Književne novine

KRITIKA

alo je pevao Oiei

Ivan V. Lalić: »Velika vrata mora«, Nolit, 1958

Ovđe poezija počinje temom otuđenja, velikim drhtajem pesnikovog bića koji izranja iz sopstvenog podvajanja: glas koji se iselio iz pesnika otuđio mu je najdražu suštinu. Poezija je otuđivanje, ona se postavlja između pesnika i jave prepuštajući ga onom delu njegovog obezličenog sebe kome preostaje samo uzaludan napor da vrati sebi svoju otuđenu suštinu. Ali sve što iz nas nečujno isplovi nastanjuje se u zelenom prostoru životne punoće koja nas ispija bez ikakve mogućnosti da se ođupremo. Život se otima, možda i zato što sama otsutnost, ono podvajanje unutar sebe koje nam raspršuje jedinstvo svesti, stvara onaj intimitet među stvarima koji čini dalje prisustvo izlišnim i nepotrebnim, svođeći ga na puki znak, goli odjek jedne egzistencijalne suštine u koju je nemoguće zakoračiti.

Postoji trajni nesporazum između stvari i čoveka, koji je u podređenom položaju pokradenog bića. Izvuku mu sopstveni identitet, prigrle ga u svoje zelene vrtove, a njega ostave po strani, kao ispražnjenu ljušturu stvrdnutu na pragu gOle prisutnosti. To je nemogućnost da se aktivno sudeluje u jezgru bivstvovanja, osuđenost da se tamnuje ma površini stvari. Osuđen si da buđeš posmatrač, podarena ti je nemoć da raspreteš gnoseološku tajnu živih bića koja su se za tebe ograđila neprobojnom tvrdinom ćutanja. Prednost okolnog _sveta je u tome što ničim ne može da se spreči njegovo prodiranje u čoveka, u svest. Svest je najslabije mesto čovekovo, bespomoćni izđajnik, Širom otvorena vrata kroz koja nadire bujica stranih tela sposobnih da se prolaženjem kroz našu svest obogate u dvostruko trajanje, da steknu dvostruku životnu postojanost. Taj spoljni svet može da uđe u nas kadgod hoće, opseđa nam svest kao sopstvenu prćiju, pohađa mas u snu i muči svojom umnože=nošću koja nas još više čini zavisnim od njegovog pružanja.

Granice našeg ćutanja omeđene su predmetima spoljnjeg sveta. Ne-

ma slobodnog „prelaženja u oba pravca, ravnoteža i reciprocitet pro diranja ne postoji: pradmeti u nas ulaze, makar i na „pukotinu sna”, a mi u njih ne možemo, jer

„„..jablan počinje tamo

Gđe svršava moje ćutanje. Sve je uzalud,

MiEeav «... povlačim se natraške.

aevegiapaı Jablan

Ostaje i svetluca kao nož na vetru,

Nož u ranjavom snu onih koji se

povlače.” Čovek se odbija o neprobojnu tvrdinu stvari i vraća opet sebi.

Prodor u tuđa tela obogatio bi ili bar povratio otuđeni deo, umnožio ostatke žaiosne podvojenosti u sebi. Tvrdina stvari natkriljuje se nad njim, zasvođuje u sive hodnike u kojima odjekuju koraci sopstvene razbijenosti. Zato natrag U travne prostore, otkrivene i strujhne, vetro vite, u kojima odđmorišta šuštavih kiša pripremaju spavaču san O sebi, provučen kroz vlati trave đa ga vrate bogatijim nego što je bio. Tu je iluzija u stanju da te spase od svedočenja razbijen;h ogledala.

Ne jednom se pesnik oslonio na prirodu, na njena elementarna stanja koja mu podastiru uvek spremna utočišta, ali iz nje je i iznikla velika nerešiva zagonetka mora, ljubičastog i ravnođušnog mora, tog uravnotežitelja svih suprotnosti, stihijnog zavičaja sklada i nežno= sti, čije talasanje donosi neprekidni povratak, ogleđanje u svom prepoznavanju. Ono je i zatalasana dobrota i odsev opakog neba koje bi da ga zamuti, da mu otme ljubav što lebdi na njegovim usnama, iako mu je ono oslonac, stopalo neba, gusto plavilo u nežnim sobama ljudskog vida...

„Pomozite mi da otvorim velika vrata mora Iza kojih možđa spava nestvarna legija Naših dvojnika, naoružanih jačim snom. Nema pečata na nevidljivim i vratima mora Koja napipavam slepim prstima pesme, Pun zvuka mora kao poludelo zvono.”

Čovek je izložen stalnom glođanju od strane svoje okoline, trenju koje ga lišava unutrašnje srži. Njima se pridružuju razne napasti i iskušenja, usled čega se za nJega stalno postavlja pitanje ostanka u životu kao slobodnog i hrabrog izbora u prokletom crnilu koje se nadnelo nađ život. Alternativa tom izboru nije smrt kao prirodni fenomen, zato ona i ne plaši. ne sugerira strah nego poštovanje; ima nekog svečanog skoro ritualnog ritma u ođricanju pred zagonetkom smrti, koja je s one strane radoznalosti ,u „stečenoj moći „da se sve prećuti”. Zemlja je ništa drugo do

KNIIŽEVNE NOVINE

čovekovo ·

velika neprekidna mrtvačnica iz koje se pravo ulazi u život, prirodno, ritmom same stvarnosti, samog paralelizma smrt——život, samim parađoksom njihovog prostornog susedstva (na travi živi, ispod trave mrtvi).

U kulturnu i umetničko-istorisku koncepciju našeg umetničkog i kulturnog nasleđa ovaj pesnik unosi sasvim nove elemente jednog: modernog psihološkog i filosofskog odnosa prema stvarima. To nije trađicionalna deskripcija, fabula ili anegdota, već psihološka i filosofska definicija jednog prostora, prostora svesti i psihe. Ta freska na zidu jednog Kulturnog i životnog intenziteta, koja označava jedan po četak, jedno sagledđanje i modulivanje vremena i prostora, uplela se sama u njihov udes, materijalno u njega zakoračila, razrasla se opsesija u stvarnu podlogu, u čvrsti zid, beđem opstanka, ideja jednog sveta utkala se u kamen i opeku

IVAN V. LALIĆ

kao spojna sila odnosa u prostoru, kao materijalizovana ravnoteža van koje se sve što je materija osipa, i raspada u ništa, jer je samo elemenat pomerenog, narušenog smisla: to je tiho materijalno pupljenje stvari oko središta: njihovog spolja samo najavljenog smisla, pravlačenje smisla materijalnom ijušturom postojanja.

Pesnikov patriotizam građen je i na dimenziji kulturno-istoriske samosvesti. On je umeo da otpornost,

postojanost i neizbrisivost Beogra-

da izrazi samim ritmom slika postojanosti, u čijem „materijalnom

sastavu učestvuju elementi istori-

ski udruženi u njegov egzistencijal– ni otpor, ono što je·raspoznavajući element njegovog istoriskog ı geografskog identiteta.

Sonetni venac, kao emotivno i postsko središte ove zbirke, donosi, u kontrsstu klasične sonetske forme i moderne senzibilne uzdrhtalosti, sa izvanrednim tehničkim virtuozitetom, nov lirski kvalitet, slike i dramsku napetost, u kojoj potencijalno prebiva sav nemir savremenog čoveka:

„Jer krv nam čeka, nenaoružana

Ko čisto nebo, a rađa se bitka.

Ti čuješ drhtaj. Iza lukobrana

Mreška se vođa, puna zvezda, plitka.”

Ima neke neoklasičarske. punoće i odmerenosti u vajanju ovih figura i metafora. One su smele i britke, munjevito jasne, vanredno plastične, uvek pobuđuju osećanje punoća ; likovne zaokruženosti, pro storne samozasićenosti, tačno opervažene (i kad tematski donosi rastočavanje) bilo jasno izvajanom linijom pružanja bilo odbojnošću površina ili završenom „muodulacijom, usled čega nema podozrevanja i zbunjenosti pred potencijalom asocijativnih „pružanja · značenja. Sugestivnost ovih metafora dd, se objasniti tom izvanrednom figurativnom skoncentrisanošću u samom predmetu, koji iz sebe zrači punoćom čulnog rascvetavanja čak i onda kađ joj je kao dopuna potrebna 'druga površina. Ta samozasićenost likovnim efektom tolika je da katkad skoro potire metaforu u funkciji njene osnovne definicije: u naegaciji prisustva poređenog objekta; strujanje između poređenog predmeta i onoga sa čim se poredi obezbeđeno je skoro u oba pravca. Zato i nema potrebe da se sa metaforom ide do kraja, ona nikad ne

kiđa stvarnost u bičeve zamršenog smisla, ađekvatnost je uvek Kristalno uočljiva, retko ili možda nikađ iracionalno simetrična. To je i suzilo gnoseološko značenje metafore, te je ona prvenstveno odbojna na čulnu igru zvuka, boja i linija u kojoj se senzacija prelama sva izrešetana dođirom sa stvarima.

Zoran GLUŠČEVIĆ

PRIPOUEFTRF FRIHR KOŠ

Aktivna i odmerena pulsa, vedra i osećajna, Košova proza dobila je vlastiti akcenat. Istima, ona nije avangarđistička: evokacija, viđena u kompleksu sadržaja i izraza, negativna je, orijentisana unazad; ali, ona ima svoj ugao posmatranja, svojstven način skiciranja, svoj specijalan signal za razumevanje životnih i ljudskih odnosa. Ona, dalje, ne nameće probleme, izbegava suočavanje sa bilansom modernog stila, nije preplavljena psihopoetskim simbiozama, — jednom rečju nije forsirana ukusom, ni opterećena apetitima mode, ali ako bih dođao: monotonija, jednobojnost..., plašim se da bih time zatvorio oči pred nekim kompromisima, koje ona čuva u sebi, i koji na prvi pogled nisu vidljivi. Ti se kompromisi vide, pre.svega, u proceni svesne i umesne elaboracije materije, te umetničkog eksponovanja sadržaja, van prostog favorizovanja prirode i ljudi, arhivski uveđenih u istoriju slučajeva.

Košova jronija obogaćena je jedsatiru, mađa je ironija često sredstvo, ne đa nasmeje, nego da koncizno i jasno nagovesti uzaludnost, neizvesnost ljudskog života (ne bitisanja!), ljudi koji su zagazili, zaglavili, životno izgubljenih perspektiva, suprotstavljenih revoluciji, u smetlištu okupatora i prirepih vojski. Košova ironija obogaćena je jednom lamentacijom, koja kao bumerang vuče natrag: „sledećeg časa” ličnost neće znati šta bi. bila sle-

»Kao vuci«, Nolit, 1958

a.

dećeg časa. Na momente je to interesovanje za čoveka toliko jako, da od jačine postaje sumnjivo, ne što pisac nije iskreno transponovan u njemu, nego što smo malo navikli da u, naoko surovom ratnom ambijentu, podnosimo i tuđe sudbine (Talijan u selu Borju); ne možemo se zakleti da, u svakom čoveku vidimo čoveka, jer: se . sve ukleto pretvara u puščanu cev, pucanj i krivi ustaški mač, te nas himere ne ostavljaju ni jednog časa: pre smo spremni da vidimo ne — pnijatelja nego neprijatelja: „... a u svakog čoveka... metak spreman u cevi...” Pisac ne zatvara oči: „Na samrtnom času prkosni vojnik vraća se sebi i postaje samo jadan umirući čovek, napušten na bojištu...” Hoćemo li tom do juče Talijanu, okupatoru i trećerazrednom čoveku (dakle čoveku) koji gubi život, i zajedno sa njim i poverenje u svet koga ostavlja, pružiti malo dobrote i istine, što se ukrstila i splela, te prerasta čas u surovost čas u patetiku, gotovo „pokršten”, umire onaj Talijan, i to lakom smrću: ako nije moglo biti spašeno telo, spašena je duša. To je melodramski završetak, koji ume da preraste u ironiju, 'sarkazam. i paradoks.

Ako bih hteo u nekoliko reči da zaokružim prikaz ovih priča, onda bih rekao da je to kompaktan izbor: sličan po sadržaju, istovetan po kompoziciji i korišćenoj simplificiranoj jezičnoj poenti — iscrpljuje isti teren, ilustruje „jedno

RADOST U ZATOČENJ

Joža Horvat: „Ni san ni java«, Naprijed, 1958

Roman Jože Horvata amgažovao je Ivana Tintora da nekoliko dana bude lovac u idiličnim pejzažima jedne naše prašume koja je umalom zemlja Arkadija. Roman je time dobio okvir praiskonske idile, staroslovenske bezbrižnosti u znaku boga Dajboga, Ivam Tintor je imao i izgubio lijepu Helen. Roman je time dobio prizvuke tuge koja je i ovdje i uvijek potekst radost: Sučeljene jedna prema drugoj u aktivnom odnosu komponenata romama, ove dvije premise daju zaključak o zanimljivoj, filozofskoj podlozi Horvatova djela, „podlozi koja se, iako svjesna intencija pisca, sama od sebe, i mimo piščeva znanja, uznijela kao misaona traverza građevine.

Da bi dimenzije bile umnožene, Horvat je uzeo poslijeratno vrijeme (drugo poslijeratno), ali je 1zbjegao sociološke i ekonomske aspekte vremena i geografske boje prostora. Međutim, poslijeratna tišina, produbljena izmišljenom i veoma ubjeđijivo opisanom šumom u kojoj jeleni preljube čine i kuršume pod plećke dobijaju, osjenćena je ratnim sjećanjima Ivana Tintora. Smjenjivanje idiličnih pejzaža

šume i ratnih vatrovitih Krokija čini knjigu zanimljivom, a njenu tezu o rađosti koja je zatočenik tuge — uočljivijom. U jednom višem kontrapunktu, tišina je grlata opomena na rat, a rat tiho sanjanje tišme i mira.

Ipak, i pored svega ovoga, romam Jože: Horvata radije ide u fijoku

— 'zanimljivih romana. Jer — Ivan ·

Tintor ne bi bio dovoljno interesantan ni sjećanjem na rat ni sjećanjem na svoju Helen, ni tihom, poetskom i ljudskom željom da ulovi jelena svoga života, Bilo bi to isuviše vazdušasto i nadoblačno. Stoga će on, upućen piščevom rukom, potražiti lijepu Anđu koju je jedan mali (i hitro ispričani) roman doveo u šumske neprohode i preljubne zanose. To bi bio lijek za boljke Ivana Tintora, lijek koji ublaži bol, ali ga ne ukianja, Ostaje i dalje Helen kac opsesija i Opomena — izgubljena je pa stoga lijepa i draga.

Iako zanimljiv, đonekle fabulativan, iako iz reda „zabavnih“ Kknjiga, Horvatov roman nije išao Futem zapleta, ponoćnih sačekivanja, zasjeda, čvorova i raspleta, Giayna fabula je u traženju jelena, tih

Zivot sagledan iznutra

Florika Štefan: »Zatvorene u svet«, Likos, 1958

Ako je životu dato da rastura, poeziji je dato da tonskom slikom poveže više spratova u našem unutarnjem biću, Pesnik je posrednik između ova dva fenomena i na njemu ostaje da naslagu lirske mase što više sublimiše, da je podveđe pod ekstazne činove maštovnog sveta.

Evo, jedna pesnikinja, umočena celim bićem u osobenost životnog građiva, pronalazi način da život sagledava. iznutra, đa iz njega izvuče onu liniju psihološkog uzbuđenja koja u svojoj harmoniskoj osnovi odmerava pravi oblik fantazmagoričnih stanja i raspoloženja. Ako se život sastoji od postojanih iskustava, onda izgledamo sabijeni u vlastitu kožu, onda smo okovani raznim uspomenama koje nas u koraku prate. Ustvari, iskustvo dolazi posle uspomena i mi, hteli to ili ne, postajemo njihovi iskreni pođanici, I Štefanova se „hrani” uspomenama, nalazeći u njima živo tematsko utočište. Otuda ovđe ne možemo naći uštirkanog žemskog stida, već onu živu i razgranatu psihološku pokretnost vizije koja se ne kreće egzotičnom lestvicom „pravilnih” ritmova, već je njena unutrašnja struktura sva od misaono-emotivnih razuđenja, Ide se u

potragu za ženom, za njenom glađu, ide se u potragu za svojim dvojstvom koje je puno i kiša i vetrova.. Štefanova zna taj svet koji „žvaće zoru do njive”, ona i kompoziciju malog obima ume da uzdigne do čvrstog lirskog objekta. Gđe se god okrene glava — poznanstvo: banatski vašar, bunar, miris zore, uzdrhtala ljubav, nemi trotoar, bore na čelu. A iza svega toga — žene koje pesnikinja zna „kao staru česmu iza prvog ugla ulice”, Autor zbirke pesama „Zatvorene u svet” iskreno se pridaje mlađosnoj traci godina; tu su rezignantna stanja česta, mada se taj vid setnog raspoloženja iskazuje u diskretnim nijansama i tonovima. „pMPesnikinja se zamisli nad sudbinom života, uznemiri je neka đoživljena uvređa, iznenađi je rastenje „nerođene kćeri”, kojoj se mora pokloniti ljubav i uteha, Jer ako se u svojim očima ne može naći duševna pribranost, ona će naći u ćerkinim očima bar „pokoju travku sigurnosti”. To je dovoljno da se stiša krv, ali iza toga mira ı pribranosti, nastaje novi val unutarnje nepogode:

„U moru đevojaka ti si jedini talas

koji dolazi do mojih nogu ;

da me sruši

Podeljena u pet ciklusa, knjiga pesama Florike Štefan donela je sobom mnoštvo kvaliteta, a najvažniji je svakako taj što se tu život projektuje i transformiše samosvojnim umetničkim sredstvima. U centru ove poezije seta je glavno područje odakle izranjaju lirski zahvati i psihološka produbljenja. Sa time se značaj života, njegova slojevitost nije umanjila i zapostavila. Naprotiv — seta se javlja kao zona određene sume iskustva, pa prema tome i kao idealan činilac da se razviju strasno one ljudske težnje koje su u nama skrivene a koje se najadekvatnije mogu dati putem rezigniranih linija, boja, tonova, Tada lirska evokacija teme odzvanja pravim glasom!

Štefanova zna da se superiorno ponese prema lirskom „materijalu kad ulazi u mnogostruke punktove života, jer tada poetska slika dobija onaj neslućeni duševni pejzaž koji označava iskustvenu zre= limu životnih pulsacija. Kad pesnikinja kaže „Tako je dobro što smrt smenjuje ljudske glave”, onda razmera u negovanju inspiracije nije ograničena na lična i nostalgična raspoloženja, već i na jedan širi i misaoniji okvir Život-

. nog stava.

divnih i Što se duše tiče — čovjekolikih bića koja su rođena da buđu lijepa i ubijena. Tu je pisac pokazao čitav dijapazon mogućnosti u prikazivanju šume i njenih boja i zvukova, u opisivanju jelena, košuta, srna, divokoza — tih sinonimnih i poetizovanih šumskih stanovnika,. Što je daleko. važnije i ·pohvalnije, Horvat je žeđ lovca dao sa dimenzijama, sa kolebanjima, sa ljudskim intonacijama ukoliko ubijanje može imati neki svoj „ljudski“ i „poetski“ vid, Upravo su Tintorova kolebanja, kad se u sređištu „cajsova“ sočiva Ukaže jelenja slika, kolebanja u altermnativi — pucati ili pormatrati najdramatskiji čvorovi knjige. Ti trenuci su rastavljeni na poetske djelove, zastrašeni · „svakotrenutnom mogućnošću da precizna puška plane, dovršeni spuštanjem cijevi. Ako je ovaj roman dosegao poemu, onda je to posljeđica njegove osnovne i nesumnjive vrline, njegove autonomne i autohtone darovitosti, Pisan uzdržljivim poetskim stilom, protkan spontanim metaforama koje idu od opštepoznatih

poetskih sintagmi do muođernih i

Hi

PLORIKA. ŠTEFAN

Autor zbirke „Zatvorene u svet” je urbanizovani pesnik koji se stalno okreće čoveku u agoniji, čoveku koji se bratimi sa robotom, ali koji je uvek sačuvao unutarnji nemir mesa i pitomu boju glasa. Štefanova je kvalitetan pesnik. I plodan. Kvalitet ide ravnomerno sa plodnošću, Nije niža kategorija. 1 ova, Četvrta zbirka pesama, samo je dokaz da je njen autor u stalnom usponu i da donosi uvek zrela lirska iskustva : plodove,

. Žarko ĐUROVIĆ

_ __o____ LL ——

vreme i inscenira jedinstven doga~– đaj. Ilustracije se kreću u senci obračuna i mukotrpnog partizanskog života od početka pa do kraja rata, negde po visovima Orijena; Majevice, Kalinovika, dđokumentarno, neizmišljeno, kao sećanja, kao dnevnik pisca-borca, te im je snaga u vidovitosti, koja moram reći, često utrne piščevu luču. Košova je prednost zapažanje i uživljavanje u sve one peripetije koje sa sobom nosi rat, te podešavanje pejzaža, i slikanje ljudskih profila prema samoj atmosferi njegovoj. (U romanu je međutim pisac, teatralno, komično teatralno, mestimično naturalistički obradio ratni ambijent; takav nagoveštaj, čini mi se, da je dao i sa pripovetkama „Zlo selo”, „Teferidž pod Majevicom” i „Dete”, paradoksalno raščlanjenoj pripoveci, ali verovatno i najuspeb'oj u ovoj zbirci.)

Nije trebalo mnogo pa da, jednim 7„amišljenijim „povezivanjem. ovaj izbor pripovedaka dobije sklad, celinu, dimenzije romana. To je sigurno zasluga narativne sposobnosti Košove, koji je pre. svega pripovedač. Ove pripovetke ne prelaze izborom (i literarno obrađenim sadržajem) okvire spontanog i iskrenog interesa za revalvaciju čoveka ubedljivim i humanim saosećanjem. Urađeno je to po uputu vlastitog recepta, te ublažava onaj reporterski manir, faktografsku orijentaciju i „ratni raport” u kazivanju. Božo VUKADINOVIČ ·

TUGE

osmišljenih spregova riječi, roman impresionira | jednom, literarnom otmjenošću koja je nastala izbjegavanjem rizika koji nose sobom inovacije i jevtine sigurnosti koju nude prva stilska rješenja.

Izvjesna pitanja koja roman pokreće, mogu mu biti ujedno.i Op=· tužba i alibi. Zašto je Horvat, uzevši poslijeratno razdoblje, izbje- · gao probleme i rezultate, sumnje i vjere, zašto se prošetao jednom šumom, jednom skoro bukoličnom zemljom pastoralnih tišina? I da ii je to uopšte neko izbjegavanje, ii stvama potreba da ovog puta piše cvako i o ovome, a drugi put.. Začudo je u svakom slučaju da skoro ni jedan detalj, makar kao varnica, nije u“kočio u predjele ovog romana sa strane onoga što se zove jedna stvarnost u okviru koje (pokraj koje) se zbiva radnja djela, Možđa se Horvat može braniti od ovog prigovora činjenicom da u njegovom romanu postoje i izvjesni Nijemci, naši gosti po liniji turizma, koji u Ivanu Tintoru izazivaju sasvim umjesno i — opravdano — sjećanje na rat i na tamošnje, ratne Nijemce, pa zbog toga odbija (mirnodopsku) naredbu đa im bude vodič kroz bespuća lovišta. Ali ipak, i još jednom — ništa više od savremenosti. Možda bi najbolje bilo ako bi čitaoci, nesumnjivo zadovoljni ovim romanom, prećutno, svaki za sebe, obavezali Jožu Horvata na jedam roman koji bi bio okrenut ljudima i motivima jednog našeg intenzivnijeg vremena, nego što je šumski mir, i jednog realnijeg prostora nego Što je lovilišni žuti ćilim od' opala lišća.

Jer — čitaoci vole i pozdravljaju. „Ingeborge“, ali se ne odriču želje da susretnu i — „Uzorane ledine“.

Božo BULATOVIĆ

Dani

Brodovi od svjetlosti pristaju uz naše žalo.

Natovaren; doživljajima . isplove u prošlost. I samo olupine im ponekad talas sjećanja u nama iznese. Brodovi od svjetlosti odnose pomalo od nas. Ispraćamo jednog \

a drugi je već tu. Slobodan POPOVIĆ

3