Književne novine

Bb. i KRITIKA

SLIČNOSTI

U NEIZMERLJIVOM

O. Ramu: „Poesia jugoslava contemporanea*“,izd, B. Rebelato, Padova

Antologije poezije mogu biti sačjnjene na bazi dva principa: antologičar se u izboru povodi za“ svojim ukusom i sklonostima, ili uprkos ličnih ubeđenja, pribrano daje objektivan prikaz stanja poezije jednog razdoblja, jednog naroda, jednog pravca. Antologija kojom se ovde bavimo, očigledno se zasniva na ovom drugom načelu. Ona pretstavlja smotru jugoslovenskih pesnika, najrazličitijih pravaca i nejednakih vrednosti, koja ne otkriva mišljenje antologičara o njihovim ostvarenjima, Kloneći se da pesme u Ovoj zbirci uklopi u organizaciju, kojoj bi sam odredio sadržinu, Ramu ih je poređao „po stranicama knjige savršeno nepristrasno: godi·na rođenja, činilac nevažan u fizionomiji umetničke ličnosti, odredila je mesto pesnika u antologiji i one oprečnih koncepcija, učinila tolerantnim susedima. Ovakva krajnje uzdržana panorama ima nesumnjivo svojih vrlina kada se njome pretstavlja jednom narođu izvesna

| Oblast kulturne delatnosti drugog

narođa. Širokogruđost takve panovame, koja se postiže kad je njen sastavljač neopredeljen, omogućava jednoj književnosti da zadrži dostojanstven stav kad izlazi pred čitaoca — stranca s kojim nije u prisnom odnosu i da njemu dade prednost, koja mu «po načelu .gostoljubivosti pripada, da sam pro= suđuje o rezultatima napora učinjenih na polju te književnosti sa kojom je pozvan da se upozna. Međutim, da bi utisci čitaoca bili celoviti, nije dovoljno da antologičar, me povodeći se za ličnim afinitetima, pobeleži sve, pa makar i epizođične pojave poezije koju je uze na sebe da pretstavi. Njegova objek tivnost treba da bude objektivnost višeg stila, koja se uzdiže iznađ dokumentarnog registrovanja fakata i koja ističe ona imena što su posebno zapažena. Izostajanje takvih imena (Radičević mlađi) u nepristrasnoj Ramuovoj antologiji, koja je čak zabeležila pesme nekih opređeljenih kritičara i prozaista, verovatno je posledica izvesnog popuštanja pažnje pri obavljanju jednog zaista kompleksnoq zadatka, kakav :je»proučavanje burnog raz'Boblja savremene jugoslovenske'po-" ežije.

Melodičnost pesničkih inverzija (T. Mlađenović „Sam“ — „Solo“), povlađivanje ritmu koji prkosi zvaničnoj sintaksi (O. Davičo: „Zvezdane kocke“ — „Dadi stellari“) ponavljanje odjeka dubolcih sazvučja reči (M. Crnjanski: „Priča“ „Fiaba“), govore da' Osvaldo Ramo kao prevodilac ume da se služi jednim jezikom, koji je mnogo teže savladati od maternjeg jezika jugoslovenskih pesnika, a to je — jezik pesme. Jedan Crnjanski, jedan Ujević, jedan Raičković, ne izražavaju še jezikom „prosečnog Jugoslovena. Prilazeći materijalnom svetu samo kao sredstvu za evociranje subjektivnih impresija, oni se kreću u domenu ošećanja u kome ogoljena reč Birektnog govora, dovoljna. za sporazumevanje u spoljnjem svetu, poktaje pretesna. U domenu osećanja, h kojemu se pesme rađaju, fizički svet se razaznaje tek u nejasnim konturama, a pravi život sačinjavaju tajnovita stanja duha, koja se ne mogu iskazati svakidašnjim jezikom, jer ona preplavljuju njegov kalup i negiraju mu formu. Stoga, Nervalu i nije smetalo što nije najbolje znao nemački jezik kad je Hajneove pesme prevodio na francuski. Od presudnog značaja po uspeh njegovog prevoda, bilo je Što je odlično znao jezik poezije i, po rečima samog Hajnea, pogađao smisao pesme pisanc na nemačkom bolje nego onaj ko se celog života bavio izučavanjem nemačkog jezika. Znači da je za pogađanje smisla poezije važno poznavanje pesničkog jezika, koji uostalom može biti nerazumljiv i najboljem lingvisti (ro-

VINJETE DANILA BOŠKOVIĆA,

mantični Bajronovi stihovi u Jeksić-

atom prevodu umne Isidore Sekulić, deluju kao esej). Nerval je osećao jezik pesme, jer je i sam pesnik, kao i Ljermontov koji je oStvario nezaboravni prevod Getea, a Šlegel, Šekspira. Pesnik Osyaldo 'Ramu ume da nasluti suptilne veze između reči, koje ispreda, iza vidljivog teksta, taj neobični jezik za koji je Kokto rekao da „pesnici moqu đa njim razgovaraju i da se ne boje da će ih neko čuti. Kad u strofi, II stiha pesme M. Crnjanskog „Trag“ — „La Traccia““, prevodilac naprimer prenebregne bukvalni izraz „bianca“, najlagodniji za prevođenje reči „bela“ iz originala i kad se opredeli za reč „,candida” koja ne znači samo „snežno bela" več i „neokaljana“, nama je jasno da on oseća aspiracije izražene u pesmi, da se iz sećanja izbriše trag telesnog dodira sa voljenom ženom i veza s njom uzvisi do neokaljane spiritualnosti. I tako, ne registrujući činjenicu, već njen odjek u dubini senzibilnosti (brojni primeri u prevođenju Davičove i Raičkovićeve poezije), birajući reč koja nema samo bukvalno značenje, već koja daje tačnu senzaciju pesnikove vizije, Ramu nam se pretstavlja kao jeđan od onih koji „čuju jezik kojim pesnici razgovaraju“ i koji i sam njime ume da se služi.

Međutim, teškoća je u tome, što taj jezik nije jedinstven, već što u okviru njega postoje brojni „dijalekti“, Svaka pesnička indiviđualnost kreće se u svom posebnom svetu misli i osećanja, pa se i služi Svojim posebnim jezikom kađ nas u taj svet uvodi. Stoga bi pesničke inverzije, koje je Ramu upotrebio pri prevođenju pesama Mladenovića i Daviča, bile nefunkcionalr;e, na primer, u prevodu odlomaka iz Pavlovićević „Ziđara“ — ·Q„Muratori“. Lišen lirske konfidencije, prav, monaški čist stih ovog pesnika, Ramti je, stoga, prevođio svakodnevnim, nezvučnim rečima, da bi ih potom, uz neočekivani poetski efekat, organizovao u stroge, bezmalo đokumentarne rečenice. Ova,prevodiočeva elastičnost i moć prerušayanja,

koju je ispoljio Uu šusretu sa. sva-,

kim pesnikom ponaosob, učinila je njegovu antologiju raznovrsnom, kao da reči u njoj nije ustvari ispi-. sao jedan čovek, već brojni autori u njoj zastupljeni. Makoliko to paradoksalno zvučalo, ali prisustvo prevođioca iza tih autora nije se zapažalo, baš onđa kad je on bio najaktivniji. Njegova aktivnost najbolje se ogledala u ođnosu na jezik kojim se pri prevođenju služio,

Rasprostranjeno je mišljenje, da usled prirodne „zvučnosti italijanskog jezika, najobičnija rečenica, na njemu izgovorena, ogrće se, sama po sebi, u poetsko ruho. Prema tome, moglo se očekivati da će pe&me bogate ritmičke invencije (D. Maksimović) biti najuspeliji prevodi Ove antologije, dok će, naprimec, pesme Vaska Pope izgubiti jednu značajnu dimenziju, koja se sastoji U sugeriranju osećanja svirepo-pojednostavljenim 'linijama i shemama uzetih iz spoljnjeg sveta. Međutim, desilo se obrnuto. Prevođeći Popu, Ramu se odnosio prema italijan skom jeziku kao prema sredstvu i pasivnom oružju čiju je sonornost stišavao energičnom rukom. Kod prevođenja pesme D. Maksimović „Opomena“ — „Ammonimento“, kad Je hJegova stvaralačka aktivnost popustila, melođičnost jezika sama po sebi nije mogla da u prevodu spa se stih od izvesne simplifikacije kdJa Je ugušila blage rezonance, što miluju sluh kao dražesni „valceri iz Starinskih muzičkih kutija. Do ovon oštećenja pesme u prevodu, došlo Je usled prevodiočeve potrebe za jasnim definisanjem pesničkih emocija, usled tožnje da se, ostvari jedinstvo fraze, koje je razorilo jedinstvo stiha. (U V strofi, poslednjem stihu „Opomene“ prevodilac dodaje potpuno nepotrebno dve reci: („potrei dirgh”). Slična nepotrebna dorečenost u prevodu poslednjeg stiha „Sumatre“ M. Crnjanskog, zbrisala je patetičnu stanku, oznacćenu zapetom, koja je nastala kad su osećanja dostigla kulminaciju i reči posustale od težine unutrašnjeg napona. Stih originala glasi: „blago, rukom“, a prevoda: „blago našim rukama“ („soavemente con le nostre mani“).

Kroz ova uzgredna razmišljanja, pokušavali smo da ukažemo na izveŠne sličnosti i razlike, koje između originala i prevoda, mogu da se

pojave kad se jedna poezija rekreira na drugom jeziku, jako smo svesni da one najpre-

sudnije sličnosti leže baš u mnecem ncizmerljivom. Jedna Piranđelova ličnost takvu sličnost je ·pro-

. našla između Svoje ćerke i starog „portreta, kad je na .njemu, iza ja-

snih kontura lica povučenih četki. com, naslutila osmehe i poglede koji to lice oživljavaju. Iza zame. nica, imenica, glagola u antologiji Osvalda Ramua katkada smo otkrili takve poglede i osmehe, pa iako njihovo poreklo nismo umeli da gramatički istražimo, oni su nas najviše potsetili na originale koji su njegovim prevodima služili za uzor, Jugana STOJANOVIČ

* =

“(o

SLAVOLJUB BOGOJEVIĆ:

AKROBATA

Hofman i tilosofija

fatalne ljubavi

E. T. A Hofman: „.Sın i ljubav“, Džepna knjiga, Saraievo, 1958)

Đojava Hofmana označava noy prodor fantastike u evropšku literaturu, koja kao da pokazuje naročitu sklonost za fantastiku. Literatura, kao i umetnost, rodila se zajedno sa fantastikom: najstariji literarni spomenici

zametnuli su se u fantastici, ona je podjednako prva i najprirodnija hrana mitovima kao i svim pokušajima da se odgovori na zapanjujuća pitanja koja priroda odasvud nameće čoveku, Tu svoju prvobitnu gnoseološku funkciju oživela je fantastična literatura i u Hofmanovom delu. Niz osobenosti koje ga karakterišu kao čoveka, pisca, umetnika, projektovane na okolnosti u kojima je živeo, steklo se u Hofmanovoj ličnosti dajući osobiti pečat njegovoj literarnoj fantastici. 'Taj fantastični svet nosi u sebi elemente i aspekte sociologije, filosofije, karikature i poezije izrastajući tako u kompleksno zahvaćenu sliku životnih odnosa. Ta kompleksna primena [antastike i jeste jedna od bitnih osobenosti Hofmana u odnosu na mnoge pisce pre i posle njega. On u tom pogledu ' pokazuje nadmoćnost u

(odnosu na sve pisce koji SH SC "ugledali na njega ili na bile koji

način dotakli ili upotrebili njegove fantastične i literarne prosedee i simbole, od Gegolja i Balzaka preko Dostojevskog, Dikensa i Mopasana svc do Kafke, ali i dalje preko Kafke.

Jedan od elemenata Hofmanovog literarnog poslupka jeste specifična vrsta karikaturalne, karikirajuće opservacije, koja ima širu podlogu u kri-

tičkom stavu prema pruskom drušivu. 'Ta naklonost za deformisanjem stvarnosti u izlomljene, karikaturalne ili fantastične oblike istovremeno je i sred stvo literarnog postupka i rezultat jednog stava prema stvarnosli. Otuda je ovom piscu f{antasiika meophodno sredstvo nc samo zbog romantične nastrojenosti duha (koji svuda stvara narkotizirajuću povišenu almosl{eru u kojoj se sukobljavaju razni »principi« — uopštene sile društvene, psihološke i filosofske projekcije), već i iz jednog praktičnog razloga: da bi izmakao društvenom i političkom pritisku pogođene hijerarhije. To tajanstveno zaodevanje fantastikom i simbolikom stvar je podjednako neminovha za jednog Getea kao i za jednog romantičara, recimo Novalisa, koji je preporučivao jezik tropa i zagonetki kadgod pwekolicina ljudi hoće o svojim stvarima da razgovara u širem društvu.

Hofman u svoju fantastiku zaodeva svoja {ilosofska saznanja i gnoseoluška otkrića (> Zlatan lonac«); on se služi. fantastikom da bi izvršio, medu romantičarima, jednu od ~7pnnajdubljih socioloških analiza pruske birokratije, vladajuće · hijerarhije. i policiskog istražnog postupka (»Majstor Buva«, ali i na drugim mestima); fantastika je put i u velegradske tajne i kriminalističko-psihološke probleme (»Gospođica Skideri«), čime je postavljen osnov kriminalističkoj literaturi sa snažnom podlogom u karakterološkoj analizi ličnosti; fantastika obavija ekonomske mehanizme koji deluju u savremenom životu (>»Nasledno imanje«)

Vodna nogtalyična kritičapska istoija

Nastavak sa 3 strane

ka i podvornika raznih „književnih” „stavova” koji bi (podvornici!) da vladaju i harače našom književnhošću. Za mene je pak mnogo važnija i značajnija mogućnost da će se Ovo njegovo lovljenje opštih mesta i večnih književnih istina. u teoretskim plićacima s „aosloncem na Marka Ristića i (nehotično) tamo nekog frazera starostavnog LL. Novičenka jednog lepog dana možda zameniti i nadoknađiti novim, drugim, drukčijim i potpunijim gledištima i definicijama poezije. ,Određena shvatanja” u kritici u kao konjske uzde i magarčev samar: dirigovan pravac i večni teret šablon bezneđan i neuzbudljiv. 1 zato prema svakom piscu i svakoj novoj knjizi nova i drukčija shvatanja i merila! Život menja sve kriterijume... 5

Ne prihvatam, zatim, oberučke ona izjašnjavanja Predraga Palaveštre o poeziji i zbog toga što u mjima. provejava naglašena bolećiva i samarićamska sentimentalno-humanistička nota. Kako da se spasemo i održimo na vetrometinama i nevremenu života poezijom i u poeziji?! Ko mari za poruke pesnika? Ko ih uvažava? Mrka kapa... Poezija će tek možda jednom docnije moći da učini nešto na svestranijem urazumljivanju ljudi: da Širi i razvija duh uzajamne snošljivosti, poštovanja -i· slobode. Stoga su isključivosti i krajnosti u poeziji izlišne i opasne, Treba pustiti da se poezija razlistava i grana prirodno i nesputano. Ne kalemiti je, ne kalupiti i sužavati izmišljenim | nužnostima, „pravcima, opredeljenjima i definicijama. ,,Većina ljudi ma o poeziji tako nejasnu pretstayu — kaže Pol ValeTri — da sama ova neodređenost njihovog osećanja jeste za mnjih definicija pesništva”, Zašto da ne!

Time poezija vipošto ne gubi “ugled i ulogu: može, u srećnom času, samo da ih poveća, To je poezija van propisanih i „pomodnih sistema i. stilova. Poezija — sloboda, Poezija — život.

Na ovoj važnoj raskrsnici ponovo se srećem sa Predragom Palavestrom: logičnim i lucidnim razlozima on u jednom odlomku eseja „Realnost u poeziji” opravda va uporedno postojanje „iracionalne” i „sentimentalne” poezije, poŠto je i iracionalno i sentimentalno neodvojivi deo ljudskoga bića. Poezija, kao i život, mora da triumfuje u sveobuhvatnosti i sveStranosti; „ako ništa ne pretpostavlja, i ništa ne isključuje” —u glasi jasan, i ubedljiv Mritičarev zaključak.

Posle ove male miroljubive prepirke oko definisanja i životnosti poezije potrebno je opet se okrenuti onom poetski viđenom životu kome se Predrag Palaveštra priklanja, od koga beži, koga uzdr-

„žano i jetko proklinje, i kome se

Vraća sa svojom već starom i znanom nostalgijom, sa svojom slovenskom setom i osetljivošću, sa bolno-potsmešljivim sećanjem na dane i godine provedene u spokojstvu i sigurnosti patrijarhalnog, nezaboravnog i jedinog, na svetu roditeljskog doma, sa sobom dečakom iz neke shrajevske ulice, sa sobom gradskim čovekom, sa svojim nagonom i naklonošću da ide tamnom stranom sudbine pisaca | književnosti i da ne zaboravi pritom čoveka i čovečnost, sa sVOjom spremnošću da primi živoi,kakav jeste, znajući za ljudske slaboće i groznice, ji umejući da bude sentimentalan, liričen, gamnutljiv, satiričan, Ććudljiv, Opor, za-

jedljiv i polemičan, da voli, da se bori...

To sve ispoljava se i odražava u kritici i esejistici Predraga Palavestre, Cenim je jer mi je sve to blisko, kao svoje, jer u tome nalazim delić vlastitih ' muka, htenja i problema. Posebna Je vrednost „Književnih tema” Predraga PalaYvestre u tome što je to esejistički i poetski roman —. istorija o našoj savremenoj literaturi, o ne-., kim njenim ispoljavanjima i stremljenjima, o njenoj mladoj gene~

prašta i

raciji, i =— ništa manje — o njemu samom: _»Kad umru naše majke,

umru i naša detinjstva, jer nikome više nismo deca; više nema onog pogleda ha koji se možemo oslonjli, ni one ruke koja nas može pomilovali, nema onoga boga koga možemo prizvati u pomoć, nema onoga staranja nad nama, nad našim' rukama, nad našim tršavim kosama, našim nemirnim snovima, niko više ne kupuje igračke punjene slamom, niko od svojih usta ne odvaja. niko ne bdi i niko ne brine, nigde nema te nežnosti i topline; razrušen je mali veliki život detinjstva; očuvane kućice od hartije povlače se po tavanima bačene i zaboravljene; naša pisma se nc „ čuvaju; valra je ugašena | ona stara, topla mesta gdć je slajao sat koji je uvek zakašnja'\vao, naprsli čajnik i neka sličica postavljena majćinom rukom, sve je to umrlo 5 našim majkama koje su odnele sa sobom miris roditeljske kuće, miwris detinjstva. Naše majke u'miru neminovno i s njima, ncminovno. Mmiru paja delinjslva.

Nikome nismo deca. Stojimo

pred zagonetkama, pred iskušenjima. Pred jednim životom, Pred pravim životom. Pred poslednjim žitom,

Sva hvala treba da pripadne kritičaru koji je u stanju da napiše ovakve ređove. Jer, doista, ne samo u našoj kritici, nego, rekao bih, i kod „profesionalnih” pesnika i pripovedača teško je naći toliko, intenzivnog životnog lirizma, dramatike i istine koliko je. ima ovde, Među tolikim našim kritičarima Predrag Palavestra je od retkih za koga se š punim 'pravom može reći da je i pisac. Njega je mogućno sa „zađovoljstvom čitati. Nije monoton. Nije dosađan. Ima stila... Razumljivo, knjiga mu nije i bez slabijih stranica (kad teoretiše); blagoglagoljivosti; i feljtonizma. To me ipak ne sprečava da u „Književnim temama” vidim plemeniti ogranak Kritike koju nazivamo pesničkom; ili beletrističkom esejistikom; od one vrste koju je voleo i stvarao Bodler, napominjuĆi da bi o pojeđinim slikarskim delima najpriklađniji prikaz bio sonet ili elegija, „Književne teme” stvorilo je.i osmažilo jedno Široko, antidogmatsko i spontano razumevanje literature.,kao moralne i humanističke ljudske ~ akcije, jedna Uzorna otvorenost i Srčanost, suptilan talenat i „oštro kritičarsko oko pronalazeći sebi hranu i podršku u svakodnevnim previranji« ma i virovima života, u njegovim nanosima zlobe, lepote, neizvesnosti i nade, proveravajući i krepeći tako svoja iskustva, svoje mržnje, svoje strasti i ljubavi. Kritičar sanjar i borac.

I čovek među ljudima... \ Miloš BANDIĆ

ili fiktivni put u zločin (>DĐavalji 'eliksiri«). Najzad, mada time nikako nije iscrpljen funkcionalni xraspom, fantastika. je i najpogodnije tle za humorom i ironijom začinjenu poeziju života, ljubavi i iluzija (»Princeza Brambila«). .

Ljubavna tematika igra značajnu ulogu u Hoflmanovom literarnom dHelu. Ljubav se javlja u njegovoj fantk stici u raznim fonkcionalnim oblicima: od najobičnije fiksacije ljubavnog jada i čulne požude do kulta dame i platonske sublimacije w idealno, Ovo spajanje i identifikovanje kon kretne liubavne požude sa idealom izvire jednim delom i iz čulne pre. opterećenosti Hofmanove koja samu sebe muči i u idealu traži protivtežu svojoj demonskoj sili. Fofmana je mučila njegova hipertrofirana, uslo ponižena i ismevama čulnost. Zar je ružni, mali i siromašni kapelnik, koji grca od potajne ljubavne požude, mogao da ima uspeha kod žena? Shema jednog predestiniranog, ali realnim i neuklonjivim ckolnostima predestniranog ljubavnog udela,'bila ·je „ličnim udesom Holmanovim čauvek.vaki« cirana. ND o 6 0

Otuda nešto [atalno, nešto zlokobno preli iz svakog pokušaja za strasnim ljubavnim spojem. Skoro uvek ljubav mora da ostane nezadovoljena, prekinuta, ometena, fatalna. Skoro uvek kažem, ili tačnije: uvek, sem u malogradanskoj projekciji koja je od početka lišena svake romantične. domen zije, uvek kadgod se u pokušaj lju bavnog spoja unosi čulni žar, požuda, šlrast kao strast, neshvaćena u svojoj simboličkoj Tunkciji. Uopšte, ljubav Je najčešće sinonim za neuspeh. Takav je slučaj sa »DĐavoljim eliksirima, ali još fatalnije, mada'na sasyim drugi način, klica propasti vreba u ljubavi i u »Mačku Muru«, gde je ljubav, prekinuta i onemogućena i na »formalan« način, prekidom, nužnim, neminovnim, fatalnim nezavršavanjem samog dela, njegovom fragmentarnom koncepcijom. Zar se na drugi način dublje, neminovnije, onom neminovnošću koja proizilazi iz zlokobne snage potpunog poklapanja života i literature, zar se, dakle, zlokobnije i romantičnije mogla prikazati fatalnost ljubavi, fatalnost koja nije više izraz jednog: posebnog, ličnog, usamljenog slučaja, nego univerzalna shema neuspeha ljubavi kao pojave, kao po duhvata, kao odnosa prema životi, prema slepoj neminovnosti neuzdrmanih komponenti koje na ovako bizaran i »literaran« način dolaze do izra" žaja? :

Holmanova filosofija ljubavi ima u svojoj osnovi trubadursku koncepciju i njegova filosofija ljubavnog fatalizma prvenstveno je izraz njene negacije, Ukoliko ti je do ljubavnog spoja više stalo, ukoliko si. čulniji \iše zainteresovan, udubljen, zagnjoren u nju, ukoliko više svu svoju strast

ustremljuješ na samu strast ne videći,

njen dublji smisao, utoliko ti se ona sama zlokobnije sveti, Doduše, banalna koncepcija ljubavi ima kod Hofmana sigurnih izgleda na reali zaciju, ali to je realizacija u atmosferi građanske Danalnosti, ta ljubav najčešće nema ništa zajedničko sa ro mantikom silovite strasti koja mora da se zadovolji ili će samu sebe da uguši, sama .od sebe da presvisne. Ismevana-i ponižena čulnost, čulnost kao neodoljivi ljubavni slad, kao nezadovoljena čulna opojnost svćti se

„pre svega samom svom nosiocu, ona

ga kažnjava što nije u stanju da je shvati kao višu projekciju ideala, te zbog te neshvaćenosti kažnjem je da ne može da ie obuzda, nije u stanju da je' suzbije humorom, jer humor je otvaranje jednog višeg aspekta.

i time nije sve završeno. L,jubavna čulnpst, pogrešno shvaćena i odvojena zanosom od svoje idealne

Nastavak na 8 strani

Zoran GLUŠČEVIĆ KNJIŽEVNE NOVINB