Književne novine

TELEVIZISKA DRAMA .

NOV DRAMSKI OBLIK

Pre nešto više od dvadeset godina, u vreme kad je i poslednjim · skepticima postalo jasno da je film narodna umetnost našeg veka, pojavio se nov, tehnički · pronalazak koji nas je uskoro naterao da se zamislimo. Televizija je, doduše, naišla na znatno manji otpor nego film: bilo je očigledno đa su godine koje su dotada protekle od pojave prvih živih slika promenile. psihologiju i sensibilitet civilizacije i da više niko olako ne potce= njuje tehnički progres. Slušalac radija, okružen svetom ispunjenim nesrećama, pretnjama i ratnim požarima, iznenađa je progledao i poželeo da viđi na ekranu svog prijemnika najznačajnije dnevne do„gađaje, jednom reči sve što se nudilo njegovoj pažnji kao novo i zanimljivo. Na televiziskim programima. zacarila je tada aktuelnost, da taj tron me napusti ni do današnjih dana a smisao za bitno razvio se, kao i uvek, tek s vremenom, No vesti i reportaže nisu u potpunosti iscrpli mogućnosti noDog međijuma i ubrzo su otkrivepi novi vidici, Iako je televizija prwenstveno zamišljena kao komunikaciono sredstvo, slično telefonu, ljudi su se dosetili da se preko nje mogu prenositi i različite umetniBike priredbe a na prvom mestu pozorišne pretstave. Tako je rođena televiziska drama a sa njom i zabluda da je televiziski komađ pozorište koje je iznenada napustilo svoje zgrade da bi zakoračio u privatne domove, Bila je to opasna zabluda koja je sputavala nov obilik, jer se radilo o međijumu različitom od svih koji su mu prethodili, Ako, dakle, želimo da saznamo preimućstva i mane novog medijuma moramo da upoznamo njegove karakteristike i osobine koje ga određuju, ali nas ne sme zbuniti što još uvek nisu otkrivene sve zakonitosti koje važe za nov oblik. Ne smemo zaboraviti da je filmskoj umetnosti bilo potrebno više od trideset. godina. da jasno eksponira svoja bitna estetska obeležja. Prvo što su uočili teoretičari televiziske drame, a što opaža i običan gledalac (ako je video makar samo i jednu dramu) jeste da je televiziska pretstava po svojoj suštini kombinacija pozorišne igre i filma. Zaključak u prvom redu važi za dramsku pretstavu koja se penosi iz studija ali se lako može proširiti i na televizisku dramu snimljenu na filmsku vrpcu. Kombinovanje ovih elemenata odigrava se u obliku revirsibilnog procesa: uvek kad se otstupa od elemenata jednog medijuma ravnoteža se pomera ka sredstvima suprotnog medijuma, s tim što se proces nikad definitivno ne okončava i Što pozorišna odnosno filmska sredstva uzimaju nov modifikovan vid, Pogledajmo kako se to odigrava. Ono što najviše približava televizisku dramu pozorišnoj pretstavi jeste neka vrsta tipično teatarske spontanosti i neposrednosti. Iako gledalac ima pred sobom. televiziski prijemnik još uvek postoji onaj dragoceni kontakt između glumza i gledaoca, samo sada u nešto izmenjenom. obliku: kontakt se manifestuje saznanjem glumca da ga u času igre posmatra više hiljada nevidljivih očiju, Glumac se nalazi na nekoj vrsti scene čiji je proscenijum zamenilo oko kamere i ubrzo podleže naročitom raspoloženju pa se može reći da je televiziski prenos drame, ukoliko se tiče protagonista, gotovo živa pretstava, S druge strane gledalac Koji zna da se negde, u tom istom trenutku, kriju realni ljudi iza umanjenih likova pristaje na pozorišnu uslovnost da se zbivanje koje gleda „dešava upravo sada”, Pre nego što pređemo na korekcije koje trpi ovakvo rezonovanje utvrdimo da televiziska pretstava prenosi dramski materijal u skoro neizmenjenom pozorišnom obliku što je posledica nekih ograničenja televiziskog pozorišta o kojima će docnije biti reči, No uporedo sa otkrivanjem srodnosti televiziske drame i pozorišnog komađa dolazimo i do izvesnih saznanja koja posmatrani medijum čine sličnim filmu. Uprkos svemu pred gledaocem nije trodimenzionalno ljudsko biće već projicirana slika čovekova; reditelj koji stvara pretstavu mora da misli u okvirima koji važe za pokretne slike i da uzima u obzir sve razlike koje postoje između gledanja glumca na sceni i posma-– tranja projekcije na televiziskom ekranu.

Zatim je zapaženo da je pozoriŠna pretstava znatno statičnija nego televiziska i utvrđeno da ovoj poslednjoj veću pokretljivost osigurava upotreba kamere. U televiziskoj drami upotreba kamere nije loga — kako bi se moglo pomisliti važna samo u scenama bez dija— već je od vitalnog značaja i za

KNJIŽEVNE NOVINE

„Čedomir. MINDEROVIĆ

Džamna se i ove gođine nađdula i preplavila obale Ljudi i goveda“ krenuli su'ka bezbednom središtu Delhija

Au Delhiju

U Svetom Gradu

Sve su česme ođ juče suve U Delhiju

U Svetom Gradu

Nekoliko stotina hiljada ljudi

Usređ vode Ostalo je bez vode

Logori prebeglica Siva stada goveda i bivola

Mali prljavi šatori od platna i trske Oskudne dimljive vatrice pod drvećem tic drvoreda

Pali su Kao s neba

Na široke ulice kroz koje prolaze blistave limuzine sa zavesicama

I bespomoćna Mršava

Telad

-I trome

Sive”

Krave

I,tupi

Crni

Bivoli

Lutaju kroz lepe kvartove Kroz Sunđar Nagar Kroz Golf Link Kroz Džor Bag

od tila

I uveče brste cvetne žive ograde žvaćući sporo i teško dišući

Pod prozorima

Ruševni mogulski grobovi oko nas od huke motora sa

aerodroma postaju još ruševniji

~ A najmlađe dete gospodina Bale na spratu iznad nas

Jeđino Pokatkad

Probija tu huku svojim vriskom

Ali ko će ga čuti Ko. će ga čuti sutra Ko

Negde u kasnijim životima

U nekom fantastičnom snovidu

Na javi Ili u snu

Taj vrisak najmlađeg — sedmog — deteta gospodina Bale

Katkađa. Javiće se Zoranu

I hram na brežuljku nedaleko od naše kuće pored koga uvek čuči po nekoliko misterioznih golih sadua I džinovski ol sa Trga Ram Lila od žice, kartona i sumpora

— u eksplozijama i plamenu

I naši izleti na konju po urvinama iznad Nainitalskog Jezera

Na padinama Himalaja Indija I

Možda

Jer se Zoran ei oprašta ođ Indije

Živi još uvek Možda će mu se javiti Tišina naše trave

Tišina ovog čoveka koji Dok pišem ovaj zapis Stoji pod mojim prozorom Sam

trenutka do trenutka

Zagledan u čudesno crvenkasto delhisko nebo sa ogromnim

Itvari “

Onog čudnog aprila 1954

suncem na smir aju

Kad je Itvari došao u našu kuću

U Sundar Nagar

Itvari nas je ' Gledajući u zid

Na suprotnu stranu od nas Obilazio

Pazeći da i na našu senku ne stane Da nas ni na taj način ne dodirne ·

Itvari · Autkast · Neđodirljivi

scene kojima dominira dijalog jer se pomoću kamere otkriva dramatičnost svake izgovorene reči. Kamera menja i prirodu dramskog vremena u okviru televiziskih sce-

na jer omogućava da se postigne ·

dramsko zgušnjavanje u kraćem vremenskom periodu. Kamera uvodi televiziskog gledaoca u Kadar menjajući pri tom statičan i nepromenljiv ugao posmatranja pozorišnog posetioca; sugerira mu i

. znatho impresivniji doživljaj pro-

stora, ali je možda najvažnije što omogućava stvaralačku montažu u televiziskoj drami. No s druge stra ne postoje i mnoga bitna ograničenja koja nameću znatno uzdržaniju upotrebu tehnike. Televiziska

drama. prenosi se iz studija koji se

ne razlikuje mnogo od scene. Studio je kao i pozornica konkretan fizički prostor ograničen dekorom i ispunjen različitim predmetima. kao i akcijom glumaca. Ako. tekst drame zahteva nekoliko mesta zbivanja glumci doslovno trče između boksova studija što sugerira uzdržljiviju upotrebu montažnog reza i obavezuje pisca da pronađe kraj scene koji omogućava glumcu nesmetano prelaženje iz jednog ambijenta u drugi. Tako se usporava tempo televiziske pretstave i približava pozorišnom tempu, no to je i jedini način da zbivanje bude razumljivo. Istina postoji i oštar mon tažni rez ali on se koristi samo izuzetno jer postoji stalna opasnost od nastajanja konfuzije. Upotreba stuđija ograničava broj slika i mogućnost prenošenja radnje u eksterijer a to neminovno đovođi do zapostavljanja mnogih tema koje film tako rado obrađuje. Sva ova. ograničenja upućuju televizisku dramu na klasično dramaturško tretiranje domaćeg enterijera. Istovremeno, postupak u kom glumac održava

kontinuitet svog doživliaia. čini

televizisku dramu nadmoćnijom u dramskom smislu nad. filmom, što pretstavlja ponovni triumf pozorišne dramaturgije nad tehničkim preimućstvima,

Na ovom mestu dodirujemo još, jednu važnu osobenost televiziske drame. Ona se gleda kod kuće i publika. se ne predaje iluzijama onako strasno i predđano kao što to čini u pozorištu ili bioskopu. U svom domu gledalac je skeptičan, podozriv i konzervativan pa je za

glumca najvažnije da se uključi u

raspoloženje porodice koja ga gleda. Glavni 'rediteljev' zadatak je da

Zapis ze Itvaerije.

–

Čistač najprljavijih stvari i najprljavije prljavštine Čovek na kome se samo poneki put zaustavi gospodski pogled

Slučajno Samo za trenutak

Tako je bilo Šprila 1954 Ali Vrlo brzo

Od. Itvarija postao je — Nedđeljko

A Zoran

sa verande

Nije poštovao nikakve kategorije velikohinduističke. Indije ET prve lekcije iz hindi jezika dobio je od Itvarija”

A već juna

Kađ smo se vratili sa padina Himalaja.

Itvari je raširio ruke

I Zoran mu je potrčao u naručje

il U Itvarijevim dugačkim rukama

Zoran se odjednom obreo visoko iznad naših glava

Između nas i Itvarija ima neka Prećutna

Solidarnost

Nešto

Zbog čega je još tada 1954

Visoko podigao Zorana Nešto

Zbog čega se još tada 1954

Uspravio

čudna

I suvereno prolazi kroz kuću sa svojim krpama za prašinu

Itvari Nedeljko

Čija je jedina dokolica i razbibriga i blaženstvo ovoga sveta

I Indije

Ogromna zemljana lula u usijana junska popodna u' uskoj

S naličja kuće bed Oxljevog potoka otvoreme

Gde ćemo ostaviti Itvarija kad ostavimo Indiju

Usijana junska popodna će se za nama smenjivati sa dimljiyim

hladnim januarskim večerima

Beskrajne monsunske kiše puniće prljave potoke otvorene

delhiske kanalizacije

Jedna zemljana lula će se dimiti za, nama

Dim će ostati za, nama.

Dim Itvarija

Uspravljenog ćutljivog Itvarija I u tom dimu

Dimu najjevtinijeg duvana Indije

Dimu najjevtinijeg duvana na svetu

Katkada

Jedno dečje lice

I naše nerazumljive reči I žagor našeg života Čudan ritam našeg života

Senka ritma toga života koja će sve više bledeti Do potpune pustoši strašne starosti čoveka

ispod svih kasta Ispod svih kategorija

On zna da je sada već vreme opraštanja

Mora to znati jer se sve zna

Ali se to saznanje na njemu ni po čemu ne može primetiti NJOGOVCI dostojanstvo je totalno kao što je totalno dostojanstvo

odlazi . Udaljuje se polako

trajanja

Sa svojim dugačkim radnim rukama

Visok Malo poguren

Sa svojom večno nakrivljenom · belom platnenom kapom —

Odlazeći ' U ovom dugotrajnom Sve gorčem . Opraštanju

Sve mi je bliži

nešto kao titovka

I znam da ga bar ja nikada neću zaboraviti Velikog čoveka Indije sa začelja kuće Velikog čoveka Indije ispod svih ljudi Indije

uskladi ritam pretstave i njenu atmosferu sa ritmom i atmosferom domaćeg ambijenta. Zadatak je utoliko teži što reditelja neprestano vreba opasnost da prilagodi ritam i atmosferu zbivanja „potrebama studija koji neodoljivo liči na pozorišnu scenu.

Uz ove osobine koje bliže objašnjavaju karakter televiziskog: medijuma nameću se i dve druge OSObenosti, dramaturške prirode. Po svojoj suštini stvarnost, na pozornici je sintetičke prirode jer” neminovno zahteva posmatranje izuzetno dramatičnih događaja. Čak i drama tako bliska običnom. životu

Nebozhnate bribpovetke Vilijema Foknera

Profesor: književnosti Hariman iz Nju Orlinsa pronašao je u jednom. kompletu novina iz 1922 godine nekoliko pripovedaka Vilijema Foknera za koje se do danas nije znalo. Ove pripovetke je Fokner napisao na početku svoje Književne karijere kađa je Živeo u oskuđici na jednoj

mansardi u Nju Orliensu, Zanimljivo. je da je i sam pisac zaboravio na

ove svoje prvence i objasnio je izdavaču da je pripovetke pisao da bi platio stan i ogrev. Za te priče Fokner je” obično dobijao nekoliko đolara i to mu je davalo mogućnosti đa se' bavi poezijom koju je smatrao svojim .opredeljenjem. Ali đesilo. se da nesuđeni pesnik postane jeđan ođ najboljih majstora američke proze možda baš zahvaljujući svojim prvim pripovetkama Koje su štampane đok je njegova zbirka poezije »Mramorni faun« ugledala svet tek- ovih dana. ,

VILITEM FOKNER,

· . služinskoj ulici delhiske kanalizacije

kao što je Milerova Smrt trgovačkog putnika sadrži samoubistvo i situaciju u kojoj sin zatiče oca sa ljubavnicom. Moglo bi se reći da je takav postupak gotovo nespojiv sa televiziskom dramom. Jedan, za pozorišnu pretstavu Sasvim razuman nivo uzbuđenja, deluje na televiziskom ekranu preterano i patetično pa se televiziska drama orijentiše: na pokušaj da pronađe trag smisla u svakodnevnim trenucima života.

Televiziska drama isto tako ne podnosi ni mnogostruku, tipično filmsku fabulu u kojoj se nekoliko priča kovitla oko centralnog do-

gađaja, na izgled bez stvarne potrebe, dok se u pozadini osnovna dramska linija akumulira do usijanja. Očigledno je da raznorodna ograničenja, o kojima je bilo reči, ne. dopuštaju televiziskoj drami da na laj način ide u širinu. Zato joj je otvoren put u dubinu ljudske

. psihologije i ona polazi u neizve-

snu avanturu traženja istine ispod uobičajenih postupaka „i ljudskih odnosa. Dubinska psihologija je njena prava oblast a osnovni dramaturški postupak introspekcija. To odlično odgovara potrebama današnje publike u teškim vremenima kad su tokovi istorije postali isuviše glomazni da bi pojedinac u njima potražio smisao, u vremenima kad se ljudi sve više okreću u sebe da bi pronašli duhovne korene svoje egzistencije. Ina kraju, možda je suvišno reći, ali televiziski komad, prezreno pastorče drame, može lako da postane pozorište našeg veka.

Vladimir STAMENKOVIĆ

ara e

PARODIJE

- – — —=.e · Slabašna svjećica prijatnosti, ŠtG 'je zasvijetlila u zakukuljenoj osa" mi Jube Nazrevića, postade veli gorući luster kađ Žanet upita, dražesno': francuski rskajnći:

— Comrnenti?

Sad Jubo više nije bio onaj raniji sumorni grof Monte Kristo, ali okrenutwza svih 180. Monte Kristo bez otoka gdje je zakopano blago, · mlohav i·intenzivno ljut na svoje poširoke zakrpljene . hlače. Takve hlače, koje vise podrugljivo, s nečujnom otrovnom ironijom, pokrio bi onaj Monte Kristo iz romana dugačkom crnom pelerinom, ali či= me će Jubo?

On najzad primora hlače da ne misle na. njega, a sebe — da zaboravi tu golu iluziju jednog odjevnog predmeta, iako čovjek u hla= čama nije sasvim go. Da ih zaboravi bar u ovom času, jer Žanet o~

pet pita: — Comment?

A on joj broji bijele zube i čini mu se đa ih ima četiri do pet Stotina. I svaki pita nešto, nasmijan u ovim ustima od koralja. Nije znao Dante te paklenske i slatke muke, jer je sigurno govorio francuski kao pravi lažni grof Monte Kristo. Usto, niko nije ni pitao Dantea na onim žurevima u paklu: — Comment, gospodine božanstveni komediografe? Muči se Jubo što da odgovori Žaneti, i ne može da se sjeti ničega sem „boir“, „manger“ i „cvrčak“. Otkud cvrčak? I neka nerazumljiva eksplozija munjevito izbacuje iz njega tu zadnju riječ, glasno, pravo u sedefastu, pomalo porcelansku školjku Žanetinog uha. Zeverzak? kaže ona. Qu'est-ce que c'est? Comment?

Kako da joj objasni tu riječ, slučajnu i bezosjećajnu, besmislenu kao gost koji je navratio u tri po ponoći? Zašto baš cvrčak, nemiran kao noćni fantom što nikako neće u penziju? Zašto taj cvrčak a ne trolejbus, ili Žan Valžan, ili, na koncu, juha sa rižom.

Ali Žanet se nenadano i paučinasto smije sa svih svojih osam stotina zubića koji se bjelasaju kroz njeno comment, comment, comment... Ranko MARINKOVIĆ...

faeajj,FS"L IS POMIAV 2 ŠKNJAU

Uhvaćen u svim

dimenzijama

Piščev Kosta. nije bilo koji Kostica ili Kole u uzdužnom, odnosno poprečnom preseku njegovog bića no sugestivno data i još sugestivnije uzeta fiqura ovog, upravo OVvOg i nikakvog drugog Koste.

Baš na ovakva vrata ulazi Kosta i takvim okom namiguje. Uhvaćen je u svim svojim dimenzijama, ni u jednoj tuđoj, njemu nesopstvenoj i nesposobnoj da ga odredi i vlastoručno potvrdi kao portret veran originalu. Između glavne ličnosti, onakve kakvu ona sebe samu zamišlja, — i Koste iz piščeva pripoveđanija kao da postoji sporazum o identičnosti: nije važno da li je on i formalno overen, jer stvar ne treba posmatrati formalistički, već beletristički.

Na Kostinu životnu plastičnost odgovoreno je umetničkom plastičnošću lika pod svođom kape koja deluje kao logičan vizuelni prođužetak i završetak svega onoga Što Kosta nosi u sebi i na sebi. Podjednako su neminovni lik i kapa, a njihova sraslost ide do neraskidljivosti, pa čak i znatno dalje.

Međutim, psihološka „neotstranjivost određene situacije može nametnuti, i nameće Kosti skiđanje kape. Rastanak sa njom, naravno, privremen, akcentovan je, u magnovenju, kao momenat sastanka S curom, ubedljivo vedrom i rumenom, iako ovlaš profiliranom. Tu je Kosta obasjan do te mere da

pomalo trepće od vlastite obasjanosti. Boško NOVAKOVIĆ: Parodirao Lav ZAHAROV,

VINJETA LAZE VOZAREVIĆA