Književne novine

· pređuzeće

Andre Žad:

. Uz naslov Židovih „Plodova” jednom izdavačkom katalogu „nedvosmisleno je naglašeno: „Knjiga O radosti” Čak i pored okolnosti da ne priđajemo neku naročitu važnost šematičnoj definiciji jedne knjige u izdavačkom katalogu postavimo sebi pitanje posle čitanja „Plođova”: „Da li je OvO zaista knjiga o radosti?” Pored OVOg pitanja — nameću se i analogije, naravno... Muzikolozi kažu da je Betovenova „Pastoralna” od radosti satkana. Da, od rađosti, ali od one rađosti koja dolazi, kao radost, tek posle jednog mukotrpnog oslobođenja od tuge i smutnji; to je ona radost koja dolazi kao posledica toga da se čovek izdvojio od „otuđenja” koja je intenzivno, sagorevajući osetio. „Pastoralna” je raščišćavanje sa prošlošću, i jedna prometejska rađost zbog wuspelog bega u prirodu; to su i „Plodovi” Andre Žida. Dobro je znan Židov »tpor literaturi, i dobro su mana njegova kolebanja i njegove sumnje. Ti otpori bili su, naravno, MSlovi i počeci svih bežanja Andre Žida: danas je bespriz;vno jasno da Žid nikada nije mogao bez prošlosti, i bio, upravo zato, uvek protiv njenih obrisa. Oslobođenje, no lično, intimno, koje bih nazvao jednim ponovnim rođenjem, — eto to su „Plodovi” koje čitalac n;kako ne treba da pokušava da podvede pod neku Klasifikaciju kao što je: Foman, pripovetka, duža mnmovela, dnevnik, pesma, esej, putopis. U „Plođovima” — svi ovi žanrovi veoma vidno su zastupljeni, i zato pokušaji učinjeni u pravcu klasif;kovanja ostaće bezuspešni, makoliko bili iskreni. Žid je „Plodovima” dao osobenosti pesme, romana, esefa, putopisa, dnevnika. Najzad, zar se ne sećamo toga da je sam Žid bio vrlo jasan kada je naznačio da je sa „Kovačima lažnog novca” dao jedini svoj roman. Pisac je, dakle, insistirao na intimnosti svojih dela, uvek tražeći za njih odradbe kao: dnevnik, povest, i, vrlo često, povest koju je njemu, navodno, neko poverio, ispričao, zamolivši ga da je objavi, đakle, u izvesnom smislu, samo stilizuje. Setimo se uvoda u „Školu za žene” ili u „Ženevjevu”... Žiđ je, nesumnjivo, veoma intenPivno postavljao sebe u centar svih

- YBvojih svetova. On je znao da mu „ je nemoguće da izbegne lične ispo-

Vvasti i znao je da je ova hemoć, ustvari, svudprisutna; nije li to jedan od razloga i uslova njegove težnje da sebe, kao pisca, pred č;itaocem depersonalizuje, ako me stvarno, bar prividno? Znakova ovih dilema, znamenova ovih sumnji, ni-

su pošteđeni ni „Plodovi”. To je baš ono židovsko, lično, intimno. Ako se mi, čitaoci, čitajući ovu

knjigu delimo na Menalka i Natanaela, — ·bilo bi, možda, „sasvim

· uputno znati da je sam pisac bio i

Menalk i Natanael. Da li se rad: samo o radosti u jednom nižerazumskom značenju? Ne, izvesno ne; jer, ako smo se već odrekl; kla sifikovanja „Plodova” po žanrovima književnog stvaranja, (a ovo ođricanje nije bilo moguće zaobići) nećemo se odreći toga da „Plodove” shvatimo kao jednu od najintimnijih Židovih knjiga, baš zato Što ona nimalo i n; jednim svojim delom nije literarno delo programatskog karaktera; opet, analogija: ako su Vagnerove opere i simfoniske poeme RHiharda Štrausa bile programska dela, — onda su, od njih, ma pr., Debisijevi prelidi mnogo manje programska dela, naravno, više intime stvorene po diktatu jednog ličnog uverenja da muzika nije uvek muzika ako je estradi namenjena i da ova namena nije i glavni uslov muzike. Kome su, pitamo se, „Plodovi” namenjeni? Izqleđa da je ovo glavno pitanje koje nam se nameće, možda i sa razloga naše potrebe za sitnorezonerskim dedukcijama... „Plođoavi”, izričito, nikome nisu namenjeni, i,

naravno zaio, svima su dati. Svima, pre svega onima koji mogu da prate emocionalnu „orkestraciju ove proze, ove poezije, njenu istinitost i njenu mudrost. što svuđa prođire, prođire u nas same. I ta je Židova mudrost u „Plođovima” sadržana u radosti, koja je razlog mudrost! i njen uslov, baš kao i u slučaju B:tovenove „Pastoralne”, zar ne? Radi se, naime, o jednom emocionalnom zaoštravanju doživljaja sveta. Rađi se o Židovom gotovo potpuno simbolističkom (setimo se Malarmeovih tišina i Valerija, naravno) traganju za vidovima potenciranja doživljaja života. Ne sumnjamo, čitajući „Plođove”, da reč: rascvetala, ovde nije slučajno kazana: „Moja su se osećanja „rascvetala kao neka religija. Možeš li to da shvatiš: svaki je osećaj beskrajno prisutan”. Žid zna i jednu bolnu, jednu pravu i neprikosnoveno jasnu cenu za vrednost: „A ako je naša duša nešto vređela, to je zato što je vatrenije gorela nego neke druge.” Traganje za izuzetnošću, nije li i ono, ustvari, traganje za

|| KNJIGA | RADOSTI?

„Plodovi— „Novi plodovi“; „Svjetlost“, Sarajevo, 1958

potenciranjem života? Mislim da je nepotrebno to dokazivati, i sam Zid, uostalom, na ova pitanja veoma jasno odgovara: „Svaki duh me je privlačio samo onim čime se izdvajao od ostalih" Da li je to otpor trivijalnosti svakiđašnjice? Da, svakako i to; ali Žid zna značenje subjektivnog u tome kako i koliko mi gledamo na život oko sebe, pa i na ova pitanja jasno odgovara: „Neka važnost buđe u tvom ledu, a ne u stvari koju gledaš.” Ili: „Sva vatra mi je bila ljubavno trošenje, jedno divno trošenje.” Ako su „Plodovi” knjiga o radosti—-, F onda treba znati da je radost, u ovom slučaju naročito, u celini, u slučaju Žida, radost prognanika iz običnih sivih, dnevnoanonimnih zadovoljstava, prognanika w više recione radovanja: Mikrokosmos ove ž8Hnađosti uslov je i toga da je shvatimo kao obeležje čitavog niza Žiđovih malih svetova i dilema iz kojih se tka njegov, specifično njegov, Židov svet. I ta galska, galantna, mirna i mudra rađost, zbog samoeman–

-

ANDRE ŽID

cipacije od života bez uzbudenja — kao da ja svudprisutna u ovoj knjizi; motto „Plođova” može da se izrazi ovim rečima upućenim Natanaelu: „Natanael, ja ću te učiti žaru. Patetičnom životu, Natanaele, radije nego miru. Ne želim drugog odmora osim sna smrti. Plašim se da bi me sve želje, sva energija koju nisam zadđo-

voljio tokom mog života, mogle preživeti i mučiti. I shvatiti da su „Plodovi poziv

pisca, tačnije, njegova poruka da se živi intenzivno, da se me bi otišlo u mrak večni „otvorenih” očiju — to znači razumeti ovu knjigu radosti, ipak je nazovimo tako, to znači shvatiti jedan vid žŽidovog oslobođenja, oslobođenja i bekstva od sebe, od prošlosti od koje je nemoguće pobeći, makar se i radosti bekstva osetile kao radosti čiji su razlozi nesumnjiv:, postojeći, i na dohvat ruke...

Vrlo uspeo prevod ostvarila je Ivanka Marković. Branko PERIĆ

pi ___ II 4

CONSTANTIN BRANCUSI

(Povodom knjige C. Giedion-\Veicker*)

„GCitavog sam života bio zaokupljen lijetom“* — glasi jedna poznata „Brancusijeva izreka. God. 1941/45 on je izdjelao jedno od svojih najimpresivnijih djela: jednu kornjaču, kako u strahovitom naporu izvlači vrat nekuda naprijed i propinje se iz svoje teške mase; a godinu dana kasnije on je tu ideju varirao u mramoru i nazvao je „Kornjača što leti“, Ali živa stvar pretvorila se u mrtvu (kao đa je umjetnik i nehotice prešao neke granice, koje su mu bile dane): ova kornjača ne leti, a zoomorfna aluzija je nestala.

Constantin Brancusi vajao je, doduše, kroz cio život svoje ptice, od „Maiastre“ do „Ptice“, koju je kao vitku silhuetu varirao u mmoštvu primjeraka, Ali on nije kipar lijeta i letenja, koji bi težio visinama i nekom simboličnom oslobođenju.

On je kipar elementarnih oblika ži-

vota, i u toj težnji prema prafenomenima i apsolutnoj ravnoteži organskih forma išao je sve đalje, do čistih simbola. On je „Portret gđice Pogany“ sveo na kraju do maksima] ne sinteze primjerka iz zbirke Arensberg (1951), ali ni sa svojom „najopćijom“ organskom simbolikom („Novorođenče“) nije bio zadovoljan; u „Početku svijeta“ došao je 1924. g. do čitavog ovoidealnog oblika.

Čitava ova velika drama zgušnjavanja vizije i forme, što se kroz nekoliko decenija odvijala u Impasse Ronsin u Parizu, odvija se sada pred nama· u knjizi C. Gieđion-Welcker: Tek nešto više od dvadesetak tema, često s varijacijama, koje očituju nezađrživu sintetičku težnju, i mašta, koja se grčevito prihvaća tog fanatičnog traženja biološke osnove (đa bi „Riba“ postala „riba sviju riba“), ograničena tematski i doživljajno, ne možda zbog pomanjkanja vitalnosti imaginacije, nego zbog nekog duhovnog asketizma. Ovaj se asketizam može eventualno objasniti i rano dozrelom sviješću o vlastitom pozivu u modernoj skulptorskoj evoluciji. „Mogao bih svaki dan započeti nešto novo, ali kako dovrŠiti....“ Ako drvene „drolerije“ ne uzmemo odviše ozbiljno, broj tema sužava se još više. Od „Razmetnog

9) C. Giedion-Welcker, „Constantfin Brancusi. Izd., B. Sehwabe e co., Basel Stuttgart.

sina“ iz 1914. do „Budhina duha“ iz 1957. — to je niz skulptura, kojima naći smisao izvan neke razrijeđene humorističke sfere, skoro da je memoguće. Sama autonica velike i lijepe knjige govori, kako

ovo

kod ovih Brancusijevih djela „dro- .

lerija stoji iznad demomnije“ i Kaelco se „vic i vizija“ uvijek u novim tvorevinama i vezama javljaju. No demonije kod .Brancusija nema, a kreativna, arhitektonska imaginacija u ovim drvenim skulpturama ograničena je nekom pučkom i veoma uskom podlogom „iz rodne Vlaške zemlje“. Izlazi li „BudBim duh“ iz tih granica? I otkuđ ta nepremostiva disparatnost teme i izraza? I tako se, po mom . mišljenju, Brancusijevo skulptorsko značenje svodi na dvadesetak tema (dok cjelokupni katalog broji 70 djela i varijanata), i ostaje ipak veliko po svojoj estetskoj vrijednosti, kao i po svojoj funkciji. I ako ova funkcija (iradiiacije i utjecaja) još nije u našoj skulptorskoj panorami sagledana ni ocjeniena, estetska vrijednost danas već ima oznaku, smisao i ilogu klasike. To je klasično razdoblje moderne skulpture, s ujednačenošću, mirom i uzvišenim zračenjem, što ga ova razdoblja obično isijavaju u svoje vrijeme i u vrijeme koje slijedi. A stilska oznaka mogla bi se zbiti u dvije riječi: organska sinteza, kad čitav niz kipara, pa i oni najveći (Lipchitz, Laurano, Moore) ne bi bili nešto kasnije svojim „biološkim“ zgušnjavanjem i aluzijama stvorili jednu veliku struju modđerne umjetnosti. Treba, dakle, definiciju proširiti. Prema kojim karakteristikama? One se već od 1909. g., sa drugom varijantom „Muze što spava“, određuju wu nevjerojatno čistom traženju apsolutno ujednačene ravnoteže linije masa, s maksimalnom ekonomičnošću sredstava, ali uvijek prema nekim osnovnim biološkim ili životnim podlogama. Zato je svaka napeta ekspreSsivnost i dinamičnost iz Brancusijeva stila unaprijed elimiirana. Brancusi ulazi u temu svojom seljačkom tvrđoglavošću, „i ide do kraja: do praoblika, koji u prostoru postoje svojom posebnom ljepotom i to svoje postojanje demon striraju u vezi s organskom podlogom, svojstvenom uvijek jednoj posebnoj animalnoj vrsti. Tako je s tim praoblicima izradio svoj bio-

ia NOVE KNJIGE

Ovih dana, u ređakciju „Književnih novina” stigle su #sleđeće knjige:

Zoran Gavrilović: „OD VOJISLAVA DO DISA”, izdavačko preduzeće „Nolit”, Beograd, 1958 godine; biblioteka. Savremena proza; strana

165; cena ? dinara. Pored kraćeg

predgovora, knjiga sađrži: pet eseja o pesnicima Vojislavu Iliću, Jovanu Dučiću, Milanu Rakiću, Simi Panduroviću i Vladislavu Petkoviću+ PDisu. iz pera poznatog kritičara ZorBna Gavrilovića,

Miloš Macura: KAO ČINILAC PRIVREDNOG RAZVOJA JUGOSLAVIJE”, izdavačko „Nolit”, Beograd, 1956

4

„STANOVNIŠTVO ·

godine; Bkomomska biblioteka, knji ga 7; strana 574; cena ?. đinara. U knjizi, koja je podeljena u 95 poglavlja, u kojima se tretiraju mnoga aktuelna pitanja našeg društvenog i ekonomskog položaja, objavljuju se i zanimljivi statistički pođaci, tabele, najvažnija literatura i grafikoni.

Prvole Popovič: „SVETLOSTI I SENKB”, izdavačko preduzeće Motice Srpske, Novi Sad, 1958 godine, strana 62, cena ? dinara. Zbirkas pesama mladog pesnika Pavla Po-

poviča podeljena je u nekoliko ciklusa: Obala, Prsti i točkovi, Čovek koji je zabrinut.

:li ta tehnika i

loški svijet, u kome se i čovjek ponekad javlja s nekim svojim Kretrijama i omakama sasvim fizičkim. Bio je to, zapravo, užasan napor moderna čovjeka da se sa svom naivnošćn vrati nekoj zaboravlienoj simbolici prethistorije. „Ja više nisam od ovoga svijeta, daleko sam od sama sebe, i nisam vezan za svoju ličnost. Ja sam već kod suštinskih stvari“.

Tako je 1910. g. nastao „Narcis“, 1912. prva ptica „Maiastra“, 1915 prva redakcija „Gospođice Pogany“, 1915. g. „Novorođenče“, 1918. g. „Princeza X“. i onda još nekoliko tema u 35. i 4. deceniju. On je godinama izgrađivao varijante, brusio ih, dotjerivao i polirao, tražeći savršenost jednom zanatskom tehnikom, koja je bila adekvatna i nužna ovom traženju. apsolutnog. Jesu .fo: dpSolUtrmo bil: naličje njeyove ipak ograničene fantazije? Je li njegov asketizam bio posljeđica njegovih ređucipmih životnih zaokupljenosti? „Pliunite na vaš razum!“ — rekao je jednom.

To je, naravno, značilo okrenuti leđa životu i potražiti neku ahistorijsku neovisnost, kojoj je i u umefmosti Branmcusi ostao dosljedan. do kraja: u prirodi svojih zooloških i zoomorfnih tema, i u klasičnoj obradi, izgrađenoj na traženju apsolutne ravnoteže između najveće ekonomičnosti i potpune samodovoljnosti. Da je takva umjetnost u biti klasična na jedan drugi i mov način (u vezi, naime, sa vizueliom i unutrašnjom simbolikom, · koja, navodno, pripada Istoku), vidljivo je već i iz otsustva svake prenapete ekspresivnosti, koja je inače ležala u zahtjevu njegovog uznemirenog vremenma. Brancusi to SVOje vrijeme nije osjećao. Njegov atelijer u dvorištu Impasse Rousin ostao je izoliran od svakidašnjice, i Carola Giedion Welcker bez potrebe pokušava tu „bjelokosnu kulu“ obraniti od slimih prigovora. (Postoje neki zadaci u atmosferi vremeha, koji trože otkačivanje od vremena samog, apsolutnu Rkoncentraciju na problem, koji može biti čisto likovne prirode iti komunicirati s mekom univerzalnom. osjetljiuošću. Tako je, možda, neko opće simbolističko nastrojenje u okvirima neodređenog panteizma omogućilo i njegovu spremnosti, da gradi hram za maharadžu od Indora, kao što je dalo izvjestan smisao njegovim zoomorfnim oblicima. U „Početku svijeta“ on je tu svoju simboliku doveo do jednostavne polirane jajolike forme, vvrafio se, dakle, od skulpture k prirođi samoj.

Ali u toku tog svog povratka on je skulpturi našeg vremena dao veliku Jekciju i impuls prama zgušnjavanju oblika i jednostavnoj Vi-

_ ziji osnovnih organskih struktura.

Ćiro Čulić: „ŽEĐ“Ć, pesme, izdanje Pođdodbora Matice hrvatske, Split, 1958 gođine; biblioteka Savremenih pisaca, knjiga 11, strana 70, cena ? dinara. Prva zbirka pesama Čire Čulića sadrži veći broj pesama i podatke o autoru.

„USTVARI!”, dvomesečni časopis za književnost i kulturu, godina i, broj 5, novembar—đecembar 1958. Časopis objavljuje veći broj pesama, proznih priloga i kritičkih članaka. Izđaje Kulturno~prosvetna zajednica i Klub studenata u šapcu. Glavni urednik Vladimir Jovičić, odnovorni urednik Drm”oslav Parmaković. Cena 100.— dinara.

Od „Muze što spava“ (1909) do „Novorođenčeta“ (1914/15), bilo mu je dovoljno samih pet godina da se nađe na posljednjoj granici, prije svih drugih, a možda je hjegova veličina uoravo u tome, šfo je ma toj granici ostao. ad ju je u nekim slučajevima prelazio, možda na liniji intelektualizma ı kombinatorike, koju nije mogao izbjeći, njegova se imaginacija naglo „ohlađiva– la, Ali kad je na toj grani znao održali ravnotežu viđenog i izvedenog, život je na čudesan način ostajao prisutan unutar nlatkih i napetih površina nieqovih diela. Grga GAMULIN

e

—-—__— _--—--—__--

KNJIŽ

|

EVNA |

| DISKOTEKA

Namera je da se iza Ovog na.

slova, možda ne tako 03 e šljeno tavi jedno jasno pitaDN Zašto kod nas niko ne izdaje gramofonske ploče sa snimljenim literamim tekstovima? "Treba priznati da su povod za ovakvo pitanje bile vesti iz inostranstva o Ve većoj popularnosti zvučnih knjiga, o šezdeset hiljada prodatih ploča sa stihovima Dilena Tomasa, Q; francuskoj L'encyclopedie Sonore (zvučna enciklopedija), u čijem Je okviru snimljena neka vrsta obimne antologije francuske lirike, od Pesme o Rolanu do savremenog pesnika Rene-Gi Kadđua, ali treba, takođe, reći da nas je jedino sigurnost u veliki značaj snimljenih tekstova za popularisanje Kknjiževnosti | književnika nagnala da iz pasivne radoznalosti i intimnog zapitkivanja pređemo na isticanje pltanja, u nadi da će se ono dokotrijati do ljudi koji će moći, pa makar u prvo vreme i nesigurno, na njega da odgovore. ;

Ova sigurnost zasniva Se i Da jednom psihološkom momentu: primanje sadržajaa putem sluha neuporedivo je nenapornije i prirodnije za čoveka od čitanja. To dokazuje prosto poređenje. između slušaoca radija i čitaoca novina. Čovek koga zanima književnost, ali ne i neka određena tema, ako je nađe u Kmjiževnoj rubrici lista. u najboljem slučaju pročitaće naslov, zaključak i potpis, ali n će zavaljen u naslonjaču, ako mu godi i zatvorenih očiju, sa dovoljno pažnje saslušati članak o istoj temi, čak i mnogo duži od novinskog.

Dakle, savremeni „Književni potrošač“ predđisponiran je da kupuje ploče sa književnim tekstovima, da obrazuje svoju književnu diskoteku. Naravno, oh će najpre kupiti ploču snimljenih stihova. Ali na drugoj strani ploče, ili na zasebnom disku, naći će najpre objašnjenje, zatim belešku, prikaz, i najzad zaokrugljeni Kritički tekst. Postepeno će biti stvorena navika po nacrtu jedne male korisne podvale. Ali, ne treba se zbog toga bojati prebacivanja, ne treba se bojati mi primedbe koja će neminovno pasti: tokovima savremene domjoviTajetske, intelektualne i hermetičke poezije ne odgovara recitovanje i ne prija čitanje naglas. Jer veoma cenimo činjenicu da u toku dosadašnje i najnovije povesti stiha istinska poezija nikad mije prestala da bude čitana glasno i učena na„pamet, jer je onaj isti Dilem, Tomas, za čije pesme rekosmo da su snimljene na šezdeset hiljada ploča, bio tvorac veoma hermetičke lirike,

Nikako se ne sme misliti da se iza prilične doze čuđenja kojim je pitanje propraćeno knvwije nerazu-

· čajeva

mevanje tehničkih i režiskih tes škoća oko snimanja tekstova ma ploče. Iskustva reditelja knjiev„ nih rađio emisija pokazuju da je put đo uspešne umetničke repro. dukcije veoma težak, Ta iskustva pokazuju da sami pisci u većini slu. a veoma loše govore svoja tekstove, jer, kako je još Kroše primetio, „pravi pesnici kada sa odluče da recituju svoje pesme, ne prate svoje recitovanje mimikom, ne dramaiiizuju ga, ne boje tonom, ne pevaju: oni govore tiho, mono, tono...“ Režija ploče može vrlo la, ko da postane žrtva pseudo-tehni, ke, koja se služi lažnim grozniča. vim zamuckivanjem, kikotanjem E đ. sličnim efektima za ispunjavanje pozadine teksta. Ona je prinudena } da se čuva pretrpanosti, naročito opasne kađ je reč o dramatizovanju teksta, jer su bezvučne margine oko snimljenog teksta još važnije od osvežavajuće beline na 1. vicama lista hartije, i zato je potrebno zauvek odbaciti bezrazlo~ | žni strah od tišine koja se tako prirodno i ozbiljno povija između reči. |

Potrebna je i velika opreznost prilikom izbora glumaca za svaki pojeđini tekst, jer ima glasova za određene tekstove i tekstova za od . ređene glasove. Ova opreznost se. udđvostručuje ako se uzme u obzir – najnoviji naučni pronalazak: mogućnost reprođukcije ljudskog gla- : sa sa najsitnijim prelivima boje ili · tona. Sam recitator moraće naročitu pažnju da posveti dikciji, šio zahteva prisno poznavanje dela i. autora o kojima je reč, posle čega se tek može pristupiti opredelji= vanju za jednu od posebnih vrsia dikcije: arhaičnu, raspevanu, nadahnutu, ritualnu, ili, klasičnu sa pravilima prozodije, cezure i „sto“ pe, ili, ekspresivnu, · romantičnu, koja na račun prozodiije uzdiže ose ćanje, zatim naučnu dikciju koja žonglira sa fonetikom „qui sonpir pour dire zćphyr“ td.

Najzad, treba odđagnati swmnnjt da ploče mogu da budu smrtni neprijatelj knjigama. Tako može Bamo u prvi mah da izgleda, ali tuđe iskustvo pokazuje da upoređo sa rastom prodaje ploča raste i broj

prodatih knjiga, jer ploče, ne treba

se zavaravati, po svojoj glavnoj svrsi jesu posrednici između čitaoca i Knjige, misionari štampane reči. Ploča će uvek biti samo otvor ma plotu, kroz koji će prolaznici moći za trenutak da provire u vit književnosti. Mnogima će one biti povod da potraže vrata tog vra knjigu. Ivan ČOLOVIĆ

ar aeesnzoeirara aaa SNP REN NT Praia,

KNJIGA (0 HEROJU

Milivoje Perović: „Hronika o Ćićku“, 1958

Milivoje Perović napisao je dokumentarnu i zanimljivu, đobru i potrebnu knjigu. Odmah treba reći da je ona dobra ne po nekim određenim ili izuzetnim umetničkim kvalitetima, već po onome o čemu govori, koje probleme tretira ili napominje, koju materiju pokušava da reši. „Hronika o Čićku“, o Ratku Pavloviću, narodnom heroju iz dva oslobodilačka rata, iz dve revolucije, vraća nas u dane koji su nedavna prošlost ali koji, ustvari za svakog od nas, 'ne pretstavljaju ono što je samo prohujalo već i ono što sačinjava mnoge trenutke sađašnjosti, ovog bivanja i ovog zbivanja, Perovićeva knjiga nas odvodi i dovodi u jedan kraj (jug Srbije) o kome se malo pisalo i malo zna. I u svojim ranijim knjigama · Milivoje Perović pisao je o narođu koji živi u tom kraju, o menapisanoj istoriji toga naroda, koji je, tokom proteklih burnih i nezaboavnih godina, uvek bio i ostao poznat i priznat po tome što je slobodu cenio kao najviši ideal ili cilj, ako se već o cilju govori.

Milivoje Perović je pokušao u ovoj knjizi da kaže, opet, neke nove istine o tom narođu i kraiu, o godinama herojskim i mučnim. teškim a već legendarnim. Najviše, Perović je pisao o ratu i revoluciji, o okupaciji i tom narodu koji je uvek hteo đa bude i bio slobodna i samosvojna pesma. A Ratko Pavlović neodvojivo je prisutan u korenima toga kraja, u revoluciji i u čoveku sa juga Srb'je., vezan za sve meizvojevane i izvojevane bitke. Pisac je, cvde, munje pisao o detinjstvu i mladosti Ratka Pavlovića, o godinama· koje je proveo u Španiji, kao vojnik revolucije, kao politiČi komeser Oficirske šlole u Mars 'nepoer — o tome postoj” samo iz'nve O -eoovn i» Šppmiie. Velika Vlahovića, Veljka Kovačevića,

,

Danila Lekića i drugih... Zanimljive su, inventivne i tople Ratkovce pesme o Španiji, objavljene u Barse= | loni 1958 godine, u knjizi „Krvi život za slobodu“.

Najbolji doo Perovićeve knjige 5u poglavlja “Od Jastrepca do Kukavice 1941—1945“ i „Period velikih borbi u Toplici“. Ti su delovi rađeni, uglavnom, po podacima iz Istoriskog arhiva CK SKS. U njima naj= više ima Ratka Pavlovića. To su oni dani kada je Ratko organizovao pokret, a kasnije i Toplički odred, čiji je bio politički komesar. To Je vreme leta i početak jeseni 1941 godine. Pisac nas upoznaje sa mnogim detaljima koji su vezani za početak i stvaranje prvih partizanskih jedinica na jugu Srbije. Međutim, pored toga što nas pregledno upoznaje sa događajima pisac nas upoznaje i sa nekim detaljima iz života Ratka Pavlovića.

Pisac je uspelo i dokumentovano pisao o 1942 i početku 1945 gqodine, o rasplamsavanju pokreta, usko vezanog za Ratka Pavlovića. Ratko Pavlović poginuo je 26 aprila 1945 godine na staroj srpsko-bugarskoj granici, kao komandant Drug Južnomoravskog partizanskog odreda. Postoje izjave očevidaca o njego-. VOJ smuti. One su, u osnovi, raznolike, ali su ispričane sa puno sugestije, osećanja i pripovedačke draži.

Pa ipak, i nedostaci: ove knjige su očigledni: smeta obilje izjava | U njima neka nasilna parolaška patetičnost. 1, citirano je mnogo tarodnih pesama o Ratku, koje je trebalo opravđati, objasniti, insp'risati se njima ili ih inspirisati,

Knjiga Milivoja Perovića svakako je dobrodošla, ako ne kao literatura a ono kao istoriski saputnik. Međutim, jug Srbije i Ratko Pavlović, posle ove knjige, još više iščekuju istoričara, i književnika napgose. Rađe VOJVODIČ

KNJIŽEVNE NOVINE

)