Književne novine

Godina XI. Nova serija, br. 112

Miloš N. ĐURIĆ

BEOGRAD, 12

MUZIRALNOST HOMEROVA

· Muczikalno osećanje sveta bila je slavna podloga helenskog života i helenske duhovne kulture, jer je muzika koja. u južnoj akustici ljudskom uhu daje mnogo veću blagovanku nego u semornijim i tamnijim zonama, proŽimala dušu i telo helenskog čoveka. Svojim izvanredno finim sluhom on se digao iznad instrumenta na kojem ije · svirao; ritamski uobličen zvuk i

njegova izražajna prelivnost odneli su.

pobedu nad orgijastičkim hučnim bruljanjem, iznad ovoga izvilo se pevanje, imad pevanja melodično je zažuborila pesnička reč, a iznad najlepše _ reči zalepršala je, kao ptica iz gnezda, misao. najstarije vreme nije: bilo pesme bez svirke ni svirke bez pesme. Specifičnost. Helena u odnosu prema muzici ogleda se u položaju koji je ma dobila u njihovu narodnom ·živom, a zatim u načinu i meri: k ima su je oni negovali. Sta ” Već mw Homera, na primer, na svadbi se razleže jeka svirala i kitara ili forminga, pastiri prate stada veselo svirajući u frulu, a u berbi.među beračima dečak.ljupko udara u zvonku formingu i nežnim glasom peva lepu pesmu Linovu, a oni ga prate svojim igranjem, ijukanjem, klicanjem i skakutanjem; kolo se ne može za-, misliti bez pevača, koji svagda sa sobom nosi svoj ·instrumenat (IL. XVIII 494, 526, 569, 570, 590 — 606). Nijedna svetkovina ne može Se- zamisliti bez božanskog pevača, koga je Muza obdarila sposobnošću

da ljude veseli (Od. 1 325 — 355, ·

IX 3 ss, XXII 142 s5). Ahejci ceo dan igraju kolo i pevaju pean da mblaže gnevnog Apolona (II. I 473), ili da se bogu zahvale za stečenu pobedu (II. XXII 391). Kad ahejski poslanici dolaze Ahileju te ga mole da. bi se s njima pomirio i vratio se u borbu, zateku ga gde svirkom i pevanjem utišava svoj gnev na Agamemnona i peva slavu junaka (II. IX 185—189). Uopšte ceo život helenski bio je sjajna igra udružena sa svirom i pesmom.

I sam Homer je muzikalan pesnik par exccllence, i njegove epopeje ro-

'Fakvu molitvu reče, i

noseć' na plećima luk, srditu kada se pokrenu sam,

te on s olimpskih siđe

dio je duh muzike. Svaki pojedini heksametar koji je um njega sasvim tehnički doteran i umetnički izgraGen, liči na pojedini morski talas, koji se diže i pada, oklizuje se sve do preseka, pa se ponovo propinje i spušta, i stih teče za stihom kao Ya za O 3 nor vdayhata epoti. Događaji w prirodi ostavljaju izvanredan, utisak ako ih pesnik zaodeva slikama, ali su,svemoćni kad ih muzikalni pesnik, pravi Homer, pretvori w tonove daktilo-spondćjske melodije. Čitaocu se čini da su. svi talasi Homerova mora ostavili svp= Ju dušu u ewritmiji i eufoniji njegovih heksametara da se i dalje u njima penuša. Kao Kejik i Alkiona što su čežnju svoga srca ostavili u pticama zimorodima da se povrh talasa i u tome obliku nežno miluju i vole. „~ Na tu muwikaWnost treba. obratiti pažnju i m prevođenju. Jer prevoenje wije samo zamenjivanje reči

jednog jezika rečima dr jezika nego mnogo složeniji i dublji posao.

Prevodilac treba najpre da što dubljim i prispijim uživljavanjem u pesnikov tekst rekonstruiše pesnikovo prvenstveno smislom celine „određene misli, a onda ponovo da u svom jeziku konstruiše „jezički izraz koji će težiti na isti smisao, i tako adekvatno izraziti misli· sadržane u originalnom tekstu. Drugim rečima, da. nevidljivi smisao teksta u njegovoj istovekinosti vidljivim, realnim znacima premese u obliku adekvatnog stila. | | A šta je: adekvatan" stil? "To je gustina i punina jezičkog izraza, jezička sažetost, muzička podloga reči i rečenica, "organizovana „sonorma celina, originalan „emotivan efekat, intonacija i tonalitet' prevod u danom slučaju otkriva tajne izvore

iz kojih može da 1; i Radi- objašnjenja muzičke podloge reči i rečenica i ostalog: što je gore istaknuto, navešću dva primera iz Homerove Ilijade.

rvi primer je Homenova slika čume (II. 43—52), na koju je i Lesing obratio ROME svom Kao“ koontu (gl. XIII). :

čuje sa Febo Apolon s visina u srcu -srdit tetivu i dvoklopac tulac;

njemu zazveče na plećima ubojne strele,

a iđaše an noći..

Zatim podalje sedne od lada te izmene ,strelu, srebrni zvekeće luk mu i strele mu zlozuko zvižde.

50 Najpre mazg= zgađati

uzme i ogare brze,

onda oštrljatu strehu i na ljude odapne same, streljaše: svud ·zaplamte leševa lomače silne,

U navedenim stihovima kakvi su znaci kojima se pesnik poslužio da u slušalaca izazove sliku srditog Apolona je i sam imao u svesti? 'To

su, pre svega, muzikalni elementi, koji pretstavljaju jedno od najlepših njegovih umetničko-izražajnih sredstava. ao sve što u Homera ima dušu,

<a —

VELIMIR VUKIĆEVIĆ: KONJANIK

čak i. ono što nema duše, tako se svuda u njegovim epopejama čuju glasovi i zvuci. Kao izvesni zvuci Što izazivaju izvesne pokrete, tako u njega izvesne misli dovode do izvesnih tonova glasa ili modulacija ' zvuka. Slušalac ne samo što vidi kako gnevni Apolon silazi s olimpskih glavica nego i čuje. Muzikalno' slikanje i muzikalni efekti, ti. umetnička organizacija glasova, jesu glavna svrha u navedenim stihovima: pesnik to posliže asonancijom tj. ponavljanjem samoglasnika o u 46-om: i' 49-om i aliteracijom, tj. ponaviljanjem suglasmi_ ka g wu 49-om stihu. Takvo glasovno ponavljanje vrši izvanrednu umetničku funkciju, tj. pojačava izrazitost, živost i reljefnost „Apolonove „pojave. U svom navedenom prevodu ja!sam pokušao da to postignem gomilanjem suglasnika s u 46-om, zatim suglasnika z u 4G6-om, 49-om i 50-om stihu (jedanaest puta) i suglasnika | u 52-om stihu. Čuje se kako Apolonu zveče strele, kako mu luk zazvekeće i strele zuje kroz vazduh i seju smrt, ali pesnik to ne kaže, nego slika u semaniičkom pogledu veoma važnim rečima i srećno nađenim i raspoređenim njihovim samoglasnicima i 8uglasnicima „n. tri stiha originala i u šest stihova prevoda i jednom teškom rečju: ball = streljaše. Nije ovde glavno samo smisao nego i ton reči, a u daktilima posle te reči propadanje leti dalje: zaplamte leševa lomače silne. Kao što od slikarstva prihvata sve ono Što se može učiniti vidljivim oku duba, tako i od muzike Homer prihvata sve ono što se može preneti , bez pevanja i bez instrumentacije, Eto, takvim umeičkoizražajnim sredstvima muzikalni Homer izaziva u slušaoca sliku kakva je bila u njegovoj svesti, a takvu sliku

eva jezika, koji L e da izbijć zvučni efekat. ı

pokušao sam da i ja izazovem svojim prevodom.

Dragi primer. Pošto se Ahilej pomirio s Agamemnonom, prestaje razlog da Div i dalje opre 'Trojan= cima kako je obećao Tetidi, Abilejevoj materi. Stoga on dopušta bogovima da pođu na bojište i da idu

grajaše izvan zida čas

50 čas joj se po bumom

grajaše Arej oluji oštro sa gradskoga vrha

56 Roditelj bogova

onda i

u pomoć kome koji hoće, er ako se omi ne umežšaju u borbu, mogao bi Ahilej razoriti Troju pre sučena roka, a ona to kao vrhovni bog ne može dopustiti. Razdvojenih srca silaze s Olimpa bogovi sw borbu. Njihov polazak wu boj Homer ovako slika (II. XX, 48—52, 56—63):

Ustade Erida tvrda što narode brabri: Atena

poted šanca stojeći,

bregu razlegalo wrlanje sromko. i an mračnoj | Wwojance goneć u borbu.

ljudi s visokog neba

„sirašno zaprmi, a bog Posidon ozdo potrese

brdske zatrese strme vrhmwnce.

OU bit se podmnožja tresla pod Idem, izvorljivom gorom.

60.

| ustrašen Jwrme sa trona

i svi vrhwci i trojanski grad i ahejski brodi. Sam se preplaši dole Aidonej, gos

podar mrivaca, i graknu...

'Tolik zaori se tutanj kad razdor zavrgnu boci.

Borbu bogova otvara Homer neobično složnom uvemtirom, u kojoj muzikalnost kao izvanredno sredstvo umetničke izražajnosti raste od stiha do stiha. Bojne pokliče pojedinih bogova i aukob jednih bogova sa drugima prati rika gromova i trešnja zemlje. Pesnik to virtaozno slika izvanrednom intonacijom i'muzikalnim rasporedom vokala i konsonanata. U navedenim stihovima u. origimalu preovlađuje glas z (dvadeset + devet pwta), podoprt suglasnioima „p ji t. dillan jaov Sha: alttaay Sa :dBGi e Cape Sr ara! lesnim raspo-

va pesnik izaziva trke:" slušaoci ne HOV leda „ratnike 8 i čuju njihovu „Proja se Sodilac todjo da poslo alnu funkciju glasa r: m mom prevodu taj glas pojavljuje se četrdeset i sedam puta, dakle osamnaest puta više

i , \S3

nego u originalu, i time muzički reprodukuje strašnu graju bogova, njihov sudar, udaranje gromova iz neba d irešnju gora, gradova i brodova. I ovaj drugi primer okriva izvanredne odlike ·HMomerove muzikalnosti. Prevodilac ne sme samo da prenosi Teči oryginala, nego treba da. istakne misao i osećajni ton koji je prati ? tako..da izazove utisak u čitaocu kakay ostavlja worigimal. Samo na taj OC e 'kyalikatan prevod, a

takvim prevodom razumevam zračenje metempkihode pesnikove iluše u dušu prevodiočevu. Ta metempsihosa, tj. seoba pesnikove duše u dušu onoga koji prevodi, nije laka stvar, jer je prevođenje 'ponekad mnogo e

teži stvaralački rad jezikom nego pirin: teksta,

e origil got i zato je Isidora Sekulić s ok govorila da je umetnički izrađen prevod ustvari

origimal svoje vrste.

LAZA/NWVOZAREVIĆ: ILUSTRACIJA 1Z ZBIRKE PESAMA NiKOLE DRENOVCA

FEBRUAR 1960

Cena 30

din

Zlatko TOMIČIC

0 GADLJIVOSTI PISCA

· Bez osjećaja gadljivosti nema pravog pisca.

Netrpeljivost koja se javlja u stanju gadljivosti mučna je, al odvraća pisca od krivo uslijedenog puta; od puta koji mu je nepovoljno zadan. Funkcija gadljivosti svakako je korektivna.

U principu pisanje bi moralo predstavljati zadovoljstvo. Ali nije tako. To zna svaki pisac. Disanje — pokraj izvjesnih zadovoljstava —- stvara niz nezadovoljstava; ova se, često očituju grbwstom, gadljivošću. |

Da li je gadljivost »profesionalno oboljenje« pisca? Da, ali oboljenje funkcionalnog karaktera. U nekim samo slučajevima takvo oboljenje zahvaća cijelu ličnost i patološki je preobličava; tako više gadljivost i nije profesionalno oboljenje, nego oboljenje ličnosti. "Takav gadljivac nastoji i okolini ogaditi svijet. Gadljivost kao profesionalno oboljenje ne javlja se samo u jednom slučaju; uzrok su mu često veoma ražličiti uvjeti.

Najshvatljivija je ona gadljivost što se javlja u trenutku u kojem je afirmacija kreativne ideje nepotpuna, stvaralački izvor zabrtvljen i misao stala u polovici pjesnikovih ywva kao kost u grlu, pa se potlicaj nezadovoljstva u određenom trenutku ne dade nikako onemogućiti. Pisca koji ne diše. u dovoljno dosljednom zamahu može gadljivost sasvim u takvom zlosretnom trenutku zaustaviti,

Gadlijivost je predznak otpora što ga pokazuje materija koju pisac svija u određenom smjeru, s neproračunatim aberacijama. To je nešto kao vrtoglavica pred skok u dubinu. Mučnina je alarm vlastitog organizma; nz dijagnozu objektivnog faktora postoji i dijagnoza subjektivnog faktora, a potonji također pisca zadržava da se preclano saslavi sa svojim elementom.

Naknadna gadljivost vidljiva je kao pjena nezadovoljstva nad aktom kojim se ne da ponoviti i rezultabom koji se ne da izmijeniti i ta se gadljivost neće odstraniti nikako drugačije osim traženjem drugog akta i postizavanjem novog rezultata. (To nezadovoljstvo može bili samo iehničko-manipulativnog karaktera, ali i duboko kompleksnog.) :

Gadljivost od odricanja samog sebe osveta je pjesničkog organizma zbog nasilja koje je pretrpljeno. Ne može se nekažnjivo prešućivati bit svoga subjekta. Gadljivost od vlastite sentimentalnosti (Stendhal je bio cinik samo da ne. bude smiješan) česti je oblik određene profesionalne gadljivosti, pa fo. vodi poricanju sentimentalnmosti, upravo odricanju od sebe; ovo opet može izazvati nov osjećaj gadljivosti, no takva posljedica nije zakonska nužda. Gadliivost ed sentimentalnosii nužna je i nije uvijek naknadna, pa ta gadljivost postaje osnovom nekog novog svijeta u kojem je raniji razlog

. odupiranja samom“ sebi zamijenjen ekvivalentnim mitom: Gadljivost. od sentimentalnosbi i nije uvijek djelotvorna, katkad u toj gadljivosti ne razvija se nego depresivna almosfera, n kojoj se metagnom »pasivnom reZistencijom« odupire i traži manični korelat svoje akumulacije. Gadljivost od ličnog vodi k negaciji, a od negacije k negaciji negacije, dakle od ličnog do bezličnog koje bezlični svijet kreira kao nov lični svijet, prividno bezličan.

Gadljivost od iskrenosti, gadljivosi~ed zabluda, gadljivost od sjećanja, to su tri pjesničke gadljivosti.

Gadljivost može biti posljedica i posve {izičkih utjecaja. Jednako i posljedica prejakog. antitetičnog duha. Ovo se javlja i kao etički korelat pretjeranog estetskog animizma. Gadljivost se javlja i patološki.

. Gadl jivost od rugobe, kolikogod to bilo paradoksalno, izgleda da je najslabija. Često je veća gadljivost od ljepote.

; Gadljivost je svakako vegetativno simpatički otpor našeg organizma kojim se naš duh nastoji osloboditi nekog neželjenog posjedovanja. a Gadlenje je gadno. Međutim, neki pisci od njeg čine naviku i ono im prestaje biti gadno. To još nije patološki znak, ali u svakom slučaju, u tom je možda sva njihova snaga. Nekom piscu altakiranje na okolinu ili odvraćanje leča okolini putem gadenja nije problem gađenja, nego uspostavljanja osobne nutarnje ravnoteže u kojem gadljivost više nema pravu ulogu gadljvosti nego je lo

»rastavni afekat«, poluga kompenzacionog karaktera.

Dr. Bratko KREFT

luliuš Slovački

Fragmenti iz govora održanog u Ljubljani prilikom proslave 150-ogodišnjice nje govog rođenja.

Juliuš Slovacki, · čijoj, je 150ogodišnjici rođenja i umetničkog rada poljska kulturna i politička jav nost posvetila čitav proteklu godinu, nije samo jeđan od najvećih poljskih književnih stvaralaca, nego, po originalnosti i osobenosti svoga pesničkog dela, spada među najbolje pretstavnike evropske romantike. Književni pravac koji je dobio to ime nije, dođuše, u svim svojim bujnim ograncimn i nijansama sasvim skladan i jedinstven, ali uprkos raznim razlikama ima nekoliko Pitninh svojstava koja se u većoj ili manjoj meri mogu naći u delu svakog romantičarskog pisca. Jedno od tih bitnih svojstava je famtazija u opreci sa ponegde već krutim racionalizmom, kojim su se bponosili i od famtastičnih romantičara strasno branili klasicisti. Slovacki sa svojim lirskim i dramskim spevovima spada u one smele. romantičare čija romantična fantazija nije zala za granice. U

tome mu svakako nema ravnog među tađašnjim poljskim književnicima. I upravo to je i bio uzrok Sto njegovo umetničko delo za života nije u javhosti naišlo na ono priznanje i odjek kakav je zaslužilo. Jako su Poljaci počeli da otkrivaju lepote i vrednosti njegovih pesničkih dela još sredinom druge polovine XIX veka, do većeg priznanja i afirmacije pomogla mu je tek poljska Moderna, koja je za neke svoje neoromantične crte u sadržini i formi našla mnogi potstrek i uzor u delu Slovackog, a pre svega smelost u zamahu fantazije i neobičnih, vanrednih pesničkih figura.

Poljska romantika ima tri snažna i velika pretstavnika: barda nacionalnog zanosnog preporoda, pesnika vomantičnog poljskog

nacionalnog i patriotskog ponosa Adama Mickijeviča (Mickiewicza), u svom pesničko-romantičkom zamahu snažno povezanog 5 realnim zbivanjima i narodom, aristokratski samosvesnog, branioca poljske vlastele i u tom pogledu konzervativnog. Zigmunta Krasinskog (Zygmunta Krasinskog), pisca „Nebožanstvene komedije“, i krajnje senzibilnog, samotnog, u sferi fantazije zabludelog Slovackog, a ništa manje duboko povezanog s britkom, tragičnom sudbinom poljskog naroda, čiju su patnju i teZznju za slobodom i lepšim životom sva trojica svom snagom svog umetničkog stvaralaštva svaki na svoj način ovapločivali i ispoveđa~

Nastavak na 8 strani