Književne novine
)
nivou.
BORBENI i OBJEKTIVNI KRITIČAR
Đorđe Jovanović, književnik, publicist i revolucionar
U snažnoj i večito alttivnoj figuri Đorđa Jovanovića bilo je uvek.ne-
3 8: čega humornog. Njegove dobroćud-
ne i pomalo žmirkave . kestenjaste oči gledale su na ovaj svet stalno kroz prizmu smeha i potsmeh&, i upravo u ravnoteži — u skladu, koju je on znao vrlo vešto da nađe i pronađe za ove dve kategorije filo-
_ zofsko-književhog karaktera — i le-
ži, bar' za mene, objašnjenje čudđesnog Ššarma koji je, i kao čovek i kao pisac, u velikoj meri poseđovao.
Beskrajno topao, i mek, i nežan, ali iznad svega i objektivan kadgod se radilo makar i o samim nagoveštajima novoga, on je za konzervativno i nazadno imao isključivo oporu polemičku reč i otrov i žuč u> bojite i đuhovite ironije. Niko u re-
dovima naprednih književnika između dva rata, osim Krleže u po-
femikama s Kklerikalcima, nije tako superiorno znao da nađe pravi ton i pravu meru u tako čestim „razgovorima" s protivnicima progresa i
| revolucije u oblasti kulture, kao Što
je to znao i umeo Đorđe Jovanović. Njegova reagovanja na mnogobrojne kulturno-političke događaje i zbivanja bila su i brza, i jezgroyita, i efikasna, i uvek na visoko Trebalo je imati i mnogo spreme, i hrabrosti, i lične i političke snalažljivosti, pa se snaći u najkomplikovanijim i najzamrsenijim problemima u tom burnom vremenu, koje kao đa je zahtevalo da mu se čovek sasvim posveti, ali ne i podredi ako makar i malo želi đa se ubrpji u ljude od akcije a ne u proste i pasivne posmatrače, . 1 upravo takav čovek je bio ĐOrde Jovamović. Ovaj čistoktcvni epiTurejee nm mnogim oblastima onog što se obično naziva ličnim i intimnim u životu, hije ni u kom pogledu. poput druge svoje balkanske intelektualne sabraće, spadao u, lenjivce duha. Naprotiv. Njegova je aktivnost na planu književnosti, i posebno na planu književne kritike, polemike i esejistike, bila za naše prilike začuđujuća i neuobičajeno plodna i raznovrsna. U tom pogledu Đorđe Jovanović je, kao retko ko u predratnoj mlađoj genereciji, bio intelektualec evropskog ramga i evropskih radmih naevika. Brzopisac i lakopisac (kao da ga i danas gledam i
· vidim za njegovom pisaćom maši-
nom na kojoj je direktno pisao svoje članke!), on nikađa nije bio improvizator niti se lako podavao čarobnoj moći improvizacije i improvizovane reči koja često može lepo da zazvuči, ali ı ništa đa ne znači... " Improvizator on nije mogao da buđe već i stoga što je, u sklađu sa ozbiljnim zahtevima koje je predđratno i međuratno vreme postavljalo pređ književnost i književnike, više nego stuđiozno prilazio „svom poslu i svemu što se od njega tra žilo i očekivalo. No, to su, ako bih smeo tako da kažem, objektivni raz lozi njegove averzije i njegovog odbojnog stava prema svemu što je u literaturi i umetnosti bilo improvi= zovato. Subjektivni razlog leži tu samoj ličnosti Đorđa Jovanovića. U njegovom kultu prema radu, u njetgovoj vernosti i predanosti idealu književnika koji svesno zna kako treba pisati i za koga treba piseti. Konačno, u njegovoj svestranoj kulturi i stalnom nastojanju da se na postignutom mne zastane, što je takođe isključivalo svaku mogućnost površnog prilažemja književnoj delatnosti. _ U njemu, u Đorđu Jovanoviću, bila je sjedinjena prefinjena francuska kultura i francuski duh s dorćolskim duhom i temperamentom, stara i solidna kulturna baština s novim i svežim nagoveštajima jedine još sirove ali i neizživljene nacije, Pa i sam njegov stil i jezik, Stil i jezik njedqovih članaka, eseja i polemika, govori rečito u prilog ovž
WINRHOGLGRAUEAIARNVAAAE is DWWIA„ARRLuILuA\AIARGMNJ wmumuuyykuuROAINAAANAH aun muniRpuyukANk=· wwwwuweWuzumuyukanıE iGRNALGIAARAAIALAAIALARMNI– gun pmuMI„AIARAOANAAR MW. uu uRIIJ=KOGNUNRRRNNRI 1. umwxupuwILIAALALIARAINN uuWuunarumOmNARIGANMNKI BRIAAJAKIPRRRAOAUANENRINAME R=RVRMENORRPIRONORAEMGNM ON?ARAARA\OAROROJROROG rap aaraomaKC n paga anu Kan
-
teze, Pogledajte pažljivo fakturu njegove rečenice, kartezijanski dosledni ređosled njegovih misli, igru njegovog humora i njegove ironije, polemičke duhovite obrte i domanovićevsku žaoku njegove satire, U tom stilu i jeziku sjedinjena su i spojena najbolja svojstva onoga što je Evropi i svetu dala francuska književnost i filozofija s najlepšim tradicijama klasične srpske proze i publicistike đevetnaestog i prve dc= cenije dvadesetog veka. .
Izvrstam poznavalac srpske na cionalne istorije, a isto tako i književnosti i publicistike prošloga stoleća, Đorđe Jovanović je bio jedan od onih retkih pisaca-mavksista koji su znali i umeli da obilju činje~
čenja, Pa ako se, tu i tamo, i nađu u tim tekstovima izvesne jednostranosti i krutosti u shvatanjima, onda su to jednostranosti i krutcsti vremena, a ne pisca koji je pisanje oštro i precizno odvajao i od običnog kruhoborstva i od praznog i varlijivog estetiziramja, te je i svoju ličnost i svoje pero stavljao svesno u službu viših idejnih ciljeva jedne nadasve velike revolucionarne borbe. I možđa nijedna druga reč ne bi tako lepo pristajala uz ime ovog, za nas, prerano izgubljenog književ nika i publiciste kao reč-borac.
Jer, bilo da je pisao o velikanima naše prošlosti (Dositeju, Proti Mateji, Lazi K. Lazareviću, Radoju Domanoviću, Svetoliku Rankoviću, Skoer
nica, koje je dugogodišnje istorisko iskustvo nuđilo i književnosti i politici, dađu istinski i pravi dijalektičko-materijalističkog tuma-–
liču ili Disu), braneći demokratsku suštinu njihovih ideja i njihovog dela od najezde mraka, bilo da je polemisao s pretstavnicima desne
pečat,
Ivo ANDRIĆ
CRVENI LISTOVI
Ma koliko da sam &vijetom hodio i gdje god sam došao udario je moj štap 6 kamenu cestu i pogled moj o bogatašku kuću i misao moja o tvrdo srce.
Na pogled vašeg oholog, okrutnog bogatstva ispunila mi je dušu isprva gorčina i strah, a kasnije bijes i mržnja, jer ja sam osjetio kolika je sramota biti čovjek i video da je lice zemlje ruglo u svemiru.
Tađa sam ostavio ljuđe, braću po liku a krvnike po svemu drugom i otišao sam u samoću stablima koja rastu u veličanstvenoj ljepoti, bez rugobe ljudskog lica i ljudske misli. I tu je u moju dušu ušao mir i velika potreba da vam kažem svoju ljubav, svoje ogorčenje, svoj prezir i — svoju nađu.
Lijepo ste pođijelili svijet:
Sve je za vas, za vašu djecu, za djecu vaše vaše sluge.
Dobro ste podijelili svijet:
Sve što je svijetla i ljepote uzeli ste sebi, a sve što je mraka i tegobe ostavili ste nama, pa sađ se svi rađamo sa jasno i neumoljivo pređodređenim sudbinama, vi sa svijetlim a mi sa tamnim. Priroda sa suncem, morem, glečerima i ružama služi kao šareni ćilim za vas i vašu djecu. Religije, umjetnosti, znanosti, izumi i otkrića zato su tu da vaš život čine bogatijim, ljepšim i lakšim, i sama ljubav i dobrota samo su nakit u vašoj velikoj riznici koja se zove svijet. A nama, nama je dan sav teret života, sve što je teško, oskudno i tamno. Ni sunce, ni mjesec nisu jednako naši kao vaši, jer naši prozori ne gledaju ni na istok ni na zapađ nego u prazninu susjedskih prozora beznadnih kao što su i naši. Dok se preljeva zemlja mjesečinom mi spavamo snom umornih ljudi i dok se rumene jutra mi gledamo samo svoje ruke koje, još ođ sinoć umorne, započinju rad.
Koja je to umjetnost za nas siromahe? Šta su nama donijele znanosti? Nama je suđena po bogataškom srcu neukost, sirotinja i jađ. Mi nemamo dijela u svem bogatstvu i ljepoti svijeta, jer ste vi položili ruku na sve i zatvorili nam vrata i ostavili nas u mraku. 86 OJ
Dobro ste podijelili svijet! — Ali vaša podjela je samo grozn”" ali ne i vječna. Sazreće gnjev naš i biće vrelo ljeto i trpko voće: djeca vaša će se stiditi svoga imena i odricati bogatstva jer će im ono biti na teret i propast.
Već se primiče dan kad ćemo posve oborit; pregrađe između ljudi i s prezirom odbaciti sve „ideje” i „principe” što su ih bogati i njihove sluge bacili među nas siromahe, kao što se iz saona, koje progone vukovi, baca slamom ispunjena lutka. Već se primiče dan kad se svijet ne će dijeliti na vjere i uvjerenja, nego kad će sva zemlja biti podijeljena u dva tabora: u siromahe i bogate, a to će biti i posljednja ura ove velike sramote koja se zove bogatstvo, jer nas siromaha ima toliko da bismo, kad bi svaki od nas digao desnu ruku, zasjenili ne samo sjaj vašeg bogatstva nego i samo sunce. A dotle, siromasi, trpite i snosite, jer što je veće poniženje naše to je izbavljenje bliže, brže će se prepuniti mjera i nabujaće bol naš kao bujica kojoj niko neće moći odoljeti,
(1.919)
djece i za
orijentacije u našoj predratnoj literaturi, Đorđe Jovanović je piseno/i veči prilazio bez lažnih fetišističkih predrasuda pisaca iz kule od slonovače, Za pisca njegove vrste i njegovog koya podjednako je bilo važno i pisanje pesme, romana ili eseja, kao i pisanje proglasa ili letka., TI kada je, baš zbog proglasa i letaka i ilegalnog komunističkog rađa, dopao 1953 godine tamnice i mitrovačke robije, on je bio jeđan od onih retkih mlađih književnika, i to još iz nadrealistićčke grupe, koji je robijanje prihvatio kao školu marksizma-lenjinizma i, dosledno tome, najradikalnije raskrstio sa svim Ostacima ranijih i estetskih i političkih shvatanja. ;
Takvog Đorđa Jovanovića, ili, kako su ga drugovi među sobom zvali, po nađimku iz detinjstva, Đoku „Jarca“, upoznao sam prvi put lično — neposredno po njegovom izlasku s robije 1956 gođine. U stanu njegove majke i tetke „NMune“, sa kojima je živeo u zajednici sve do rata, često su se u to vreme Skupljali mladi ljudi, radnici i intelek= tualci podjednako. Đoka je bio nekonvencionalan čovek, sa svakim je mao i umeo da pronađe kontakt, prisan, topao i ljudski odnos, i valjda najviše zato su ga ljuđi tako i voleli. Iz njegove krupne i visoke pojava značila je neobična energije i. vitalnost. II kađa, sada, prebirem svoja sećanja na njega, i, naročito, na prve susrete s njim, nekako mi se za njegovu ličnost vezuje pre svega taj vitalan, ako se tako može reći, stav prema svim manifestacijama ljudskog života. Ništa što je ljudsko — kako je to jednom prilikom rekao Marks za sebe — nije mu bilo strano. I kao što je neumornim rađom i pisanjem otimao od života njegove duhovne, spiritualne vređnosti i lepote, isto tako se nije odricao ni onih svakodnevnih njegovih lepota.
Bio je uživač, gurman života U najboljem smislu ie reči. Rađi toga je, a i zbog naših tađašnjih često vrlo asketskih shvatanja «~ ličnom životu, s dobroćudnim humorom, i pomalo kao pravdajući &e6, govorio: „Gurman je socijalno biće, žderonja je antisocijalan tip“.
Jer, ako to ne bi bilo tako, kud bi se prelila velika duhovna i fizička snaga koja je ležala u njemu?
Kao da je slutio đa mu ne preostaje mnogo godina, ·'u svim pravcima se razrastavao, tako reći pređ našim očima. I kad već govorim o toj 1956. godini, pomenuću još jedan naš-susret koji je usledio od-, mah posle našeg poznanstva.
Trebalo je da prenesem neku konspirativnu poruku nepoznatom drugu, s kojim mi je, u određeni čas, bio zakazan sastanak u ulici Strahinjića Bana. Lozinka je, otprilike, bila u tome da ja zapitam za neku od ulica iz centra grada, a on da mi, recimo, odgovori da se nalazi ma Zvezdari, ili tako nešto apsurdno. Znak raspoznavanja je bio: crvena maramica u ruci nepoznatog druga.
Određenog sata našao sam se u ulici Strahinjića Bana i, odmah posle prvih koraka, viđim Đoku kako gužva neku crvenu maramicu i kako, usplahireno i sa ogromnom koncentracijom pažnje, šeta duž troto= ara. Pogleđam levo, pogledam desno, ima li koga drugog — jer sam svestan da đrug koji me šalje vrlo dobro zna da smo Đoka i ja već dobri znanci, — ali nikoga ni od korova. U tom me i Đorđe viđe i nekako u isti mah povikasmo: „Pa tosi ti taj Nepoznati?“ Nasmejasmo se od sveg srca i apsurdna lozinka ode u vođu. Posle mi je pričao da je sličan doživljaj imao i sa Mitrom Mitrović. Opa
Naši susreti su se nastavljali i kasnije, da bismo se, na godinu-dve
POLITIČKA PESMA DANAS
"Tamo gde se politika oglašava bumanošću i brigom za svet i ljude, gde se ona bori za ravnopravnost i ljubav među narodima, treba i mora đa se rodi politička pesma. Ona se tu pre svega javija kao jedan vid ukinute rodoljubiv» poezije jače idejno osmišljene i usmerene, što je spasava od afektivnosti, patetičnosti, kao i od toga da deluje propagandno ukoliko joj je sadržaj čisto politički. Jer: poezija ne može propagirati, ništa drugo do samu sebe; ona može samo pesnički izražavati političke ideje. Još je Aristotel odredio čovekovu društvenu suštinu kao političku. Ali nikada politika mije bila tako tesno povezana sa čovekovom sudbinom kao danas. U po» eziji treba umeti na odgovarajući načim prepevati i prevesti političku ideju tj, pretočiti je u misao ji večitu pesničku istinu. A to se ne može učiniti sa svim političkim idejama, već samo sa onim
Ž
koje su izraz progresivnih opštečovečanskih namera i postignuća. U eksploatatorskim sistemima nije moguća umetnička istinski ljudska politička poezija. Samo u jednom socijalističkom poretku gde su osnovni principi politike vezani za čovekovu perspektivu, za njegove misli i osećanja, hranjeni ljudskom nađom i verom u budućmost, poezija može usvojiti političku ideju za svoj sadržaj. Pri tome politička pesma mora imati i praktičnu (ne prakticističku), i filozofsku, ali pre svega i iznad svega umetničku vrednost. Praktična vrednost njena bi bila u tome što se ona zalaže za jedno progresivno shvatanje, za jedan humanistički pogled na svet i đruštvo, za nove odnose me+ đu ljudima i narodima. Politička pesma je praktična u tome smislu. što je angažovana iznutra. U tome je njena suština kao političke pesme, ali ne i njena vrednost kao pesme uopšte, Njena vrednost
zavisj od njene umetničke formkb i orgamizacije, od toga koliko je oma hermetička iznutra tj. koliko može da traje izvan okolnosti koje su je rodile, koliko može da znači izvam sebe ostavši trajna u sebi, koliko može da znači iza i izvan svoje istine. Ona nipošto ne sme biti parolaška. Međutim „iz toga ne proističe da mi moramo prestati da razmišljamo o značenju političkih parola”, kako kaže Lenjim. Ne parole, gole i okamenjene, ali razmišljanje o njihovom ljudskom, istoriskom, pesničkom i filozofskom značenju, svakako je ono što može biti osnova jedne političke pesme.
Dok neki pesnici kod nas nbguju povremenc političku poeziju, jedam veči broj pesnika misli poput Getea da je svaka politička pesma loša pesma. Razlog je tome svakako taj što su politićKu pesmu netalentovani pesnici, ihi talentovani kojima nije dublje odgovarala
ovakva poezija, a ipak su je pisali, iskompromitovali i lišili svake đraži i lepote umetničkog dela. Te pesme su bile i ostale parodije vlastitih sadržaja; one su bile bez potrebne umetničke snage da svoje političke ideje koje imaju za sadržaj pretvore u nenamešljive ali sugestivne pesničke istine. Zato mne treba zazirati od političke poezije, već od vulgarno prakticisbičke i politikanhtske poezije. Politička pesma danas zahteva da se izdigme na jedan viši nivo, nivo filozofskog i umetničkog sagleđavanja i osvetljavanja političkih ideja.
Političku pesmu sa svim obeloežjima modđernog i slobodnog stvas ralaštva prvi su obnovili posle 1950 godine Vasko Popa i Miodrag Pavlović. Oni su političku pesmu oslobomili ograničene dnevno praktici> stičke intencije, oslobodili je poltronerije i vratili joj nevinost Čistog ljudskog kazivanja koje rađa vera, ubeđenje i jedno istorijsko
Miroslay EKRLBŽA.
Pjesma čovieka bez bosla
gov i ; M ine ftonja teku oko mene danas ho mu _ La ko maglena blotna julra,
jesenje vode,
j rastačem, danas po ulicara sivim Opa. a protičem i pjevam
ko voda što teće slijepa u koritu blokom, ogromna, opasna, tamna.
i foto ko tečem,
o sebi danq5,
Kroz grođove tečem, Kroz daljine, i nosim sebe u sebi
i valjam krvave sluinje, snove ko stare krpe,
njeđrima svojim kao
ponirem, rujerm, tonen, promičem, # smolavo, gusto, crno,
pjevam:
Uftiču u mehe snage iz starih ranjavih i tako lopte pitanja danas Ko poplave, nabrekli stihovi šume, krvavo šume ko bila, glavobolna zvonjava mozga 1 pasji
Prolazim, tako bod odsjajuma blijedim plinskih sujetiljaka i mračne punim ko kovučege pogrebne prazne ) | otela. Pa svojim i sjenom svog febrilnog lika i tako svjetlucam jadno fosforom pogleda nijemog
ko ranjena riba u tmini mračnog dna, i a svoe je mutno ko staklo sklopljena okna i sve je prazno
kretnjama svojim, disanjem
ko vlica mrtvoga grada
GLUVI Op au
pred. sam rat (ili, da budem precizniji, negde od početka 1958.) našli na zajedničkom poslu u „Ošišanomi ježu“, on kao „legalan“ saradnik, a ja kao „Crnac“ pođ tuđim imenom. Rukopise je tada za „Jež“ čitao književnik Milan Đoković, a pored Đoke, mene i još nekih drugova, jedan ođ najaktivnijih saradnika bio je i novinar Joca Jovanović iz „Pravde“ (streljan 1941 u selu Ske1i). To je bilo, otprilike, komunističko „jezgro“ koje je pokušavalo, a u mnogome i uspelo, da na stranicama ovog humorističkog lista sptovede oštru kritiku nenarodnih režima. Dešavalo se đa ponekad — na brimer neke vanredne „prvoaprilske“ brojeve sa aprilskim Šalama — ispunimo samo mas nekolicina — U društvu s karikaturistima, razume se.
Kad je rat započeo, iako sam ja bio u Pomoravlju i jednom delu Šumadije (u Drugom šumadiskom odredu), a Đorđe Jovanović u okolini Beograda, odmah sam nekako saznao da je on politički komesar Kosmajskog odreda. A posle povlačenja iz Srbije preko Zlatibora u Sandžak i gubitka slobodne ušičkc teritorije, sreli smo se u Novoj Varoši. Po odluci Vrhovnog Štaba, Kosmajski određ je, nakon kraćeg oporavka, trebalo da se vrati natrag na svoj teren, u porobljenu i okupiranu Srbiju. Na čelu dunačke kolone, visok i još nekako viši zbog šubare koju je imao na glavi, s lulom u zubima i velikom toinmom U ruci pomoću koje se poštapao (imao je tađa neku povređu na nozi), Djoka mi je pružio ruku i polušaljivo-poluozbiljno rekao: „Ne ličim li ti n3 hadžiiu?“ I njegove večito i pomalo podrugljivo nasmešene oči odlutale su u snežne i plavkaste blanine. Sa one strane zaleđonog Uvca.
Ni slutio nisam da će to biti i naš poslednji susret i naše poslednje viđenje. 1 da će taj hadžiluk u Srbiju biti tako bolan i tako krvav.
Poginuo je s jeseni 1945 godine,
negde U vreme posle propasti Pete”
neprijatelske ofanzive, u neposrednoj blizini Boograđa. Ubila ga je nedićevska zaseda u trenutku kad se s grupom. boraca svoa ođređa spuštao u selo da održi politički zbor.
Kad sam se, posle skoro tri pune godine od pađa Užica, vratio u Stbiju s delovima naših jeđinica, koje su se za sve to vreme borilc u proleterskim brigađamg po Bosni, Crnoj Gori i Dalmaciji, u oslobođenoi Toplici i Jablanici imao sam s prijateljem i drugom Đorđem još jedan i ovoga puta, nažalost, bOsmrtni susret.
osećanje stvarnosti. Nekako u isto vreme Gordana Todorović je kao retko koji pesnik uspevala da sociološku opserveciju („Ako to koga zanima”), ili niz političkih ideja („Život”), pa. čak i dnevno-politički zanos („Svima radnim deonica+ ma”), na visokoj temperaturi koju zahteva izražajni postupak, pretoči u poeziju zavidnog kvaliteta. Među mlađim pesnicima veliko intereso= vamje za. ovakvu poeziju pokazuju Milovan Danojlić i mnogo češće 'Blažo Šćepanović. Ne praveći novc parole, njti parafrazirajući stare, nego razmišijajući o njihovom zna»> čenju, tražeći u njima prvobitnu poetsku, emotivnu i misaonu političku vrednost, Milovan Danojlić ume da napiše dobru političku pesmu, kada političku angažovanost transponuje u angažovanost čisto umetničku. Blažo Šćepanović, naj mlađi pesnik maše Revolucije, stvaralački je opčinjen temama političkim i raumim, Međutim on odbacuje tendencioznu angažovanost, Politička ili rama tema treba da bude jedino poetski angažovana tj. angažovana iznutra. Malo čemu pevao Njegove pesme su u poslednjoj instanci ratne i političke (naravO Više po temi nego po delova-
KNJIŽEVNE NOVINE
mebosklone prazne. Č ko duopapkar žvačem vrijeme na suom uvlastfom grobu
j JPG Bijl i tečem tako po zakonu svoje krut pu pruži SE : pod maglenim mncbomt,
i sve je tvrđo ko tuđa, zabita vrata i crno ko četiri poslednje daske,
trule pokoine laži,
voljam 86, ko usirena krv.
rana
strava i Imina; pijani Kucaj, prebiti jauk.
Do ruku mi je došao jedan od brj jeva ilegalnog lista „Glas“ s član. kom Đorđa Jovanovića koji je imac duhovit i ironičan naslov „Štuka-kul tura“, a bio posvećen nedđostojnom držanju čitavog niza srpskih inte« lektualaca pod okupacijom. S jets kom ironijom on je izvrgao rugid žalosnu kulturu kukavica i slabića, koji su smatrali đa nije bogzna kas ko veliki greh da, u crno zavijenoj zemlji, buđu pasivni posmatrači borbe, ili čak, i da objavljuju Svos je kukavne književne radove u li« stovima okupatorske nedićevske as genture. |
Kao da sam, opet, — i preko tada još svežeg i neobraslog groba — čuo dobropoznati mi glas Đorđa Jovano«s vića, vrsnog književnog kritičara i | publiciste, izvanrednog druga i pr | jatelja, i hrabrog borca i revolucios
nara. Toanasije MLADENOVIĆ
NAPOMENA
UZ PESME OBJAVLJENE U OVOM BROJU »RNJIŽEVNIH NOVINA“
Pesme koje se objavljuju u ovome broju »Književnih novina«
pisane su i objavljene u vrem” |
nu izmedu dva rata. Tako, na jž• vestam način, njihovo objav!ljiva• mje sada i ovde može da se pros tumaci, i shvati, kao pokušaj da se načini jedna panorama među. | ra{nc angažovane poezije, 1 10, razume se, panorama skučena i uslovljena mnogim objektivnim nemogućnostima (prevashodno tehničkim).
U početku, kađa se rađala ideja o jednom ovakvom izboru, trebalo je da odabrane pesme, izmedu ostalog, posluže kao ilustracija poetskih potencija i društveno angažovano5ti lakozvane socijalne poezije. ĐDoonije jc takva orjijen• tacija nešto izmenjena, 8 Wnamevom da pesme omoguće delimičan uviđ u” pesničko stvaranje između dva rafa, ınspirisano društvenom aktivnošću i socijalnim motivima, Tako je stvorena ova panorama bDpogpzije.
Izbor mije vršila »Književnih novina«. Po asvojim afinitetima i merilima, nastojao sam da pronađem po Jednu pesmu izvesnog broja naših pesnika, ta» ko da se izbor objavliuje u mo” joj ređakciji i pod mojim imćnom. redakcija
Predrag PALAVESTRA
nju). Uspeh njegove poezije je u tome što ona izražajnim modđernosimboličkim posređovanjem prevazilazi mogućnosti svoga sadržaja. Ovaj pesnik je najsnažnijc Osctio ono opšte, sudbinsko i mitsko što se krije iza konkretnih političko istoriskih dešavanja.
Važnost političke poezije u našoj literaturi bi bila u tome što bi ona mogla da nađoknadđi, na domesti socijalnu i rodoljubivu lirikU. Mogućnosti za socijalnu poče“ ziju u sadašnjem društvu su ukjnute, time što su ukinute antago” nističke klase i interesi. Rodđoljubivu pak poeziju jedva da je moguće danas zamisliti u doslovnom značenju njeme reči, Osim toga politička pesma bi mogla i moraja, s obzirom na svojstva koja bi ima” la, da prokrči put od refleksjvne poezije koju mi imamo ka nskakvoj misaonoj marksističkoj poeziji koje još nema, Razume sc da nije reč ni o kakvom preimućstvu jedne poezije nad drugom. MRađi še samo o tome. da trebs češće i ozbiljnije posvećivati pažnju ipo“ eziji društveno politički &ngažova“ noj.
Branko MILIKOVIŠ