Književne novine

| RADOMIR KONSTANTINOVIĆ

kidalo, pomutilo, ne zna se ko šta govori. Umesto da pisac nadraste tu atmosferu i „taj svet”, de silo se obratno, to je nadraslo pisca, Ako je pisac „namernmo” hteo da taj svet bude takav — da se više ne zna ko koga optužuje, brani, napada, vređa, mrzi — onda je morao to psihološki da opravda, da dovede do toga — ne da objašnjava. Njegove ličnosti nikada ni'su potpuno oformljene, jasne, postojane. One mogu da budu dobri ljudi, ili idioti, ili ludaci, ili obioni mali ljudi, ili neka varijanta čoveka koga pisac hoće da ostva„ri, one sve to mogu da budu ako ih pisac opravda, ako ih dovede do

toga da budu takve. Toga kod Kon=

stantinovića nema. Ako pisac hoće da pokaže kako jeđan miran i pbičan građanski svet počinje u catu da gubi živce, da luduje, da be gubi, da ne zna više šta hoće, hde je, šta će biti sa njim — onMa nikako io ne može postići ako kokom čitavog romana njegove liMnmosti (taj svet) ponavljaju nekolike (na kraju već otrcane) fraze i nekolika banalna doživljaja i da se

ponavljaju nesmisleno jednolične situacije raznih varijanata na temu život i besmislenost.

Pisac nije uspeo da stvori ni zelovite atmosfere. Sve je zamućeno, neubedljivo, silom zatvoremo. Pogrešno se misli da se tako može stvoriti dobra literatura naših dana. I Beket i Jonesko, i Kami i Štajnbek, kada stvaraju jedan zaLvoremi. i.(nce) određeni svet, uvek pišu dela s tezom, sa idejom, uvek znaju šta hoće, šta su hteli, šta su rekli. Ovde je, međutim, jedan talentovan pisac koji zna šta hoše, ali ne zna šta može, koji ne ume da se snađe. Ako nije reč o imitaciji — onda je reč o talentu i doživljaju, o nadrastanju. I zar nije čudno što je to baš onaj pisac koji nam je dobro poznat po nekim svojim izvrsnim napisima o drugim knjigama i drugim piscima — kakva je to protivrečnost? Ne, reč je, pre svega, ne o metodi, već b talentu i piscu, me o naobrazni: Ova proza je patotična u lošem smislu te reči, namešteno patetiBma, nasilno. Radomir Konstantinović je u jednom svom nedavnom napisu zapitao sebe i druge: možda će vreme patetike (Beketov „Kraj partije”) ponovo da postane nužnost i nasušna odredba savremene literature, njenih puteva, nje-

nih ostvarenja; zar ne postoje svi.

uslovi za žo. Ni tada, ni sada, Kon stamtinović nije dao odgovor. A adgovori (uprkos raznim estetičarima i espletičarima) ipak postoje. Patetika je uvek bila i ostala velika istina i najsnažnija dragocenost svake dobre umetnosti, literature napose. Ona patoetika, stvorena intenzitetom koji doživljaje i život čini životnim i stvarnijim od same stvarnosti, Radomir Konstantinović se, međutim, u „Čistim i prljavim” otkrio kao pisac koji nema dovoljno duha i snage da stvata snažne patetične partiture, koje iu ili velika umetnost, ili su na domaku velike umetnosti.

Za „Čiste i prijave" Oskar Davičo je mapisao pogovor, po kome se momani Radomira Konstantinovića javljaju kao revelacija u našoj

literaturi, kao heuristički izrazi ko-

ji su zreli'i „veliki rezultati naše literature, potvrde njenog puta i jedan od izraza njene originalno-

·sti”. Nije to originalnost, još manje

potvrda novih puteva naše literature, a najmanje zreo rezultat (što dokazuje ovaj roman sa svim svojim akcionim zbivanjem i „s implicitno dejstvujućim logičnim mišljenjem”). Konstantinović je još uvek u najavama, u odlomcima, u nastavljanju. Njegova dela nisu rezultat, već samo početak puta do rezultata, pokušaj puta, Konstantinović nije uspeo da osmisli jednu ideju, da opravda i umetnički oblikuje jednu temu, da brani jednu tezu, On, čini se, ima već svoj stav i pokušava da ima svoj svet. Njegova literatura je sva u tom raspinjanju od pokušaja do rezultata, od zamišljanja do ostvarenja, od početka do najave. Braneći sebe i svoj stav, pisac nastavlja svoju ispovest, neprekidno insistirajući na jednom stavu, a to je: da je čovek sam, pakao to su drugi, pakao to je Svet, to je vreme, vreme alijenacije, vreme užasa, samoće, izgubljenosti. Verovatno, Konstantinović ne može da nadraste jedan svoj zauvek uobličen pojam o svetu, negde u detinjstvu (u sumornim tišinama gde se neumitno nastanjivala pustoš, mrak, strava, u ratnim, okupaciskim godinama, kada se nije moglo ući u svoju kožu i kada se iz nje nije moglo izići) potpuno i neponovljivo doživljen, konačno opredeljen, nepovratno završen. I žato je njegovo književno delo pokušaj oslobađanja od tog doživljaja, pokušaj opravdavanja njegovog, pokušaj sinteze i ostvaenja. Pisac, međutim, nema dovoljno snage da taj doživljaj pretvori u snažno umetničko delo i da tako, taj svoj još uvek polusvet, pretvori u jedan svet, koji je takav, ili koji može da bude i takav. Konstantinović uvek ostaje na pola puta.

Rade VOJVODIĆ

Zahvaljujući nedavno prevedenom romanu Bena Zupamčiča „Pozdravi Mariju" mi možemo bolje upoznati ostvarenje mlađe generacije slovenačkih pisaca, Jasno je, pre svega, da se oni nadovezuju u svom radu na svoje prethodnike, pišući svoja dela sa dosta elemenata tradicionalnog realizma, Beno Zupančič najbolje ilustruje pokušaj mladih pisaca da se otrgnu od već ustaljenih literamih normi; kažem pokušaj, jer oni u svojim naporima za pronalaženjem savremenog izraza ne uspevaju sasvim. Naći ćete baš u ovom Zupančičevom delu mešavinu naracije, zastarele deskripcije sa simultanim prikazivanjem životnih sadržaja, sa poetskim eyokacijama i asocijativnim monolozima. Dva stila, raznorodna, čak supivotna, stalno se prepliću i sve do kraja oni daju pečat heterogenosti ovom delu, Pisac neočekivano prelazi iz faktografskog opisa, razvučenog i bezbojnog, u nervozne prozne tokove, vrlo simbolične, zasićene poetskim sugestivnim melaforamn, On nije stvorio svoj metod, on se služi i onim starim i onim ne» 'm podjednako i po potrebi, iskorišćavajući čas jedan čas drugi. Otuda ovaj labavi spoj tradicionalizma i avangardizma. Beno Zupančič vodi mnogo računa o prostorno vremenskoj određeposti, on ide čak i dalje, pa daje topografske pojedinosti, detalje karakteristične za jedan ambijent, stvarajući tako sliku okupirane Ljubljane za vreme poslednjeg rata. Ta strogost u pridržavanju principa dokumoentame isti-

nitosti daje mnogim „stranicama Zupančičevog romana karakter preglednog, „trezvenog, smitemog,

činjeničnog prikaza jedne sredine i njenog istoriskog *remutka. Ali,

'OEZIJA.

O Panu.,

Dionisu

ı Apolonu

Helenski milovi obaveštavaju nas o mnogim mudrostima Sto ih nauka zaboravila. U takve mudrosti idu i mudrosti o Panu, Dionisu i Apolonu:

Bog Pan,.čiji je lik pola božanski i pola ljudski, jeste falski bog, bog nepotrošenog, moćnog i netoOdoljivog polnog nagona, koji se pojavljuje kao stihija i kao poreklo, a sve što je falsko nema m ere, i kao takvo ono se ne može preobraziti u metu i poredak lepote. Čim se rodio, Pan je bio sasvim izgrađen, tako da ga ie ma-– ti od straha odmah ostavila, ne zato što joj je nedostajala materinska ljubav, nego zato što je odmah videla đa je on neće poštovati kao majku, nego će u njoj gledati samo ženu. On boravi onde· gde rie radi ni motika, ni plug, ni srp, ni kosa, ni sekira. On je bog svežine nedđodirnute divljine, i njegova Oblast, obuhvata dođemoetrinsko stanje života i prirode. Svežina, snaga i sočnost polnog nagona, koji ne podnosi nikakav pritisak, i koji je pre svih brakova i porodica, pre svih kuća i ognjišta, pre svih

· zakona i ustanova, i iskonska plo-

donosna moć nedodirnutog, bezimenog i neobeleženog zemljišta, večito kruženje prirode koja je sama sebi dovoljna i postoji bez svesti o sebi, u kojoj dami, meseci i godine nikad ne počinju i nikad se ne završavaju, i u kojoj nema ni istorije ni drame, nego se cvetanje i venenje neprestano smenjuju, — to je oblast divljeg, dvo~-

Wit ŠTEFAN | U ime

sunca

\ Sve je ovde svedeno na samoću I naše godine zaluigle u moru lica

imaju gorki okus Jer niko ne pita

preko koliko smo brda i polja došli do ove sunčane staze

Jer niko ne pita

koliko smo svetlosti

ostavili za SObom'

koliko smo zbunjene mladosti

uzdigli do visine dana i pesme

ove jedine u nama i U SsVetUu

| tu smo sasvim sami sa pesmotn

na istok, na zapad, na sever, na jug ljubavno živimo i dišemo

u ime Ovog sunca i hleba

u ime svih susreta dobrih na ulicama

u ime našeg prijatelja sa drvenom nogom

i toplim rečima

u ime svih koji nas posećuju u snu

pod tuđim krovom u tuđem ležaju

Jer ovde samo je ljubav naša

rogog, tutavog, neumornog, hNnasmoejanog i rosnog Pana, Mada bog

oblasti u kojoj nema još nikakve .

kulture, on je izumeo siringu i vOli melodičnost prirodnoga glasa, koji se u njegovoj oblasti svugde može čuti: u žuborenju potoka, u fijuku vetra, u šuštanju lišća, u graktanju gavrana, u rikanju jelena, On je prorok i lekar, jer ima osetljive nozdrye, oštar njuh i ele-

mentarno poznavanje prirode, i za-'

to je mogao da bude učitelj Apolonu. 1

Kao čokot, bršljan i ris, Panova biljka i životinja, Što proizlaze i divljine, tako iz nje izbija i snaga boga Dionisa, koji se ne može zamisliti bez panske prirode. Dok je Pan pre svakog vremena, Dionis je menjanje vremena, koje nije drugo nego izraz noprestanog postajanja i prestajanja. On se sam menja i preobražava, ali to isto čini i od ljudi, i lomi svaki otpor koji se osniva na odmeravanju vremena u ljudskom životu, na zakonima, pravilima i postojanim navikama i onom ritmu koji u dizanjima i padanjima određuje dnevni i godišnji tok ·'ljudskog života. Što je život više podvrgnut Yremenu, sve je prolazniji, ali Diomis oslobođava čoveka od veza vremena, a to se dešava o njegovim praznicima, koji nisu drugo nego Pp r e> kidanje odmeravanjiša Kkojima vreme vlada nad čovekom. On se ne pojavljuje da određuje granicu i meru, nego prekida svest kojim je individualnost svesna sebe, i ne pojavljuje se sam, nego praćen Panom, horovima jarconogih Satira i rutavih Silena, pa buljucima „ponesenih i pomahnitalih žena, Bakha, Menada, Tijada, Klodona, Mimalona, koje ostavljaju čČunkove i razboje, pa u zanosu, kličući u slavu Dionisovu, Uz prainju timpana, krotala, kimvala i frula, besne po šumama i tako izlaze iz uskoće svoga svakodnevnog postojanja.' Zanosom tih žema on, kao tigar ili pardal koji se nalaze u njegovoj pratnji, unmištava i razdire svakoga ko mu se opire, Penteja, Likurga, dečaka Hipasa. Nije ovom bogu bez razloga posvećena vihova loza; u mnogim fazama kroz koje prolazi grožde (gnječenjem, muljanjem i ceđenjem pre hego u vinu počne zreti i mirisati, ogleda se promenljivost Dionisova lika. On razbija pre vlast potrebe, brige i bola kojima

—-– ——

1! Vid.Đurić Orfizam i helenska fitosofiju u zborniku Kroz helemsku istoriju, književnost i muziku (= Biblioteka studija ı ogleda 1).

OKUŠAJ SINTEZE STAROG I NOVOG

uporedo sa tim, bez dovoljno veze i Uslovljenosti, javljaju se i košmari, snoviđenja, vizije, tretiranja problema smisla života uopšte, regionalizam i verizam isuviše zastarelog iipa prelaze „neočekivano i veštački u irac;onalni univerzalizam, Mora se priznati da od dva Bena Zupamčiča koji postoje u ovom romanu, onog Sstarovremenskog realiste i modđeriste, ovaj drugi pokazuje više literarne snage. Zupančič izbegava, koristeći se modermim novinama stila, „sve ekstremnosti ne padajući ni jednog trenutka u nerazumljivošt i svesnu zbrkanost,

Roman „Pozdravi Mariju“ nejednake je vrednosti u prvom redu Lbog dvojnosti načina na koji je građen, Njemu nedostaje stilizacija, pečat jednog stvaralačkog postupka. Zato ima u njemu stranica nesumnjivo darovitih, nadahnutih, ustreptalih, kao što ima i sivih, mrtvih, nezanimljivih. Ovo Je neminovno posledica piščevog kolebanja, | neuspelog pokušaja da sintetizuje različite literarne stilove u jedan srednji, umereni koji će sadržavati sve ono što je ptošlost ustanovila kao veliko i ono što je savremenost otkrila kao novo. Mi ne želimo ovđe đa ulazimo u pitanje da li je takvo spajanje u načelu moguće; ono je kod Zupančiča izvedeno više mehanički, nego literarno stvaralački.

Zbog svih tiF. razloga roman „Pozdrayi Mariju" je- niz fragmenata od kojih neki kad se posmatraju posebno imaju upečatljivost, no njihova međusobna veza nije dovoljno čvrsta ni motivisana; teren ove knjige: je neravan. Ćitalac ne može da do kraja cstane u istom raspoloženju, sa jednakim utiscima. On sc odušavljaya i razočarava uporedo i naposletku nema ja-

NADEŽDA PETROVIĆ

je čovek vezan i đaje bezvremeno pijanstvo, te se zato i zove Razrešavalac (Lisios) i Oslobodilac (Eleutherios). Kao reka, on se neprestano kreće, menja i preobražava u razne likove Životinja, naročito u lava i bika. Bog metamo:fos4d, on se pojavljuje s ličinom, kojom se pokriva i otkriva njegov individualni lik. Kad su ga jednom zarobili tirenski gusari i pošli da ga prodadu kao roba, on katarku i vesla pretvori u zmije, sebe u lava, a brod ispuni čokoćem, bršlja-

nom i zvucima svirala; gusari od

straha pomere pameću, skoče u

Milivo) SLAVIC EK

Modro veče

Ovo je veče slikano kroz modi filtar šutnje. Modra je planina modre ulice modri zidovi krovovi, Na nebu modri oblaci s najvećim tamnomodrima. 1 krošnje su modrozelene, tmaste i tihe,

i vjetar, pun i strasan, modar je. Taj vjetar koji je daleko više od onoga što se uči o njemu.

Taj vjetar koji je čitavo jedno hujamje vaspeto; vijeka daleka, modra, što šumi, gusta, miza slapove.

Modre su mi usne od tinte i od

Modre mi oči i lice s plavim leptirom pred sobom.

o delu, ni neki za-

snu pretstavu a e 9 bi se odnosio na nj

ključak koji kao celinu. ;

Početak dela je mirno, suyo Pričanje, uvođ dosta opširan i narativan u kome se prikazuje atmozsfera, Tek posle nekoliko desetina stranica pripovedanje živne, Zar iskri, ispuni se psihološkim analizama, unutrašnjim gosvetljenjima. Pošavši od namere da objektivno naslika ambijent | okupirane Ljubljane, da nas upozna sa njegovim maierijalmim svojstvima, pisac „e odjednom uvideo da je zajpottavyio i prenebregao psihološke motive, produbljivanje likova, stvaranje aUtentične atmosfere, i tosye u korist

t\faktičke uverljivosti; onđa je tra-

žio dublje, snažnije akcente u eVOciranju duševnih previrnnja svojih ličnosti, zapostevljajući ovog puta značaj dekoracija za njihovo precizno uokviravanje... Tako je ZUupančič neprestano išao od socioloaije psihologiji, od dokumentarne tačnosti umetničkoj istini, retko kad stapajući obe ove komponente u jeđan sistem. Scena diverzije mladića protiv okupatora data je snažno: isto tako i bolest glavne ličnosti, srednjoškolca Nika, njegov halucinantni svet, ali šta da kažemo za ovakvu rečenicu: „Zemlja je nabrekia od snage i od sunca kao prsa devojke koja je počela razmišljati o ljubavi“?.,, I Zupančičev stil je mešavina dobrog i lošeg. Neka poglavlja su napisana živo, temperamentno, sveže, neka druga opet su konvencionalna i banalna. Prašina umrlih i preživelih proizvoda kao da je piscu smetala da se razmahne, da uvek bude u oblasti istinskog originalnog stila, Mučno je i teško pisati o delima koja čas obećavaju umetničke čari, da bi ih odmah zatim uskratila, o varljivim „neujednačemim tekstovi-

: PORTRET XK. A.

more i pretvore se u delfme, Sve to magijom gubi svoj prvobitni lik i prelazi u drugi, „iz jedme maske samo u drugu”, jer

Kad se danu više neće

da nam svetu bude vođ, onda dane masku meće, divnu masku, crnu noć,

Naša vlada, naš je red, ličina je čitav svet,

(L. Kostić Maksim Crnojević IV 2)

Beno ZŽupančič: : „Pozdravi Mariju ,· Narodna knjiga, 1958

ma u kojima su u tolikoj meei b. mešane vrline i mane da one jed drugu potiru, O tekstovima, na kta, ju krajeva, 8amo prosečnim..,

U osnovama ZŽupančičevog roma. na „Pozdravi Marjju“ nalaze Se i moralni i psihološki problemi mla. dića i devojaka koji Žive U izus zetno teškim i burmim vremenima pod okupatorskom vlašću, njihove reakcije na događaje, njihovi mes. dusobni odnosi. Pisac je, Ufgjav. nom, obradio ove teme, pridrža. vajući se wokvica određenim dni.

štvenim uslovima razdoblja u ko. .

me se radnja dešava, ne insšistj.

rajući mnogo na tome da ličnosti |

i njihove akcije protumači U svetu opštosti i aktuelnosti, On obrađuja taj svet, svet izdvojen vremensko.

prostornim koordinatama, itako do. |

brim delom, tamo gde je slab, stoji van nas, u prošlosti: mi njega me primamo kao sliku dešavanja od univerzalne važnosti, od Širokog i trajnog smisla, no kao isečak ŽIVo. ta koji ne pretenđuje da buđe sim. bol nekih stvari koje zadiru U su, štinv ljudske egzistencije. Ova le» kacija slabi delo, Mesta gde je au. tor išao za tim da više psihološki objasni i raščlani dublje nmasladqe psihe, da protumači moralnu pro. blematiku ljudi i za naše doba ins teresantnu, tu je on bivao pisme jačeg poleta. Ali je Zupančič ostao neodlučan kađa je trebalo da krene u jednom smeru; on je više voleo da ide u dva pravca istovremeno, — i putem objektivističke, bezlične naracije i putem produbljenih psi. holoških, filozofskih koncepcija, Mnogi važni problemi višega reda ostali su tako samo dodirnuti,

Pavle ZORIČ

Dok se s Panom u nerazrešivoj vezi nalaze razne nimfe: Oreade u gorama, Napeje u dolinama, Alsecjide u dubravama, Drijađe u drvoe=

tima, kojima se on neprestanno kra.

de, a s Dionisom Bakhe, s APpolo-

nom, bogom muzičkog poretka, idu –

Muze, helikonske boginje, učitelji-. ze i zaštitnice pesnika

Njegova oblast nije neobuzdana

divljina Panova, ni besan zanos za” Dionisova praznika, ni ono šte po-_

slaje i prestaje, ni ono što je noodređeno, dvosmisleno, kKolebljivo, nego ono Što je odmereno, odre= đeno, uobličeno, jasna svest, Ve-

dar duh i budno znanje, jer on je.

sredina i krug, poređak i zakon, mera i raspored, ko ji se pojavljuje kako u državnom ustavu tako i u sagrađenom hramu, kako u zakonodavstvu tako i u pojedinoj epinikiji ili tragediji, Bog sredine, Apolon je imao i hram

· u Delfima, gde je bio kamen izme-

du dva zlatna orla pred pukoti= nom, iz koje je duvao leden vetar, smatran za središte zemlje, jer su se na njemu sastala dva orla što ih je Div postio jednog s istoka a drugog sa zapada. Čuvar mere i granice, on kažnjava Niobu, Marsiju, džinove Ota i Efijalta i Titija zbog. njihove drskosti i prelažsnja granice. Kad su Danajci prezreli meru time što su ljuto uvredili sveštenika Hrisa, njegov svudapri= sutni duh strogo ih kažnjava:

siđe ljutit s olimpiskih glavica, na plećima luk mu i tetivo, srebrn lučac i dvoklopac tulac, Stoji zveka ubojnih strijela, | od ljutine kad god se pokrene, a on ide nalik noći čarnoj. Ustavi, se podalje od lađa, stade luka zveket strahoviti, srebrn” luka i pusta tetiva

(Hom. Mijada 1 45—49). {

Dok

Pan ne zna ni za kak ra ka deli j xakvu po

meru vremena, jer je jedno S poreklom, i dok Dioris, dolazeći iz pradubine, ruši veštačkj poredak za koji čovek misli da ga on obezbeđuje, Apolon posvećuje mere i granice koje ' Dionis neprestano razara kad one više ne služe životu,

4 Prevod Laze Kostića

Miloš N. ĐURIĆ

Vladimir CERKEZ

Spavaj,

Potobljeno nebo

Spavaj, duboko more. Za tvoje kose crne bambusi češalj davuju. nemirno more. Za tvoje košute plave

obale pesak prostiru, Spavaj, umorno more, U potopljenom nebu

Spavaj,

smrti.

alge i zvezde snivaju.

spokojno more, pusti na mitu obalu. Sve stope vode rastanku.

Spavaj. duboko. mote.

i povača, |

|) i

Beograd 1955, str, 227-251,

o aaa o aa ines aaa alana rar reari neim a poi azuro 4dNIAON 4NA3ZŽIINJ

e —___-______ECC—.