Književne novine
čoveka od,
_20. XII. 1942 .
Hz dnevnika nepoznato
Mladen
Obara me malaksalost. Snaga gasne. Čini mi se da sam spavao. Probudila me studen. U pećinu, na mahove, suljne oblak snega gonjen vetrom, pa nas pospe, nekoga po' licu, nekoga po celom telu. Led i kamen: prete da nas dokrajče. Želim da odem sa ovog sveta, da moje muke prestanu, Noge mi se hlade, u kostima osećam studen. Bola nema. Ne mogu da se pomerim. Želeo bih da spavam, ali sna nema. Hladno je. Sklopim oči i zadremam, pa se prenem ošinut hladnoćom koja bije iz kamena.
Pećina liči na zver...
Led i kamen. I ljudi na nosilima.
„Bolničarka se nije vratila. Želim sebe da uverim da mi nije stalo do njenog povratka, da mi je svejedno šta se sa njom zbiva, ali moram da priznam da bih se obradovao kad bih je ugledao. Bilo bi mi lakše.
na _Jedina nije ranjena. Potrebna je svakome od nas. Ne vrati li se, mokrićemo' poda se (i sve drugo), jer nismo u stanju da wstanemo."To neki ranjenici yeć čine. Osećam smrad.
Ustaša spava i ječi u snu. Izgleda da se neće probuditi nikad. Izgleda da je oči zatvorio zauvek. Otkako je zarobljen, nije progovorio ni reči. Uveren sam da pripada koljačima, Kad je pokošen pao n šneg, Ja sam mu prvi pritrčao. Presekao me je, ranjen, divljim pogle-: dom. Oči su mu izgledale krvoločno. Strahovito sam se prepao i, mada sa ouškom u ruci, nad njim pobeđenim, nisam imao hrabrosti da ga
odirnem sve dok se nisam uverio da je nemoćan i bezopasan. SiSurno Je za ceo Život upamtio moj lik i, ako se probudi i spazi me . pored sebe, može me drmnuti kamenom. Biće mi dovoljan jedan udarac. U slavu, recimo. Bila bi to najgluplja smrt na svetu. Čovek koji je priželjkivao da, ako to bude neizbežno, pogme kao komandant brigade, završiće bedno pod udarcem kamena, kao u preistorisko doba. Bila bi to Zaista bedna smrt. Bila bi to zaista najgluplja smrt na svetu. Komandant je prestao da bunca. Smirio se. Kao da i ne diše.
. Možda je umro. Da li je umro» Uzaludno osluškujem. Ne čujem dah.
azirem njegovo bledo, ukočeno lice. Okrenuto je.u svod pećine. Orlovski nos je povijen i beo. Nekad je taj čovek širio strah i trepet. Pre rata se tukao, ginuo po crkvenim zborovima, radi devojaka. Zbog: kuvarice je dospeo u tamnicu. Ona se udala za drugoga. Život čoveka ne sažaljeva, a svaka ljubav je lomna i prolazna, mada može. da izgleda
(i večita i nezapamćena. Uveren sam da je komandant doveo kuvaricu
u odred iz čiste pohlepe. Poželeo je da joj se osveti za nevera. Hteo je da podgreje i rasplamsa njenu 'staru ljubav, pa da joj odgovori istom merom, okrenuvši se celim srcem bolničarki, na očigled svih. Želeo je time da joj kaže kako ona za njega, posle svega, ne pretstavlja ništa.
A možda i grešim?
Pisac, ma kako darovit bio, nije w stanju da. otkrije svaku čovekovu misao i svaku njegovu nameru. Sve tajne nikad nećemo moći da odgonetnemo.
Mislim da ie komandant, pre svega, sujetan i slavoljubiv. "Tom čoveku je, čini mi se, bilo važnije šta će ljudi da misle o njemu, nego · kakav je on stvarno. Želeo je da izgleda moćan i nepogrešiv. Želeo
je da se dopadne: Samo tako mogu da objasnim njegovu čudnu i neverovatnu odluku da se brije svakoga dana, bez obzira na ratne prilike. On je to činio uporno i neodložno, pre boja ili posle boja, ali oba-
„Vezno, svakoga dana. Želeo ie da bude lep. Želeo je da bude naj-
lepši u odredu. Zeleo je da kuvarica poludi za njim, a da se on pretvara kako to za njega ne znači ništa. Svoj cilj je i postigao. Bio je to, ustvari, mali cilj, sporedni cilj, jadni cilj. Komandant se varao kad je taj cilj izjednačavao sa životnom srećom, sa krajnjim uspehom, sa najlepšom pobedom, jer je život sazdan od poraza. Sitne pobede nas samo zavaravaju, ali mi nismo u stanju da to shvatimo. sve dok nas ne ošine kakva opasnost. Pred smrću razmišljamo najtrezvenije i možda prvi put ozbiljno. Meni se bar čini da je tako... On, komandant, leži sad bespomoćan. Čeka smrt. Svemu je kraj.. Nema ničeg, osim strašne opasnosti koja lebdi nad glavom. Ako nije glup i ako ima snage da misli, on to mora da shvati. Uyveren sam da je i shvatio,, ali kasno. Najpametniji smo u trenutku kad nas spuštaju u raku, ali šta nam to vredi tada! Šta nam vredi pamet u grobu! · '
(Jesam li ja tebi sine lepo govorila šta će da se desi u šumi i da je rat dete moje gadna zver i nepojamno zlo i da treba čuvati glavu dete moje i da vojska nije za nežna stvorenja jerbo je rat za,bu ale a preterane ambicije vode wu propast i još sam fi sine moj govorila da dobru knjigu možeš napisati i kod kuće pored svoje majke ali ti nisi poslušao već si nadigao rep i odmaglijao tamo i zaglavio si u tu prcistorisku pećinu i sad čekaš smrt i čekaš da se počneš raspadati i čekaš da te crvi raznesu i da ti kosti isirunu zato što si hteo da svaku svoju rečenicu zaliješ krvlju kako si govorio da bi time potvrdio i pojačao životnu uverljivost svake svoje mapisane reči i još si govorio da je krajnie vreme da podeš za svojom braćom što sam znala i ja samo sam ie odvraćala da ne srljaš ludo wu smrt ali ti nisi hteo da me čuješ i sad čekaš da te raspadnutog proguta zemlja.)
Osećam smrad. Osećam odvratan smrad, koji dolazi iz unuiraŠnjosti pećine. Ne mogu da spavam. Vaške me pale po celom telu. Po tome znam da mi noge nisu oduzete. Još su to moje noge. 'Te noge još zagreva moja krv. Ponekad se one i pokrenu, pod vaškama. Da li ću ikad ustati sa kamena za koji sam prikovan? Hoće li te noge moći da me nose po svetu bar još jedan dan? Čini mi se da bih drukčije hodao i da bih sve iznova počeo. Ceo život. Bio bih pametniji i lepši. Bio bih bolji. Ne bih srljao m zlo i nikad se za nepravdu ne bih zalagao. Progonio bih sve sitne strasti i sve prljave nagone. Živeo bih, ne bih pisao romane. Kome 'su potrebni moji romani? Umiremo izjednačeni. Umiremo ravnopravno... Idiot i ja, kreten i genije, svi su pred smrću jednaki. Smrt nile lepa, ali je pravedna, jer ne bira. Ona uzima odreda. Ono, što ne mogu da ostvare cele partije, celi pokreti i celi narodi, ostvaruje smrt svojim neumitnim. dolaskom. Ona pomiruje bednike i kraljeve. Ona izravnava sve račune, sve dugove, sva potraživanja. Nema ničeg. Večita je samo smrt.
Kuvarica pokušava da se podigne. Oslanja se o Tlaktove i stenje. Neće da jaukne, nema snage za to. Dodigne glavu i trese njome. Onda klone. Nekoliko minuta ćuti nepomična, pa se opet podigne, drmusa glavom, uzdiše, ječi i, bespomoćna, pada na nosila. Pada i ćuti, nepokretna. Do glave: je pokrivena mokrim ćebetom. Ispod ćebeta, s druge strane, vire donovi seoskih opanaka od presne volovske kože, ulepljeni snegom. Noge su joj, verovatno, promrzle. Moje sn u vojničkim cipelama, pa ih ipak ne osećam, kao da su oduzete. Njene su polugole. Upala je u sneg gonjena ludostima. Ne verujem da su je u odred vo-
DVE PESME TINA UJEVIĆA
Mastavak sa 5 štfane
KRHIFAMAHq now:li0 odlične koristi nema većih ideala, dili ideali. Za VECI ski Blu od. komandantov zagrljaj, a banula „“ život i este bedatoAı oR:čd u trenutku kad je poverovala da še Mah sat Naja se Pre a Takav 5e, obično, kraj. Nažalost, mada to Nekad i SOMA čovek nema snagč da bilo sta izokrene, ler se ž:; ” : 1) ·
VERA često, odvija protiv njegove VO'JĆ. De Ova Sudbinom predaju se bez otpora. Ja ne verujem u : a 38 u ljod, sku ograničenost. Drvo listava svakog pro _i RR SOKA pi jedan. put... Ali ja nisam bio zaljubljen u HO a i p a Pot došao u ovu žumu. Otkuda to? Kad je polazila. u o o , možda ni kuvarica nije mislila jedino o komandantu. NIR sanja aa GaC epeemi višem. Svaki čovek, čak i kad srlja u izdaju, OOOEIBag Paa o može da prevaziđe sebe. Želja da se sveti „Nemcima | J 'Š da i -oman: dantu slučajno su se podudarile. Želja za OOIIGBAYa i ala ! da nij, bilo komandanta. Ali tu je kraj. Nema više a jul OaaaayaIa Nema ničeg. Tu je samo njeno telo, bespomoćno. ke Je Ta _ Tastajanja sa svim. "Tu je odlazak u mračni predeo, iz koga se raćamo.,
Nema ničeg. Večita je samo smrt... - OE ;
Ja sami član partije i znam da ne smem tako da asudujem. ijy sam zloban i pakostan što nemam nogu, ali ja i a o ricati uzvi. šeni smisao borbe. Bez žrtava, sloboda ne bi ima _. nikakve vrednoyi, I obrnuto: što je veća njena ccna, veca Je ı njena epota. Tu Se rada svest i time se naoružava savest. Ali mi smo ostavljeni na nosilima, Nas nema, a čovek je sklon da kroz svoje lično ogledalo meri vred. nost svake druge stvari. Pa mi se čini da, posle mene, kad ja pde 'ne treba da bude ni sveta. Zašto sam baš ja morao da padnem sasečen kuršumom? Zar neko drugi nije mogao da me zameni”, Žar nisam mogao da dočekam kraj rata u nekom toplom kutku, sakriven od palnig i zla? Posle bih ljudima mirno govorio o njihovim stradanjima i nji. bovim. nesrećama. Možda bih se razvio i u, velikog romansijera i stekao slavu, a ovako sem gomila mesa koja čeka.da se raspadne.
Zar moramo živi da se raspadamo?
Ko smo mi i kuda idemo? Pitam još jednom: ko smo mi, kuda idemo i gde su ljudi? Gde je čovek i kuda srlja čovečanstvo» .
Nemac se pomerio. Gledam ga.
Oslonio se o dlanove, podigao grudi, ispravio glavu, Hoće di sedne. Upinje se da sedne. Seo je. S mukom se održava. Sedi, Čini mi se, glcda u mene. Blizu smo. Dele nas dva metra rastojanja. Ne dva metra, dva koraka. On i ja. Gledamo se. Ćutimo. Ja ležim ma rebrima. Razrogačio sam oči i želim da odgonetnem šta se krije iza toga lica koje se isprečilo pred mojim pogledom. Sta se krije iza (e prosede glave i te ride, na razdeljak očešljane koće. Otac? Proleter? Ubica? Možda naučnik? Ne verujem da bi se pametan čovek ponašas onako nadmeno. Ako je naučnik, i to nemački naučnik, morao še da čuje za Marksa. A. proleter? Zar nemački proletew i naš politički ko. mesar, koji je takođe radnik, nisu braća? A Nemac je ipak, kad smo pokušali da mu na glavu stavimo kapu s petokrakom zvezdom, zgazio i kapu i petokraku. Nije proleter. Proleter ne bi tako postupio, Proleter bi ćutao i stideo se, ili bi pričao da ie, pre Hitlera, bio pri. padnik 'Telmanove Komunisličke stranke. Video sam takve, Ili bi plakao i molio za milost, pokazujući fotografije žene i dece. Vides sam i takve. Ovaj nije plakao. Ovaj nije molio. Ovaj se držao drsko, Bizmarkov potomak. Nemačka gordost.' Ja nc verujem da bih se, za robljen, držao tako pred njim. Odakle mu snaga? Zar i mračni ciljevi mogu da pokrenu u čoveku toliku odvažnost? Ja ga mrzim, ali mu se i divim, mada sa osećanjem stida. Očekuje smrt, a misli na mnlogu koja mu je određena. Fanatizam nema granica, a čovek je sklon da se uvek nečemu pokorava. Tu se rađa zlo. Ubićemo ga. On to zna. Obzini humanosti naterali su nas da ga ne streljamo ranjenog, ali on zna da mi zarobljene Nemce ne puštamo. Streljaćemo ga kad preboli rane (ako ih preboli). Mislim da ic to najčistiji formalizam. Ja bih.sa streljao odmah. Prete nam tolike opasnosti, pa zar da im dodamo još jednu: ove divlje oči» )
— Was ist das? — čujem ga. — Was ist das?
Niko mu ne odgovara:
— Was ist das?
Pećina je nema. Hladna tmina.
— Was ist das? j
Ja ćutim. Ja ćutim 1 tražim kamen, ali me san obara i vid mi se zamračuje, i kao da gubim svest. Nemac raste, treperi, poslaje sve veći, sve širi, ide u vis, penje se daleko, pa se vraća i, kao mračan oblak, pada na me. Nemam snage da se branim. Ne vičem; mne ptu" žam otpor, predajem se. On me ubija polako, nestvarno, svakim deli
aj
ska mlada lirika“ (Zagreb, 1914), ko ceni i voli poeziju pesnika Tina | „Nadajmo se da budući priređivači ~ O te se uverio da ih ni u jednoj ne- Ujevića. — Na istom „mestu (str. i izdavači pesama Tina Ujevića sebra" (1920) do „Mamurluka i po- ma. Zato smatram da će bit: dobro 115—116) doneta je i mala beleška neće mimoići ove dve pesme, nabješnjele krave (1956) i „Izabra- ako ih ponovo preštampamo, i to u o njegovoj poeziji (pisac se potpi- ročito ne prvu, „Jedan čoviek prinih pjesama” u izdanju beogradske ovom našem ocentralnom 'književ- sao sa: m.), ođakle sam citirao, ča o sebi“, koja je toliko karakte»„Prosvete“ (1956), ne izostavivši, nom glasilu i na taj ih način uči- napred, par rečenica, kao i kratka r;stična za pesnika „Svakiđašnje
ćem svoga glomaznog tela, ali ja ne umirem. Ja ne umem da umrem. ja ne želim da umrem, ja se bojim smrtli, i taj strah me vraća u. život. Prenem se: vetar. PDrenem se: sneg. PDrenem se: studen. Vetar zavija i cvili, a sneg, kroz široki otvor, prodire u pećinu. Padaju i na me pahulje gonjene vetrom i jedna mi se topi na popucalim .i suvim usnama... Nemac sedi i gleda me. Ne osećam razliku između njega
ww OV NAM S S : re : O GARI :: . RNS “ sto, ni zajedničku zbirku „Hrvat- nimo pristupačnim svakom onome bio-b:;bliografija pesnikova. jadikovke“. Tode ČOLAK i· kamena. On 'je deo pećine, koja će da me proguta. Znam da ćeš LO Zu a kae ček ii progutati, i mene, i njega, i sve. Znam to, a želim da pećina proguta i , ŽŽ: KHrajolik djetinjstva Oapir 000 a PRĆEa snijeg samo njega. Žao mi _šč što sam i ja tu i što ću i ja doći na red. - W- | _ i na me je palo brđo i brijeg, Želim da pećina proguta samo njega, ali osećam smrad i slutim da SVAKOG HO je možda bezazleni kraj. i duh je moj ukrutila z;ma, su a re borci već počeli da ui i da se rašpadinicd _ a eka bašta puna ružica i smilja. ) a -K.- . erkez je zanemeo. Crno lice, crne veđe, crna šubara. Koni DRUGOG i DE KORI OKA ON Ne plačem. AN žalim prazna ljeta, da ana Hu, 1 eHlepa, Potita eečike ebi IU p E ID K A i To je vrijeme otvorenih međa Šulint prGpala E OčtDene svijeta, ljubljen uz grivu. lDesna ruka ispružena daleko napred, za sečivom, | CAO ia Kađa cvijet za rosom i za drugom žeđa. žalim propuštenu muku. koje vitla po vazduhu. I pad, iznenadan, pod kuršumom, stropoštava- Tu žive sanjari u okviru slika i > nje s konja, pa ludo bežanje preplašene životinje koja nosi oboreno Billy zu aaa uni i šire se grudi u zebnji vidika. Čepnem do prve biblioteke vojničko telo, i beži, i telo pada na zemlju. Kad mu je sablja malakkog Pa ipak nije u čudu moja moć, đa u tišini žvakam kruha; sala, sekao je očima. Nije hteo da prizna da je pobeđen. Sekao j" KNJIŽEVNE Znam koliko važe ; sam dan i noć. i do vrbe, đo srebrne rijeke, raspaljenim beonjačama. Nije mogao da prizna poraz, a nije imao | Ja ničega više ne žudim ni želim da skinem ljagu mojega ruha. snage da učini bilo šta, sem da čeka napadače, koji su ga oborili ; NOVINE no da mjerim svemir, budnim okom zrelim s konja. Znao je da se bliži kraj, jer je sablja ispala iz ruke i, pre . ~ i da mu Aršinom mjerim jađ i sreću — Ali o sebi govor: mrzim. njega, pala na zemlju, dok je konj pobegao. Sad nema ničeg. Ni volim malu zemlju, i nimalo veću. TI obraćam se drugima. sablje, ni konja, ni širokih stepskih predela. Samo led i kamen. i pri| List za književnost, umetnost Gužvi šte kola hodom brzim gušeno disanje ranjenika, koji leže pored njega, na okrvavljenim nosi ba oaskynin pitanja Ne poznajem čuđesa osim čuđa stvari u vijugama dugima. lima. Neki se već i raspadaju. Ređakcioni odbor: osim tvrdoglave zemlje, crne tvar:. Raspada se brko. Crven, podnaduo, izgore egu, zanemcOo Miloš L Bandić, Bora Ćosić, U gruđu motikom i maškinom lupaj, Svijetu što žicom munju hvata je pre a dana, ali je skončao tek jutros. Niepdvo lice e ogromna, Slavko Janevski, dr. Mihailo nezahvalnom djelu mudrom rukom stupaj. ili na selu žito trijebi krvava, crvena rana. Ne mogu da gledam u njega. Crvene su mu i Marković, Slavko Mihalić, Pe- I po zvuku sloja računaj dubinu uzalud i bez pravih vrata ruke, kao da je sa njih koža zderana. Celu noć,ic ležao u snegu, sa đa Milosavljević, Branko Milj-' gdje đebele rude posjeduju tminu. čovjek priča o samome sebi. rukom u vučjem ždrelu. Ne znam otkuda mu tolika snaga. Izgleda da ković, .Tanasije Mladenović, Daj mi metar, šestar i na listu broj. je imao jako srce. Ogromna snaga skrivala se u tom starom telu, koje Pade, OLHBBA: · Vladimir i Moja gusta duša podzemni je sloj. Beskor:;sno je naše Ja je sad nepomično i koje počinje da se raspada. , vić, dzet Ba- Kažu: blago djeci! No ja nisam dijete. i razgovori gube svrhu; (...da svaku svoju rečenicu zaliješ krvlju i još si govorio da je rajlić, Vlađimir Stamenković, Ne ću da se mrtvi radostima svete. Kad nam u vatru spale prah, krajnje vreme da pođeš za svojom braćom šio sam znala i ja samo
Gleđam prosjakinje što. u st:hu prose i gladnog dječaka, krotka, noge bose: on verglaša slijepca prati s papagajem i u miru vrta zabavlja se zmajem a lice mu sjaji serafinskim sjajem.
sam te odvraćala da ne srljaš lado wu smrt ali ti nisi hteo da me čuješ
(Odlomak) ji
u vatri — mi smo na vrhu. I sa svim trudom i čežnjama svojim možda ja ni ne postojim.
Urednici:
CEDOMIR MINDEROVIĆ PREDRAG PALAVESTRA
: Direktor: TANASIJE MLADENOVIĆ List izdaje Novinsko-izdavačko a preduzeće •»Književne novine«, Beograd, Francuska 7. Redakcija: Francuska “, tel. 21-000, tek. račun: 101-7071-208 i List izlazi svakog drugog pet, ka, Pojedini broj Din. 30. Go+: dišnja pretplata Din. 600, r~!ugodišnja Din. 300, za inostranstvo dvostruko. Rukopisi se ne vraćaju. Tehničko-umetnička oprema: DRAGOMIR DIMITRIJEVIC Odgovorni urednik: CEDOMIR MINDEROVIĆ Stampa •GLAS«, Beograd, Vlajkovićeva B
i sad čekaš da te raspadnutog proguta zemlja...)
Il. ledan čovjek briča o sebi
le mrzim sebe, ali ništa ne mrzim kao svoje Ja. mrzi; me da govorim o sebi.
Koga su bacili gola na snijeg, usred svakoga zla, i rekli: gladuj i zebi.
Trpili su me, đok sam bio mlad, jer sam imao kičme i snage;
a daleko mi je veća cijena sad kada star padam s vage.
Tješe me ljudi dobrotom i bolnicama, Oni vječiti bolesnici;
Kad volim lutanja mase prijestonicama i moju samoću u tmici.
Putuj! kaže mi moja vlastita Himera, stanuj u vagonu i na lađ:;
ali nikada do španjolskih sijera, nikađa do Mebika u svađi.
RNK DRUGOG PETKA
· KNJIŽEVNE NOVINE
Don Kihot je plemenit hidalgo, a ja sam konjušnik bez konja.
I spor sam pješak i trom sam malko, · kađa zemlja i kiša vonja.
VOIAMTOĐOMG VHSRTIOAVIS VIIOVHJ.SnT{
Ne slavim srce ni svete laž; suza, ja cijenim razum hladni;
jer hipnoza je opasna Međuza
i svi smo tek Uma gladni.