Književne novine

Miloš Crnjanski: „.Itaka i ce | | »itaka i komentari“, „Prosveta“, Beograd, 1959; predgovor T. Mladenovića)

Prišao sam ovoj knjizi s odlučnom namerom da pišem o njoj: da naznačim njenu izuzetnost. Da pišem, pre Svega, zbog poezije Miloša Crnjanskog, koja je u njoj pretstavljena na jedan tako impresivan umetnički i kritički način, s tolikim osećanjem mere i distance prema vlastitom delu, da se danas, gotovo četrdeset godina

le prvog objavljivanja većine pesama iz »Itake i komentara«, taj izbor, ta antologija, može s punim pravom smatrati ne samo konačnim vidom jedne poezije, već. i nečim mnogo krupni. jm i značajnijim: jednom stranicom iz istorije naše moderne književnosti, Retki su trenuci kada se kritičari, suočeni sa jednom jedinom knjigom, suočavaju 5 istorijom, s nečim što, na prvi pogled, pleni svojom lepotom i neprolaznom veličinom; retki su to trenuci, jer te knjige izražavaju i sa» drže u sebi čitavu jednu epohu, pa im valja, kako je govorila Isidora Sekulić, izvući »gornju projekciju wu oblasti književnosti«. Zastati pred njima, kao pred nekim mističnim božanstvima, ili mirno i konvencionalno proći pored hjih kao pored bilo koje knjige iz serije, značilo bi izneveriti neke osnovne smislove kritike, koja je dužna da upravo kroz njih osvetli i približi doba u kome su na» stale i a koje su wrasle, da odgonetne zagonetku njihove svevremenosti i da, otkrivajući njihov duh i karakter, otkrije i afirmiše toplu lepotu čovekove tuge, prismu gorčimu mnjegove reči — ono Što se, u ponovnom susretu sa poezijom Miloša Crnjamskog, neizostavno i silovito doživljava.

Prišao sam, zatim, »lItaci«, s mnamerom da pišem o njoj i zato što se na Itaku wvek vraća posle odisejskih lutanja i iskušenja, a, donekle, i zbog toga što, intimno, u sebi, nosim izvesno osećanje duga, ne prema pesniku, već prema njegovoj poeziji. Osećanje koje je život, i naš i pesnikov, nametnuo gotovo čitavoj našoj savremenoj književnosti, pogotovu kritici, kojoj nije uvek polazilo za rukom da uspostavi odnose prema ovom pesniku i prema njegovom delu, prema tom zamršenom i iragičnom

spletu nemira, poraza i saznanja koji

se ne mogu jednostavno i mehanički odvajati, ali ni prosto identifikovati. To je dug pred »Lirikom _Itake«, pred »Sumatrom«, pred »Stražilovom&«; snika koji se već četvrt veka u tuđini iskupljuje pred svojom poezijom, ne može i ne sme da bude ujedno i reč o njegovoj pesmi, pogotovu ne danas kada se pesnik ponovo, posle svega, po jednom velikom krugu patnje i odricanja, vraća svome početku, svome izvoru! oživljavajući još jednom večitu svežinu svoje reči | SVOje ljudske pesme. »U tuđini se smiruje i postaje čist«, rekao je davno ovaj pesnik i tome danas, uprkos svemu, hoću da poverujem, ma u kom smislu da se ta reč upotrebi, jer le, ovom knjigom izabranih svojih stihova, Miloš Crnjanski, na planu literature, nije izneverio. Naprotiv. Dvadeset i devet pesama, što ih je sam pesnik odabrao za knjigu »Itaka i komentari«, pretstavlja, besumnje, najlepše i najvrednije što je on U | poeziji stvorio. To je malo čudnovat, pa, možda, i neočekivan izbor, kakav je mogao da načini samo onaj koji je shvatio vreme i daljinu, onaj koji je preboleo strasti, i ljudske i stvaralačke, i koji je imao snage da odredi odnos prema stvarima u sebi i 'oko sebe. Vršeći izbor za ovo, reklo bi se definitivno, izdanje svojih pesama, Miloš Crnjanski se lišio mnogih zanoša i oduševljenja mladosti, mnogih · kratkotrajnih strasti i varničavih . čudnji, onoga što je, u nekadašnjem, davnom, uzavrelom vremenu silni htenja i žestokih ambicija izgledalo veliko i značajno i večno, a što se IZ” gubilo pod patinom i rđom prolaznosti. Zadržao je, iz čitave svoje DO“ ezije, samo one pesme koje, govorci u isti mah i o njemu, pesniku, i o jed nom minulom dobu, otkrivaju i neke opšte i svevremenske nemire čovekove: gorku i oporu ljubav prema oladžbini, čiji doživljaj kao kobna vizija, ao staračka suza, blista u oku; mclanholičnu slabost prema daljinama,

neograničenim, tihim prostranstvima do kojih se vredi vazneti; romanlićmakar i

nu zaljubljenost u mladost, olnu i presečenu, u nepovratnu m'a dost otvorenu prema svemu — ı PTEČ ma prkosu i prema nežnosti, i prema otporu i prema pokloništvu, ı prema šivotu.i prema smrti. Zato će 5e slobodna, strasna, čulna ljubavna, bolje reći erotska, poezija Miloša. Crnjanskog, koja je dobrim delom ispun}a-

0 | FRANJO LIKAR: CRTEŽ

KNJIZEVNE NOVINE

reč o ljudskoj iragediji pe-

ski nemir, senka tog

vala »Liriku Ttake«, uzalud tražiti u ovoj knjizi; nje nema. Svedenu je samo na nemir, na laki drhtaj, na ožiljak i trag, na doživljenu slutnju, »da JOJ se imena ne mogu setiti nikad više«. Stihovi ulica oduvani su vremenom i vetrom; umesto novih, io Su stare senke — jedan, dakle, Bonova Yanl, smireni i čistiji Crnjanski, Jedan živi pesnik.

Epoha koju velikim delom ispunjava poezija Miloša Crnjanskog bila je jedna od najznačajnijih u novijoj istoriji naše književnosti. Takozvana modernistička literatura s početka Dvadesetih godina pretstavljala je, u samom početku svoga delovanja, raskid sa tradicionalnom dučićevskorakićevskom pesničkom školom, negaciju pozitivizma i pseudo-parnasovačkog manirizma i, ujedno, odlučan otpor zdravorazumskim i prosvetiteljskim. zahtevima jedne preživele estetike. Pojava albatrosa i njegovo klik-

MILOŠ CRNJANSKI

lanje nagoveštavali su buru. Srpska poezija je ušla u rat sa papučicama od svile, u pratnji tri svirača u crnom plaštu, a izišla iz njega čarnojevićski, vasiljevski umorna i robustna, gorka i anarhična, prepuna žuči i životnih saznanja, cinična i melanholična. »Lirika Itake« Miloša Crnjanskog, kao i expontovski nemiri Andrićevi i smeli Krležin bunt, otvorili su vrata novim sadržinama i novim pesničkim formama i stvorili uslove za Jednu snažnu fermentaciju ideja i literarnih shvatanja, pripremajući, kroz ekspresionizam, teren za pojavu novih, još modernijih strujanja. Nadrealizam, koji je, dobrim delom, izišao iz toga revolta, imao je u srpskoj književnosti, na džombastoj beogradskoj literarnoj kaldrmi, dejstvo pravoga šoka, ali bi,

' van sumnje, njegova pojava bila ote-

žana da nije ispred njega prošla surovo osporavana »modernitička« Milo-

književnost. U njoj je poezija ža Crnjanskog bila prvi i pravi luckystrike; delujući u tri smera, u rodoljubivoj, ljubavnoj i takozvanoj Tefleksivnoj lirici, uvek sa do tada nedovoljno afirmisanim i nepriznatim sadržinama i bonovima, ona je SVO” jim modernim. romantizmom uzdrmala osnove, razrušila idole i uputila nove pesničke generacije ka još „odlučnijem raskidanju sa ustaljenostima i lterarnim preživelostima.

Rodoljubiva poezija Crnjanskog, njegove »Vidovdanske pesme«, bile su možda najjači udarac. Razvijajući one stavove koje su pre njega najavili Veljko Petrović i Milan Ćurćin, proširujući ih i obogaćujući životnim iskustvima ratnika koji se rađao u smrtima drugih i svakim novim danom gubio po jednu iluziju mladosti, Crnjanski je skrenuo tok patriotskog pesništva i ismejao lažnu verbalističku nacionalnog misticizma.

ku pateti ıog: mis Idealizovanoj apoteozi viteške · prodespotica, žlosti, Kosova, careva di ; hej-trvobača i prizrenskih tepiha on ije suprotstavio životnu apoteozu Proke Naturalova,' »generalštabnog kaplara slavne armade Bečkog ćesara, koga su streljali 916, novembra prvog«, apoteozu vešala, ubica, sebra, kličući smelo:

„Gladan i krvav je narod moj.

A sjajna prošlost. je laž.«

Gorko rodoljublje Crnjanskog, KI

kome je bilo nihilizma, ali mnogo viže pravednc ogorčenosti i životnog realizma, dalo je pečat svcmu dobrom i značajnom Što je on ucinio U srpskoj književnosti; zajedno sa onom silnom strašću za dalekim, astralnim i te" riknim, koja je jedan iskonski ljud| oporog rodolju-

bivog raspoloženja

· lebdela je nad besumnje,

sudbinama u »Dnevniku o Čarnojeviću«, da se, još snažnije, još neposrednije, ovaploti u »Seobama«.

Zato je Crnjanski u »lItaci i komentarima«, kao nešto efemernije i sporednije, i zanemario, unekoliko, svoju ljubavnu liriku, afirmišući, na njen račun, ponovo, Svoju sumairaističku poeziju i svoje stražilovske tuge. U tim pesmama Crnjanski je najsnažnije pretstavio jednu novu, svoju, strukturu pesme, jedan nov stih, iskidan, težak i na osobit način melodičan. Pored toga, njegova »Sumatra« je obeležila silovit prodor ka novim, slobodnijim prostorima i, delujući kao pravo otkrovenje, svojim primerom postala srčika čitavog našeg modernog stava prema poeziji, onoga stava čija se afirmacija, u nešto izmenjenom obliku, nastavila i nastavlja sve do danas. U »Objašnjenju Sumatre«, koje nije samo ondašnji kmjiževni credo Miloša Crnjanskog, već, u

znatnoj meri, jedna subjektivna varijanta pesničkog programa takozvanih

gonetke o ogromnom uticaju poezije

Miloša Crnjanskog, naročito »Stražilova«, na kasnije pesničke generacije. Ona stražilovska rezignacija, koja je početkom PĐedesetih godina zahvatila 'posleratne pesnike, oslobođene stege, nasilnog zdravlja, optimizma i kru-

tih utilitarističkih koncepcija o funk.

ciji poezije i pozivu pesnika, našla je

kod Crnjanskog odgovarajuću atmo- · sferu, dah i adekvatno stanje duha,

isti ljudski nemir. To je bio novi povratak ka romantizmu, ali se iskreno verovalo da će se u toj obnovi romantizma, kao i kod Crnjanskog nekada, zameinuti klica nečeg poetski autentičnog, našeg, neotkrivenog. Pre desetih godina . Crnjanski je toliko bio opseo mlade pesnike da su se oni nadmetali količinom napamet naučenih njegovih stihova; improvizirali su čak i pomene Proki Naturalovu i marljivo pisali osrednje, oa i dobre stihove, podražavajući »Stražilovu«, uvereni da će tako, ostajući obema nogama, čvrsto, na ilu našeg pesništva, odoleti nadolazećim i moćnim uticajima sa strane.

Čitavu, dakle, jednu pesničku eoohu, mnoge komponenie smelog poelskog bunta i otkrivanja novih. meto-

" da, novih odnosa i novih izražajnih mogućnosti, celokupnu sudbinu našeg osveženog romantizma, sve to u Sebi sadrži, objašnjava i naznačuje ova antologija pesama Miloša Crnjanskog. U tome je njena izuzetnost, njena draž i njena veličina. Kao i svaka dobra knjiga, ona nameće probleme,

| postavlja pitanja, zahteva komentare,

potseća, opominje, upućuje. Ona otkriva jednog živog pesnika i pretstavlja jednu poeziju njenim najboljim ostvarenjima — poeziju Miloša Crnjanskog, koja, u ovom svom obliku, pročišćena, smirena, konačno dovršena i zaokružena, ostaje u našoj književnosti kao jedna svetla stranica iz njene novije istorije. Pesnikovi komentari, dati uz svaku pesmu, u formi memoarskoj i autobiografskoj, komentari čija je književna vrednost takođe nesumnjiva, a draž izvanredna, potvrđuju njegovu živu i celovitu književnu ličnost. Koliko god je njima želeo da objasni svoju poeziju, Crnjanski je nameravao da u njima objasni i sebe, da pruži dokaza o svojim još uvek moćnim stvaralačkim potencijama. ;

Možda baš zbog te namere pesnikove da se polvrdi i ponovo vrati u našu literaturu kao, živ stvaralac, neki nemir, neka obistinjena slutnja, neka

leo ćežnja "i neki utišani'bdl, ostaju, po-

sle svega, kao trag ljudske sudbine, kada se dočita i sklopi ova knjiga,

modernista, naznačen je taj opšti ka- kada se mnogošta, što ona nosi u Se-

rakter novog odnosa prema poeziji. »Odelili smo se od ovog života, jer smo našli nov — pisao je Crnjanski. — Pišemo slobodnim stihom, koji je

posledica naših sadržaja! Tako se nadamo doći do «originalnih, a to znači i »rasnih«, izraza... Bez ba-

nalnih četverokuta i dobošarske muzike dosadašnje metrike, dajemo čist oblik ekstaze. Neposredno! Pokušavamo da izrazimo promenljivi ritam raspoloženja, koji su, davno pre nas,

otkrili. Da damo tačnu sliku misli,

što spiritualnije] Da upotrebimo sve boje, lelujave boje, naših snova i slutnji, zvuk i šaputanje stvari, do-

'sad prezrenih i mrtvih... Zvuk na-

ših reči nerazumljiv je, jer se naviklo na menjački, , novinarski, zvanični, smisao reči... Što se pak tiče naših, hipermodernih sadržaja, mi ih se ne bojimo. Za njima korača masa onih koji su, meču lešinama, pod otrovnim gasovima, osetili itekako »hipermoderne« senzacije. Pa su izgubili radost, koju im ni porodica ne može vratiti više. Oni su osetili mnogo štožta Što se naziva »bolesnim« u poeziji. Mi izražavamo sve što oni još kriju, što ih muči, ali neizbežno sustže. 'vrdimo, fanatično, da postoje nove Vrednosti, koje poezija, oduvek pre nego Život, nalazil Pokušavamo da, svesno, pokažemo te nove sastojke a ljubavi, u strasti, u bolu. Pokušavamo da oslobodimo, mnoge, bivših sramota, veza, zakona i zabluda!« Sumatraizam nije | podrazumevao samo nove sadržine i novo ruho, već i nove odnose, jedan određeni životni stav koji se, kod Crnjanskog, u prožimanju s njegovom imanentnom melanholijom, razvio u specifično moderno-romantično raspoloženje, u kome je, kao proizvod uzvišene, čiste inspiracije, rođeno »Stražilovo«, čiji

su tonovi otkrili nemire, strasti i vi-

zije jedne mladosti, ponovljenost i ponovljivost možda večitog „svetskog bola. »Stražilovo« je, kao vrhunski domet Miloša Crnjanskog, ipak bilo potvrda 'jednog pesničkog kontinuiieta; ono pretstavlja sponu između dva veka našeg pesništva, između dva stava prema poeziji — romantičarskog, sentimentalno-rastuženog i melanholičnog, koji se proteže od Bran-

“ka, i modernog, čovečnijeg, nemirni-

jeg, vizionarskog, koje doseže do »Stražilova«. Moderni romantizam

Crnjanskog sjedinjavao je u sebi mno

ge pozitivne odlike naše poezije uopšte i uza sve to zračio jednim doslednim humanim stavom, toplinom,

'čovečnošću i neposrednošću, u čemu,

ireba potražiti rešenje za-

bi, objasni i stavi na neko mesto, na ono. mesto koje mu, recimo, pripada, čitalac ipak zadrži nešto što mu je knjiga predala u amanet. Nešto što se ne može rasporediti. Miris nečega gorkog. Miris daljine i magle. 1 uhyati se, iznenadno, u razmišljanju: da li se to misao pesnikova o smirenju i čistoti u tuđini, na neki čudan način, uprkos svemu, na kraju, potvrdila u celokupnoj mutnoj zamršenosti njegove književne i ljudske sudbine; ili je to trag saznanja da je ta zamršenost postala »jedan ogroman mir i bezgranična uteha«: možda je i osećanje mekog duga koji je ostao nepodmiren... Ko zna?

Predrag, PALAVESTRA

- ia

- Poezija

Kostića

Dušana

·

(„Tiha žetva“, „Prosveta“, B•ograd, 1959;

DUŠAN KOSTIĆ

·

Poeziju Dušana Kostića određuju uglavnom tri determinante: zemlja, zavičaj i ljubav. | Međutim, mada svaki od ovih elemenata nosi pose” ban, čisto svoj smisao, boju, dah, ton i emociju, mada je svaki od njih na neki način autonoman “+ svom značaju i konstruktivnosti, dobar deo Kostićeve poezije čini simbioza ovih elemenata, skladan spoj vezanosti za motiv ljubavi prema dalekim maglovitim rodnim gorama, prema zemlji u jednom širem, ljudskom, patriotskom značenju i prema ženi kao biću prepunom čistote, topline i nekih tajnovitih; skrivenih lepota. Kostić ni jedan od ovih motiva nije banalizovao, njegovim stihom ni jeđan od njih nije izgubio svoje vrednosti i dragocenosti; nije se našao u okvirima emocionalne degradacije. Posmatrajući ih u jednom širem, kompleksnijem, opšteljudskom značaju Kostić ih je izvukao iz sivila svakodnevnosti i svojom emocijom produžio njihovo trajanje, obogatio smisao i dao jeđan viši, humaniji odnos i lirski karakter.

Zemlja je kod Kostića kao i kod svih pravih istinskih i iskreno za rod vezanih pesnika, neizmerna vrednost. U njoj i na njoj je i radost i bol, i sreća i tuga, i umiranje i neophodnost nadrastanja sebe rađi nje same, radi njenog daha, slobođe i života. Kostić joj ne prilazi romantičarski zanesen, pretera” no zaljubljen, zaslepljen magijom, onim neobjašnjivim fenomenom. koji izaziva. prevazilaženja sopstvenih moći. Ona kod njega nije neka prekomerna veličina, naprotiv, on dobro zna njene kvalitete i od tog svog saznanja, od tog vizuelnog i emotivnog koji rastu i nalaze se gotovo uvek u najsrećnijoj dodirnoj tački pesnik gradi čitav jedan svet, progovara u ime njega i za njega, ne “zimajući ništa, niti dodajući nešto njegovoj visokoj humanističkoj konstelaciji. Patriotska poezija Dušana Kostića vezana je za one teške dane naše istorije koji su svojim unutrašnjim i spoljnim kvalitetima ostavili rane i stra danja, razaranja i pomerenosti na čitavom jednom vremenu i čoveku u njemu. Izvesnu gorčinu, ne reziveć intimnom pobunom

gnaciju usmravljen glas nose ti _Kostićevi Stihovi. Još od početka

_PMOMIJPH POZ i ORO O O CM LU _L____ a ———

Zlatko TOMIČIĆ

-

DUŠE STVARI

Stvari postoje zasebne, udaljene u pr prividno bliske, bezazlene u samoći svo

Stvari skrivaju svoju opakost

opasti dubokog prostora, g oblika i neskrivene zadržanosti.

ali u utaji našeg Života one pocnu rasti, prikazujući svoj neotkriveni prijeteći smlsao,

ispoljavajući strašne zahtjeve SVOg

Istina je zanijekani s one izazivaju nebo,

suspregnutog bitka.

jaj i strasna tjeskoba nepostignutog zbivanja slad sveukupnosti

kad iz njih stance sijevati strah nastalosti

i izjasni se neprijateljstvo nesvijesne

priličnosti!

Stvari su dobre samo u svojoj neiskrenosti, Iz stvari izlazi tučlnski duh svesilnosti.

Sumnjive su: svojim smještajem,

besplodnim postankom kojim se produžuju. Njihove sjene padaju na naša miroljubiva lica samotne snove. Iz njih se iskrada dah

koja su prisilno udahnule.

Duže stvari izlaze iz svojih tijela i miješaju se međusobno, s našim duhom, našim bezgraničnim

svojim lažnim sadržajem,

i na naše

zlih bića

bolnim

bićem. I one čine život, onečišćujući ga dodatkom svoje polajne usmjerenosti.

Kako otkriti ovu vječnu neznanost u prosloru sebezvanog sluha? Njihovu ropsku dušu i zagonelan odraz „koji bacaju na izgled bivanja u svojoj ustrajnoj poniznosti?

Tko će razriješiti izvor njihove prinudnosti, dovinuti se dubine u kojoj nestaje njihovo dno, čvor njihova mučnog početka, skrivena u tišini i pustoši,

potpunosti pukog prostora?

· lirika

Nespojenostima koje nas razaraju, nastaju i nestaj” u zvjezdanim križanjima neprekidne spornosti,

predgovor Rista Tošovića)·

svoga formiranja kada je duboko osetio i doživeo socijalne probleme i nevolje i u nekakvom nedovoljno izraženom otporu samo postavio pitanje bez cdqovora: bo:

„Od doma grko pismo primiti

kako se bijedno živi,

i nikog za to, nikog kriviti

kad se sahnc i sivi?...“, od tih prvih stihova koji su „stvarani bez “~ticaja, kao produkt jedne osjećajne prirode koja nije dovoljno razumjela uzroke svoje patnje" ( Avdo Humo, 1937 godine), pa preko ratnih tema i motiva, sve do onih burnih i teških dana naše posleratne stvarnosti kad se u srce zemlje zarila optužba o „izdai“, — kroz čitavo to vreme Kostić je punim licem bio okrenut zemlji, nosio i doživljavao njene radosti i bolove, smeh i suze, razgovarao s njom i tim svojim. razgovorima lečio i njene i svoje rane, građeći time i kompletirajući jeđan određen stav, čvrst i nepokolebljiv, ispitujući i istovremeno potvrđujući ispravnost svojih shvatanja. Njegov poetski izraz postajao je dublji i sigurniji, bogaćen novim uzbuđenjima, lepotama i istinama. U toj pred ratnoj, ratnoj, i poratnoi patriotskoj poeziji Dišana Kostića pulsiraju osećanja pesnika koji je do kraja ostao dosleđdan svom putuzi putu naroda, nikad se ne povlačeći sa isturenog poetsko-borbenog položaja. Nekoliko izvanrednih ratnih pesama („Ptica | srmena“, „Jezero pod Volujakom“, „Pred qlinskom crkvom“) ostaće kao dragocenost naše ratne poezije, kao uzbudljivo sveđočanstvo čoveka kome ni krv ni zgarišta nisu. mogli da uguše ono lirsko poetsko tkivo koje je još iz mlađih dana u sebi poneo, ostaće kao bolan eho jedne kataklizme u emotivnoj prirodi pesnika i borca.

Zavičaj Kostićev dirljiva je reminiscencija na jedno detinjstvo, na svet planina, oblaka i trava, doživljen prisno i intimno, urezan u sećanje tako snažno da svaki povratak njemu izaziva nove emocije, nova uzbuđenja i nemire. „Ostavih za sobom jednog jutra, rose jedne, i sjenke i vjetrove zavičajne...“, pa sad svako novo viđenje, svako vraćanje „koraku šaptavom . zvijezda snenih“, koraku koji ga je još od detinjstva poneo i proneo predelima zamagljenih planina, senovitih gora, zatravljenih livađa i obala, donosi bol jer fi

„..odbjeglo sve je. Djetinjstva

nema.

Ni drugova, ni igre. Samo trava,

i gođine samo, i smrče u tišini,

I neizgažene staze u planini.

Samo mir. Samoća duga. Samo

trava.

I draga krajina plava“.

. Možda se vrhunac Kostićeve emocionalnosti nalazi baš ovde, u ovim pesmama, u ovim nostalgičnim tihim jaucima za onim što je odbeglo, nestalo nepovratno, za Onim čemu se ili kome se danas zalud pružaju ruke, zalud jer sve je to već više neđohvatno, otuđeno a ipak ostalo svoje, izgubljeno a ipak se trag njegov, teret njegov i dalje nosi negde duboko, u sebi. U njima, u tim zavičajnim pesmama Kostić je dubokom ljubavlju, nezaboravom, bolom a lepotom dosegao kristale lirike, ono najlepše, naj-

"toplije što lirski izraz može da ka-

že. Ako ponegde ima i preterane razneženosti, sentimentalnosti, možda čak i neke bolećivosti, u osnovj} ipak postoji i ostaje jeđan zdrav Odnos, jedna razumljiva čežnja “i trenutak iskrenosti, neposrednosti i topline. ,

Poezija Dušana Kostića nikad nije u raznim pseudo-poetskim efektima, nikad u konstrukciji, izveštačenoj metafori. Ona je gotovo uvek skladno spajanje mnogostrukih osobina pesnikovih, spajanje emocionalnosti, iskrenosti, ljubavi prema motivu, bolnih raspoloženja, izazvanih prolaznošću i nepovratkom; ona je tiha. diskretna, nenametljivo nenaglašena. Čovečna, plemenita, „senzibilna, sva u šapatu, tišini, seti i samovanju, u onom samovanju u kome je sve otsutno ali je ipak tu, doživljava se kao »ećanje, kao nešto što je bilo i što je zabolelo. Topla i' impresivna, ova poezija nas vraća u ona čovekova stanja kad se sve pređaje osećanju, kad misao izaubi funkciju a umesto nje naiđe nešto što može da buđe i široko angažovanje razmišljanja, i setna razneženost i dubok emotivni doživljaj, istovremeno.

Risto Tošović je u analitičkom predgovoru svestrano i sa izvesnim afinitetom prema ovoj poeziji ušao

u mnoge njene osobine i značenja.

Njegovim tumačenjem MKostićeva

dobila je nova osvetljenja,

mnoge njene tajne uhvaćene su U

korenu, i čitav ovaj svet još više pbjašnjen i približen čjtaocu.

Branko JOVANOVIĆ

“

<