Književne novine

Godina XI. Nova serija, br. 113

Milan DAMNJANOVIĆ

TMHE FAZE RERETIKE

Ovde je reč o onoj vrsti kritike koja se tiče principa književnog stvaranja, estetike književnosti, i o njenoj sudbini kod nas, počev od ohog vremena kada je umesto nje postojala samo takozvana svesna samokritika.

Stoga prvu fazu „ovog razvoja možemo nazvati „samokritičkom lazom“, i to najpre u smislu tada jedino mogućeg kritičkog, odnosa koji nipočemu «nije bio kritičan: prava kritika ostajala je nužno zntvorena u Svesti kritičara, a javno važila jedna „predodređena vrsta kritike. To je faza akcentiranih Ždđanovljevih principa socijalističkog realizma kojoj odgovara „poezija opštih osećanja“, Ovu fazu zovemo samo,kritičkom i u smislu one velike hipokrizije koja se razvila u to vreme, čije psihološke korenove delimično i bezazleno razotkrivaju stihovi Vilhelma Buša.

Samokritika nam uopšte pruža mnoge „prednosti, kaže BUŠ u stihu. Uzmimo na primer slučaj da ja sebe kudđim.

onda je prva dobit ta |

da tako lepo skroman sam, ja;

a, kao drugo, pomisle ljudi

da ovaj čovek pošteno sudi;

freče, zakidam zalogaj tim'

Kkritičarima drugim. svim;

Četvrto, nađam, se osim toga

protivrečju od bilo koga...

i („Sıčana kritika“)

Naravno, Bušovi stihovi (koji su sa ostalim Bušovim delima privremeno bili na.indeksu u Istočnoj

_ hemačkej državi) deluju sasvim na

ivno i ni izđaleka ne -iscrpljuju smisao onih velikih i javnih samokritičkih procesa, kojih se. još dobro sećamo. Ali o toj fazi, koja stoji pre pravog razvoja, ne treba govoriti, treba je zaboraviti. q

Drugu fazu možemo označiti fazom kritike rađi kritike, koja je proistekla pre iz jedne psihološke nego iz stvarne logičke potrebe i koja s: objašnjava kao psihološka reakcija na vreme „samokritike“: stvar na potreba za kritikom, potpuno potisnuta i nezađovoljena, sada se skscesivno zadovoljava. Kritikovalo se sve, i svako; marksizam se tada označavao samo jednom doktrinom, pored toliko dragih, i efemernom kao one; kritikovalo se pristrasno i impertinentno, ali prave kritike nije bilo.

U ovoj fazi se diferenciraju gledišta i prvi put eksplicitno zastupaju načela aktivističke i otvorene estetike, sa jedne strane, i načela .jedne realističke i ponešto konzervativne estetike sa druge, Ova faza u rawwoju naše kritike završava se sa izvesnim relativnim mirom, na moderan način bez pobednika i pobeđenih, kada je diferenciranje završeno, a različiti estetički principi stekli svi podjednako pravo građanstva. Zbog borbe i procesa određivanja mišljenja i pravaca u jednom multiformnom razvoju nije se negovala i prava briga, pravi te-

oriski interes za principe, pa je

Aleksandar TISMA

Voleo bih „da napravim intervju sa nekim piscem moje, sada već srednje generacije, o jednoj određenoj

NBOPRAVDAN JE STRAH KRITIČARA OD PROFESIONAL

NE DEFORMACIJE KOJOJ BI SE IZLOŽIO AKO BI PROUČIO ODGOVARAJUĆU STRUČNU!' LJTERATURU (PSIHOLOŠKU, BSTETIČKU, FILOZOPSKU): BAŠ AKO ŽELI DA

SE IZLOŽI NEPOSREDNOM MORA PRIHVATITI TAKVA

UTICAJU DELA, ONDA ON POSRBEDOVANJA, RESPEK-

TUJUĆI ČINJENICU DA. SE U SAMOM DNI/U NAHODI RE-. FLEKSIJA KAO KONSTIPUTIVNA SILA.

stoga i kritika iz ovog vremena samo aktuelna i polemička, i potpuno vezana za trenutak'u kome je nastala, Ona je daleko, manje načelna, naučna i filozofska, nego što je mogla i morala biti. Stoga ni ova faza ne privlači našu pažnju na ditigi način do kao' neophodni prethodni stupanj treće faze, o kojoj upravo želimo da govorimo.

Treću fazu koja je samo u: klici ·

tu, označavamo fazom načelne ili naučne kritike (ili dijalektičke, kada bi ova reč bila jasna), Pod njom razumemo onu kritiku koja nije predodređena, u kojoj kritičar sme uspostaviti . neočekivane odnose sa predmetom svoje kritike, zastupajući pri tome dosledno i teoriski funđirano određena principe. Kritiku koja je neprwwdno otvorena i spremna da u svakom času proširi svoja načela, Vaspitna: jer se estetsko vaspitanje ne sastoji u tome da nekog NMverimo kako treba da napusti svcje aledište, već da može korisno proširiti svoje drugim

gledištima, koje on dotada nije uzeo u obzir,

Zahtevi koji se sada postavljaju · kritičaru, i to po imanentnoj nu~'

žnosti a ne po'spekulativnoj šemi

il: proizvoljnom đekretu, mogu se ·

ovde izvesti, ali naravno samo na nepotpun način.

Ako u savremenoj literaturi i u-' metnosti uopšte čisto organski ta-' lenti ne: mogu postići: neke značaj-

nije rezultate, ako već sami umet-

nici moraju biti i pravi znalci (ne '

samo đa je. Tomas Man priređivao čitave naučne studije predmeta nekih svojih poznatih romana, to je činio i Tolstoj; ali po Ričardsu moderna poezija, na primer T. S. "Tiliota, i sama sađrži toliko aluzija koje služe stvaranju emocionalne aure, da je i za nju neophodno znanje, da bismo je adekvatno emocionalno doživeli), onda to tek

važi za kritičara kome organski talent odlučno ne može pomoći. Kritičar koji bi se oslanjao iskljućivo na svoju kućnu pamet, zdravi ra-

BEOGRAD, 26 FEBRUAR 1960 .

mum i neki čisto personalni ukus,.

“io bi zaista interesantna pojava · koju bismo sa pravom igmorisali. - Ali kritičar koji se, da bi bio na ni_vou, poziva na Hajdđegera ili Kjerkegora, a ovi sa mu poznati samo

po zvuku reči koje označavaju ta · imena, bio bi zacelo loša, al; uopšte ne literarna pojava.

U pitanju je jeđan vrlo zanimljiv problem intelektualnog poštenja, koji bi Dekart objasnio prostom činjenicom da se intelekt i volja ne ! poklapaju u svim slučajevima. Volja je, naime, šira od intelekta, i zato mi možemo tvrditi i one stvari za koje nemamo dovoljnu inte-

goveino mišljenje koje je jedino istinito, potrebno je po Dekartu dovesti u sklad intelekt sa voljom.

ti i filozofski obrazovan, mora poznavati psihologiju i estetiku, jer to zahteva savremena literatura: kako bi inače mogli razumeti Ka" mi-a ili možda Krležu? Kako interpretirati „Kugu“ ili „Areteja“”? Naravno: da takvo. obrazovanje nije bilo potrebno Kkritičaru u onoj prvoj fazi dogmatizma, kao ni u ! drugoj fazi „koju smo pomenuli,

fazi libertinizma, ali je to neopho- ·

dno pravoj kritici, kritici koja je realna sila, u životu savremene literature. O: a

Pc piti

MILO DIMITRIJEVIĆ: BNTERIJER

balo da podigne iznad malog psihološkog apersia —

I čini mi se — što bi vrednost ovog napisa ire- ide na put radi provoda; ali da bi pokrila troškove. uklopiće se u delatnost tamošnjeg kulturnog društva.

lektuamu podlogu. Za jasno i raz-·

Kritičar, izgleda, mora danas bi-·

· pisama devojačkih.

Cena 30 din

IZ DUNAVSKIH POEMA

(Ne marim za bodež mržnje) Kad koračam noću u homoljske vašare, o, Flora de la munće. O sitna ogledalca. . Za mojim leđima ostaje velika reka. Sve neviđeno ostaje. Kao tuga, A da mi m srcu nisu stakleni komandosi, ostala bi nevidljiva garda koja otkucaje čuva. Sat na peronu, toliko je već javam. O njemu pevam kao o prijatelju. Sa Dunava dolazim. . Sitne komade uspeha po mojoj kabanici kida vreme. Ko bi verovao da sam zalazio u žute rukavce. I da sam u Oršavi oteo pijanu svadbu. · | Minula su ta vremena Gospodine Načelniče. Punjeno pile pirinčom. Sveta sreda. Veš na vetru. Nostalgične arije. Sada je drukčije. Osmatračnice kao rode nepažljive i vojnici maslinasti. A onda kad sam se ženio bile su očajne luike. Sada je drukčije. Venu Adakale, Sa vrha katarke bacao sam lavove u nebo. Žuti pesak i vetar ne znaju za lepotu, | Noću srce i kamen pucaju od stida. Ž Danju po vrbacima utopljenici čeznu u mulju. Dopodn: u greh zaluta nežno devojče. S večeri pijani lađar kidiše na tuđu ženu. A po ciganskom gudalu iz moje riđe duše izleću pećene ševe i mudrost septembarska.

O, Flora de la munće, uzalud jastuke spremaš. (zalud pokrivači silaze iz gornje fijoke. Poludelc su ti haljine po ormanima sivim.

Kasni petao te zatiče kraj neznana groba,

jer sve do Crnog Mora jeca harmonika.

Lampe na ružnom drumu. Govor u rasutoj kosi. Delta je krik, a na obali su klupe.

O. što mi u osami dolazi reka za dvoje. Možda da: bih ponovio čas. molitve lude,

pa treba. da kleknem i'da se udvaram.

Reka za dvoje ne poznaje šće.

„Iz nja narastu sablasne žene u noći

i zabrađene tako u zvonicima se klate.

Ceo je živbt od wuniformisanih marioneta.

l ja sara tetoviran s majicom kao tigar, Naraste dekor iz praznog. Ulsna i gitara.

Svemu se nežna dušo, može odoleti,

samo kad moje želie ne bi bile vera,

Ja verujem da plavo drvo postoji.

Verujem da. bela mrtvačnica rađa.

Suzno cenim meridijane.

Zvučno doživim dubok san mrtvaca. : Verujem da rekom za dvoje teku plamene barke. 'Tovari suncokreta. Šlepovi glatki. 'Trešnje. Poludeo sam od vere u zanos skitača.

Ja sam i jesam i nisam, ali više sam nego što jesam. Mogu i neću da mogu. .

Ne marim za bodež mržnje. Lečim se od pravih suza,

»*

"To dođe uvek nekako po snegu, s večeri izvan grada, Pas pređe iz svoje kućice u predvorje doma.

Tek onda zaplovi snežno nebo.

I bez turobnih kiša, van domašaja groma

od svetiljkama počne žalobna promenada

jubavnika pnenaviklih na udobnosti hotela,

ali vrlo bliskih krčmi koja sve prima.

Pa žalim zato večeras dok prolazi bela

nestvarna devojka mojih odbeglih zima.

(Po snegu)

I seda za moj sto u kaputiću od pliša kome su gde-gde već umrli sjaj i boja, ali ceneći to što je bila moja

· usamljenom mi donosi ruke i s veđe

kane joj od pahulje suza. Zablista trepavica, A jablan postane vreteno od koga izvlači pređe vetar gospodar trgova i ulica.

To dode zaista po snegu da žalim i da od setc koja mi polaže ruke po starom ogrtaču

osstim još jednom kako u plaču ·

ostaju iza mene Svet, laži i konfete.

PP.

— ralom — a onda još posebno društvenim otfilskom da taj doživljaj izrazi wu punoj meri njegove ozbiljnosti, Hteo bih da poverujem da će ta generacija · pisati ne pretežno iz poštovanja prema sebi i svome doživljaju, nego iz potrebe, Like i neprimetne kao

I Oni io pi j j .. Si ) Zeleo bih samo da poverujem da dolazi nova geneaj NW ABE | · i | ___racija pisaca koja više nije opterećena jednim teškim, . ! izuzetnim, au svom slučaju ipak opštim doživljajem

lemi; ali nemam u blizini ni jednog takvog pisca niti sam siguran da bi se on upustio u lakav intervju. I baš bi to bila tema intervjua: zašto se on ne bi upustio. „Cini mi se, naime, da pisci iz generacije, ili bolje reći: iz generacija koje sada dostižu punu zrelost, nerado govore otvoreno i prirodno o svome poslu, da čak ne umeju tako da govore. Oni 3 jedne strane, u razgovoru, pomalo nipodaštavaju svoj · poziv, naglašavaju njegovu marionetsku zavisnost od

svakidašnjeg življenja, a s druge strane, kada ih dar-

nete dublje, otkrivaju jednu mračnu, upravo očajničku ozbiljnost, jednu zagledanost punu slrepnje u svoj. oziv. Da li njegovi rezultati odražavaju stvarnost

oja nam se mola oko glave i oko nogu? Da li oni ,

znače novinu, tematsku ili stilsku, u. horu koji, se čuje ne samo nas nego i iza granica? Da li

će la postignuća »ostali«, kao trajna „svedočanstya .

o njima i njihovom vremenu? Čmi mi, se da, pisci

ratnih generacija — u

”

i ' *+* “ lpei e ro DL a ~ ~ r—— E. isctv:OčZ.. :p.sr mm “~. In rribt: KI

ISTI ova O OTO . Sr SRNO . beleškarenja i novinarenja, sa nekim svečanim čistun-

·deći ni sebe ni izdavače ni čitaoce.

koje i sam spadam — isuviše ' sizasno, isuviše riskantno koketiraju sa. besmrtnošću... ı

da se to koketiranje nepovoljno odražava na samim ostvarenjima. Ta ostvarenja — razume se nejednaka po vrednosti — karakteriše jedna neprijatna grčevitost. Ona su odreda nametljivo lična a u isti mah ne- · predvidljivo otkrivaju pretenziju na opštost. Ona. se klone male forme, skice, pokušaja, studije, književnog

stvom koje, međutim nije \odlika' i nekih umetnički,

mnogo delotvornijih generacija. U prozi, gde „e. oya

pojava majupadljivija, izbegavaju. kroki, priču, i me-' strpljivo stremt romanu, a pošlo stignu .do romana,

izbegavaju mjegove, popularne, pristupačne forme i!o-, kušavaju. se, u simbolici, u moralisanju, u tezi, ne šle- ,

više „domete, 9 ya, _ Na ispisivanje ovih tvrdnji. naveo me je razgovor

sa jednim sasvim. mladim piscem, tzv. početnikom, koji mi' je ispričao da se sa grupom prijatelja, vršnjaka i

vršnjakinja, sprema „na, malo putovanje, Ustvari, grupa

120 i

—_--

A šta će za uzvrat dati? Pa, videće se. Jedan od prijatelja odlično improvizuje muziku: jedna prijateljica. učenik je pozorišne akademije; on, pisac, čitaće neki svoj rad i tako dalje; a možda sve to kombinovano... Nikad, pomislio sam, nikad niko iz moje

generacije nije ovako spontano i laka srca polazio

ma književno: putovanje. Polazio' je ili sa ustezanjem, · pitajući se kakve to veze ima sa njegovim unulra-

·Bnjim interesovanjima, ili.sa predumišljajem da pokaže „mešto svoje, najdoyvršenije, najkarakterističnije. U svakom slučaju, polazio zbog. poziva, za ili protiv njega; idi adi ZabayEn AA,ima li pritom ičeg prirodnijeg,

lepšeg, ph i korisnijeg za pisca nego otići u nepoznal Nišane, na naj- „ grad sa družtyom u,kome sc oseća prijatno, i lo olići

„po! svom izboru, i,još sa znanjem da će svojom poše-

„0 tom nešto moći i. da pruži tome gradu? Ja ovde ne 'plediram za umetnost kao igru. Umet-'

nost io i jesle i nije, kako u svojim pokretačkim molivima tako i u svojim rezultatima, hteli mi to ili ne. , MM :

| nija . PAli se nadam da će nova generacija pisaca, nevina od.

što je potreba za disanjem, Da će ta generacija materiju za svoje sastave ne tražiti, već nalaziti. i to u svojim svakodnevnim doživljajima, onako kako oni nailaze i prolaze, čas vedri čas tImurni, {iksirajući ih sad sa više sad sa manje uspeha ali uvek spontano.

Da za monumentalnošću neće lečiti po svaku ćenu

i i \ { j II wi ye 4 nego samo kad se ona iznutra nameće. Ne smatram da : 7 . vw : = S Sie će ta generacija na ovaj način obavezno dati vred-. dela — za to sam išuviše čvrsto pripadnik ranije.

unutrašnje i spoljne prinude za veličinom, upotrebiti ono Što pretstavlja jedini pravi materijal veličine: sa-

. vremeni život, i da će ga upotrebiti prirodno i razno-.

vrsno kako se samo on, u svom ćudljivom preplitanju, . nudi, tako da ćemo i mi, koji joj ne pripadamo, imati

Šta da čitamo. Jer.i mi, pisci, —P zar ne? — ustvari

smo samo čilaoci Želini knjige koja će nas nama sa mima , polpuno . otkriti. š