Književne novine

–

TRIBINA

ŠPAR VAL

. MLADIMA?

Sunčani februarski dan zove na uleu. Sa još dvojicom pisaca, kt· Sstario sam više od jednog časa

· ovim našim belim građom. I tako, u prijatnoj šetnji i u ćaskemju, budući da nas umetnost najviše zaokuplja, ponovo započesmo razgovor o takozvanim, mladim pisci| ma;-o pitanjima njihove književne i društvene afirmacije-...

— Šta je to sa mlađima?

— Jesu li mlađi u Književnosti zapostavljeni ?

ar Kuka teče proces podmlađivanja naše savremene literature?

— U kojoj meri mladi daju ton našem Književnom životu?

— Ima li uslova za afirmaciju nepoznatih mladih stvaralaca?

— Ko drži ključne pozicije naše . Vkolture i naše umebmosti?

— Jesu li mlađi u povoljnom ili u nepovoljnom položaju? j

— Imaju lH omi mogućnosti da bitnije utiču na tokove našeg kulturnog i umetničkog života? | Da su ova i ovakva pitemja neTPosrođno aktuelna, pokazala je i međavno održana godišnja skupSština Udružemja književnika Srbije, ma kojoj je, inicijativom mnekolicime pisaca, došlo do veoma žive, weoma oštre, pa u tremucima i Trcprijame raspre između takozvamih mlađih i takozvamih starih, Mladi su se bunili, Miadi su protestovali:

— Zašto Knjige mlađih pisaca čekaju tako đugo, ponekad i po pet. gođina, u izdavačkim pređuzećima?

— Zašto mlađi pisci ne dobijaju Keyjizevne nagrađe?

— Zašto ovogodišnja Ninova naotada kritike nije dođeljena mekom mlađem piscu? \

— Zašto u žirijama za nagrade nemn i mlađih pisaca?

— Zašto mema mladih u izdavačkim savetima?

— Zašto stari pisci tako grčevito drže ključne pozicije naše Kkulture i naše umetnosti?

— Zašto se ne poboljšaju uslovi književne i društvene afirmacije mlađih ljuđi koji stupaju u umetnost? '— Dokle će da traje ova neprav-

|

da? )

i Dokle ćemo da čekamo?

\Izređao se. čitav niz govornika, pesnika, pripovedača, kritičara. Oni su istupili jedinstveno. Ponekad su i neposredno izazivali na okršaj: „Neka naši štariji drugovi na koje se odnose ove primedbe ustanu i odgovore!” zahtevao je jedam mlađi pripovedač, verovatno aludirajući na Milana Bogdanovića i Velibora Gligorića.

Drug Bogdanović ie ustao i, retko uzbuđen, odgovorio, Govorio je dugo, dirljivo, potresno. Zamerio je mladima nestrpljivost. Re+ kao im je da nemaju mere. Rekao im je đa njihova pPpreuranjena želja đa budu nagrađeni potvrđuje nevericu U same sebe, nevericu U vrednost istine koju saopštavaju. Zalagao se za Kvalitet, kao jedino

merilo, jer kvalitet, ako je stvarno.

u pitanju, mora biti priznat, mađa ponekad i čeka tuđe priznanje ...

Govoreći o istom pitanju, Oto Bihalji-Merin razvijao je tezu o takozvanom gnevnom mladom čoveku, koji je u nekim zemljama postao popularna Književna tema. Reči druga Bihaljija. oženjene su U krugovima mladih pisaca kao pokušaj mehaničkog upoređivanja izvesnih stanja koja se ne mogu porediti...

Prvo: Književna ofirmacija mladih

Odgovara li istini ivrđemje da mladi, u našoj zemlji, nemaju USlova za hnajpuniju književnu afir-

maciju? „Mislim da to nije tačno. Imamo toliko književnih listova, časopisa, umetničkih dodataka.

Štampa se toliko knjiga, toliko romana, toliko zbirki pesama, pa i drama, pa i književnih kritika. Neke knjige, dabome, čekaju i po pet godina, ali ih ipak možemo da vi-

dimo u knjižarskim izlozima. Čeka '

ju, ali dočekaju! Nije tu reč samo o knjigama mladih. Čekaju ponekad i knjige starijih, a neki mlađi poslerakni pisci, zahvaljujući svom brzo stoečenom ugledu, danas su u povoljnijem položaju od dobrog đela svojih stavijih' drugova. iN

Mislim da svaki mlađi čovek U našoj zemlji, ako je iole darovit, može da objavi svoj tekst, pa. čak

O

· „Mihiz

i one: tekstove zbog kojih će, posle niza gođina, ako ima smisla za samokritiku, morati da cepa stranice svojih prvih knjiga. Ruku na srce: objavljujemo svašta! Ruku ma srce: govorimo i pišemo svašta! Naročito U taborskim Književnim sukobima, u polemikama oko daljeg razvitka naše literature! Koliko je tu izgovoreno i napisano neprijatnih, uvredljivih, insinuantskih, podvaljivačkih, nepristojnih, nekulturnih reči! Koliko li je tu mlađih ljudi posrnulo već na svome prvome koraku! Posrnulo u poltronstvo, u književni kukavičluk, u kaljugu nemorala... ! Zanimljivo je da se takvi mlađiĆi busaju u grudi, hvaleći se svojom hrabrošću, ističući da pripadaju „današnjoj iskvarenoj mladeži Što mne poštuje nikakav red”, kako bi rekao jeđam književni poletarac u poslednjem broju beogradskog Stuđenta, da bi odmah iza toga doveo u sumnju svoju najelementarniju pismenost, tvrđeći da neki današnji kritičari ocenjuju knjige Oskara Daviča „sumnjičavo vrteći mozgom.” Treba jedne sređe uzeti Mladost, list „jugoslovenske omladine, i pročitati, recimo, stubac njenih Prošarica ili neke prikaze Knjiga domaćih autora, koji su, po svom odnosu prema nekim umetnicima, inspirisani đuhom cicvarićevske predratne štampe. Treba pogledati poslednji broj novosadskog književnom lista Polja, koji potpisuje grupa mlađih ljudi sa glavnim i odgovornim urednikom Dejanom Poznsmovićem. U tom listu, koji jo do slepila okrenut ka našem takozvanom modđemiznu i koji je, dosledanm tome, ispunjen ditirsmbima u čast isključivo dvojice-trojice naših pisaca „koji trče ispred vremena”, mogu se naći najuvredljiviji tekstovi na račum mnogih naših živih književnika, pa i Književnih časopisa. Tako je, po ovome ,listu Letopis Matice srpske „star 154 godine, stalno naslanjen u” Novom Sadu, osobe nih znakova nema”; Siniša Paunović je „kako čujemo Književnik”; Bogdan „Popović je majdosadniji

·"učitel}" ,koaa je srpska literatura

ikad imala”, a Borislav „Mihailović „kako je došao u Novi Sad... zaboravio je i da čita.” I tako, bez ikakvog ustezanja, nepristojno, sude neki mlađi ljudi o svemu, želeći na jednoj strani da se prikažu kao simboli hrabrosti, da bi istog trena, tako hrabri i tako nemilosrdni, „prignuli svoju usijanu glavicu i do zemlje povili svoju prividno nesalomljivu kičmicu pred nekim izmišljenim literarnim Napoleonom. Što među mladima ima i takvih, ne treba okrivljavati jedimo starije pisce, koji im pružaju loš primer, već treba najoštrije zameriti baš tim mlađim ljuđima, koji mogu da nađu i primere plemenitijeg polaženja u umetnost. Čovek je, dabome, postao' od majmutna, ali ic davno prestao đa hoda na četiri no*e. Pa ako neko i danas,

posle toliko vekova, želi da. hoda četvoronoške, ostajući veran svoOjim dalekim precima, ali zaborav-

ljajući da je smešan, ipak je Kriv ,

on, taj kasni potomak, a ne njegovi prašumski preci...

Prigovor da mladi ne nagrađe sasvim je Imamo, samo u Beogradu, najma> nje petnaestak mladih pisaca koji su dobili najviše književna priznanja. Zaslužuje pažnju mladi nemaju svog časopisa. Mlada kultura se ugasila, Mladost se uga=-

sila, a neke druge omladinske knji- ·

ževne publikacije, i pored vidnih nastojanja, ne mogu da pretenduju na veći autoritet. Izgleda umesno pitanje: „Zar jedan od triju beogradskih književnih časopisa (Savremenik, Delo, Književnost) ne bi trebalo dati isključivo mlađim piscima?” Bez saradnje mladih, nijedan od pomenutih časopisa ne bi mogao da izlazi. Prirođno je, dakle, Što prilozi mlađih u ovim časopisima imaju istaknuto mesto. Prirodno je, što mladi ljudi seđe u

ređakcijama ovih časopisa. Bilo bi, '

čini mi se, prirodno da preuzmu i najpuniju odgovomost za politiku jeđnoga ovakvog časopisa. Možda je to Književnost, koja gođinama starački životari, bez stvaralačke vatre, bez odanih saradnika, pa i bez čitalaca...

Drugo: Društvena afirmacija mladih pisaca

Mislim da je ova primedba Oozbiljnija. Mladih mema u organima društvenog upravljanja u umetničkim ustanovama, nema ih u izdavačkim savetima, nema ih među stipendistima u inostranstvu; mla-

di pisci retko odlaze na vrela sta-'

rih civilizacija, na kojima su mnogi naši istaknuti pisci sticali svoju kulturu, da bi danas, kao i Milan Bogdanović, prigovarali mladima da

. „neznaju mnogo”'i da > ne uče strane jezike.” (Ovaj prigovor, kaw « zan prilično „nespretno,-.ne izgleda.

mi opravdan. Naša današnja prevodilačka književnost, koja se silno razgranala, potpumo odgovara svojim obavezama, a mlađi ljudi imaju i tu glavnu reč). Mladi pisci nemaju mogućnosti da u svet odu koristeći nasleđeno bogatstvo Svojih očeva i svojih dedđova. Mi u svet možemo otići jedino na račun društva, koje od nas očekuje književna dela. Strani jezik se može naučiti i u zemlji, ali problem Godira sa kulturama drugih naroda ostaje otvoren. Taj „odlazas. na žalost, mnogi mlađi pisci čekaju suviše dugo, a u isto vreme, na drugoj strani, u svet odiaze i neka lica koja putuju kao koferi, bez :kakve stvaralačke radoznalosti...

Mladen OLJAČA

primaju proizvoljan. ·

primedba da”

»MLADI PISCI TREBA DA BUDU STRPLJIVI«

\ (Iz govora Milana Bogdanovića na Gođišnjojy,,. skupštini Udruženja Književnika Srbije

/

CC —C\J|

— Što ne rađe ništa ovi mladi pisci?

— Čekaju... Stariji štampaju celokupna .,,,.

\

Pinnsko izda

Redakcija mesečnog lista Udruženja izdavačkih preduzeća i organizacija PNRJ „Knjiga i svet“ u januarskom broju donosi izđavačke planove čeltrđesetidevet svojih članova — izdavačkih preduzeća i organizacija. Objavljivanjem izdavačkih planova, redakcija lista „Knjiga i svet“ u znatnoj meri je zadužila ne samo direktno zainteresovane u našoj izdavačkoj produkciji, već |· mnogo naših čitalaca, koji žele da se, unapred, upoznaju sa delima naših i stranih autora koja će biti u toku 1959-e objavljena. Ali, kada pažljivo pregledamo impozantan broj dela koja, izdavači, sudeći prema objavljenim planovima, „obećavaju našem čitaocu u toku 1959 godine — neće nam biti teško da zaključimo da se radi o objavljivanju sasvim provizornih planova, a koji nisu uvek učinjeni samo na osnovu onoga Što izdavač već poseduje kao pripremljen rukopis za štampu, ili bar na osnovu potpisanog. ugovora,.lIma i onoga što je uneto u plan. kao „bezec', ili kap;,eventualija..i arezepya koja se može ali koja se i ne mora ostvaniti; naravno, tu je . pojam „domaći: pisac“ ono što najzgodnije može đa se identifikuje sa pojmom svake eventualije. Neki pak izdavači planiraju objavljivanje i onih knjiga, koje, bez obzira na svoj kvalitet, recimo, umetnički kvalitet, iako ranije, pre dve i tri godine objavljene, mogu da se lako nabave u gotovo svakoj knjižari. Ili, dešava se da dva izdavača predviđaju da u 1959-toi objave jednu istu knjigu. Na stranu to Što će, jasno, komercijalni učinak izdanja biti umarijen za onog izdavača Koj zakasni sa objavljivanjem knjige svog konkurenta, u konkretnom slučaju, Ali, umesto ovih napomena — možda će rečitije govoriti neki primeri koji mogu

da dokažu da izdavačke planove objavljene u listu „Knjiga i svet“ nikako ne treba smatrati kao definitivme i određene, dakle, kao pouzdanu i potpunu informaciju. Tako izdavaćko preduzeće „Džepna knjiga“ (Sarajevo) naznačuje da će u svojoj ediciji „„Džepna knjiga“ objaviti: „Delo domaćeg pisca“, i, odmah, dalje, ponovo: „Delo domaćeg pisca“ a u ediciji „Ostala izdanja“: „Dela domaćih autora“. Dakle, razlika je jasna: prvo se kaže jednina: „delo domaćeg pisca“, a zatim množina: „dela đomaćih autora“. Koja dela, koji pisci, koliko

dela — na to, naravno, ne može .,

da odgovori ni najpronicljiviji Čitalac ovog izdavačkog plana koji

razloga, nečeg nedorađenog, i, izvesno zato, slabe informacije što objavljeni izdavački plan niti sme niti može đa budđe. I dalje, publicistički zavod „Jugoslavija“ obećava objavljivanje „Istorije SKJ“, ali i u planu beogradske „Kulture“ takođe se nalazi „Istorija Saveza komunista Jugoslavije“. „Mladost“ obećava Sartrove „Eseje“, ali to čini i beogradska „Kultura“. Naravno, da ove koincidencije postoje na dva različita jezička područja — za izdavače bi, kao i za čitaoce, cela stvar bila i normalna i nimalo nezgodna a u skladu, naravno, sa tezama iz uvodnog članka ovog broja lista „Knjiga i. svet“.

NASTAVA KNIIŽEVNOSTI

U REFORMIRANOJ GIMNAZIJI

Ovih je dana izišla KMmjiga, koja treba da „posluži kao „materijal za donošenje osmova novog nastavnog plana i programa za gimnazije”. Knjiga sadrži projekat nastavnog programa za. matemji jezik i Književnost. lako zaista nije vjerovatno da. će taj projekat biti prihvaćen kakav je, može se. dogoditi đa nov nastavni program prihvati bar njegovu osnovnu koncepciju. To se, mislim, ne bi smjelo dogoditi. E

Razloga za to ima nekoliko. Prije svega, projekat koji smo đobili ne može biti vrijedna osnova za diskusiju o nastavnom programu maternjeg jezika i književnosti u našoj reformiranoj „gimnaziji. On ne nagoveštava očekivanu bitnu promjenu u metođu nastave Kknjiževnosti, U nekom je pogledu još i pretrpaniji od starog „programa; rasterećen je tu i tamo, ali bez pravog kKriterija i Uujstinu samo prividno. Savremeniji nije postao, mada Se više savremenih pisaca u njemu spominje. Pedagoški, dakle, kao i raniji programi, uglavnom nije Uspio. Stručno je u najvećem dijelu nepažljiva · improvizacija, 5 mnogo proizvoljnog „nabrajanja imena i nesrećno. · komponovanim temama, Nejasnoće i „nesrazmjer~

* Savezni zavod za proučavanje školskih i prosvetnih pitanja:

Gimnazija. Savremena škola, Beograd 1959.

nosti u njemu mogu biti povod politički pogrešnim zaključcima. Projekat se sastoji od „kratkog uvoda o zadacima nastave maternjeg jezika i književnosti, od glavnog dijela (programa za svaki od četiri razreda) i objašnjenja. Prvi i dio drugog razreda posvećeni su „uvođenju učenika u Književnost kao umetnost”, a od kraja drugog razreda — sinhronizovano s nastavom opće istorije — predviđa se izučavanje istorije jugoslovenskih KMnjiževnosti: u II razredu stare književnosti, u III književnosti XIX vijeka i u IV razredu književnosti

nje u književnost

XX vijeka. U III i IV razredu predviđena su posebno i djela za lektiru, najviše iz savremene književnosti. U svakom se razredu propisuje i briga za kulturu usmenog i pismenog izražavanja, te neka građa «iz gramatike i stilistike.

Kao što vidimo i novim programom trebalo bi da dominira istoriski pristup Književnosti, tačnije: sistematsko izlaganje istorije jugoslovenskih Književnosti. I „uvođe-

u prva dva razreda zamišljeno 'je kao dopuna istoriskog

ALEKSANDAR. PRIJIĆ: KOKOTI

kao umetnost”

' prikaza koji zatim slijedi; u' tom Se „UVO-

đenju” pređviđa istoriski pregled pojedinih književnih rodova (kratak prikaz istoriskog razvoja naše lirske pjesme, istoriski razvoj romana u našoj Književnosti, opći prikaz najznačajnijih pojava u svjetskoj dramskoj umjetnosti), a taj opći dio vjerovatno i ne bi trajao tako dugo, da sistematsko iz-

. laganje istorije jugoslovenskih knji-

ževnosti nije moralo pričekati dok nastava istorije stigne do Srednjeg vijeka.

Nastavak na 6 strani

|

Sp.

„ova knjiga:

(Karikatura Aleksandra RLA5SA)

UJE!

Članak ima krupan naslov: „Satađ,“ nja izdavača“, a autor članka se direktor zagrebačkog „izdavačkog pređuzeća „Naprijed“ — „Kalman

"Vajs. Teze toga napisa zaišta god

vore u prilog lojalne saradnje među izdavačima. Vajs tačno konstatuja da se primedbe na subjektivmi · notu jednog plana mogu staviti i da su neizbežne i da nema hblana kome se ne bi mogle staviti neke zamerke. Ali, naravno, rađi se viša o tome da treba izbeći opšti tn nepreciznosti i „neujednačenosti koja· je osobenost ne jednog plana već čitavog miza planova naših izdavača, Možda se ova meodroeđenocst pojeđinih planova može i ovim flu

·Strovati što Farelovu kmjigu „Otac daje utisak, upravo zbog rečenih a S

i sin“ obećava i „Kosmos“; (Beos grad) i „Otokar Keršovani“ (Rijeka). Ili što „Minerva“ (Subotica +. Beograd) daje svoj plam za 1959. sa ovim početkom: pa

I) Biblioteka „Naša knjiga“ (Savremeni domaći pisci) ., 1 — 6 ponuđenih rukopisa. · U) Biblioteka „Izbor“ Va CANA ia (Stariji đomaći :pisci) O RE M August Šenoa „Branka“ PNE 2 dela po naknadnom izboru. . ili, kada zagrebačko preduzeće „Naprijed“ naznačuje: (i

Aleksandar Vučo: „Roman“, čitalac se pita: koji roman, koji je naziv romana i da li će se jedna očito aproksimativna i eventualna najava zaista i realizovati? I kađa isto pređuzeće naznači: Juš. Kozak? 1, II; — pitamo se o čemu se radi? Numeracija tomova, jasno, ništa nam ne govori! Kao što nam ništa ne govori ni najava beogradske „Prosvete“ da će u ediciji „Bra-. zde“ (Biblioteka savremenih jugo=. slovenskih pisaca) biti objavljena Skenđer Kulenović: Posme ili proza. Ili „Stožorova“ najava da će u ediciji „Scena“ bit: objavljeno: 6 domaćih drama što takođe nije određena formulacija koja, đakle, ne može | ovaj plan da učini pouzdanijoni informacijom. Najzađ, tu je i „Zora“ (Zagreb) koja je, izvesno, bila oba= vezna da da potpuniju informaciju od ove: Ivo Andrić: Novo djelo.” Pa i „Prosveta“ sa najavom: I) Ju». bilarna izđanjia povodom proslave

·'Setrđesetogodišnjice Saveza, komu>

nista Jugoslavije• Razni pisci: Poezija — proza itđ. ... „Svjotlost”. (Sarajevo) pak najavljuje Mknjiđu: Nusret Seferović: „.Likovi revolucionara“ iako ovu knjigu mne piše jeđan autor „već treba da buđe zbornik tekstova više autora e na= šim revolucionarima. A sađa, dosta sa primerima. I ako apstrahuiemo niz eventualija kojima za osnovi, gotovo uvek, služi pojam „domaći pisac“, ako na prvi powleđ utvrdimo da je „domaći pisac“ izquUbijen, qotovo nevidljiv u nizu dela prevodne literature, ako lako uvidimo da dva izđavača na jednom jezičnom području nuđe istu knjigu i predviđaju nieno izdavanje onda i ove izdavačke planove treba shvatiti ne kao pouzdane i đe(initime formacije čija se'realjzacija može „spokoino .očekivati već kao najave što ostavljaju re zerve za eventualije a uz neophodnu napomenu ređakcije lista: „Knjiga i svet“ kojom i ovaj napis po-. staje okončan: „Izdavački planovi u ovom broju štampani «u po obećanom redu naziva preduzeća. Redakcija lista stroge se pridržavala teksta izveštaja o ovogodišnjim planovima koje je Udruženje primilo od, izdavača, Zbog toqa ona ne smatra sebe odgovornom 2? eventualne qreške i notačnosti“. Pa ipak pitanje:. da li su ovi plsnovi, i Kkoliko' dokaz koordinacije izdavača? ? i

Branko PEIČ

KNJIŽEVNE NOVINE