Književne novine

slobođan DŽUNIĆ

Cokot

„Vašarište Jerinino i ljudsko, jest — nikad tačno nije saznala šta je sve to u njoj i oko nje, šta su to „ono“, „drugo“, „golemo“...

A nije bilo lako onako živeti, sa toliko neodgonetaka. Ona se svetila, ona je isterivala i na kraju je isterala nešto svoje, da. Ona je, činilo 5e, prežallila propalo imanje i propalo ime, što je onaj „drti“ umro pre nje, što je Đorđija onako, što su joj Đorđija, potkivač i širiti oteli Kolču, što su život i Svet sa njom onako,

Ali kao da se nikad nije smirila što nije pronašla ono pravo zašto, ono najdublje zašto.

Mnogo puta je sebi postavljala pitanja vezana za sve to i poslednji, zli i gorki, neubedljivi i neutešni odgovor posle mnogih neodgovora, bio je: moralo je. Moralo je tako biti, Postojao je neki taman konopac, dug, dug, dug, ona je bila uvezana i upetljana njim. Žuljio ju je taj konopac, pekao je i boleo, i stezao je i gušio i davio, Otrzala ga je od svoje šije obema rukama, obema nogama i svim svojim noktima ga je otrzala od svog života — ne, nije išlo. Sam od sebe on se nekako zatezao oko njene šije, oko nje, oko njenoga sveta i groba. Bio je Živo, nemušto i 5UFOVO biće puno otrovnih pipaka i malja (kao njena mržnja prema potkivaču, sećala se), biće kome nije mogla da: ulekne, sa kojim nije znala da se bori. Jedna duga krvava zmija smrskane glave koja drugima mrvi živote i glave.

Čudno, bilo je tu i nešto drugo, mislila je katkad; ona to, da ga ocepi od sebe, kao da uvek nije ni želela, ili se bar tako činilo — ponekad je volela da žiyi u takvoj nekoj mučnoj i bolnoj samoobmani. Ponekad je mislila da voli da živi sa tom zmijom koja joj steže šiju, sa tim dugim konopcem oko vrata. Kad bi se desilo da se njegovog imrtonosnog zagrljaja ma i za trenutak oslobodila, spasila, u njoj je nastajala neka praznina, neka pustoš — nije imalo čime da se zameni to čega se oslobodila. Kao da joj je sprija obrisala dušu i ostavila za sobom vetrometinu ljut vetar koji ođere zemlji kožu, spali sve lepo

zmevlje, nju spali — semku koja se kreće, koja sc pokrenula, „biljku“, Proklinjala je svoju pramater — vetrometina

je ostala i iza Kolčinog temena, i crni dubar bilo je njeno materinstvo.

I još: kađ bi se ona zmija, onaj konopac muke kad bi se upio u njene koske, meso i krv, kao one Đorđijine ruke — mengeli, kao ono Kolčino kamenje kad bi se upio i usekao u nju, ona bi požinjala da oseća „to” kao čudnu i nejasnu neku slast.

Tad joj se vraćao onaj čudni bol — slast, uspo-

Šummi jesem

~ ih i

ILUSTRACIJA. SLAVOLJUBA BOGOJEVIĆA

mena njegova — nije mogla, činilo se, da živi, da opstane, da traje bez tog svog konopca koji joj je povremeno donosio takvu slast-bol, bez one smrskane zmije.

Ne bi mogla da bude ono što je, ono što nije, ona sama. i

Više od sebe same...

I sećala se tad mnogih „ono“ koja su narastala u jedno čudesno i kao crna noć tamno „ono“.

Sećala se onog u vinogradu, naprimer.

„Pero i mastilo su krivi“, topotalo je dugo po njenoj svesti. Njena svest kao da je upravo tada dobila krajnji oblik nekakve mračne, kamene odaje po kojoj večno ječe neka mukla, podivljala i razdešena zvona i, kao besni, razulareni konji, topoću neki pusti glasovi. Nikad nije mogla da zaboravi mutnocrvenu krv grožđa, onaj dan. On,

“

Josim, dugo nije hteo da potpisuje, bežao je od menice kao đavo od tamjana, kao od neoprane košulje — osećao .je da nema više Šta da „dokazuje“, da se menicama nikom ništa. ne može da i pokaže,

Bio se natrčao... )

„Neću ja takvo „golemo“, Đorđija hoće takvo „golemo“, ja sam. radio na poverenje, ja sad samo hoću da umrem“, branio se dugo pre tog pred Đorđijom i Jerinom.

Ali onđa je došao jedan dan kad je prvi put potpisao — to je bio taj dan. Sve joj je pri kraju toga dana postalo krvavocryeno.

(Zato je posle, kad je Josim bio mrtav, zbog tog dama najviše s pravom govorila: „Josime, najveći moj dušmanine, dodi da vidiš kako se sad živi“).

..U vinogradu, dole na bregu, Višnjici, pod selom, pod suncem na zalasku, dok su brali, nikao je najednom kao lak vetar neki nemir, nemir u njoj. (Mada je mnogo toga već imala u sebi, nekog nemira, straha od onoga Što je bilo, što će biti). Gomile obranog grožđa već Su ležale po prekopima, i u dnu vinograda šumela je i penila se plakarija, i muljača je na kolima mlela svoje novo mlivo; tu su berači, beračice, berba — ceo breg je bio. berba. Hođali su ljudi tamo-amo, ljudi i žene koševe pune plodova imali su na ramenima sunčev kolut, žut veliki, zlatnokori hleb bio je u svakom od njih, I pusti i tamni glasovi 'koji ,kao da dolaze ispod nekog sjajnog i teškog zida koji je pukao, nekog zida koji je život i umiranje, leto koje odlazi i duboka jesen sa kišama i svadbama koje se začinju, tu su — njoj se još. nije činilo da je sve to bilo davno, sve je bilo sad.

Samo da se nije iz zemlje, iz vinova lišća, iz rumenih okrajaka leta, iz mlade, prve i lepe jeseni samo da se nije pušio onaj nemir.

Još malo je trebalo pa vinograd da se dobere...

Tad je naišao Đorđija — tad se setila da je onaj nemir počeo kad je Đorđija krenuo niz polje, oči su joj se otvorile ·usplahireno... Došao je u mlako, utišano predveće — Sve se promenilo kad ga je videia. Sve je ono, što joj je tek posle, kad je prošlo, kad je mnogo gore došlo, ličilo i na dobro, neslalo — ostao je samo da živi onaj sebični nemir,

„Sin ti iđe da bere“, uplašili su je ljudi.

Počeli su njih dvojica da šapuću, oni Što nisu brali — drugu su Žetvu brali, setila se, Josim i Đorđija dole. Krv joj se smrzla zbog njihovog šaputanja, zbog toga što Đorđija nije došao da bere hego da sa ocem šapuće — zbog onog o čemu je mislila da šapuću-umro joj je gOVOr,

I sve dok ljudi nisu počeli da viču: „Kopitom ga, za rep ti nju, udri je po rogovima“, ležao je mrtav u njoj njen govor.

Ali pre no što su ljudi ono počeli da viču, pre no Što je berba postala cirkus i krvavo razbojište, ona je pošla dole da vidi, da čuje šta Šaruću — gonio ju je na to njen nemir. Nije smelo da se desi ono što joj je nemir šaputao.

Josim i Đorđija su, međutim, prestali da Ššapuću kad je ona stigla — Josim je počeo da drhti

LL 0; 850

kad ju je video (kao da je, mislila je, i na njega prešlo ono što je bilo u njoj): leva ruka i noga, uzete, odrvljene, samo mu one mirne.

Suklata! |

A Đorđija, kad ju je video, rekao je, prome”njen u licu i glasu: „Sta ćeš ti oyde, ja znam da ti ni po cenu života ne daš da se prodaje zemlja, mi smo se sastali da se dogovorimo kako da je spasimo. Nećemo prodavati ništa, glavno je da se spasi naše ime“. r i i a

„Što ne dođeš onda da bereš? Što. onda Ša pućete?“, jedva se iz mrtvih budio njen goVvOoT, glas joj kao zaklan, j :

„Polako, de“, obojica će.

„Toj li? Tako li se spasava?"... al |

„Ljudi nas gledaju, spasavamo zemlju i ime, zar ne vidiš, nemoj odmah da se srdiš”, Đorđija” će sam. „Čuti, ljudi...“ SVN

Ljudi, znaju li,oni šta su ljudi, đavola. Josim i Đorđija znaju kako se spasava zemlja i ime, Samo ona sad to zna. :

Lagao je i nije hagao. No nju je lagao, znala je: znala je da, čim se menica potpiše (,mjenice Ha govorio je bogbigaznao zašto Josim), zemlju nista više spasiti ne može, ni ime ništa više spasiti ne može. Podupirući. se o štap, kao da mu je on sad jedina nada, pogledao je Josim u njega pa u nju. Suklata, da, Šta sad da radi, kao da se pita. Oči mu pobelele dok ih gleda, glas mu pak žut, zelen, potamneo, da te prestraši takav glas. /

„Jerino, mani..“, njen nemir postao je oblak, oluja.

„Svu će zemlju uzeti baš ako ne potpišeš, i zauvek će biti mrtvo moje „golemo“ ono ime“, sećala se, činilo joj se posle da je Đorđija baš tako govorio tad — kad je došlo ono kasnije vreme. koje je promenilo i u čudan oblik i život skamenilo to ranije vreme, tu berbu i taj dan.

Počeo je Đorđija tad i da moli da bi Josima na< terao da uradi ono što njemu, Đorđiji, treba,

Što se, najzad, mora.

„Ajde, ajde... Ne čekaj. Što više čekaš...

To je, to je, kriknuo je njen nemir, zubima ga je držala da ne šikne u svet.

„Ako nemaš poverenja, šta će ti menica, ja sam sve na poverenje radio“, još se nemoćno branio onaj žutozeleni, potamneli Josimov glas. „MHvo da prajim, šta da radim, Jerino, a?“

Kvo da praji, ona da mi kaže kvo da praji?

, Da se ubiješ, eto kakvo“.

Jeste suklata! i

Nemir joj je sve više postajao nemir — oluja koja čeka neku naroćitu varnicu, vreba neki svoj opak: sat da bi sagorela i samu sebe, i njih, 1 nju, Jerinu, Naprežući se iz sve snage da bi u sebi zadržala tu oluju, da je ne pusti da pokosi svet, semku, biljku tu, nju, ona je očima molila Josima da ne potpisuje, molila aa je svojom sakatom nogom, utrobom na koju je nekada kidisao obema nogama. Gledala ih je obojicu preklinjući, ljudi su ih gledali sve. -

„Nemoj, aman, zaman...“

Oni glasovi okolo bežali su i uvlačili se u onaj sjajni i teški zid od života i jeseni...

}

Mawena apear ap aiyara Cu ar nu neee rar aaaa—r; aan uuu nu are VA |

“~. TI T——

FILM

i ________Ooo

"Velika Štrohajmova pohlepa

_ Materijali koji danas sadrže ono što je _ostalo od ogromne organizacije Strohajmove PoMlepe, pokazu ju samo neke tragove koji vode pravim suštinama ovog epohalnog dela. Uzimajući kao i njegov prvi veliki filmski učitelj za temu svog dela jednu opštu, univerzalnu ljud-

sku oznaku, jednu čovekovu psiho= '

lošku kategoriju, izvesno nakazno obeležje podignuto do nepritodnih dimenzija, Strohajm je u ovu SsvOju metrpeljivost uneo sve što je znao o tom pitanju, sve što je Umeo da sakupi na tom putu, sve Što mu se učinilo karakteristično za OVO prelorsirano stanje. On je pokazao čitav niz privrženosti Grifitu i ove nisu jedino tehničko-zanatske prirode. Od autora Rađanja macija on je usvojio veliki broj uglova i trikova ali.mu je taj sjajni reditelj označio put i u nekim skrivenijim, neevidentnijim stvarima, Opšti nagoni, osećanja i psihološke enigme, Štrohajm je tretirao na grifitovski način prenaglašeno i odviše uporno: da bi pokazao pohlepu za jednim stolom ili pred kesom zlatnika, on je svoje junake primoravao da glođu te kosti i ljube te dukate u jednoj hiperstraSsnoj tenziji, u nečemu što je ove Scene upućivalo ka pouzdano patološkom, a što je činjeno jedino iz razloga da se gledalac tim preterivanjima uveri u stvamme Qkvire ovih" strasti. Tako se već na · samom početku pokazalo jasno da film nije samo uska, uporno vođena studija o vlasti koju novac može da uzme nad čovekom, već da je ova nenadmašna filmska farsa brižljivo odabrani skup čitavog niza životnih elemenata prema kojima je čovek u neprekidnoj mogućnosti da pokaže svoju pohepu. I više od toga, ogromne dimenzije ovog dela koje u svetskoj kinematografiji imaju pandane jedino u četverodelnoj Grifitovoj simfoniji o ljudskoj netrpeljivosti i u nedovršenoj divnoj, osakaćemoj Ajzenštajnovoj poemi o Meksiku, svedoče i o jednoj subjektivnoj autorovoj crti nezasitosti pred mogućnošću da sve opiše, da sve Oopeva, što kođ njega znači da sve ismeJe i da se svemu naruga. Tako traje ova banalna istorija jedne ljubavi i braka koji iz nje proizilazi i na tom putu jednostavnih i opŠtih utisaka i svakodnevnih konflikata račva se i raščlanjava gigantskom upornošću prava slika ideje ovog dela, njene filozofske poente i njena želja za apsolutizovanjem. Majstor detalja, ovaj Ve-~

liki stvaralac ne propušta ni jed-

EK Hip AVNBE; · N-O.VM.LNaE

hu mogućnost, ni najmanji pokret nekog svog junaka ili najneprimetniju epizodu svoje priče, da uvek spreman podvuče osnovni duh svog dela. A taj duh je duh izobličavanja, izvrnuta rukavica ŽivVOta, prljava i nakazna njegova Unutrašnjost puna animalnih nagona i neobuzdane svireposti, gorkih istina i ironičnih osvetljenja. Taj duh je osećanje tragične opredeljenosti postojanja, slika njegovih nerešivih problema, njegove hepopravljive neuređenosti. Da bi ovo postigao, Strohajm je ušao u smešne okvire jedne porodice i tua pronašao ogroman broj mesta za svoje persiflaže i najtačnije uglove za svoja razobličavanja. Jedan od onih koji su se nalazili na početku i koji su u umetnosti staroj nešto preko dve decenije još uvek bili u stanju da izvesne stvari obeležavaju po prvi put i pre ostalih, Štrohajm je ovo svoje prei-

-mućstvo sjajno koristio i dostojno

ispisivao čitave do tada nepoznate oblasti čudesnog „rukopisa filma. Pošto su: već u ovom nemogućem svetu bili izgrađeni Rim i Vavilon, bili ispaljeni prvi pucnji iz kaubojskih revolvera i odigrane prve melodrame, dovedena do oka gledalaca poezija Čaplinova i nadrealistički kalamburi Mak Senetovi, Štrohajmu je ostalo da svoju urođenu kritičnost oka i izvesno osećanje gorčine, jedan pogled na svet koji kao jedino ozarenje nosi u sebi nepoštednu ironiju i strasnu privrženost svakom izrugivanju, ·da sve Ove poteksšte jednog lica koje će docnije biti poznato kao lice koje biste želeli da mrzite, obeleži u karikiranim i tako istaknutim scenama malograđanskog žiyota.On je učinio sve da bi do nas doprli svi dokazi bestijalnosti, sve oznake čudovišnih i nakaznih, potuljenih i bolesnih osobenosti ove jadne osnovne organizacije ljudskog društva. Jedan svadbeni ručak Štrohajmu je bio dovoljan da „pokaže Svu mizeriju, sav jad i neuređene okvire ljudskog života. Otac porodice koji jede meso rukama, animalna usplahirenost ružnih usedelica pred nesvakidašnojm trpezom, mentalno zakržljala deca, grbavi rođaci, lažno skromni sveštenici, pijani prisutnici ove ceremonije, sve ove slike jedne iskrivljenosti učinile su od njih apostole tupog, neinteligentnog, proždrijivog, pohotljivog lica života i njegovih pripadnika. Štrohajm nikada nije prestao da im se sveti. Pokazujući

i-vrstan satirični duh i njegova

“sjajni mizanscen svadbene

savkastična zatamnjenja, on je u svečanosti koji je pokazao svu glupost i kretenstvo ovce lakrdije, jednim iznenadnim uglom uveo. patetičnu pogrebnu povorku koja prolazi ulicom, Na drugom mestu, njemu je bilo dovoljno da sa nekoliko pokreta označi čitav duhovni sklop njegovog junaka Markusa, koji je odmah postao simbol savremenog mentalno lakog, veselog, „preduzimljivog Amerikanca. Njegovi polutotali postali su izvrsno komponovane celine dostojne najboljih karikaturista a njegovi krupni planovi maske jednog nenadmašnog satiričnog teatra.

Bora ČOSIČ

TRIBINA.

a orznueiize_e_ ee m __. W Y" ——

ERIH FON STROHAJM

u najboljem: slučaju

takvi pisci koji se bave i novinarstvom, dakle koji su u živom, neposrednom kontaktu sa stvarnošću.) U svetu mnogi pisci prvog ranga pišu direktno za radio, dok se kod nas za taj rad ihteresuju neki mlađi književnici, ili oni koji "su stalno zaposleni u radiostanicama,

Ali tema drame i radia se niukom slučaju ne iscrpljuje na delima koja su formalno prave radiodrame. Danas je praktično radioreportaža, koja traje sedam, deset ili petnaest minuta, stvar slična kratkoj rađiodrami, „bar onoliko, koliko je pripovetka slična romanu. Savremeni slušalac nema strpljenja da petnaest minuta sluša samo spikera. I u radioreportaži, čak i sa prigodnom temom, danas se Upotrebljava dialog, živo snimljen (neorealizam sa filma) ili igran u studiju, uvode se zvučni efekti i muzika. I emisije književnosti i lirike oživljavaju se dijalozima sa autorima ili uvođenjem muzike (izvanredna je bila, pre kratkog vtemena, Kranjčevićeva pesma „Mojsije” na zajedničkoj emisiji radio~

RADIO I DRAMA

Autor radio-drame mora svoje delo da vođi bez pomoći grimase, pantomime, | mizanscene i kulisa. Reč daleko više nego u pozorištu izbija u prvi plan. Dugi monolozi, koje na pozornici glumac svojim pokretima i svojom mimikom može da pretvori u vrhunce svoje kreacije, na radiu su skoro nemogući. Replike — kao i na filmu, ali iz suprotnih razloga — moraju da postanu kraće, brže. Ne bih rekao: sličnije životu. „U životu” svi mi govorimo „nepotrebno mnogo. Tehničar u životu ne sedi za kontrolnim stolom i ne broji minute i se-

a kunđe. Dialog radiodrama mora da

bude esencija onog što ima da se kaže — ali ipak mora da se donese prirodno, bez ikakvog patosa. U pomoć dolaze muzika i razni zvučni efekti. Bez njih se radio-

drama skoro ne može ni zamisliti. -

Savremenom čoveku je ta pozadina, ako predano treba da sluša, neophodna. Radiodrama mora da se vodi tako, da se reditelju omogući korišćenje novih šumova, originalnih zvukova, a, muzika mora da bude dramatična i funkcionalna. Sve to zahteva drugačiju tehniku od tehnike pozorišta. Praksa je pokazala već i kod nas, da izvrsna dostignuća sa scene, sa istim glumcima i rediteljima preko radia ne deluju tako uspešno. (Na primer „Pobuna na Kejnu'" Narodnog pozorišta u Beogradu). Radiodrama jc

nužno i kraća. Naš slušalac najlakše prima dramu dugačku četrdeset minuta. Primećeno je da beogradske emisije „Male radioscene” imaju veći: broj vernih i stalnih slušakaca, od emisije radiodrame, koje traju šezdeset minuta, iako se u Radiostanici uglavnom smatra da u ovoj drugoj idu kvalitetnija ili bar „ozbiljnija” dela.

Sve bi to trebalo da bude vrlo zanimljivo — i primamljivo — za svakog pisca kome je stalo do publike, ili, da se preciznije izrazimo, do što brojnije publike. Naročito, ako bi prihvatio da je osnovno u njegovom delu io što se kazuje, a manje važno, kako i, kojom tehnikom se donosi. Možda svođenje književnog oblika na pitanje tehnike stvarno zvuči kao svetogrđe, ali zar nisa pojedini književni rodovi nastajali i skoro nestajali u zavisnosti od društvene sredine u kojoj su nicali i cvetali? Radio, film i televizija su tehničke mogućnosti da se iskazuje ista misao koju je đevetnaesti vek rekao u re= alističkom romanu, srednji vek u stihovima, a antika u tragediji. 1 ljudi koji su po svom interesovanju i talentu pisci, i koji imaju šta da kažu, pozvani su da se okušaju i u novim rodovima, sa najvećim šansama za uspeh. (Zanimljivo je da su na konkursima za film-

skn seomavriia Rkođ nas nagrade u najvećem broju odnosili pisci, ali

difuzije uz pratnju udaraljki), Kod nas još nema jedne vrste emisija, tzv. „fičer”, a koja bi se mogla krstiti dramatizovanim radio-esejom. Te emisije, koje traju i do šezdeset minuta, zapravo kao eseji ili studije izlažu \mutorova gledišta o konkretnim stvarima, pojavama ili kompleksima pitanja, neposrednije od svake prave drame, ali ipak u dialogu, u unapređ napisanoj i odglumljenoj diskusiji, uz šumove, zvučne efekte i muziku. Sve te forme zahtevaju pisce sa znanjem i talentom, i ništa ne bi bilo prirod

nije, nego da se oni regrutuju iz redoya onih književnika, koji za to imaju interesa. Mora se .iskreno priznati, da je greška Što se: oni tako retko javljaju preko. adiotalasa isključivo njihova. Jep_na: odgovornim mestima u rađiostanicama seđe baš književnici koji rađo prihvataju, pa čak i traže saradnju.

Naši radioprogrami su se poslednjih godina neobično razvili i danas zaista može da se kaže da se nalaze na evropskoj visini, pa i naša književna Kritika ne bi smela da ostane indiferentna prema toj činjenici. Jer ako kritika ne shvati svoju funkciju na tom planu, ona prosto sama sebe isključuje iz tog dela našeg kultureog života koji ima tako veliki odjek kod naše javnosti i odviče se jednog odgovornog zadatka. A karakteristično je da se i pisanja naizgled uzgrednih tekstova prihvataju daroviti ljudi, ili, možda je i obrnuto, da iz tog posla izrastaju talenti. (Tako Aleksandar Obrenović, suautor nagrađene drame „Nebeski odred” zajedno sa Đorđem Lebovićem autor drame „Varijacije”, koja je u svojoj radioverziji dobila međunarodnu nagradu na konkursu u Italiji — piše propratne tekstove uz jutarnje emisije Radio Beograda. Možda je to škola za dramatičara.) Tema se u jednom napisu ne može osvetliti sa svih strana. Ona zaslužuje redovno praćenje, kao i svi ostali vidovi kulturnog i umetničkog života, Pred nama je već televizija, a najpozvaniji uglavnom nisu uspeli dovoljno da se uključe ni u život radia, što je za žaljenje i sa opštekulturnog stanovišta, a i uzimajući u obzir staleške interese književnika,

\ Ivan IVANJI

Blažo ŠĆEPANOVIĆ

Odlutale sjenke

Utrijeće ti se trag kao šarenom konju kad u sebe uvlačiš • zvučnu pticu,

na tvoje kukove

brdo sjenku baca, gugutka pravi gnijezdo od žice, svečanost tvojih usana odnijele su pčele.

na jedan dugi let.

Ti se utežeš

da ne ožive insekti.

Ovuda nećeš više prolaziti sa svojim podzemnim horom, ovuda neće tamburaši tijela otkucavati na mojoj lobanji pobunu sunca u ushi; počinje pepeo da cvjeta.

Zatim su prećutali tvoju ljubav

orući zemlju

i lomeći stabla,

da možeš da se zaklatiš

u ovom Ssvijetlom baloni dok me iz kamena dražič,