Književne novine
9 # = +
G dina X. Nova serija, br. 93
ZA
KONJI ŽŽEV MW OB
| BEOGRAD, 22 MAJ 1959
TA SUSRETA
S FITOM
Krajem, đecembra 1942, putujući Ma Prvi kongres antifašističke oĐMladine, suratio sam u jedmu Kuču pod Grmecom. Bilo je hladno. Padao je sneg, pomešan s kišom, a sa planine je duvao vetar. Hteo sam, da se ogrejem, a bio sam i gla dam. U Rolebanju da li da zatražim hleba, ugledao sam na zidu nešto, kao sliku' ili druorez: čovek čurstog držanja, oštrih crta, talasave kose i visokog čela. Upitao sam seljaka ko je to. Prilično iznenađen, seljak je rekao: Tito. Učinilo mi se da više ne veruje da pripadom, partizanima, a da je najmanje mogao da veruje da dolazim sa 'Kozare. Krio som stid i domaćinu Mwisam, hteo da priznam da Titovu. fotografiju gledam prvi put u ži-: POPU
Znao sam de ću u Bihaču videtiš čoveka koji je već ulazio u legemdu i zamišljao som, taj susret. Poznaću ga, mislio sam. Znam, da ima oštre crte lica, talasavu Kosu, Visoko čelo... I zaista, u jednom. tremutku, dok je tri stotine delegata stojalo u mapregmutom, očekivanju, ma oratima se pojavio čovek koji je ličio ma. omu fotografiju, Počeo sam, da vičem: „Tito, emo Tita!“, ali mi meko reče: „Nije to Tito. To je dr. Ribar!“ Opet sam se postideo. Onda se ma vratima pojavio čovek u crmom odefTu, sa žutim opasačem o kome je visio revolver. Duoranom, je odjeknulo: „Tito, Tifo!“ Ne zmam, zašto, valjda zbog crmog odela, pooverovao. sam, da to nije Tito, i molio sam duvojicu-trojicu delegata da mi rukom, pokažu
Polemika o. polemici
Odvremena dovremoena zadesila, nas je nmemila kob' da u Kknjiževnosti pod nazivom polaem:ka čitamo meki trač i psovku. Malokađa, u nas doživjeh da se dvojica pisaca o nečemu prepiru, đa- bi to zbilja bila polemika, kakva smije biti u oblasti kulture. Kultura neke književnost: očituje se baš po načinu kako se u toj književnosti polemizira. Matoš, u svoje doba, bio je prisiljen da se ponekad omakne u nepristojno polemiziranje; mne zato što on nije znao kako treba polemizirati, nego zato što su ga takozvani njegovi protivnici svojom glupošću i nepristojnošću, uvredama i nevrijednostima natjeravali da, osim svoga duha, upotrebljava ražešćenost svojih nenadziranih čuvstaya: srdžbe i zlobe, gnjeva i kletava; ali nikada nije rabio kleveta, jer se nije ugleđao u svoje literarme susjede. Njegova polemika protiv Marjanovićeva shvaćanja o 'realizmu i artizmu vrstan je primjeć njegova pjesničko-kritičkog polemičkog duha. Polemik je to, dostojan da u kulturi postoji. M ' Ispravnost i kulturna vrijednost polemike nastaje od imaginativne kritičke umnosti i otmenosti duha. O pjesničkom smislu polemike, zapravo o poeziji polemike, jednom je razmišljavač Miroslav Feller napisao. izvanrednu kraću prozu. Nepoznato mi je da je itko inače” u mas, posebice, napisano objavio šta je polemika. 6
U povijesti naše književnosti siSaset pisaca iskazalo se i polemi-
kom; poneki je, Štaviše, svim sobom polemički duh: svim svojim izrazom; a ima ih što su i nedjelom prikagali o sebi kako nisu ni polemičari ni pristojni.
U polemici se ponajvećma izražava kritički: duh,. Tko ne umije polemizirati, nije 'kritik; koji je duhovit i dovitljiv; makar inače bio pjesnik začudnih stihova,, ili neobične proze. Tko zazire od polemike, ne prozire u nju kao u pjesničko kritički. oblik; zapravo ne nazire tvorbenost duha u njegovoj borbenosti; ne uviđa šta su to pustolovine' duha :; njegove nevjerojatne snage, što se mogu očitovati samo u borbi. Polemika je samoobrana đuha od svojih neprijatelja, moralnih i materijalnih. · Polemika. nije :samo neka · kritička prepirka o kakvu problemu i neki napadaj na kakvo djelo, ili na neko nedjelo. U širem i dubljem smislu, sva revolucionarna i satirična književnost, pjesnička i filozofska, izraz 'je polemičkog duha. Polemikom bih nazvao, štaviše, svu književnost pjesničku i filozofsku, jer je ta književnost izraz čovječjega · đuha protiv svijeta i tjeskoba u kojima se čovjek u svemiru zadesio. No, ljudi shvaćaju polemiku, obično, kao oblik kritičkoga napadanja na nečije mišljenje o „književnosti, i o umjetnostima uopće, i ujedno kao oblik kritičke odbrane od tih napadaja. Nastavak ma 5 strani
Stanislav ŠIMIČ
čije ime izgovaraju. Bio som, mnajmanji u grupi delegata sa Kozare, (Imao sam šesnaest godima), i uzalud sam pokušavao da- kroz visoki zid leđa i šinjela ponovo vidim čoveka u crnom. odelu, koji se moločas „ukazao ma vratima. Skočio sam ma klupu, ali je meko iza mene počeo da gunđa i da me vuče k zemlji. Upormo sam stajao, sve dok misam ponovo ugledao čoveka u crmom odelu. On je bio okrenmut dvorani punoj .mladih. boraca iz cele Jugoslavije. Bio je ČoPst, masmejanm, srećan. U vojničkom, odelu, bez ikakvih oznaka, naoružan kao i Večina nas, u čizmama, sa cruemim gajtamom od ramena do opasača i sa šubarom u ruci, ma kojoj. se isticala uelika crvema petokraka zvezda sa srpom i čČekičem, izgledao je kao oličemje otpora i borbe, pa mi se činilo da ne vidim 'samo jednog čćoveka i jednog novog vojskvoođu, več da iza mjegovih leđa stoje bezbrojne armije maoružanog i golorukog naroda.
Posle šesnaest meseci, drugog maja 1944, video sam ga pomovo. Bilo je to u Druaru, ma Drugom kongresu antifašističke | omladime Jugoslovije. Bila je noć, Dotrčali smo u Drvar posle dugog pešačenja, koje je trajalo duadesetak čašova meprestano. U usiljenom, mar šu, preualili: smo preko sedamdeset kilometara preko plamima, Určača i kamenjara, smlavijeni umorom, glađu i žeđu, jer usput mismo imali vremeno da tražimo mi hleba ni vode. Našli smo se pređ građevinom Roja je izgledala ogromna, .čuo sam, razgovor na U lazu, meku pbprepirku, neko mam je oštrim glasom. govorio da smo :'za-, kasnili, da je Kongres več počeo, da drug Tito upravo govori i da uči me možemo, jer bismo poremefili tišinu. Pokušali smo da razjasmimo kako je došlo do zakašnjenja, da mije u pitanju maša kKkrivica nego da je glasnik zakasnio desetak časova. Prepirka je mastavljena, dok je Tito govorio u prostranoj dvorani, koja je bila osuefljena. Da li čemo ga uvideti? Tu je, pred našim očima, iza zidova zgrađe, čujemo mjegov glas, glas koji je katkad nežan, mekan, blag, a katkad zatreperi, podigne se, blžesns plamenom ratničke odlučnosti i nepokolebljivog samopouzđanja... Provafiti smo u prostoriju svaki ma Svoju · ruku, kao stihija ali i bezglasno, kao reka koja ne huči, i posedali na prve prazne klupe. Bila je noč i Tito je bio osvetljen. Bio je to, isti onaj čovek koji je i na Prvom omladinskom komgresu, u Bihaću, govorio delegatima podižuči uvis peshicu, Čursto stegnut žutim opasačem o Kome je Visio revolver. Mladen OLJAČA
Nema nijednog kulturnog turiste koji ostaje bar nekoliko dana u Parizu da ne ode da vidi pretstavu kompanije Marsela Marsoa u pozorištu Ambigi. Kao Trijumfalan luk, Bogorođičina crkva ili Ajfelova kula, Marso"je danas jedan nerazdvojni deo kulturnih vrednosti Pariza i cele Francuske. I skoro simbol. jedne umetnosti koja je tako neobična i.tako retka, Pojam moderne , mime „, čine tri čoyeka: Etjen Dekru, Žan-Luj Baro i Marsel .Marso. Ali. Dekru u Njujonku
koji u sebi ne nosi plakat — ne
kičma«. Sećate se: · | Ljudi! Slušajte!
Zar to isto ne govori i Nataša
stvo, izbombardovano, koje me i osmeh PFelinijeve Kabirije na
znati Vekovićev govor (iz »Pes video pred sobom nepreglednu među njima da nema nijednog što više!
Ali ne. Setimo se Majakovskog
zar svaka literatura nije pomalo letak, nij čak i Tolstojev »Rat i mir«. Veliki ogromni plakat na 2.000 stranica. Plakat protiv rata. Kao i Majakovskijev »Rat i svet«.. Ili »EFlauta
Primer angažovanog umetni ski ili Surkov (sa svojim šlagerima o Javič ili Semjon Babajevski, a ako jeste -— onda:
i Lorke.
Naravno, ja isuviše dobro znam cenu i trajanje jednog plakata, ali ja ipak hoću da kažem da u sudbonosnim trenucima istorije pesnik
može ni da bude pesnik! Uostalom, nije pomalo plakat? To je
Izađite iz rovova. Pa posle doratujte.
Rostova, nemo, neiskazano, u nekoj
od onih stravičnih noći 1812, svesna. da'.će zauvek izgubiti svog An-
dreja» Plakat? Ali zar to pomalo nije i sam kata je da, uprkos svemu, treba da se Živi.
život? Sadržaj tog plaPlakat je i moje detinj-
danas boli. Plakat je i onaj tužni
kraju jednog filma koji je sav. stvoren od bola, od suza. Plakat? Nedavno sam preko radija slušao onaj pome«) u interpretaciji Safela Pašalića i kolonu fantasta koji jutišaju, a zašto
pesnika? | Dodavola, neka ih bude ka zacelo nije samo jedan 'TvardovStaljinu), samo jedan Avgust dole takvi primeri! Setimo se Gorana, Elijara,
U ovom veku, baš u ovom
Brehta, · Vitorinija, Kvazimoda, Ultkina, I,ugovškog. Setimo se koga.
god hoćete. Istinski umetnici, koji
su dostojanstveno znali da nose
ipak počasno zvanje pisca, nisu se, plašili, kad“ je to diktirao život, da progovore i jezikom plakata. I to·baš u težnji da sačuvaju svoje dostojanstvo. Dostojanstvo literature i njeno pravo na. opstanak.
Kod nas sc,.međutim, kojiput dogodi'da poneki »mladi ignorant« izjavi i to: kako su generacije pre njega irošile svoje vreme pišući plakate i proglase, a.on.i njegovi vršnjaci da ga koriste za pisanje
romana,
drama, pesama... Za takve kao on, šta znam, Kulenovićeva
»Stojanka« možda' je. samo jedan pateličan govor parlizanskog komesara, zastareo kao i makoja druga deklaracija o ljudskoj ljubavi. Jer zaboga, ovo je Dvadeseti vek. Vek koji je" uzeo palent na sve sem na lirizam i na čovečnost! Ali ja mislim drukčije, Ja ne smem da ne mislim drukčije. Jer u ovom veku, koji bih ja ipak nazvao najpre vekom Marija. Bursać, mogao je mirne duše da se i ne pojavi jedan Jonesko. sa svim svojim imitatorima u Francuskoj i izvan nje. Ali Pol Elijar ie
morao. U -ovom veku, baš u ovom,
Aragon je morao: da kaže:
»Francuska i ljubav plaču iste suze,..« U ovom veku, baš u ovom. Goran je morao da napiše svoju » Jamu«, Mindečrović svoju »Prolećnu repcrtažu«, Kulenović svoju »Majku ·Knežopoljku«, · Kaštelan svoje »Biti ili ne«,, Pavloyić svoju »Odbranu našeg grada«. U ovom veku. baš w oyom, tihi i nostalgični Milan Dedinac morao je, negde u Šlc ziji, da krikne svoje logoraško, svoje očajničko »Ujpamti«!
Jer literatura, nije ničija služavka,'da, ali ona
nečem da služi. Nekom.
TI da ponećkad bude"i plakat...
ipaki mora
Izet SARAJLIĆ
a=nezumupunanagngumuiaaessnumunemnezaieresuereimeersm= mms ranama muamamu mre rianianimraraarsiiesrte run arassarmunsmuperairrieannuanminaao nie
NEOBIČNA UMETNOST MARSELA MARSOA
daje časove mime u Aktors Studiju i Dramatik Vorkšopu a Baro se potpuno posvetio glumi i pozorišnoj režiji, ·tako · da sada mimu pretstavlja samo najmlađi od njih Marsel Marso. Dekru·je uopšte značajniji kao pedagog . nego kao u-. metnik, a Baro je pod njegovim uticajem „samo privremeno igrao mimu,. dok se. Marso potpuno predao oživljavanju ove umetnosti i traženju izraza koji pomoću pokreta ljudskog tela izražava ceo život i svu ljudsku dušu.
Ovo .je trenutak njegove pune snage i zrelosti, danas on ima 55 godina. Rođen je u Strazburu, učic je srednju školu u Strazburu i Limožu, a studirao je na Akademiji dekorativnih umetnosti radeći na emajlu. Ne bez uspeha, jer je na završnom ispitu dobio prvu nagradu za svoje radove. Ali privlačio ga je demon pozorišta i po oslobođenju Francuske dolazi u Pariz i uči glumu kod·Šarla Dilena a mimu kod Dekrua. Svoj vojni rok otslužio je u Nemačkoj, kao: član francuskih okupacionih snaga. Po demobilizacij: postaje član pozorišne trupe Reno-Baro i sa Baroom igra u pantomimi „Batist“, ali i nezavi= sno od toga igra u mimođramama. I onda odlučuje da se potpuno posveti toj umetnosti, da se žrtvuje
za nju, da joj„da nove polete: 1947 godine osniva svoju sopstvenu trupu,
To je bila godina velikih početaka. Iste godine Marso je stvorio svoje remek-delo — lik Bipa, koji danas simbolizuje njegovu mimu, jedan poseban “tip mime i jedan poseban tip humanosti. A za mimodramu „Smrt pred zoru“, koju sje postavio i igrao sa svojom trupom, dobio je nagradu „Debiro” (po imenu najvećeg francuskog mimičara Žana-Gaspara Debiroa). Pa ipak trebalo je dugo ćekati: slava nije došla odmah. Mađa je odlazio na turneje u Austriju, Holandiju, Švajcarsku, još uvek nije bio svet-
iy Cena 30 din
ski majstor. Sam Pariz je pokazivao izvestan otpor i nije ga primio punim srcem. Trupa živi teško, ali se divi požrtvovanju najvećeg od njih i podnosi nevolje zajedno sa njim. Godina preokreta je 1951: Marso sa svojim drugovima postiže veliki uspeh u Studiju pozorišta na Jelisejskim poljima mimodramom. „Kaput”, rađenoj na osnovu “čuvene Gogoljeve priče.
Ko. je video ovu mimodramu, koju sada Marso ponovo prikazuje, može najbolje da shvati smisao i vrednost mimodrame. Više nego ma koji pozorišni komad na ovu temu, više nego postojeći film, (po opštem 'mišljenju vrlo uspeo film), ova mimodrama je daleko bliža duhu Gogoljeve misli, daleko je dublje ušla u dušu sirotog. čoveka, a' željeni stečeni i ponovo izgubljeni kaput više nego ikada postaje simbol svih ljudskih žud-
'nji do kojih se tako teško stiže a
koje se tako lako gube. Gledajući ovaj komad neme umetnosti čovek počinje da sumnja u snagu i izražajnu vrednost reči i da veruje u nesumnjivu nadmoć gesta i primar nust ljudskog tela u izražavanju (i umetničkom stvaranju uopšte kako je mislio čuveni estetičar Alen). Koliko reč okoliši, koliko ona, da ne izneveri sebe, izneverava suštinu stvari, ljudskih osećanja, žudnji, patnji. Velike strasti su mene: ljubav, bol, strah. Nših može da izrazi samo, jedna nema, umetnost: umetnost mime. I to majstor mime, takav kao što je Marso.
Izražavajući do maksimuma pregnantno ono što je suštinsko, „umetnost mime je jedna naivna umetnost. Čuđesnom igrom sudbine ili slučaja velike umetnike” same· životne okolnosti pripremaju za njihov životni: poziv i nezaborav ne uspehe, Radom na keramici Marso je izvajao svoje šake, tako
. Nastavak na,6 strani |
Dragan M. JEREMIĆ