas puštaju gas, a čas koče. Hteli su što više romana, a sad im je dodijalo đa ih čitaju i viču nam: dosta! Tražili su poeziju osećanja, a sađ se, po njihovom mišljenju, poezija davi u osećanjima koja su im se popela do guše. Danas kukaju za dramom i, kao po komanđi našlo se, evo, na mome stolu đesetak dramskih tekstova koje treba da pročitam za račun jednog izdavačkog preduzeća. Pripovetka je proskribovana i sve mi se čini da navika administrativnog upravljanja u literaturi nije sasvim iščezla nego se samo prilagođila; kao i naši novi ekonomski planovi ona više ne određuje šta će ko da proizvodi, ali traži određene vrste i količine proizvođa.

Međutim, kako kaže knjiga Propovednikova, svemu ima vreme i svakom poslu pod nebom ima vreme. Vreme plaču i vreme smehu, vreme ridđanju i vreme igranju. I ako je zaista teško zamisliti ijedno doba književnosti bez poezije, kao zajedničkog književnog sadržatelja i ime nitelja, đrugačije stoji sa pojedinim književnim rodovima. Vreme ratno i neposredno posleratno nametalo je svoje teme i svoja raspoloženja, a vreme današnje i sutrašnje učiniće svoje. Biće satire i na pretek i u tim poslovima nervoza i nasilje nanose više štete no koristi.

Ne delim, takođe, ni mišljenje i shvatanje da je satira uvek i nu žno društveno politička i kao takva uslov i dokaz slobođe i slobodnog razvoja jedne literatuže. Ako bi ismevanje političkih institucija trebalo da bude prvi, glavni i gotovo jedini cilj satire, onđa bi njeno trajanje bilo isuviše ograničeno. Političke institucije i prilike često se menjaju i umetničko dejstvo, vred nost i aktuelnost satire bili bi u tom slučaju u obrnutoj srazmeri sa društvenim i političkim ciljem i uspehom satire. Vređela bi za nas

samo ona koja još nije postigla svoj cilj, dok bi ona druga, uspešna, bila neinteresahtna i književno mrtva. Da se Gogolj u „Mrtvim dušama“ ograničio samo na ismevanje insti-

Stojan Aralica:

MATUŠEVSKI

ŠNJI DAN POLJSKE KNJIŽEVNOSTI

Rišard

DANA

Koji su centralni problemi kojima danas živi poljska književnost?

Da bi se dao odgovor na OVO pitanje, treba uzeti u obzir dalekosežne promene do kojih je tokom poslednjih godina došlo u poljskoj književnosti. Opšti izvor ovih promena je nesumnjivo kritička ocena stvaralaštva prethodnog periođa, čiji početak pada na 1948—1949 godinu, dok kriza pada na periođ od 1955 do 1956 godine. Dominirajuća tendencija nametanja književnosti monolitnog karaktera, ne samo u umetničkom, nego i u ideološkom pogledu, karakteristična za te godine, politika onemogućavanja slobodnog razvitka stvara-

lačkih inđiviđualnosti, žigosanje smelijih eksperimentalnih tenđencija — sve to je kod mnogih pi-

Sv. Vasilije veliki (Studenica),

tucije „kreposnog. prava“ njegovo bi đelo za nas bilo interesantna sociološka rasprava, ali dosadna litera-

tura. U Molijerovom Tartifu, Nastavak na 5 strani

na-

Pejzaž

Dragoslav GRBIĆ

Cena 30 din

PROGLAS

Možemo se preobličiti u sve što je po krvi srodno, odenuti se u sumorne junake ili u pustinjske lude što im se pod očima skrivaju rođaci tuđeg lica, ipak ćemo ličiti na svoje otuđenje ostalo podno snova u kojima se nevini od neučinjenoga zla bude . i po svom golom telu traže razlike između ubica.

Možemo đa sklopimo dlanove i kao isposnici smerni ako pod mesom nosimo bujalo prokletstvo nesitosti, možemo da se sprijateljimo sa zmijom i sa hijenom ako ni onoj maloj pegi sred oka ne ostanemo verni nikađ nam vilica neće ono podrhtavanje da oprosti kad je trebalo kriknuti za đecom nevino ubijenom.

Ništa nam ne pomaže: ni trajno naricanje ni osveta ni što se tešimo đa već dugo slavimo lepotu trave, jer pamte ramena kako smo meko posrtali pod sobom kad je napola kazana reč bila jeđina naša posveta koji smo trenutni ko mesečina i utrnuli od strave izgovorili uz saučešće nađ nekim premalim grobom.

Pa zašto onđa da preko kože navlačimo nešto tuđe, da u buđenju na temena lepimo pramenje suve vate kad ni dlanove ne možemo đa ubeđimo đa buđu drugi, zašto da u grlu nosimo nečije reči slane od buđe i plačemo usnama pre nego što požele da nas prate tamo gde nam imena ostaju samo slavi ili porugi.

Istrajmo samo takvi kakvi smo do zuba i đo nokata da nam u prevarama obrazi ne bi omekšali ko truli i od mrtvih ruku pođ ogledalom ne čekajmo milosti, u nekom drugom telu za nas nema otškrinutih vrata niti se možemo okajati ako budemo svoje suze čuli, niti čemo ikada da u nekom idolu razmestimo kosti.

Istaknuti poljski kritičar Rišard Matuševski, član ređakcije varŠavskog nedeljnog lista „Nova kultura“, autor je više zanimljivih studija o savremenoj poljskoj literaturi. Sa naročitim interesom Matuševski prati razvoj i kretanja moderne poljske književnosti i mnogi smatraju da su njegove studije o poliskim piscima prve polovine XX

veka najbolje što je na tu temu

đo sađa napisano. Matuševski je do

sađa objavio četiri knjige eseja i jednu istoriju novije poljske književnosti. Uskoro mu u Varšavi, na nekoliko evropskih jezika, izlazi knjiga o današnjim poljskim piscima koja će možda biti preveđena

i na naš jezik.

O toku prošlog meseca Rišard Matuševski je boravio u našoj zemlji. Članak koji se ovde objavljuje napisan je specijalno za „Knji-

ževne novine“.

saca izazvalo dosta snažnu reakciju koja je tokom nekoliko godina postajala sve jača. Vrhunska tačka te kampanje protiv grešaka proteklog perioda bila je 1956 godina i poljski Oktobar. Veću to vreme dala su se uočiti tri gledišta među piscima i umetnicima koji su uzeli učešća u širokoj diskusiji o pitanju puteva i ciljeva nove socijalističke umetnosti u Poljskoj.

Jedno od tih gledišta moglo bi se okarakterisati kao glavna struja kritike — društvene i moralne, izv. grešaka i izopačavanja proteklog periođa, kao najviše angažovana*književna struja u akciji moralnog obračuna sa prošlošću. Zasigurno to nije bila potpuno jedinstvena struja. Među piscima koji bi se dali u nju ubrojati mogu se nači kako najvatreniji komunisti koji su bolno preživljavali krizu vlastite vere u principe koje su sami ranije Širili, tako i liudi koji su tokom čitavog prethodnog pe-

. riođa zauzimali kritičan stav prema

tim principima. I teško je u praksi povući demarkacionu liniju između ih koji su — kritikujući neđavnu prošlost — imali u vidu isključivo korekturu njenih bitnih slabosti i u potpunosti ostajali na terenu socijalističke iđeoloqije, i onih koji su u toj kritici išli čak do negiranja principa socijalizma. Stvaralačka struja o koioi je reč imala je nesumnjivo svoi koren u tekućoj publicistici, u tradiciji služenja društvu, veoma karakteristič-

noj za poljsku književnost. u ube-

đenju đa je piščev moralni zađa-

tak ne samo briga za ovakav ili o-·

nakav formalni izgled dela, nego. pre svega, da ide sa narođom kroz njegove brige i,probleme, da apeluje na njegovu društvenu

na nekoliko. đela koia sigurno za-

služuju naiveću pažnju i sigurno . ostaju na terenu verovanja u sO- ,

cijalistički put Poliske. Ovđe mogu da se naveđu, između ostalog, dela Kazimieža Branđisa ...Odbrana Grenonde"” i „Maika Krulievih”. o koiimoe su se vodile volike distnsinijn i istv struju trebnm uWbroiati takve književne fenomene kao što su Va~

žikova „Poema za odrasle”, poslednji Jastrunovi stihovi, „pripovetke Andžejevskog iz Knjige „Zlatna lisica”, eseji i feljtoni Adolfa Rud-

ZO.

Postoje li pisac i mit

Pisac:i rmit.O piscu

o piscu kao dvije nerazdvojive pojave,

o njickog iz ciklusa „Plavi listovi”, i mnogi drugi.

Posebnu struju u Knjževnom stvaralaštvu poslednjih godina pretstavljaju dela pisaca za koje su promene u kulturnoj politici i proširenje granica umetničkih sloboda značili pre svega mogućnost za traženje novih puteva u formalnoumetničkoj oblasti. I opet treba naglasiti đa je teško povući nekakvu jasnu graničnu liniju između đela u kojima dominira društvena angažovanost i onih čiji je osnovni princip traženje novog umetničkog izraza. Ali to su u osnovi stvari koje se uzajamno ne isključuju.

Ipak, nema sumnje da je za neke Nastavak na 7 strani

svest. | Ova struja dala je poslednjih gođi-

AZ JZU.

7 0 777777.

77772

događa se da prva, koja je živi samo o postojanju one,

uzrok drugoj, i prestane postojati, te koja naizgled nije prva, ali je, jedina,

što znači da je i sav red u njoj. To je svojevrsni vid vampirizma.

Od stvarne klice razraste se, uvjetima — (literarnog) zraka,

hraneći se u svim povoljnim (društvene) temperature i (političke)

vlage — potencijom klicinih kotiledona, golema nestvarna biljka

ispod koje klici zbog silnog ni traga.

ivot gdje kataleptički prati

stabla i silnog korijena, odjednom —

Ali — mit o piscu međium je pisca, čiji je mit. U mitu o amom sebi pisac nalazi satisfakciju zbog patništva koje ulaže u

razvitak elefantijazma svog mita, što

raste iz njega nezadrživo i monstruozno,. Pisac o kojem već postoji mit, nije nevin. . Pisac bez mita, čuvajući svoje djevičanstvo, očuvao se od bluda — koji nosi njegov mit, nezaštićen od požude kojoj je ne-

minovno izložen, što znači i

ođ manje i od više neđužnih, manje

ili više perverznih ataka na svoju ličnost u seksepilu vlastitog mita.

to zadovoljstvo također nije malo, ono je zađovoljstvo čistoće, uzdržanosti, odricanja, kojom se vestalski hrani vlastiti svijet, u

jednom smjeru stvaran, u drugom nestvaran, u jednom smjeru

plodnost, u drugom jalovost. Materijalni rast mita

prostituantan je prema

održavanoj đuhovitosti nemitskog u piscu.

" Stvaralačka snaga proistekla iz mita nije uvijek snaga puste pohotljivosti — ona je katkad beznadna afirmacija vampirske snage samoodržanja pri čemu se ne hrani samo mit, nego i ono Što.

u samom piscu stvara nutarnji materijal za vanjski mit o njemu.

- Pisac ne može više povratiti djevičanstvo u čijem je krilu ivio bez svog drugog lika koji nije stvaran, koji je fatamorgana.

žŽ daleko i visoko odbačena nađ svojim izvorom, svojom pravom: sli-

'kom, u pustoš u kojoj stvarno nema ničega osim fantazmagorij„skog svjetla, a oni koji podržavaju s manjim ili većim užitkom. „njegov mit, zamjenjuju tu nestvarnu, dvostruko okrenutu sliku sa stvarnim njegovim likom, tu sliku koja je samo prividno ista, a.

u stvari bogodani televizuelni refleks, lažan ili polulažan. Pisac je ipak izgubio dio svog integriteta, ali- toliko koliko

povratio. Njegov mit njegov Gotovo da nema pisca ga, a neki ne umire.

e čistoće izgubio toliko je — magijskim. putem — ilu

je auto-hipnotik. : . bez svog mita; ali neki. umire:od :nje-

Zlatko TOMIČIĆ ..

/(' /*'

ljubomorno

zije-o tom |

OTR

ZA Z 777

ZZ77777777

AA AAA ZA Z/Z AZ ZAZZAZ AAA ZZ/ZZA/V