Književne novine
Godina X. Nova serija, br. 87
\
Nada MARINKOVIĆ
Snaga objektivnosti leži u istinitosti i mirnoći. Zašto se osećanje pravde kod naših ljudi, možda kod većine, budi tek u slučajevima kađa su lično pogođeni? Co= vek ume da bude vibrantan do uzbudljivosti, ubedljiv čak, <objektivizirajući jedno stanje iz vrho subjektivnih razloga, Odnosno, on pokušava da bude objektivan, ali se uvek u njegovo izlaganje (što bi trebalo izbeći), izlije žuč raspoloženja koje ga je i nagnalo đa se pobuni. Eto Kklizava terena i sigurnog načina da izgubi ravmotežu, odnosno da sam „padne u grešku protivu kojih vojuje. Međutim, Oo~
biektisnost, pravdoljubivost, istino-
ljublje, (nazovimo, kako hoćemo, taj glavni produkt ljudske savesti), meophodni su da bi se stvari dovele u sklad, da bi se uspostavila, me samo pojedinačna, već i opšta ravnoteža, Objektivnost je dužnost, ona je osećanje odgovornosti, malih koliko i velikih. . |
Ovo je samo razmišljanje na temu koja je u pravi čas i veoma korisno pokrenuta preko ovih stubaca, odnosno uvođ u nastavak te teme, jedan od dobronamernih pokušaja diskusije o savremenoj kritici, tom važnom regulatoru knji“ ževnog života, i još više, naše knji“ ževme, ili bolje reći, naše kulturne almosfere. Odmah treba podvući: sesvim mepristrasan pokušaj, poKkremut spontano i sa svešću o skromnom mestu sa koga se onjemu govori,
Svi dobro znamo da funkcionalmost ritike počiva u njenoj savesnosti, odnosno da je kritika moralni i intelektualni lik onoga od koga potiče. Istovremeno, svedoci
smo bezbroj olakih i površnih oce- .
na, veoma jednostranih i pristrashih, čak nehumanih. No, ipak, to nije najveće zlo. Sve krajnosti su prozirne, i nije teško, pa bio u pižtanju i laik, zaključiti da li je delo, o kome je reč, loše ili dobro. Glavna bolest naše kritike, (uzima-– jući u obzir njen pretežni deo), nije njen ekstremizam, već njen konformizam i oportunizam. Konformizam i oportunizam čija je prirodna posledica stanje ravnodušnosti iz koga se izlazi kada zavlada bolest prijateljstva ili bolest mneprijateljstva, u svakom slučaju uzročnosti utilitarnog tipa.
Ako posmatramo konformizam (a za to prilika imamo, hvalabogu, dosta!), ako pokušamo da amaliziramo kritičke tekstove nastale sa ove pozicije, doći ćemo do zanimljivih rezultata. Konformizam u kritici, ili tačnije, nedorečenost kKkritike („okruglo pa na ćoše”), dolazi, uglavnom, iz dva razloga: od potrebe da se zaobiđe istma i od straha u raznim „vidovima. Prvo je jasno: kada treba izbeći da se neko delo direktno pokuđi ili pobhvali. Strah opet ima razne UZroOke, Navešćemo najvažnije. Prvi i najobičniji je nepoznavanje stvari. (imao je Epikur prav& kada je rekao da je nužno poznavati stvari kako bi u njima mogli uživati, samim tim, o njima i suditi). Zatim, tu je nedovoljna uverenost: ljudi su spremni da prihvate ono što je njima blisko; čim „neko ne misli isto kao oni, opiru se, Na ovo se nadovezuje i Manovo „pravilo o ugodnostima”, ili jasnije, strah od novina. Ako se u jednom delu oseii nešto Što nije „utabana staza”, nešto što se opire naviknutom
' ređu stvari, takvo delo biće oce-
njeno prema kalupu koji mu je onako spolja, najbliži, Prosto je divno to čudo kako ljudi olako prelaze preko sličnih propusta! Sađa stižemo i do jedmog veoma osetljivog „uzroka konformizma: straha od autoriteta. (Ovo, autoritet, je veoma široko i slobodno shvaćeno), Mi treba napasti (s pra" vom) delo nekoga ko pretstavlja, uzmimo, neki „autoritet”, a mi se ne usuđujemo, ili pak, sledeći objektivna merila, treba hvaliti delo mekog drugog ko nije u volji opet tamo nekom „autoritetu”, Dešava se i treći slučaj pa ga valja i spomenuti. Neko nije nikakav autoritet (navodnici), pa je svejedno kako će mu se suditi. Ne | možemo mimoići tu prisutnu činjenicu: VeOma često je ličnost ta zbog koje se Čini nepravda delu, prehvaljujući ga ili potcenjujući. Ljudi, često, ne
„tabori
znaju ili neće da razluče ličnosti ođ dela. Besumnje, to je uvek bilo i ne možemo ići u krajnost sa ortođoksnošću. Dešavali su se takvi slučajevi pojedinačno i švercovamo, uglavnom se io uvek i znalo. Opasnost dolazi kada se stvori neka vrsta sindikata, tabori prijatelja i neprijatelja, pa se onda grupno hvali i kudi, ostavljajući po strani svaku objektivnost. Sve Što dolazi iz jednog određenog tabora, treba hvaliti, a sve što dolazi iz onog suprotnog treba. kuditi, ili bar, ignorovati., („Ignorovanje je jedno od „najlukavijih, najnižih i najsvirepijih izuma čovečijeg razuma” I. Sekulić)
Sad dolazimo da jednog značajmog (i lepog) trenutka u svemu. Kritika je imanenina našoj stvarnosti, njoj su pružene najšire slobode. Ali šta, ako se ove slobode malo ili više zloupotrebe? Na kraju, postoje izvesna odgovorna mesta (misli se, naprimer, na redakeiske kolegijume), čiji prvi i poslednji cilj treba da bude služenje opštim kulturnim i moralnim interesima. Na kraju, nisu uvek krivi oni koji prodaju (prodavcu je cilj da proturi svoju robu), već i oni koji je kupuju i preprodaju, i kojima od
- ispunjavanja njihovih rubrika, tre-
ba da bude preči onaj zadatak zbog koga i postoje: usmeravanje kulturnog života sredine, „stvaramje duhovne atmosfere, važne i za zajednicu i za pojedince. Nije ovaj problem ni· malo naivan, a još manje suvišan. Veliki je „to-krug.i
dalekosežna su „zračenja sa svake
njegove tačke. To. najbolje znaju redakciski Kkuloari, klupška i čaršiska- govorkanja, a što je još važnije, sve se to reflektuje. na psihičkom životu stvaraoca. Ne treba dopustiti da se pod slobodom mišljenja, pod slobodom uopšte, protura „sloboda: nemišijenja, nešto slično. konfuziji i anarhiji. Neko mora sve to kanalisati. Kritike koje čitamo ne izlaze „nalepljene na zidove kao „paškvile” u vreme stare dubrovačke Književnosti, već su otštampane u listovima, i časopisima iza kojih stoje odgovorna lica. Oni, svakako, ne treba, ne moraju, i ne smeju da buđu cenzori, ali je pogrešno misliti da oni ne treba da budu i obavešteni. Oni moraju znati da li je nešto objektivno ili nije, u najšire i najdublje ljudskom smislu. Tada se neće dogoditi da neki „likviđator” smrvi štiklom zaista dobro delo, ili obrmuto, da bezvredno delo dobije povoljnu ocenu, čak i panegirik. Reč je, naravno, o krajnostima, jer se o drugim slučajevima ne može rezolutno ni suditi. Ta. odgovorna lica bi trebalo to da znaju, jer radi toga i jesu to što jesu. .
Bilo, je pisaca kojima su njihovi ocenjivači pomogli da veoma brzo prokrče put, bilo ih je kojima su ovi isti, taj put učinili skoro mneprohodnim. Neki od ovih prvih pali su pred sudom vremena, na najlakšem njegovom ispitu; neke od ovih drugih, vreme je izvuklo iz njihove tame i s priličnim zakašnjenjem, stavilo ih na. mesto koje im je bilo uskraćeno. Sve je to utešno. Slažemo se s prethodnim diskusijama na ovu temu, da je delovamje kritičara najdelikatnije i najnužnije pri prihvatanju novih pisaca, na ročito, a zatim, novih dela uopšte. Dostojevski je s pravom rekao: „Bolje je pustiti na slobođu deset krivih, nego osuđiti jednog nevinog”! „Uloga kritike, „smatramo, najmanje je u krajnostima, u odricanju ili apsolutnom prihvatanju jednog dela ili stvaraoca, a ponaj= manje u ponavljanju već rečenog (mnogo puta rečenog!). Područje njene glavne delatnosti prostire %G između ove dve krajnosti, u zamršenom i polutamnom. svemu koji može biti veoma prazam a opsemju-; jući, veoma bogat a naizgled štur, Znatan deo, kasnije priznatih i velikih dela, pri svojoj pojavi, pripađao je onoj vrsti koja se nije mogla od prve ni potceniti ni glorifikovati, Iz tog sveta koji se u po= vršnom susretu ne razaznaje, neretko ishodđe putanje što vode ka ona dva pola, izuzetnoj vrednosti
ili obmani. To je svet za čije je '
sagledavanje potrebno mnogo dobre volje vezane za napor, smelosti,
BEOGRAD, 27 FEBRUAR 1959
treperave emocije i imtelekta, To je svet u kome vernost savesti i jednom višem merilu, mora biti iznad svih neođobravanja i saglasnosti. Upravo to je domen sred koga kritičar polaže ispit i on biva ocenjivan. Jer to je istina: onima daleko krili. me Što vrednosti „neizvesnih stvaralaca (i dela), umeti da oseti i' smelo podrže one sa pravim talentima (vrednostima). ·' Turu „njuhu mje-
koje su hvalili i kudili, a
govom blagorodnom” (Bjelinski), leži rasnost njegova, i doseg i smisao. Ali kritičar sa ovakvim'
osobinama isto je toliko redak kao
i pisac koji će osetiti i izvući pra--
ve probleme vremena, biti i ostati jedna njegova etapa. Zaista, nije veština sugestivno pokuditi ono što
kritičari su manje veliki po-
više po onima. koje su” ot-: Snaga kritičara leži u to-., će, između „mnogih, po·
ene o Kkuićieci F pise
je po opštem merilu, ili po merilu većine, slabo, ili pak, napisati himnu nečemu što. je već priznato i veliko, bez ikakvog slavljenja i napora sa strane? Informisati o delu i površno ga oceniti, listajući ga na dohvat, može svaki · revnosniji čitalac. Kritičar.ima suviše lak zadatak ako ga treba ovako shvatiti, a literatura suviše mnogo problema koji će se teško rešiti ili ostati nereŠeni, ·Rasan kritičar zamenjuje vremensku perspektivu, sve Ono što formira ljudsko iskustvo,
Ali, stavimo ruku na. srce. Toliko pričamo o kritici, šta joj sve ne zameramo, idemo dotle da tvrdimo kako ona i ne postoji. Dopuštamo li joj da se razvije? Često joj ne dopuštamo ni da „postoji. Međutim, moramo priznati da ima dela koja su slaba i da se to mora reći, kao što ih ima koja izazi-
Nastavak ·na 9 strani
NADEŽDA PETROVIĆ: JOVAN SKERLIĆ ·
Božidar TIMOTIJEVIĆ
Pošli smo tako u šume zelene, u magle.
od woda sačinjene i u . bilje.
Našli smo se odjednom izvan-svake okrutno
stvari i misli i bili sami,
sami kao ponoć il kao mlađa zvezda u dubinama voda što teku i što
stoje.
Mismo znali, nismo se nađali u tom
svetu ispred nas, svetu' što postoji
M senci
i w Mladu, u travi, Bili smo mladi kao · životinje koje se pare i koje krikove
puštaju
lude i luđe od postojanja; bili smo mak i · miris trna, suva grana i hrana i
mravu.
I neznabožni ođali smo se stvari dana, , i sebe svetlošću zvali a zemlju
mrakom, ·
Cena 30 din
RIJECJU U GLAVU
Veličina poneke današnje proze i poezije naraste u vrte javnosti tako što je mnogi recenzenti mnogo zalijevaju tintom. (Literatura je biljka koja — kad je već iznikla — najbrže rašte u močvari od tinte (naročito kađ je tinta novinarska). 1 ljuđi se dive koliko se neka knjiga izvila u visinu (na vlastitim krilima od movina i revija). Toliko u visinu da je zapravo i ne vide. Promatraju je kao djeca balon što se uspeo u društvo. oblaka. Gleđaju na nju kao na sat na tornju; i svi po njemu navijaju svoje.satove. Nitko ne vjeruje vlastitom satu, ako se ne slaže s onim na tornju:; makar onaj na tornju stao prije tri dana. Čovjek tako više sumnja. u sebe nego u izmišljotinu.)
Nego da kažem što sam počeo kazivati:
Veličina poneke današnje proze i poezije naraste u vrtu javnosti tako što je mnogi recenzenti mnogo zalijevaju tintom, Zalijevaju najčešće onu koju su,zalijevali, ili je zalijevaju, i njihovi ostali drugovi zalijevači. I ne samo zato da se očituje njihov smisao za kolektivni rađ. Nego i zato jer je najlakše zalit: ono što su drugi zalijevali. I zato što su vidjeli kako i šta treba zalijevati, I stoga što nitko nema razloga i prava da prigovara zbog ohakvoga načina rađa po kakvomu rađi i on. Kako mi možeš prigovarati zbog metođe i mišljenja koji su isti kao i u tebe! Neki glumac je tako dobro imitirao drugoga glumca da je taj drugi glumac wočeo imi-, tirati njega, Zalijevaju oni sad ovu prozu, sad onu poeziju, i to prema vremenu u koje je pogodno da se u njemu jeđno zalijeva više, ili da se drugo zalijeva manje; ili je nepogodno, te ovo ili ono ne Zalijevaju nimalo. i zalijevaju prema tome s koje strane vjetar puše — da im on puhanjem pomaže zalijevati ono na Štc on usmjeruje zalijevanje. Nikađa ne zalijevaju protiv vjetra, jer on, pušući, može ih poštrapati tintom kojom zalijevaju. A to se ne isplati. Što god oni više zalijevaju, velićina proze, ili poezije, koju zalijevaju, raste to više — recenzija izrašćuje na njoj. Što se ta proza, ili poezija, više povisi — izraslina od. rećenzije na njoj još je naviše. Visina recenzije tako nastaje od veličine onoga o čemu je. Pisci i njihovi recenzenti povećavaju se, eto, jedni drugima. +
Ima i obrnuto: Recenzent polijeva. tintom po nekom djelu da ga ocrni, ili da ga njome preplavi, da se ono ne vidi. Budući da je djelo veće od njega, on se u poplavi od vlastite.tinte udušj. Jer:se udušio, on sam ne zna kako se uđušio. Zbiljska veličina. djela opasna je malenosti recenzenta, Hoće li ga vidjeti odozgor, pokuša se na to djelo popeti: nespretan, s njega ljosne i, često, zaglavi. Ta se pogibija malo kada opazi, jer. se živi malo kađa obaziru ns mrtvaca. .
Pjesnik pretjeruje i povećava da čitaocu bude v:dfjivije i jasnije, pa da viđi točno. :
Kritik pretjeruje da sitnica bude onaj koji inače slabo vidi.
Kritik pretjeruje da krupnost buđe krupnija i, očitija kao vrijednost, ili kao nevrijednost.
Pjesnik ; kritik pretjeruju da što jače djeluju na ćutila.
Kritika je povećalo, i sitnozor, i dalekozor.
Kritik pretjeruje do na kraj kraja, i u satiru, đa pokaže dokle se nešto može dotjerati i kakvo je tada. (Kritik ne sudi po. paragrafima, da ne bi smio pretjerivati). :
Kritik pretjeruje o činjenicama kada ih viđi onako kako su načinjene a ne kako se čine onomu tko ih je načinio.
Kritika nije gostionica u koju se gosti mogu svratiti kad god im se to hoće. (Kritik nije gostioničar koji podvori goste kako | oni žele.) |
Tko tjera, može pretjerati. Koliko je pretjerano, toliko se odbije, pa se vidi dokle je trebalo da bude. tjerano. Ako vrijeđi. tjeranost, ima' je i u pretjeranosti.
Dvije jednake sile, koje u isti mah jedna drugu. jednako sil na nešto, ne prisile ni na što, nego samo dokažu da/ su jednake.
Kritik udari, jer debelokožac, ili tvrđoglavac, ne osjeća blago dodirivanje. ya
Kritika treba da se osniva točno. na činjenicama, kako bi bila točna rasudđa o smislu tih činjenica. Kada je točna, kritika je točna, bila ona povećanje, ili umanjenje. Povećano se može uma .
veća, kako bi je jasno vidio
po tomu,
njiti; umanjeno povećati. (To. znaju i fototrafi.) Točnost slike je.
nepromjenljiva, bila povećana, ili umanjivana. i Pisac treba da je sam ponosan a ne da čeka da ga ponese.
nosi kritika. 1. M AOA : Stanislav: ŠIMIĆ
PBOl:B O :JA- 000
pa a,
trava.
neđara i
trenu
sveta zrake
temena
smrti.
i lutali smo poluhrdi od ovih dveju stvari što tek u suprotstavljanja se znaju, ond.
lepoiu otkrivši šuma, a mlađi od svakog praha, u podzemlje smo sišli
O, bezbolnog li stanja, o mati bez ljudskog | dara, bez očiju u glavi, bez
svoga al preotetog. I šta? Kad hteli smo opet čisti i presvetljeni na viđelo i na
u oči su nam pustili ptice mraka, žunju praha, cvetić gloga da nam raste iz
prema Strani koja nikad bila nije strana „SVeta već strana,
Ovde smo sađa i ćutimo- dok gradovi rastu
i dižu im se krila, a ozona je jutarnjeg sve manje i manje. Ništa se našim tamo nije ij
zvalo, ništa se nije imalo. Mlađi konji lutaju izgubljenom divljom travom, Dim se diže.
ptičjeg, mleka! gle, uze nas ko sina prokletnika koji sazna sve mrlje, sve lokve
Sunce je stalo. Ja se moram probuditi dok ne dođu i ne otkriju me u mojoj. tami,
u mojoj slavi... Pošli sme tako u šume zelen u magle od vođa sačinjene i u bilje...
· Da li smo se vratili -— pitanje je, jer zral je trebalo propustiti da pre stigne
od zla našeg, od kostura što tetura..,