Književne novine

UA TU

.

'Ne znam zašto — ali

cenat rukopisa koje izdavači dobijaju. 2. Avanturistička priča koja počinje u porod:čnom krugu, realistički prikazanom, ali zatim postaje sve fantastičnija i sve konfuznija dok čitala najzad ne uvidi autorov trud da nađe simbole, simbole i simbole za moralni haos modernoy Sveta. Ovakav roman je često briijantno pisan, ponekad se prima ı štampa — s omotom koji spominje Kafku i Greema Grina ali se nikad dobro ne prodaje.

3. Satirički i pomalo nadrealistički roman o mladom bogatašu okruženom ludim boemima. Mesto radnje je obično Grinič Viledž, ali može da bude viši ist Said ili američka kolonija u Firenci ili Rimu. Kao i simbolički avanturistički roman i ovaj je, ponekad, briljantno napisan, ali se nikad ne štampa, izuzev na autorov trošak. Grinič Viledž — romani koji dospevaju do knjižara (kao romaniWho Wake in Darkness — Ko hoda po mraku ili Go — Idi) uvek su MHemingvejski realistički i jezivo ozbiljni.

4. Roman o puritancima u ino-

gtranstvu, Nekakvi dobro obrazova- ·

hi mladi Amerikanci putuju u Italiju, Spaniju ihH neku od Arapskih gemalja, Oni dolaze u kontakt sa seljacima ili beduinima koji SVOjom plodnom vitalnošću i spremnošću za akciju otkrivaju osnovnu beživotnost putnika. Stvar se moče razviti na dva-tri načina: ili Amerikanci moralno propađaju u

MERIČKOJ,

pokušaju đa imitiraju seljake „ili (vidi E. M, Forsterovo delo A Room iith a Vieo — Soba s pogledom) junak i junakinja uspevaju da se vrate u Svoja prirodna stanja. .

5. Nežna, nostalgična priča o svetu detinjstva, obično pisana od autora koji se osećaju prevareni time što su bili primorani da odrastu. Ovi romani pričaju ako se dečaci i devojčice bore protiv hipokrizije odraslih. Deci često pomažu (kao u Truman Kapotovom romanu 7hRe Grass Harp — Harfa od trave) starije osobe i crnačka posluga s đetinjim srcima.

6. Roman o opsesivnoj poteri za nekom životinjom — lisicom,. medvedom, jelenom, planinskim lavom ili vrlo velikom ribom — koja na kraju postaje skoro aatprirodna zver i simbolizuje indiferentne ili zle snage prirode, Nekoliko velikih američkih priča mogu se svrstati u ovu vrstu, kao Foknerov Medved i Hemingvejev Sfarac i more, ali je kasnije istu temu obrađivalo suviše mnogo početnika, te su ocenjivači izgubili strpljenje. Oni sada pročitaju wnajviše tri ili četiri glave takvog rukopisa.

Ovo su šest najčešće sretanih kalupa među romanima koji se pojavljuju u rukopisima, ali, naravno, ima ih još više. Ima, naprimer, romana o dobrom građaninu koji traga za zločincem i pokušava da sazna motive prestupa, a na kraju otkriva da veći deo krivice leži u njegovom „sopstvenom srcu. Prvi

Koji ovakav tekst pročitaju ozenjuju rukopis kao· „poznata psihomelodrama”, Ima priča o suviše razvijenom đečaka ili devojčici koji se prerano upoznaju sa seksom; tragedija verom nadahnutog karaktera u grupi nevernka; i lista oblika, mogla bi da se produžava. Ono što hoću đa istaknem jeste

svi ovi romani pokazuju uticaj novije kritike Svaki romanopisac ima pred sobom, u mislima, dve vrste publike: prvu — širu — do koje bi Voleo da dospe bez ozbiljnog pokušaja, drugu — užu — kri-

tičare, koje treba da zadovolji —

'istaknute kritičare časopisa s ne-

pokolebljivim osećanjem grešaka američke proze, koje treba otkloniti, i vrlina, koje treba pohvaliti.

BELEŠKA O PISCU

Malkolm MKauli (Maicoim ·Cowley), rođen je 1898,u mestu Belsano, Pensilvanija, u lekarskoj porodici, Po majci je poreklom Nemac, Škole je učio u Pitsburgu i Harvarđu, gde je ostao do 1917 kađa je mobilisan i poslat u Francusku. U nekoliko navrata živeo je u Francuskoj, gde se, jedno vreme (1922—23) susretao 5a dađaistima i pomagao im u izdavanju nekih publikacija, Dugo je živeo samo od bisanja za razne listove i časopise i prevođeći sa francuskog (preveo je na engleski Židove »Imaginarne intervjue«). Njegova najpoznatija đela su »Blue duarnita«, pesme (1929), »The Lost Generation« (1931), »ExiPs Return«, eseji (1934), »Dry Season«, pesme (1941) i »The NLiterary Situation«, eseji (1954). Poznati su njegovi izbori Foknera, Hemingveja, Vitmana, Ficdžeralda. Osnovni interes Kaulija — kritičara je američka literatura, kojoaj su posvećeni manjeviše svi njegovi eseji, Odlomak, koji ovđe objavljujemo, uzet je iz eseja »Rritičari o romansijerima«, objavljenog u knjizi »Rnjiževna situacija«.

Odlomak je preveo ALEKSANDAR BSPABSIC.

'Netačnost u biografiji Bore Stankovića

„Borba” je u deset nastavaka objevila najvažnije delove iz romansirane biografije Aritona Mihailovića o „pesniku starog Vranja” Bori Stankoviću. .

Evo nekoliko najvažnijih pogrešaka i netačnosti:

Mnogima je poznato kakav je značaj imala i za život i za Kknjiževni rad Stankovićeva velika (i jedina!) ljubav prema komšiki Pasi koju je on opisao u velikom broju svojih pripovedaka. Ta njegova nesrećna i neostvarena ljubav bila je osnovni lajtmotiv „gotovo svih njegovih književnih dela i glavni uzrok njegovih muladićkih kriza i stradanja, (Kakav je značaj imala ta ljubav u Stankovićevom teškom i iragičnom životu najbolje je opisao om sim u priči „Večiti poljubac”. Ariton Mihailović, nažalost, toj Stankovićevoj ljubavi posvećuje veoma malo pažnje, a on je, verovali ili ne, (verovatno pod uticajem Stankovićeve kćer: Cane) izmislio novu, dosad nepoznatu Pasu?! Po njemu Pasa je bila „trgovačka kćer” (prava Pasa je i po ocu i po majci seljačkog porekla) i njena se kuća — kako kaže „nalazila iza gimnaziške kapije”?, Ariton se o tome gđe je stanovala Pasa mogao obavestiti i kodđ Bore Stankovića (negde na samom početku „Uvele ruže” Bora kaže: „Bili smo komšije...”), i na „licu mosta” (u Vranju), a i preko članaka u dnevnoj štampi. Prava Pasa je umrla maja ove gođine i ne treba sumnjati da je baš ta Pasa ona prava, istinska koju je Bora voleo,

Druga Mihailovićeva gruba gre~

ška jeste tvrđenje da je Radoje Domanović kao Stankovićev profesor uticao na književno formiranje mladog Stankovića. Mihailović uopšte' ne spominje neke „nastavnike (Iliju Vukićevića, Dražu Pavlovića, Svetislava St. Simića i dr.) koji su imali stvarnog udela u izgrađivanju Stankovića i kao čoveka i kao pisca, a drugima, naročito Domanoviću, daje ono mesto koje oni nikako nisu imali. Čitav jedan pasus ođ 25 redova Mihailović posvećuje Domanovićevoj pridici i pre-

sudi Bori i Borinim pesmama! Na

veliku žalost Aritona Mihailovića Domanović je u to vreme još bio student i nastavnik pirotske gimnazije. U Vranje je došao početkom

· oktobra 1895 godine (vidi u Držav-

nom arhivu NR Srbije — Ministarstvo prosvete ukaz o premeštaju „Do potrebi službe” P. br. 17694 od 1. oktobra 1895) u vreme kad je Bora već bio prešao u Niš.

Sumnjivih su osnova i izmišljeni

KNIIŽEVNE NOVINE

sastanci naprednih omladinaca vranjske gimnazije (valjda da bi i Bora ispao revolucionar?!), proizvoljno je tvrđenje da su soc „Ovi” sastanci završavali · „posle vođenih „diskusija pevanjem buntovnih pesama i vikanjem: „Dole direktor (Milivoje Simić?)! Bilo je nekih sukoba tadanjih učenika sa nastavnicima (o čemu je Mihailović mogao da se obavesti kod još živih Borinih školskih đrugova: Petra (ne Dimitrija) Milenkovića, „Dimitrija Hadži-Mikića i dr.), samo su ti su(kobi bili sa Nikolom Jakševcem, profesorom srpskog jezika. Pogrešno je zatim Mihailovićevo tvrđenje da je Bora „tih dana (u osmom razredu gimnazije) štampao prvu priču i dobio prvi honorar”, kao i đa su Borini literarni uspesi „bili sve češći“. Baš naprotiv. Stanković je tih dama (i .još dve godine) grubo odbijan od urednika tadanjih časopisa, sve dok nije 1898 godine dobio pristup u Gavriloviće= voj *,Iskri” i sarajevskoj „Nadi”, Nije tačno da je „u vreme (njegovih) početnih uspeha, kada je položio maturu i stupio na Univerzitet u Beograđu, umrla njegova „mama” i baka baba-Zlata osmog februara 1896 godine“. Ako je ona umrla početkom februara 1896 (matične Knjige, umrlih iz toga vremena su sačuvane), onda to nije bilo na početku studija, te prema tome Bora nije mogao da priča baba-Zlati kako je završio gimnaziju i upisao se na pravo. Netačno je isto tako i Mihailovićevo pričanje o carinskoj službi Bore Stankovića u toku studija. (Bora je tađa bio na službi kao praktikant u Državnoj štampariji i Ministarstvu prosvete, a carinik je „postao tek 1905 godine). Bora je završio stuđije 1901 a ne 1900 godine — kako tvrđi Ariton Mihailović. „Koštana” pak „priređena je za pozornicu” 1900 a ne 1901 godine. Koliko je Ariton Mihailović proizvoljan i netačan u svojim navodđdima neka posluži za primer ovaj sitan podatak. Na jednom mestu on kaže da je „na prvim pretstavama „Koštane“ bilo sve mamje' i manje gleđalaca, na trećoj pretstavi prodato je karata za svega 12 dinara“, Evo kako je u stvari bilo: na premijeri palo je na kasi 599 dinara,

na reprizi 594, a na trećoj pretsta-

vi — 548 dinara (vidi u Državnom arhivu NR Srbije godišnji izveštaj Uprave Narodnog pozorišta Ministarstvu prosvete o prihodima sa pojeđinih pretstava br. 874 od 28, juna 1900/PBr. 6055). š

Da se ne bi ovo moje nabrajanje Mihailovićevih netačnosti i pogrešaka odvuklo u beskonačnosž, ja ću 'spomenuti samo još neke „sitne” propuste i greške. Nije istina da je Bora otišao u Pariz „zahvaljujući svom rođaku“ (Mihailović verovatno misli na vreme Kraljice Drahe kada Bora nije otišao u Francusku), zatim da Bora' „nije

izdao ništa” gotovo pet godina (u periodu od 1902 do 1912 godine), da je „Nečista krv” izlazila u nastavoima u našim časopisma i listovima. Nepouzdana je.i netačra godina rođenja Bore Stankovića,

godina ženidbe Borinog oca (Stan-

kovićevu majku Mihailović, uopšte ne spominje), nazivi časopisa u kojima je Bora štampao prve svoje pesme (u „Nadi” je Stanković objavio dive pripovetke i to kasnije kad je bio student). Ne odgovara istini da je najpre osnovana literarna družina pa onda đačka biblioteka u vranjskoj gimnaziji, da je Bora imao toliko „inadžiskih” ljubavi. Itd. Dragoljub VLATKOVIĆ

„njegove koncepcije,

0 LUNAČARSKOM-KRITICARUIČOVEKU

\

Povodom 25–-godišnjice smrti

U prilično obimnoj literaturi O Amatoliju Vasiljeviču Lunačarskom veoma često se pobijaju izvesne

koje su vezane za gledišta Avenarjjusa i Maha, kao i za teoriju izgrađivanja boga“, koju je Lunačarski izvesno vreme — u pređoktobarskom periodu — zastupao. Složena je i obilna različitim aspektima, čak i međusobno protivrečnim pojavama, istorija evolucije pogleda Lunačarskog, počev od kraja prošlog vekaa(kad je on, mlad student, slušao na Ciriškom univerzi-

'tetu predavanja Riharda Avenariju-

sa, jednog od tvoraca empiriokriticizma) do završnog porioda života ovog izvanredno talentovanog i plodnog književnog i pozorišnog kritičara, filozofa, dramskog pisca, publicista, političkog i javnog radnika, Poznato, je da je u njegovoj delatnosti još dugo pre Oktobarske revolucije počeo proces odustajanja od mnogih ranijih postavki zasnovanih na empiriokriticizmu. Pod uticajem Lenjina, koji je u više mahova kritikovao Lunačarskog, ali je visoko cenio njegovu ođanost revolucionarnoj misli, ogrcmne sposob nosti , erudđiciju i vrednoću, Anatolij Vasiljevič se često kritički suočavao sa ranijim sobom, sa vlastitim tekstovima.

Ovaj proces nije bio, međutim, ni lak ni jednostavan za Lunačarskog, naročito u području estetike, a čemu svedoči, naprimer, i jedan pođatak iz 1925 godine. Tada je Lunačarski napisao sleđeće: „Ja i danas ostajem u estetici Avenarijusov učenik u većoj meri nego učenik ma kojeg drugog mislioca. Meni se činilo, a i sad se čini, da sam doveo ovaj najdosledniji i najčistiji vid pozitivizma u potpun sklad sa Marksovim premisama“. Johan Altman (1900—1955), sovjetski kriti

čar, autor studije o scenskim de- ·

lima Lunačarskog, smatrao je da bi pažljiva analiza 'njegovih estetičkih shvatanja otkrila „jak uticaj filOzofskih i psiholoških pogleda Vunta (jedna podvrsta pozitivizma na nemačkom tlu)“, a i uticaj Fehnera, koji je smatrao da se uopšte ne može dati definicija objektivne suštine lepoga.

Svestrano obrazovah, kađar da se snađe u svim oblastima nauke, i znanja, prvoklasan lingvist, odličan poznavalac ruske i svetske literature, pisac u čijoj je aktivnosti veoma istaknuto mesto pripadalo pozorišnoj kritici, neumoran čitalac, obda:en ogromnom duhovnom radozna lošću i fenomenalnim pamćenjem,

političar i javni radnik koji je Uu-

viđao svu promašonost krutih šema, diktata i propisa u domenu stvara– laštva, Lunačarski je plodno i široko primenio svoju darovitost i e ruđiciju. U oblasti kritike, književne i pozorišne, ova primena bila je naročito uspešna, zahvaljujući nastojanju Lunačarskog da umetnič-

NA PRAMCU

Voleo je noć svoju.

u kojoj se valovi ispod prozora razbijaju. Izgleda da je mnoge stvari pomešao: ·

krvotok, oblake, nesigurni šumor jedne

beogradske ulice,

jedne određene, jedne suviše poznate uljce. Mali siromašni profesor na obalama mraka izbrisao je redom sve koordinate sa globusa,

„Ostala je noć,

penušava plovidba u magli, da je život ipak nešto drugo, da je život više nego list, ;

da je čovek više nego

Otvara oči i sluti: ništa se neće desit:...

„.. nijedno žalo nikada neće videti,

i Momar noćneg detinjstva, zvezđa ugašena, i poslednja rupa na svirali.

čekanje.

• ı

Sve je samo poluprazna soba, . police s knjigama ćute:

sve je samo on.

Ako sutra bude kazivao o snegu Kilimandžara,

o koralima Arafurskog Mora

veoma umorno, veoma kostobolno,

gotovo ravnodušno,

druga će bića čuvati njegov skriveni osmeh,

druga

će bića nazret: dah pustolovine, kao ptice mladosti koja ne umire,

kao april koji se ne rastura. On će stajati sasvim sitan,

uporno beznađežan,

misliće krišom na poslednje tajanstveno ostrvo

koje još čeka

siromašnog profesora geografije. Limeni sanđuk u prolećnom smiraju ~ : i preko lica povučen mastiljavom olovkom ekvator.

Iskočilo je njegovo srce

i

što u razredu putuje Velikim Okeanom, izišlo je iz tela, napustilo ulicu, otumaralo iz građa. Reklo zbogom sugrađanima, mornaru, svirali i mapama.

Manje nego list, manje nego čekanje.

A sad je opet noć.

I on nikada nije bio profesor.

Slobođan GALOCAŽA

naročito one

ko shvatanje proanalizira što temeljitije, ne ispuštajući iz vida nijedan njegov iole važan aspekt. Lunačarski nije uprožćavao stvari u Šmislu svođenja svojih opaski i zaključaka na neke. namerno pojednostavljene, ali time i sadržinski osiromašene sudove, niti je prilazio složenim, kompleksnim, „„višeglasnim“ pojavama kao materijalu za izvlačenje samo ovog ili onog činioca, dok bi sve drugo ostalo u senci,

Narodnog komesarijata za prosvetu) prema književnom stvaralaštvu, Ustvari, delatnost Majakovskog i Ostalih futurista, odnosno niz napada na tu delatnost, nos'užilo je Lunačarskom kao povod da napiše i OVO: ;

„Izjavio sam više desetina puta đa Komesarijat ga prosvetu mora biti nepristrasan u svome odnosu prema raznim ispoljavanjima umetničkog života. Što se tiče pitanja

neprotumačeno čitaocu. U svojoj forme, — ukus narodnog komesara

kritičarskoj delatnosti Lunačarski

je izvrsno udruživao, štaviše stapao u celinu ocenu društvenog i idejnog smisla i značaja „razmatranih tekstova sa analizom „umetničkih odlika. Ispoljavao je pri tome duboko razumevanje osobenosti izraza, tona i leksike najrazličitijih autb»ra. . Naravno, pojedini stvaraoci bili su mu bliži nego drugi, kao i svakom kritičaru, „uostalom. ·Stvaralaštvo Maksima Gorkog proučavao je naročito pažljivo i dao niz odličnih članaka o delima ovog velikog Dpisca („Pisac i političar“, „U ogleđalu Gorkog“, „Svetski pisac“, „Gorki-umetnik“, „Samgin“, „predgovor uz izdanje sabranih dela itd.). Pođvlačeći revolucionarnu, proletersku usmerenost. pisca „Matere“ i „Života Klima Samgina“, kritičar naglašava da je ona — na umetničkom planu — značajna (i to u svetskim razmerama) zato što iza nje stoji veliki, snažni talenat, sposoban da dubokim zahvatima iz sumorne, zle, nečovečne realnosti opredeli čitalačke mase za drukčiju stvarnost, zrač niju i humaniju. Krećući se kroz opus Gorkog, Lunačarski se najđuže zadržao pred romanom „Život Klima Samgina“ i dao briljantnu, do danas neprevaziđenu analizu ovog poslednjeg, neđovršenog dela slavnog pisca.

Veoma &su interesantni i članci Lunačarskog o Majakovskom, iako oni po svom opštem značaju i dubini zahvata ne mogu izdržati poređenje s izvrsnim člancima o Gorkom. Uostalom, i sama uloga Lu-, načarskog u odnosu na ličnost i stvaranje velikog pesnika umnogome se razlikovala od one u odnosu na opus Gorkog, kojem je Anatolij Vasiljevič prištupao isključivo kao kritičar, suđija u pitanjima idejne, tematske i umetničke vrednosti dela, O Majakovskom, međutim, Lunačarski je često mo„Trag da govori ne samo u svojstvu kritičara, već i kao rukovodilac književnog, umetničkog i prosvetnog života ogromne zemlje, pred koju je Oktobarska revolucija bila postavila mnoštvo veoma krupnih problema i iz tog područja. Anatolij Vašiljevič, koji je dvanaest godina, počev ođ Oktobra, bio narodni komesar za prosvetu, više puta je imao prilike (naročito u prvim godinama) đa „konstatuje mnogobrojna ispoljavanja nezađovoljstva povođom aktivnosti futurista, a u prvom ređu Majakovskog.

Pronicljivi Lunačarski uočio je neodrživost takve ocene i, što je glavno, ošetio je posle Oktobarske revolucije džinovske · potencijalne mogućnosti Majakovskog. Ubeđljivo svedočanstvo o tome pruža članak „Kašika protivotrova“ — prvi članak Anatolija Vasiljeviča o Majakovskom, objavljen krajem 1918 godine. Iako ne sadrži šire razmatranje stvaralaštva autora poema „Oblak u pantalonama“ i „Rat i svet“, taj članak je izvanredno karakterist:čam kao dokumenat o DOgledima Timaž*arskog u.pitanjima odnosa vlasti (u ovom slučaju -—

A. V. LUNAČARSKI

i svih pretstavnika vlasti ne mora

da se uzima u obzir. Treba omogućiti slobodan ražvoj svim umetnicima — pojedincima i grupama. Ne dopuštati jeđnom pravcu da, naoružan bilo itrađicionalnom slavom, bilo pomodnim uspehom, potiskuje drugi“.

„isuviše često viđeli smo u istoriji čovečanstva kako je zahuktala mođa isticala novotariju, koja je težila da staro pretvori Što pre u ruševinu — i kako je posle toga naredno pokolenje plakalo nađ ruševinama lepote, nehajno prolazeći pored dojučerašnjih „malih careva kratkotrajnog uspeha. Isto tako, isuviše često viđeli smo i obrnuto — kako je poneki Kašćei Besmrtni u umetnosti zagorčavao tuđe živote 1, zaklonivši sunce od mlađe biljke, izazivao njenu propast i samim tim deformisao tok razvoja ljudskog duha“.

Slobođnom, revolucionarnom, stva ralačkom razvoju duha, svih pravih umetničkih vrednosti, u različitim oblicima i na raznim putevima traganja za lepotom i što obuhvatnijim izrazom bila je usmerena najvećim delom aktivnost Lunačarskog — književnog i pozorišnog kritičara. U njegovoj težnji da veoma ši roko obuhvati i prihvati literarna i umetnička ostvarenja (od Majakovskog do Serafimoviča, od realizma hudožestvenika i nešto drukčijeg, katkad romantično obojenog realističkog stila moskovskog Malog teatra do smelih pozorišnih eksperimenata Vsevoloda Majerholda sa „Šumom“ Ostrovskog, i Gogoljevim „Revizorom“) nije bilo ni trun= 'ke eklektizma, nedovoljne principijelnosti ili nesigurnosti kriterija. Vršeći svestranu analizu književne i scenske materije, raščlanjavajući i mereći sve elemente „za“ i „protiv“, Lunačarski je umeo da čitaoca suoči upravo sa najvažnijim, najtrajnijim, najđubljim činiocima umetničke lepote i krupnih sadržaja. Samo kao proučavalac dramske umetnosti i pozorišni kritičar, veoma Živo zainteresovan i za zapadnoevropske scene, Lunačarski je objavio oko hiljadu članaka. Njegove drame, pa i one najzapaženije „Kraljev berberin“, „Toma Kampanela“,. „Oliver Kromvel“, „Paust i grad“, „Oslobođeni Don Kihot“, naišle su na prilično suprotne ocene, koje su oscilirale između isticanja njihove misaonosti i ozbilj nosti autorovih. zahvata na jednoj strani — i odhične negacije na dru=> goj. „Tokom dvađesetih godina u Sovjetskom, Savezu bilo je prilično rasprostranjeno mišljenje da su to tvorepine pisca koji, poseđujući veoma razvijen smisao za ocenjivanje tuđih komađa, nema dovoljno dramaturške invencije, one koja je kađra da udahne tekstu scensku živost i emotivnost. U svakom slučaju, najbolja scenska dela Lunačarskoq napisana su na višem nivoQu „drama za čitanie!.,

Milan ZARIČ

7