Književne novine

}

_ Jedna intimna istorija naše književnosti —

Siniša Paunović: „Pisci izbliza“, Prosveta, 1958

· U pogledu Književne istoriografije, mi smo valjda među najsiromašnijim zemljama Evrope, Stav-

ljeni u tom pogledu na tragični |

kompleks manje vrednosti poslije ||-35%

nestanka nekoliko sjajnih esejista, biografa i monografičara, damas se možemo pohvaliti „neizmjerivim kvantumom tekuće (i tekućinaste) kritike koja, dođuše, bilježi i pokoji obasjani vrh u opštoj i tužnoj 'ipmaglici prosječnosti, ali ne ide dalje od toga. I požaliti da nema mo viših kritičkih rodova — Knjiga dobrih eseja, ogleda, knjišževno'istoriskih i istorisko-kmijiževnih monografija, Knjiga Siniše Paunoviđa izaziva takve zaključke i Opo“ minje, iako ona sama, svojom Vrstem, me popunjava neku od praznima koje su Pomemute. Oma što je veoma simpatično ·u jednoj "opštoj nestašici obimnijih zahvata, donosi posve nov rod u porođici kritike i književne istoyiografije. Ona se postavila tako da je morala biti zakićena samo određenim vrlimama: njen pisac je bio daleko od parcijalnih ambicija jednog prikazivača ili mazdravičara uz jubilejme gođine -— tako je izbjegao efemernost i nezanimljivost. On je, dalje, bio van želje da uopštava i sintetiše stare i nove sudove O značajnim našim savremenicima ili heđavno otišlim piscima. Između ta dva punkta — kao, dvije oprečne tačke na limiji kritike u širem smislu (između pođruma Kritike i mjenih gornjih spratova), Paunović je našao svoju mjeru i svoju temu. Njegova Knjiga Pie biografski pođuhvat, niti esejistička namjera. Ona nije ni intervju u movinskom smislu, Niti sjećanje savremenika i poananjika. To je — intimna istorija jednog pisca, njegova lična komponenta koja nije od manjeg zhaćaja po jedno umjetničko (sveukupno) s&tvaranje od društveno» istoriskih uticaja. | Koliko je pisac ove knjige bio blizak sa svojim „junakom“ (izraz mije prejak, s obzirom na jodan Utisak koji knjiga nesumnjivo ostav+ lja i o čemu će biti govora), osjeća se po stepenu lirskog i neposrednop u zapisu. Veljko Petrović je najbliži autoru knjige, najinteresantniji. on je najavljen kao rasni tip u fizičkom i duhovnom značenju tog pojma. Zatim Nušić, koga je Paumović znao više od dvadeset godina. Onda Samokovlija +— nekoliko susreta bilo je dovoljno. Sto se dalje iđe kroz knjigu, intimni podatak ustupa mjesto novom po-

datku, pronađenom, otkrivenom. Takav je Čitav zapis o Bori Stankoviću, zatim zadnji — o Matošu.

\ Zapis o Stevanu Jakovljeviću „podbacio“ je stoga Što su autor Ove knjiqe i njen „junak“ bili isuviše poznati jedan drugom — šta odabrati iz mnoštva?

Ipak, svaki na svoj način i u svojoj mjeri, ovi zapisi su i nešto više. To su prave priče o piscima, Priče koje imaju i svoje određene i svojevrsne fabule, svoje gradacije i predahe, svoje poente — zanimljive, vesele, bolne. A čitava knjigq8 U tom &vijetlu komponuje sama sebe u jeđan roman koji ima nekoliko striktmo izdvojenih i auUtonomnih glava, ali se vezuje kon cima i kopćama koje njjesu rijetke · | slabe. i

Mislim da u dokazivanju ovog utiska može biti od presudnog značaja skretanje pažnje na zapis briču o Isaku Samokovliji. To je najbolji dio Paunovićeve knjige, to je najbolja pripovjetka koju je neko, makar i nehoteći, napisao O piscu. Za mene — Paunović je i sam postao pisac tek u tom „zvjezdanom času“ kađ je pred sobom imao Samokovliju, a u sebi njegov tužni, tragični portret,

Priče počinje od kraja +— reminiscencija. Negdje u jednoj pretrpanoj i zagušljivoj kancelariji izdavačkog preduzeća „Svjetlost“ u Sarajevu. Kao slučajan podatak, ali neslučajna simbolika +— jedan zrak sunca probijao se i s vremena na vrijeme prelijetao preko Isakova lica, zrak koji je dugo tragao put kroz podromaniske magle da nađe sebi počivalo. Zatim se radnja priče odmotava unatrag, ka ratu, ka ustaškim pađdavičarskim i sumanutim časovima, ka grupi sarajevakih „književnika i ·jednom njenom, pretsjedniku +— divno, do kraja zaboravljenom Ćurčiću, pa Još umatrag do Goražđa, do starog Sarajeva, do junaka Samokovlijimih priča, de porijekla i prezimena do Samokova pođ Rilom u Bugarskoj. (U julu ove godine prošao sam kroz Samokov i sagnao još tada od D. Đurovića đa su Samo-

· kovlije s tih strama i da Se zovu po tom gradu. Tražio sam Jesenji+ na po knjižarama, pa je i Isak ostao tame, nenađen, iako je sem knjižara bilo i bezbroj sitnih (jevrejskih) đućana i zanatliskih radnji).

SINIŠA PAUNOVIĆ

Priča je započela slučajne, kako se to inače u životu događa (za razliku od priče o V. Petroviću koju autor unaprijed najavljuje, pa se čitalac ne može iznenađiti vrsnim „pričanjem starog barđa), ona se umalo prekida na jednom trenutnom viđenju i već učinjenom pozdravu u ođlasku. Ali ipak — i

srećom! — nastavlja! Da bi knjiga ličija na. roman, Isak porhinje Paunovićev napis o Veljku Petroviću koji je tih dana izašao tako da se dva pisca susreću u jednoj konstelaciji koja zaista potsjeća na cjelinu romana.

Kraj tužne istorije o čovjeku ko ji se zvao Isak Samokovlija, o piscu koji je dao „Nosača Samuela", dirljiv je: na ulazu u djeđovsku

kuću, koja je zaključana, pisac „Hanke“ mora da kaže sitnosopstvenici da nije „stanbeni organ,

već... I plače... Paunovićeva knjiga se čita kao

roman. Jer — njeni junaci nijesu ·

izmišljene ličnosti da bi bila potrebna Lalićeva transpozicija. Njeni junaci su živi i poznati ljudi, a podatak je autentičan. Podatak je zanimljiv. On je ukomponovan u jednu vertikalnu građevinu čije su traverze pisci našeg vremena. PiSci sa onim potajnim i bolnim sagorijevanjem ođ koga na lice, ıznutra, pada blagi otsjaj neke šaljive i tužne tuge. Pisci sa vatrom koja

njih sažiže i odnosi, a drugima ostavlja putokaz.

Nijesam za sitničarenje — i upravo da toga ne bude — pomi-

njem da u knjizi postoje neke sitnije greške koje ne umanjuju njenu vrijednost, već upravo opominju koliko je valjana. Te greške su iz Široke i neuhvatljive porođice stilsko-jezičkih interpretacija i mogu se nabrojati između par zapeta.

Ali — to se može reći i autoru OvVOg Vrsnog i svojevrsnog romana.

Božo BULATOVIĆ

- NEUSPEH JEDNOG DEBY-A

Krsto Špoljar: „Brod čeka do sutra“, Zora, 1958

Bela i tanka knjižica džepnog formata od nešto više od stotinak strana koja ima naslov „Brod čeka do sutra” nije, ustvari, ništa đrugo do jedan krači roman, ili, da budemo pravedniji, to je duža novela kojom Krsto Špoljar, doskora samo poznat kao pesnik, počinje da obelodanjuje svoje, pripovedačke ambicije i mogućnosti. I baš zato što je Špoljar, pre svega, i, ćini mi se, samo pesnik, njegova proza nikako nije u domenu onih ostvaronja koja mogu da se danas pretstave kao zreli, potpuni, umetnički kompaktni rezultati. Ćitajući knjigu „Brod čeka do sutra”, naime, nikako se ne možemo oteti utisku da je pred nama proza u kojoj je autorova veština fabuliranja, stvaranja, u suštini, ne stvaranja nego konstruisanja likova i Sukoba morala da nadoknadi doživljeno, da nađomesti ono što je ovde tako vidno: nedostatak Špoljarovog kontakta sa onim životom iz koga je crpeo osnovnu građu motiva i temu svoje povesti. I baš zato što je Krsto Špoljar prošao pored praWe sugestivnosti, baš zato Što je zaobišao prođore u svetove koje je hteo da nam približi ovom svojom prozom, — ona na nas deluje kao konstrukcija, kao ono „iz glave” napravljeno, kao rezultat knjiških vrednosti.

Svake hvale je dostojno to Što se Špoljar latio onoga što, tako često i tako profano, nazivamo „savremena problematika”, ali, ćitalac ove knjige nije dobio jednu upečatljivu sliku želja, ponora i razloga onih likova koje ova proza treba da nam oživi. Polusvet psihički dekomponovanih i društveno deklasiranih avanturista koje srećemo u

rezultat piščeva suočavanja sa tim

i takvim ljudima. On junakc svoje povesti ne motiviše, jer ih ne poznaje; Špoljarovi begunci, sBnjaTl, izgubljenici u ovom prostoru i vremenu, u jednoj opasnoj luci, zaslepljeni i razočarani, tačnije: nesigurni u sebe, i svoje sutra — ne ukazuju nam se k80 tragični nuzprodukti našeg vremena koje ključa od problema, od gorućih želja, mnogih tajni i pretpostavki, nađanja i razočaranja, ne, ne ukazuje nam se kao „živi” likovi već kao marionete koje su napravljene od krpica, a ispunjene piljevinom i oblepljene krep-papirom, a „stvorene zato đa bi se. sa tonom diđaktičnosti moglo da kaže: „Ovako treba živeti”, ili: „Ovako ne treba živeti” jer će nekoga, ipak, stići i probušiti kuršumi miliciskog ručnog mitraljeza, (zloća dobija zasluženu kaznu!) dok će se nekoj Ađeli, opet, činiti „da pucnjevi traju čitavu vječnost”, Zaista mislim da je Špoljar sa heporecivim pravom svoga književnog talenta mogao da izbegne to da od jedne životne materije učini samo površnu deskripciju: i, donekle, senzacionalističku prozu koja se lako čita, baš što bi se reklo „Uzgred”; a tako se ne čitaju Špolja* rove pesme i to je razlog što ovu knjigu treba meriti vrednošću njegove lirike, osećajne, u stavu otpora svakom kiču, svakoj sitnoj deskrviptivnosti i umilnosti i milozvučnost; apelovanja na misli sitne i osećanja bez đubljeg, strasnijeg korena.

Pesme Slavka |

1. „Otuorite se potpune prazine, kašem, praznine, jeF nes mam riječi za stuari bez imena”. (Put u nepostojanje)

2. „Na Kkroju dolazi red na once stvari koje zovemo unutrqa= šnjost”,

Poezija Slavka Mihalića je po kvalitetu misaona, po sadržaju i mestu zbivanja „gradska. Dok je ona svojim sadržajem živo vezana za prvu stvarnost, njen intenzitet je izvodi iz kruga njenih sadržaja u daleke predele, u praznine pune elektriciteta što ga stvara trenje duha i srca, Ovakva poezija se zbiva tamo gde njeni sadržaji ostaju prevaziđeni nenastanjenim oblikom misli koja se ne određuje već se događa. Ta čista misao lišena misli, taj kristalni tok i proticanje duha, ta praznina omogućava U Ssebi samoj pomeranje, metamorfozu, jednom rečju, omogućava misaoni ritam slika i osećanja. Taj ritam pretvara lakomisleno šarenilo privida u duboku raznovrsnost stihova. Misaona poezija ne. zahteva samu misao ili smisao, već „traženje misli koju"odbija da poseduje i nalaženje smisla koji odbija da prizna. Tjeri. Molnje ima pravo kad kaže da je poezija „pesma o nemogućnosti posedovanja u posedo-. vanju samom, o nemogućnosti saznanja u saznanju samom.” Poezija Slavka Mihalića je refleksivna, ne po tome što kazuje neke misli, nego po tome što ih omogućava. A ona ih omogućava otkrivajući nam unutrašnjost sveta i čoveka. Nas ovde interesuje put do onoga što je poslednje u vremenu, a prvo po svojoj suštastvenosti, put đo unutrašnjosti koja dva puta zaboravlja sebe, kađ se manifestuje otuđujući se van sebe, i kađa otkriva sebe nečim različitim od sebe otuđujući se u Sebi. Dakle, put do suštine i poezije je — zaborav. Početak poezije je početak zaborava. Taj zaborav je svesni zaborav koji pamti sebe i daje jednu novu organizaciju i poredak stvarima upoređujući ih po nesličnosti. Metođa zaborava u po-

eziji je u tome da se neposredni )

kvalitet izrazi dalekom, “naizgled nepristupačnom, aluzijom. Zabora= viti znači otkriti sličnost u nesličnom, povezati nepovezano i izdvojeno, ujediniti. Dobra je zato ona pesma koja se pamti, ali koje se ne možemo setiti pre nje. Govoriti u pesmi, to znači, kako je govorio MalarPme, „praviti aluziju, ili izdvojiti njen kvalitet koji otelotvo= ruje neku ideju." :

Gde je početak zabovava? Tamo | gde stvarnost više nije kadra da |

govori sama o sćbi jezikom nepo- | srednosti, tamo gde se oma preO>

bratila u praznimu jer se ne može š

izreći, jer samu sebe u sebi više ne može dozvati po imenu, Treba

„Početak zaborava“, Zora, 1958

imenovati Lu prazninu da bi se Uukazao svet, da bi se pomerile ·vo=de, da bi se zgusnuo vazduh, da bi se rodio kamen, da bi najzad ız kamena izletela ptica. „Htio bih znati otkuda dolazi ta praznina”, pita pesnik. Ona je istisnuta iz stvari koje se skamenjuju; ali njen užasni živodajni rastvor rastvoricCc pre ili posle te okamenotine. Nezahvalno je naše osećanje koje o dražava tu ontološku prazninu K&Q dosadu. Ali poezija, na kraju krajeva nastaje iz dosađe. Keno je io Slavko Mihalić 'u „Metamorfoze” kaže:

vrlo dobro znao. pesmi

I tako, govoreći o praznini, pomičem vodu u jezeru...

Poezija vraća prazninu okamenjenim stvarima, omogućava lepotu optičkih varki i udisanje vazduha. Praznina poeziji, kao i ptici, Omogućava iet, zaborav joj omojućava da se udalji od svoga sadržaja prevazilazeći ga, dosada kao stanje koje prethodi poeziji čini ovu neophodnom.

Kako počinje poezija koja sebe crpe iz beskrajne riznice zabora-

BOZA PRODANOVIĆ:

va i potsvesti? Ona počinje nerazlikovanjem;. jer razlikovati znači viđeti ali ne i sagledati, dok sag:edavanje pretpostavlja sveukupnost, Neraspoznavanje je osnovna „osobina poezije, pesničkog izraza i rmaectafore, koja namerno neće da zna razliku između sunca ı jabuKe. Neraspoznsvanje je prepoznavanje sličnosli u #(najrazićitijim stvarima, Mema razlikovanja „jer nema promiene u sveukupnosti vremena: „Sve je uvijek”, Kada se svet i vreme identifikuju nema kretanja, poezija zadire u metafiziku. Ova i ovakva postavka je pesniku, izgleda, bila potrebna radi jedne moralne, u neku ruku lajbnicovske, ali ipak gorke apoteoze dobrote i novinosti čoveka i sveta:

Ali gle: SVE JE UVIJEK,

I mi, koji smo najgore, činili

ostali smo u svom srcu nevini.

Sa druge strane ovo bi mofkao „biti zahtey za oslobođenje čoveka od kontrole etike. To je ono isto što su tražili nadrealisti: Blaženstvo, ne pre čovekovog pada, nego pre Čoveka, pre njegovog izdvajanja iz prirode, „autonomija jednog pre —

PASTIH

(MOZAIK)

lilasašćaa

ljudskog sveta”. Jer sasvim je ]O0gično da ako neko negira promenu ı razvoj samim tim zahteva pr+ vobitno slanje. Sloboda modcrnog čoveka, koju prvobitni čovek nije

poznavao, gora je od očajanja: Skaču sa svih strana da se ne vrate

Ne od razočaremja, nego

od slobode,

(Poslednji grad) Stanje čovekovog jedinstva sa prirodom je narušeno, Ta narušena harmonija je ustvari ta nesrećna sloboda čovekova, Jedino poezija može da uspostavi ponovo jedinstvo i. harmoniju između prirode i čoveka. Jedino nas poezija može spasiti slobode, kojom smo pyroglasili svoje otuđenje, i pesnik za koga Mihalić kaže; „Prirodi bi ravnatelj”. Jedinstvo čovćka i prirođe Mihalić traži u najdubliem i najintenzivnijem ljudskom oseća=

nju, u bolu:

Tako ćeš lijepo vrisnuti, da. će procvjetati šuma Pamti: tvoj bol je za jedne stvari izvan tebe, Kolikogod. prvi stih bio lep, toliko je drugi stih dubok. Naš bol je veći od nas, je? preipostavlja i nešto izvan nas, makar i nama obuhvaćeno. Zato ić ne samo istimita nego i potrebna misao da je čovek Samo u bolu velik, Čovek koji trpi oseća potrebu da njegov bol bude izvan njega, ali sa druge strane, budući da je on njega svestan kao nečega što je u njegovom biću, on traži svoje izgubljeno jedinstvo sa prirodom i njenom lepotom, makar u smrti. Pesnik na jednom mestu dozivajući smrt, kaže: ,

lepotu

Biti slap, ah biti stalan smrću svojom.

Slavka Mihalića iznad svega in+ teresuje pigmalionska sudbina lju+ di: iz zaprepašćenih ruku tog beznačajnog soja, kome pripadamo, gle, čudesni su svetovi i gradovi. Covek stoji zbunjen pređ svojim vlastitim delom. To nije, ustvari, zbunjen čovekov um, već čovekova prolaznost. Čovekova nemoć izvan Čoveka postaje njegova snaga; njegov unutarnji nesklad stvara sklad, umetnost, poeziju i muziku. Pesnik koji unosi život u srca đrugih sam u svom srcu je pust; on koji priprema i jača volju drugih sam u sebi je apatičan i sklon samoubiStvu; on koji inspiriše snagu dru gih sam u sebi je loman; on koji je hučonoša živi u mraku. I najneuspeliji pesnikov. stih lepši je od pesnika i napušta ga zauvek. Kad razdeli sve svoje poklone i darove, umesto posnika ugleđaće nakaZU. Tada „sve bude lepše nego on, u Svemu više volje smage razuma.” To je sudbina pesnika.

Branko MILJKOVIĆ

Nemoguće mi je da se odreknem | uverenja da je upravo danas ne, dopustivo jednom piscu da «bil koje svoje delo, makar to bila: jedna nedorečena proza, makar bilo i jedno prozno prvenče, degra,. dira, naprimer, ovakvim tečenica, ma: „Drhtavica njenih ram#ha! Nj, je je gledao ali po trzajima njem tijela okrenutog mu leđima i s Fe kama na licu zmao je da plače Tli; „Poslije ju je promatrao kaj se oblačila. :

— Ne gleđaj me! Svjetlost juba. učinila ju je stidljivom. i

— Imaš lijepe noge. ] 8ve ostalo

TI: „Mi smo kao djeca, rekla je, kađ se ponovo otrgla iz zagrljajaM

Ljubavni dijalozi puni nesuvisli | maženja, i svilenbonbonskom i ka, ćiperskom rečitošću ornamentisani, zaista ti dijalozi „masiraju” nory,

nošću, ti dijalozi konstruisani bag onog finog i vibrantnog piščevog osećanja za obilazak zamki dijaloga, pucnjevi pištolja i, na kraju, milis | ciskog automata, falsifikati i sitno« |

KRSTO ŠPOLJAR ,,

sanjarstvo bez potke i motivać |! naivno izgrađena storija, kleinbir» | gersko umovanje i jazz u „Plavoj. laguni”, „vrisak jazz trube" i neka isforsiyana simbioza Ivama i Adele | („Ivan ju je poljubio u oko”, polju« bio ju je, meni se zaista čini baš kao Jaran Jaranicu u prozi Janka Veselinovića ili dilber-dika svoju | Ružu na jeđnoj vrsti srpske književnosti s kraja XIX veka!), rastan | ci i sastanci, sve u znaku jedne iz- | "jave koju ovde čitamo: „velik si fakin...”, — eto to je ova knjiga | koju moramo pareći me samo zalio što je po sebi naivna, apsurđna | nepotrebna, već pre svega zato što je njen autor pesnik koji, uveren | sam, još nije đorekao svoj poetski credo, credo što u nama može da –naiđe na odjek. Ali ako ova knjiga koja hoće da se pretstavi kao literatura jedne određene „,specilične težine”, i pored toga što ustvari ne dopire ni do ranga dobre za•* bavne beletristike, ako ova knji ga nije napisana ni za koga đVUs gog nego za jedan određen deo čir, talačke publike, tada i ova roecen» · zija postaje bespredmetna; bitno je, međutim, i to, da je obzirom na prave Špoljarove mogućnosti, ovom i ovakvom ocenom iskazano jedno poštovanje čak i knjizi „Brod čeka đo sutra”, poštovanje koje bi, inae če, izostalo da su u obzir uzete 58* | mo vrednosti, to jest ne vređnosti nego posebnosti koje ne preporu čuju ovu knjigu jednog veoma na» darenog liričara koji će sam, iskre no verujem, ođreći se, ovog svoga. debya u prozi, na «svoju korist, naravno. : Branko PLIĆ

Čitsocima, saradnicima

i prijateljima, redakcija „Književnih novina“ najsrdačnije čestita

Novu 1959 godinu

KNJIŽEVNE NOVINE