Književne novine

| odam vid Buevatske Bediaezićme peoezile

___(s5HRVATSKHŽ PJESNICI IZMEĐU DVA RATA«, »SKOLSKA KNJIGA«, ZAGREB, 1959; PRIREDIO NIKOLA MILIĆEVIĆ)

Đojam »književnost između dva rata«, bukvalno uzet i shvaćen, obuhvata period od kojih dvadeset i bri godine (1918—1941) života naše literature, ali odatle (od 1918) ne može početi naše proučavanje, jer ništa ne nastaje samo od sebe, ništa ne dolazi iznenada, sve je sa svojim početkom, svojim. uzrocima i posledicama.

majući upravo tu zakonilost na umu, Nikola Milićeyić, sastavljač »školskog priručnika« »Hrvatski pjesnici između dva rata«, dobro je uradio što je dao i »Uvod u hrvatsku poeziju između dva rata«, sa čijim se stavwovima ponekad ne možemo sasvim složiti (naprimer, pitanje ekspresiomizma kod Hrvata i sl,). Hrvatska mečđuratna lirika ima svoje korene u onim nemirnim političkim, pa prema tome i kulturnim prilikama za vreme Prvoga svetskoga rata. Neižvesnost i strah što zaokupljahu naše ljude našli su svoga odraza u svemu što je tada napisano: od običnog informativnog novinarskog članka do toplih lirskih pesničkih ispovesti. Mlada je »Mlada hrvatska lirika« | (ZCagteb, 1914) značila i nagovestila pokolaenje pesnika »odgojeno u duhu« Hrvatske Modeme, ipak je ona, ne samo w slučaju Janka Polića Kamova, kako nagoveštava Nikola Milićević, u višc slučajeva (Ivo Andrić, Vladimir Čerina, Augustin Ujević, Ljubo Vizner) na neki način pokušaj raskida sa ustaljenostima Moderne, njenim zahtevima, naročito u pogledu arhitektonike stiha i slično. Ljubo Vizner, te predgovora toj zbirci, veli na raju da su te pesme obećanja: »Na pragu u Novo ovo su tek samo wrata. Ovo je uvod.« Ma koliko se mi sa tim slagali ili ne, odnosno ma koliko u toj izjavi to bilo tačno ili ne, moramo priznati da je cela naša književnost, naslala pred rat ili pak u ioku njega, značila uvod ili, bolje, traganje: traganje za izrazom, za formom, za sadržajem. Ako svi oni u »Mladoj brvatskoj lirici« i nisu dali nešto novo (a svi to ne moraju i ne mogu!), nama je važno da konstatujemo da su neki od njih ili samo jedan (Tin Ujević) doneli jedno osveženje sa svojim novim svetom, novim izražajnim sredstvima, itd. Hrvatska poezija za vreme Prvog svetskog pokolja u svem svome metežu kretala se u pravcu bunta, otpora ili, oonekad, povlačenja u semu sebe. Ta teška i nemila zbivanja m svetu dala su revolucionamu poeziju Aupusta „Cesarca (»Stihovi«, 1919) i Miroslava Krleže (»Pjesme«, 1919); ona su dala grčeve i nemire Antuna Branka Šimića i Ulderika Domadiniia, beg i »izlet u nebo« Gustava Krkleca, plač i usamljenost niza drugih pesnika. Možda bi tragovi poezije Hrvatske Moderne potrajali i živeli i duže, dosegli čak i do, možda, sredine ovoga veka, da nije bilo Prvoga svetskoga rata. Rat ne nameće sebe i ne remeti samo politički život jedne zemlje, on nije samo smema društvenog režima itsl. On je i više od toga. Ali upravo zbog toga

što „on, samim iim, remeti čvrsta, ustaljena postojanja svega dotadašnjeg, bez obzira da di se radi o nečemu što je van ili unutar samoga čoveka, on u isto vreme nameće i tera i jedinkwu i društvo na nove forme, nove sadržaje i nova iz ražajna sredstva, na nova sagledavanja života i sveta, na novi vid borbe ze vlastiti opstanak u određenim životnim uslovima. | Rat ima, dakle, svoje imperalive i u politici i a kulturil Možda se sa tom konstatacijom nećemo (ali i ne moramo! složiti, mada su istoriska zbivanja pokazala da je upravo tako.

U tom međuratnom rasponu, pod raznim izmima (ekspresionizam, zenitizam „pnadrealizam i sl.), nastao je ogroman broj pesnika, koji to uvek i nism u pravom značenju te reči, naročito neki među plejadom tzv. »socijalnih pesnika« koje susrećemo 'Tridesetih godina. U periodu od 1918 do 1928 godine, kada se pojavila »Knjiga drugova«, susrećemo takvu poeziju koja je izraz nekih neraspoloženja, ali neraspoloženja koja mogu samo da se naslute (A. B. Šimić i dr.). Cesarec je sa svojim stihovima, koji baš i nisu, kako se to najčešće misli, bez izvesne, umetničke vrednosli, pao u zasenak pred svojim isto mišlienikom i saborcem Miroslavom Krležom, posvetivši se, wu svom daljem radu, pisanju romana, pripovcdaka i puiblicistici. U tom period» Krleža, ali samo na jednoj strani i u jednom pravcu, daje pečat tom vremenu. Njegova poetska reč je nosila i govorila mnogo, bila sadržajna i krvavae od nevremena. Tu su i bunt i nezadovoljstvo i jad i sve drugo kazivani na jedan dotad neuobičajcn način, čvrsto i prosto, muški, ne lišivši svoje stihove toplote i neposrednosti izraza, nežnosti pa čak ni ljubavnog osećanja.

No s druge strane isto tako stoji i Tin Ujević, pesnik usamljenosti, pusloši u duši ali i životne vedrine. Ujević peva o očaju, svome i tudem, o izgubljenosti, traganju i traženju, ali niegova poezija nije crna i nijc izgubljena vera u lepotu života. Ta lirika je, ustvari, utrnulost svih čovekovih ndova, nekakva, pomirenost sa stanjem stvari i uverenje da čovek može sve da izdrži, K(rleža i Ujević su dva svojevrsna stuba u hrvatskoj (i uopšte ju» goslovenskoj) međuratnoj knjiev“ nosli, oni su, na neki način, sinovi svoga doba: jedan sa željom da se bori i da pobedi (Krleža) i drugi, psihološki uwverljiviji, sa željom da trpi i da izdrži (Uljević). Ujevićeva poezija možda je najbolji dokaz da je poneki život u Životftu samo inat i ništa više od toga, Njegovi lirski monolozi su ustvari prkosan smeh, pun ironije 1 sarkazma, Uu-

pućen nevoljama i životu, i kao da ·

uvek čujemo nekakav gorak prizvukpitanje: Pa šta ako čovek i nije srećan? | šta je to sreća? I bez nje može da se Žživi”l.. Uljjevićeva poezija je jedna velika rezignacija, pljuvanje

· Večernje simfonije

Prva

Svake noći čovek, sam, Wmire. To ruke užasom šume, kao oluje i bume, brizga omama u krvi, klijanje i nesvestica.

Ljubav ostaje sama,

Jer niko više ne veruje u

u senkama

drveća.

ljubav, u dodire.

Svi snovi promašeni su, kao izgubljena slova. Ostaju još ruke, teške i umorne ruke!

Ruke koje miluju trbuhe,

ruke na dojkama, na devojačkim usnama, ruke, čiste i mime, po prljavim telima,

u znoju, u milju, wu malaksalosti.

Tela u mraku cvetaju, ranjava i posustala, grče se lica, kidaju reči i jauci.

Nema više nada, prevarene su, a jesu. Nema više ideja, zaustavljene su, u nemiru.

Svetlost kad počne da se

budi, mirišu poginuli.

O, do vrha stići! ali taj put uspinjanja lepši je od vrha, divniji od pobede! "To kuršumi kad lete, zapalite zeleno. Evo, svake noći čovek, sam, umire.

Druga

Senko moja, pretvorena u nož, M busiju, svake me noći kuneš nekome izdaješ, san si mi ubila, dužu gorko opila, što me mučiš, izmišljeni su porazi. Senko moja, ruke wu tami, nesanico,

moja neprotekla slobodo,

kad se bilka završi

samo su mrtvi pretrpeli poraz, · |O živi su uvek pobednici, veliki korak napred. Dok bole prsti i ne vide se lica šta slute ruke, šta žele ~obednici? U agoniji, ljubičice uvek su nedostižne. U ushićenju, krila su nad ponorima. U vazduhu, sumnjiva strujanja, najlakše je, nisko spustib glavu, najbolje je, neka se korak ne čuje. Pod zvezdama, samo su vetrovi sigurni, m svoju moć, U svoj divlji nestanak. | Zato u kasnu jesen, slomite violine. Ruke n večernjim tišinama, o, nežne krvave ruke! To svake noći čovek, sam, tmire. ı

Rađosloo VOJVODIČ

po ljudima i sebi samome, ali u isto vreme i nešto suprotno od svega to-

gal Sve to, naravno, ne treba da bude”

prihvatljivo, ali duboko i iskreno. proživljavanje i doživljavanje te lirike dovodi nas u većini slučajeva do takva zaključka. :

Nešto slično Ujevićevoj poseduje i poezija još niza drugih hrvatskih pesnika, kao Frana Alfirevića, Ante Cetinea, Đure Sudete„,i dr. No oni su u njegovoj senci, sa malo daha, životnosti i neposrednosti, fragmentlarni. Najneposredniji je u celoj toj grupi danas malo poznati ili sasvim nepoznati Đuro Sudeta, osamljenik i celoga života bolesnik, prikovan mz krevet. nesmiljenom tuberkulozom, pesnik koji nikada nije spoznao mnogo“ likosti života, pa u njegovim stihovima najčešće je prisutna jesen, bolest i smrt. A. posedovao je neizmerna ose“ ćanja duše, koja je trebalo preliti i nekome pružiti da ih oseti, Osećanje Smrti, tako često kod naših pesnika između dva rata, stalo je da se uvlači u poeziju izrazitije i sve češće još od A. B. Šimića,

Socijalno u poeziji, koje naročito dolazi (isforsirano) u prvi plan 'Tridesetih godina, jedno je od osnovnih problema o kojima se najčešće izdaljega govori ili pak izbegava govoriti. No ono zahteva svoje objašnjenje i svoju definiciju. Ma o čemu pevala i ma na koji način, ne može se reći da ona (poezija) ne poseduje bar osnovne elemente socijalnog. 'Tu reč, naravno, ne treba nikako grubo shvatiti i usko, no nešto šire i biti elastič-

niji u poimanju njenoga značenja. »Knjiga drugova«, čijom | pojavom treba da prestane svaki raz-

govor o nacionalnim pesnicima, znači prvi jači i skupni nastup naših poela sa temama iz Života društva. Otada, pojaviće se kod nas Yišc takvih knji-

ga, zajedničkih zbornika, pa su mnogi, za čas, zaboravili svoja. vlastita mladalačka osećanja, irzaje i nespokoje, pišući takvu liriku punu krvi, gladi, smetlišta, tuberkuloze, liriku u ime onih ispod čijih su skutova potekli, od kojih su čuli prve i jedine reči milošte i blagosti (Grgur Karlovčan i sl,). Tako su Josip Hitrec, Vladimir Jurčić i Ivan Goran Kovačić izdali knjigu pod naslovom »Lirika 1932«, koja je ustvari imitacija »Knjige drugova«, bez naročitih novina, sa dosta podataka, ali suha, bez čvršćeg poetskog tkiva. Socijalni elementi su najbolji put i način da pesnik izneveri sebe, da pokaže svoju nemoć, ponavljanje i sl. Ali uza sve te opasnosti, socijalni clementi prožimaju većinu naših pesama nastalih pred Drugi svetski rat,

Naravno, od oko stotnu hrvatskih pesnika, što su se pojavili između dva velika rata, bilo je i onih koji su govorili o svojim religioznim osećanjima (fvo Lendić, Jeronim R.orner, Aleksa Kokić i dr.). U tom slu čaju, za nas je bitno jedno:.u celoj međuratnoj hrvatskoj poeziji možemo ipak izdvojiti petnaestak imena od nesumnjiva značaja i vrednosti, koja joj daju pečat i boju, upućuju na probleme i lične preokupacije, itd., itd. Ta bi lista po prilici trebalo ovako da izgleda: A. B. Šimić, V. Čerina, Tin Ujević. M. Krleža, A. Cesarec, Gustav 'Kklec, Stanislav Šimić, Luka Perković, Vlado Vlaisavljević, Dobriša Cesarić, Đ. Sudeta, Frano Alfirević, Dragutin Tadijanović, O. Delorko, Il. Kozarčanin i možda još koji. U isto vreme, njima bi trebalo dodati i V. Nazora koji u vreme svoje pojave (Hrvatska Moderna) nije rekao sve, no je docnije, između dva rata, doduše na svoj način, govorio o sebi i drugima i u nizu pe-

JADVIGA. CIBULSKA: DUBROVNIK:

sama bio izraz toga vremena. Svakako, za proučavanje te poezije, dopune i potvrde pojedinim stavovima i tvrdnjama našli bismo i kod onih malih što su dali poneku dobru pesmu.

Nikola Milićević je u svoj »školski priručnik« uneo pelnaest pesnika (N. Polić, T. Ujević, M. Krleža, A B. Šimić, A. Cetineo, G. Krklec, V;j. Majer, VI. Vlaisavljević, D. Cesarić, Đ. Sudeta, F. Alfirević, N. Šop, D. Tadijanović, I. Kozarčanin i 1. G. Kovačić); njegovu izboru nema mnogo šta da se prigovori jer u slu-

čaju izbora pesnika uglavnom se slažemo, samo nam se čini da su neki pesnici zastupljeni s nešto više pesama no što je to bilo potrebno (Krklec, 'Cadijanović, Šop).

Hrvatska poezija između dva rata, videli smo, grana se u nekoliko pra» vaca, odraz je i slika pojedinca, zajednice i života uopšte; sadrži o sebi preobilje materijala koji traži detaljno proučavanje i pre svega, diskusiju, ali ne samo o hrvatskoj već uopšte jugoslovenskoj međuratnoi kniiževnosšti, lirici posebice. Tode ČOLAK

ANTOLOGIJA NARODNE EPIKE

(PRIREDIO MILIVOJE UROŠEVIĆ, »NARODNA KNJIGA«, BEOGRAD, 1959)

Prvo pitanje koje čitalac sebi mora da postavi kada uzme U ruke jednu ovakvu amtologiju naše epske pesme jeste: koliko je ona nova i da li je, sem knjižarsko-izdavačkih, bilo još nekih stvarnih razloga za njenu pojavu. Naročito se to pitanje mora postaviti kada se zna da je takvu antologiju posle rata u nekoliko navrata priređivao Vojislav Đurić, koji je nastojao da pruži najlepše primere našeg epskog narodnog pesništva, uz solidnu propratnu studiju o našem narodnom pesništvu uopšte i sa savesnim tumačenjima svega onoga što bi hašem damašnjem čitaocu moglo biti nejasno,

Antologija Milivoja Uroševića je približno istoga obima kao i Đurićeva: ona ima 98 pesama, dok Đurićeva u izdamju Srpske književne zadruge od 1854 ima, 90, a u dopunjenom zajedničkom izdanju Zadruge i Matice srpske ođ 1958 ukupno 116 pesama. Nova. antologija, usto, sadrži 68 pesama, ili skoro 70%, istih koje i Đurićeva. Drulkčije se nije moglo ni očekivati. Šta više, čudno je kako se dva čoveka iste epohe, jednakih političkih i sličnih estetičkih pogleda, koji su, pored toga, profesšoriivaspitači Omladine na našim visokim skolama, nisu mogli složiti ni oko onih 650 pesama koje u njihovim antologijama misu iste. Upravo ta činjenica pobuđuje na drugo pitanje: koji je od njih dvojice u pravu, i da li se odista radi o različitim ukusima ili samo o želji đa se čitaocima, poštopoto, pruži nova amtologija.

Da li su pesme Đurićeve antologije koje Urošević nije uneo u svoju slabije od onih koje je uneo? Prostor nam ne dozvoljava da se upuštamo u analizu svih onih 48 pesama koje Urošević nije uzeo U obzir ni onih 30 koje je njima pretpostavio, ali se i na osnovu samo nekoliko primera može videti đa je zanemarivao lepše pesme, one koje je sam Vuk redigovao i uneo u svoje prve četiri knjige, a da je mesto njih uneo daleko slabije, one koje su izdate posle Vukove smrti.

Većinu pesama koje Urošević nije uneo u'svoju antologiju, a koje je Đurić uneo, čine one pesme koje je Vuk, između mnogih drugih kojima je raspolagao, izabrao, redigovao i izdao još za svoga života, poneke od njih i više puta. Među tim pesmama nalazi se i čuvena „Hasanaginica“, koja je, u. Fortisovu izdanju, još pre Vuka privukla pažnju svetske javnosti. Vuk je ovu pesmu za života izdao dvaput —č 1814 i 1846 godine. Dosada nijedna amtologija naše narodme poezije nije bila bez nje, pa ni Đurićeva. Urošević nije uzeo u obzir ni izvanredne dragulje naše epske poezije: odlomke kosovskih pesama koje je

Vuk zabeležio od svoga oca Stefana i koje je, počev od 1815, unosio u sva svoja izdanja. Da se Urošević nije rukovođio principom da odabira samo cele pesme, vidi se po tome što je od pesme „Car Lazar i carica Milica” doneo samo prvi deo —- do 118 stiha (svakako prema antologiji Vojislava M. Jovanovića), izostavivši isto tako lep drugi deo, od 120 do 204 stiha, koji je Đurić jeđino·' uneo u svoju antologiju, nazvavši ga „Sluga Milutin” (po svoj prilici i on prema Jovanoviću, pošto kod Vuka nema).

Kazivača-pesnika Tešana Podrugovića Vuk je naroito cenio ı Ćitaocima naročito najavljivao kada je nekom njegovom pesmom mogao da ukrasi svoje nove zbirke. Međutim, Urošević je bez ikakvog obrazloženja izostavio sedam Podrugovićevih pesama (ne računajući okrnjenu „Car Lazar i carica Milica”) koje se nalaze kod Đurića, sve jedna lepša od druge: „Ženidba Marka „Kraljevića, „Marko Kraljević i Đemo Brđanin“, Ženidba Đurđa Smederevca", Ženidba Popović Stojana“, „Novak i Radivoj prodaju Grujicu”, Ženidba Ivana Rišnjanina”, „Rišnjanin hadži ja i Limun trgovac“, a nije uzeo U obzir ni dve Višnjićeve: „Bajo Pivljanin i beg Ljubović“ i „Knez Iyam Kriežević”, Kod Uroševića su naročito loše prošle one pesme u kojima se spominje „krsno ime”, „bog” i slični poetski rekviziti naše epske poezije iz prošlosti. Valjda zbog toga u njegovoj d#mtologiji nema „Kletve kneževa”, ni „Turci u Marka na slavi” pa ni „Bog nikom dužam ne ostaje”. Danas je ovakva cenzura narodnog pevača iz prošlosti u najmanju ruku smešna.

Lepe i dostojanstvene bugarštice isto tako nisu dobro prošle. Od četiri, koliko ih ima kod Đurića, zadržana je samo jedna — „Marko Kraljević i brat mu Andrijaš”, pa i ona je objavljena sa pogreškama (stih 5: „Lipo plinke dilila i lipo se razdilla” mesto „Lipo plince dilila i lipo se rozdiljala; st. 9: „Ono to ne bihu...” m. „Ono to mi ne bihu...”)

Da li je Urošević namesto zapostavljenih pesama iz Đurićeve antologije uspeo da pronađe nove, 5a dosad nezapaženim lepotama? On je, dođuše, u svoju antologiju uneo trideset novih pesama, i tu se po'kazao nezavisan i od Đurića i od Jovanovića, ali se pri tome nije zamarao nekim dalekim traganjem: uzeo je ono što mu je bilo pri ruci — iz štampanih Vukovih zbirki. U naknađu za dve zapostavljene neo je pet novih Višnjićevih pesama i tako povećao broj ustaničkih pesama, ali su sve one ustvari borbene bronike i nijedna se ne mo

takvog naslova.

že meriti sa izostavljenima. U zamenu za sedam zapostavljenih Podrugovićevih pesama Urošević je umeo samo jednu novu „Nahod Simeon“, pesniu izrazito manastirskog duha, sa mo.ivom rodoskrnavijenja, opterećenu surovom kaluđerskom odmazdđom i neubedljivim iskupljenjem od greha. Verovatno zbog toga ovu pesmu nisu uzeli u obzir ni Jovanović ni Đurić. U svakom slučaju, ona ne može da nadoknadi nijednu izostavljenu pesmu najboljeg Vukovog kazivača.

Kao što je poznato, Vuk je za svoga života konačno oformio četiri knjige narodnih pesama, od kojih tri sadrže samo epske. Među pesmama koje su posle njegove smrti ostale neizdate ima ih koje nije dospeo da rediguje i štampa, ali i takvih koje, kao slabije varijante već objavljenih, nije nameravao da izda. Znatan deo ovih pesama objavio je posle njegove smrti Ljubomir Stojanović, često nekritično i netačno, što Uroševiću ništa nije smetalo da baš između njih odabere devet za svoju antologiju, skoro trećinu novo unesenih pesama. Jedna od tih pesama je „Kad se prepanuo Marko” koju je Stojanović objavio u VI knjizi po=smrtnog izdanja Vukovih pesama, ne iskoristivši Vukov za štampu pripremljeni rukopis, u kome je prvi stih „Kraljič Marko ladno pije vino" izmenjen u lepši i prirodniji — „Pije vino „Kraljeviću Marko”; „Pa ga poče zapitivat majka” (5) — „Poče njega zapitivat majka“, „Ko se nije prepanuo majko” (12) — „Ko se nije migda prepanuo”, „A velike pjesme zapjevali” (554) — „A vesele pjesme zapjevale“, itd.

Stojanović je u prošireno izdanje Vukovih pesama uneo i one pesme koje Vuk očigledno nije hteo da objavljuje. Takav je slučaj sa pesmama iz jednog velikog rukopisnog zbornika iz Crne Gore, iz koga je Vuk probrao pesme za koje mu se činilo da treba da uđu u njegove zbirke, Stojanović je snizio merilo i objavio i druge pesme iz toga zbomika. Jedna od njih je „Dijete Sekula i ca» Otmanović”, koju Vuk nije objavio po svoj prilici zbog neubedljivo fantastičnog junaštva u njoj, pa je nije dao ni na prepisivanje. A Urošević je baš nju uneo u svoju antologiju. Urošević je, dalje, uneo u svoju amtologiju i četiri pesme koje je Stojanović objavio iz Vrčevićevih za> pisa, koje Vuk takođe nije hteo štampati.

Pesmama koje je umeo u svoju antologiju Urošević je dao drukčiji raspored nego dosadanji antologičari, Pored neistoriskih pesama, on ima „pesme o događajima pre Ko-

sovskog boja”, „pesme o Kraljeviću

·stvenom državom

Marku”, „pesme o Kosovskom boju”, itd. Začudo je što je, prot.vno dosadanjoj praksi, pesme o: Kraljeviću Marku stavio pe pesama o KOsovskom boju, tako o ovim pesmama u svojoj uvodnoj studiji govori po uobičajenom ređu.

U opsežnoj uvodnoj studiji, koja iznosi blizu 90 stranica, Urošević nastoji da naše epske pesme protumači kao odraz (ili, kako on piše, „otslikavanje”) patrijarhainog srpskog „življa” (on namerno izbegava reč „narod”) „pod pokoricom turske okupacije”. Prostor ne dozvoljava ulaženje u analizu svih Uroševićevih pogleda na našu narodnu poeziju, ali se ne može pre= ći preko nekih njegovih , postavki koje, iako ponekad naizgled beznačajne, mogu da dovedu u zabunu one koji prilaze proučavanju naših narodhih pesama. NMaročito je teško i nezahvalno njierovo upinjanje da po svaku cenu dokaže da „svoj“ stva srpskog naroda u epskim na= rodnim pesmama nisu svojstva srpskog naroda uopšte uzev” (str.S1) i da je srpska nacija oformljena tek u XIX veku, iako sam na jednom mestu priznaje da su „želja i na=· stojanje u narodnoj pesmi za soppodgrevamni... postojanjem srednjevekovne feudal= ne države koja je živela u svesti srpske raje” (str. 27-28). — U po= četku svoje studije Urošević piše da je „tek krajem XIX veka i prvih godina XX veka... izašlo celokupno izdanje Vukovih narodnih pesama devet knjiga” (str. 5), što nije tačno, jer se u Vukovoj zaostavštini u Arhivu Srpske akademije nauka nalazi još veliki broj neobjavljenih pesama (drugo je pitanje koliko su one Vukove). Dalje, Urošević piše da je Vuk skupljao i obelodanjivao narodne umotvorine „kako u svojoj zemlji tako i na strani” (str, 10} Ustvari, Vuk je naše narodne umo= tvorine skupljao samo u svojoj zemlji ili od ljudi iz nje, a sve svoje zbirke pesama objavio je na s

Urošević nije našao za potrebno da kaže ni jednu jedinu reč o tomB odakle je uzeo koju pesmu i o prin= cipima po kojima je pesme odabi= rao, ako se uopšte držao kakvih principa. Isto tako on se nije po“ truđio đa pruži ni najnužnija obaveštenja o „pojedinim ličnostima i istoriskim događajima koji se u pesmama pominju, pa je čak ispustio i još od Vuka uobičajenu numeraciju stihova, tako da čitaocu ne ostaje ništa drugo nego đa sti“ hove sam broji kada mu to zatreba. Protivno ustalienoj praksi, Urošević navodi samo jHKnjigu, a ne stranu odakle citira pojedine stva* ri, Sve to otežava ne samo naučni nego i peđagošku upotrebu ove O“ bimne Kmjige.

Živomir, MLADENOVIĆ

KNJIZEVNE NOVINB