Književne novine

040 redu ipen 4 (Maya (b4b- ay ya dv piyaŽsy O

U APRILU

_ NAJVISE TRAŽENE KNJIGE

U Sarajevu

1. MILOŠ CRNJANSKI: »ITAKA I KOMENTARI«

2. IVO ANDRIĆ: »PANORAMA«

3. MIŠKO KRANJEC: »NOVELE«

4. POEZIJA BUNTA I OTFORA« . 5. >»ISTORIJA NARODA JUGOSLAVIJE, (knjiga II)« 6. VELIBOR GLIGORIĆ: »OGLEDI I STUDIJE«

7. SLAVKO LEOVAC: »MIT' Il POEZIJA«

8. GROZDANA OLUJIĆ: »PISCI O SEBI«

9. VUK KRNJEVIĆ: »DVA BRATA UBOGA«

10. STEVAN JAKOVLJEVIĆ: »SRPSKA TRILOGIJA«

U Zagrebu

1. VLADIMIR KOVAČIĆ: »JANTAR NA SUNCU« 2: MIROSLAV KRLEŽA: »HRVATSKI BOG MARS« 3. ITOZO LAUŠIĆ: »KOSTOLOMI« 4. IVAN CANKAR: »ISTINA I LJUBAV« 5. JANKOVIĆ: »KOTA 905« | 6. JOŽE GORIČAR: »SOCIOLOGIJA« 7. DESANKA MAKSIMOVIĆ: »ZAROBLJENIK SNOVA« 8. BRANKO ĆOPIĆ: »DRAGI LIKOVI« 9. ANTE CUCULIĆ: »SREBRNI UFALJAČ« 10. STJEPAN RADIĆ: »MISLI« ~J U Osijeku · 1. IVO ANDRIĆ: »NA DRINI ĆUPRIJA« 2. MIROSLAV KRLEŽA: »IŽLET.U RUSIJU« 3. MIRKO BOŽIĆ: »SVILENE, PAPUČE« ! 4. MILAN NIKOLJĆ: »GOVJEK KOJI JE VOLIO GUŽVU« 5. BRANISLAV NUŠIĆ: »AUTOBIOGRAFIJA« · 6. DOBRICA ĆOSIĆ: »KORENI« 7. OSKAR DAVIČO: »PESME« : 8. VESNA PARUN: »PUSTI DA OTPOČINEM« · 9. JOZO LAUŠIĆ: »KOSTOLOMI« 10. MILOŠ CRNJANSKI: »SEOBE« _ U Ljubljani 1. FRAN MJLČINSKI: »CELOKUFNA DELA« 2. MIRA MIHELIČ: »KUĆA SUTONA« 3. L. M. SKERJANC: »OD BAHA DO ŠSOSTAKOVIČA« 4. TIBOR SEKELJ: » NEPAL, OTVARA VRATA« 5. BORIS PAHOR: »SVETLOST U PRISTANISTU« 6. LAVO ČERMELJ: »RAKETOM U VASIONU« 7. MIMI MALENŠSEK: »YTAMNA STRANA MESECA« 8. H. BRATOŽ-OKI; »DNEVNIK PARTIZANA« 9. FRANCE PREŠERN: »POEZIJE« 10. ANTON INGOLIČ: »CRNI LAVIRINTI«

PREVODNA KNJIŽEVNOST U Sarajevu

1. DŽERDŽ LUKAČ: »RUSKI REALISTI«

2. STENDAL: »PARMSKI KARTUZIJANSKI MANASTIR« 5. VIKTOR NJEKRASOV: »U RODNOM GRADU«

4. FRANC KAFKA: »AMERIKA«

5, OLAV DUN: »LJUDI S JUVIKA«

6. ERSKIN KOLDVEL: »KLODEL 1 INGLIS«

7. VJAČESLAV ŠISKOV: »TAJGA« Š

8. MORIS DRION: »VELIKE PORODICE«

9. J. V. GETE: »VERTER«; »POEZIJA 1 ZBILJA«

10. PJER LA MIR: »IZNAD ŽELJE«

U Zagrebu

1. GREJS METELIJUS: »GRADIĆ PEJTON«

2. SEN SIMON: »DVOR LUJA XIV«

3. DZ. A. KRONIN: »POVRATAK U ZŽIVOT«

4. J. V. GETE: »POEZIJA ! ZBILJA«

5. T. MAN: »ISPOVESTI VARALICE FELIKSA KRIULA« 6. BENEDETO KROĆČE.: »ESTETIKA« .

7. SERŽ GRISAR: »ULICA U FARIZU« re

8. ROBERT GREVS: »KLAUDIJE I! MESALINA«

9. ERNEST HEMINGVEJ: »FIESTA«

10. DENIZ AMBER: »MARIJA SA SEDAM GREHOVA«

U Osijeku

1. GREJS METELIJUS: »GRADIĆ PEJTON«

2. SERGEJ JESENJIN: »PESME I POEME«

5; T. MAN: »ISPOVESTI VARALICE FELIKSA KRULA« 4. J. V. GETE: »POEZIJA I ZBILJA«

5. ĐULA ILJEŠ: »PETEFI«

6. F. M. DOSTOJEVSKI: »PONIŽENI ! UVREĐENI« 7. GROK: »ZAR NE...?«

8. T. GULBRANSEN: »I VJEČNO PJEVAJU ŠUME« 9. ANTOLOGIJA SVETSKE LIRIKE«

10 F. M. DOSTOJEVSKI: »BRAĆA KARAMAZOVI«

U Ljubljani

1. »NIRNBERŠKI PROCES«

2. TEODOR PLIVIJE: »BERLIN«

3. TOMAS MAN: »ČAROBNI BREG«

4. ZAN POL SARTR: »DRAME«

5. PERI BURŽE: » NA OSTRVU GUBAVACA

6. HAKON MILKE: »ALADIN U KADILAKU«

7. GL DE MOPASAN: »NOVELE«

8. JULIJAN TUVIM: » LOKOMOTIVA«

9. GAJ.S. TRANKVIL: »DVANAEST RIMSKIH CAREVA« 10. ZDENJEK PLUHARZ: »KRSTOVI KRAJ PRUGE«

KNJ 4AEVNE NOV:NE

List za književnost. umetnost ı društvena pitanja Ređakcioni odbor:

Bora Cosic Slavko Janevski,

dr Mihailo Marković, Slavko

Mihalić., Peđa

Milosavljević.

Branko Miliković, Tanasije

Mladenović. Mladen „Oljača.

Vladimir Petrić. Đuza Rado-

wić, Izet Sarajlić. Vladimir |

OHOLA

Ne moraš mi govoriti osećajno

» nalepljenim krilima

toja si kupio da bi dostigao

moj hram koji je za tebe stvarnost Odbaci romantiku kao neaktuelnu lezi na otiske mojih stopa

i onda pričaj šta osećaš

tu je zemlja najčistija

za tvoje renesansno izlaganje

Stamenković.

Direktor: TANASŠIJE MLADENOVIĆ

Urednici: MILOS ı BANDIĆC PREDRAG PALAVBSTRA

Odgovorni urednik: » ljubavi. ČEDOMIR MINDEROVIĆ Aleksandar BOJADŽIĆ List Izdaje Novinsko-izđavačkc e O

pređuzeče Književne novine, Beograd. Francuska i Ređak- ZE OM Najtrajniji smo mi iz kule Što sazvežđe beznadežno zovemo · | pričamo bajke o zvoniku Žalio sam neko veče Što nisu svi tu i uvek ' Da mokro isušimo i vidimo Gde niču ograde bez trnja Trajan je taj naš život Još trajniji bi bio Da nismo uspevali u mnogomc Neka kažu svi koji nisu Dobili pesmu u umiranju I neka znaju da je to jedina pesma.

Jovan LJUBINKOVIĆ

cija: Francuska “, tel 21-000, tek račun: 101-707-1-208 List izlazi svakog drugog petka Pojedini broj Din 30 Godišnja pretplata Din 600. polu> gođišnja Din 300. za Inostranstvo dvostruko Rukopisi se ne vraćaju Tehničko-umetnička oprem5 DRAGOMIR DIMITRIJEVI: Štampa •GLAS•. Beograd Vlajkovićeva 8.

Ivan KUŠAN

SAVIJEN POD OVIM VRELIM TERETOM ~

Nemam što da kažem u svoju obranu, možda i ne želim, đavo

bi ga znao. Ulbješno je, bar na čas, što sam sada ono što jesam,

ne moram više da se pretvaram. Možda utvaram sebi, tko zna, da sam drugačiji od ostalih, da su drugi uvijek isti — i pred sobom i pred drugima, jedno te isto lice, ali ja ću uvijek biti novac, koji se baca u zrak. Pismo i glava u mom životu, Što je najgore, češće sam onakav kakav nisam, češće sebe gledam u tuđim očima i pri-

·. lagođujem se, dok drugi, pih, fućka se njima za mene, iako me

dobro poznaju i znaju, što me smeta, ipak će učiniti preda mnom baš ono, što znaju, da me smeta, kao da me i nema. A ja, naprotiv, ja ih vidim i onda kad ih nema, eto, i sada, hodajući ulicom, strepim, da ne srebnem nekog poznatog, jer znam, da mi je lice drugačije nego inače, da me odaje. Stišćem tu pilu i bježim od njih, kako bih na trenutak bio sam. Naravno, pravo je rekla, da je prerano, ali ja ću ukući vrijeme, to je bar lako, to je bar jedino što znam.

Kolporter bez ruke, kod koga već dvanaest godina kupujem novine, otkako je rat svršio: i za njega moram namjestili drugo lice, jer, kad pnolazim s mojim, onda sam drugačiji, moglo 'bi se pomisliti, da sam licemjer, a to neću. »Dobar dan, dobar dan. Kako posao? Ide, ide? A, šbo ćemo... Svi mi radimo«. Radimo li baš svi? On je u ratu izgubio ruku i sada provodi cijeli dan na uglu, po najgoroj žegi i sred zime, borio se, dakle, u naku i protiv rata, a sad ovdje neprekidno uzvikuje: »Rat u Alžiru, Krvavi sukobi u Indokini, Građanski rat u Koreji«, i to je opet kao da se bori, još možda i gore; kako se ja mogu s njima uspoređivali, on je neuporedivo viši, značajniji. Jest, ja sam pokušao da radim, postojala su ta dva namještenja, likvidator, poslije knjižničar, ali su me otpustili. Imam tu verziju za druge: kažem, zakašnjavao sam. Tako sam objasnio i njoj; ja dolazim u knjižnicu, a pred njom već red ljudi, gužva, psuju, pa gdje ste vi, boga vam vašega, mi ustajemo u šest, a Vi ne možete doći u osam, što sve, naravno, nije bilo istina: naprotiv, malo je tko dolazio prije devet sati, a ja sam nekada već u sedam i po sjedio sam s knjigama, ne usuđujući se da čitam, jer sam ionako pneviše volio knjige, što bi tek bilo od mene, da sam se prepustio tom hiru, ne, rekao sam: nel, i čekao

ILUSTRACIJA D. STOJANOVIĆA-SIPA

sam da netko dođe. A onda su me jednog dana izbacili, knjižnica se, rekoše, zatvara, i gotovo; sa smiješkom i uz moj smiješak. Isto je bilo kad sam napuštao tvornicu. A. na oba mjesta uzeli su druge, knjižnica se nje zatvorila, prolazim često pored nje i vidim nekog svata u naočalima, kako sjedi i čeka, sigurno i ne zna za mene; a ponekad dođem izjutra, oko osam i po,'a ljudi stoje napolju, njega još nema, bine se, ali nikad ne spominju mene, ne žale, što sam ja otpušten. Znači, bez mene je 'ipak bolje. Još sam nešto šako dobro zapazio. Oba puta, kad sam dobio otkaz, rekli su mi, nemojte misliti, da mi imamo što protiv vas, a onda me otpustili. Zašto su mi baš to spominjali»

Isprva nisam razumio, a kasnije mi je sinulo: govorili su baš zbog toga, što su imali nešto protiv mene, što bi svatko, osim mene, mogao sasvim opravdano pomisliti, da imaju nešto protiv mene, pa su se tako opravdavali pred sobom i pred dmugima. Nešto su dakle imali protiv mene, i ja im to nisam mogao zamjeriti, jer je krivica bila u meni, postojalo je to Nešto, čega ja nisam bio svijestan i što je postojalo gotovo neovisno o meni. Kažem, nisam se ljutio na njih, već sam ispočetka pokušavao dokučiti, što bi to moglo

biti, čak sam bio toliko naivan, da sam se madao, kako ću — sad mi je smiješno kad se sjetim.-— možda moći da se promijenim,

možda ću moći da steknem njihovu naklonost: »Oprostite, pardonl« Eto, kao sudar s tim čovjekom, koji mi je gotovo izbio violinu iz ruku, a samo sam ja rekao Oprostite, pardon; ne sumnjam, da je on bio u pravu, ja sam opet bio kriv, takav je moj život, sudari i ispričavanja. Ja se ne stidim, jer se uistinu osjećam krivim. Ima ipak nešto, čega se stidim, iako je već mnogo vremena proteklo odonda. Bilo je baš nekako u ono vrijeme, kad se taj kolporter bez muke zauvijek smjestio na našem uglu, majka mu je još bila živa, i čekao me je susret s njom. Da, bilo je to jednog novembarskog svanuća, koja sam toliko volio, bila su siva i ružičasta istovremeno, bilo je to takvog jednog svanuća, kada sam, probdijevši cijelu noć i proživjevši cio svoj život u jednoj jedinoj noći — kako je strašno, da cio život stane između večeri i jutra, a ipak, bilo mi je onda već dvadeset i pet godina — odjednom spazio i osjetio oko sebe sve praznine, jednu do druge, beskrajne, Onda sam pomislio da sam umro i da je ono, što je ustalo, kad je zazvonio sal u sedam sati, bio zapravo moj leš. Mama je rekla »zakasnit ćeš u ured«, a ja sam mislio, svejedno je, kad sam i onako umro. Kako sam bio naivan! Bio bi to ipak previše jednostavan svršetak, ali sam se poigravao tom poluistinom sve dok mi majka nije umrla

NARODNO POZORIŠTE U BEOGRADU

SA ČITAVIM UMETNIČKIM I RADNIM KOLEKTIVOM SVIH SVOJIH SEKTORA:

DRAME, OPERE I BALETA, ČESTITA

SVOJOJ DRAGOJ I VERNOJ PUBLICI SOCIJALISTIČKI PRAZNIK RADA 1 MAJ

_ PRIČa „KNUIŽEVNIH NOV/NO _

i dok mi jedna djevojka nije rekla, da je zaniijela od mene, onda sam se prenuo i poćeo opel... nč, ne usućujem se reći živjeti, nastavio sam svoje postojanje, znajući, da sam kriv e nečega, primajući ono, mi nemamo ništa protiY\, a ao istinu, već kao tuđu obazrivost, na kojoj sam im bio zahva an. Jer, nije mi svatko to rekao tako jasno, bilo je tih riječi u. kretnjama, u pogledima, čuo sam ih od nje, čak kad me je cjelivala, cuo 880) )6 u dodiru njene ruke, vidio u sinovima. Kažem, stidim se te noći, kada sam se htio.na tako jeftin način iz svega ZVUCI, zaboravljajući, da se ne može umrijeti samo duhom, ier su ljadi „tijelo. \ Ipak, mnogo se promijenilo u meni, nč usudujem se reci nabolje, ali, ako se promijenilo, to je već dobro. Radi :: OI da ja ipak ne postojim neovisno O sebi samome Ima aa drugo izvan mene, što pomaže U apravljanju, i to me vesel, drugim ri. ječima, ja se brinem stvaram svoj dan, svoj o i sjediti. Čini mi se, a čim kažem, čini mi se, onda znam, da sam uobračžen, jer tobože nešto otkrivam, što svi drugi znaju, čini mi se, da je ta mogućnost biranja upravo ono, što čovjeka čmi sretnim i zadovoljnim i za što se treba boriti. Nije važno, je li dobro i zlo, nije važno, da li ćeš čak i sam stradati toga, važno je da znaš da možeš birati, onda si krilat i siguran među svijetom; a ja n'sam Ne znam, što mi je u posljednje vrijeme, ali mi se Čim, da sam sposoban za čudo, sposoban da se izmijenim, da se popravim, a, ako ne uspijem izmijen!ti sebe, zašto ne bih izmijenio cijeli svijet, ne konkretno, ali u vlastitim očima? Nije li to jednostavnije? Nije li lakše vidjeti u nekom nasilniku, prostaku, prijatna i mila čovjeka, nego pokušati udobnovoljiti ga i oplemeniti? j Kažem, nije to glavni razlog, glavno je ono prvo: te skrivene vrline, koje otkrivamo. Mogao bih tako pokušati i sa sv ma ostalima, ali za to treba mnogo snage. Međutim, ima još nešto, ali je tako nevjerojatno, da radije neću misliti na to, bilo bi nevjerojatno, kad bi spopalo i sasvim normalna čovjeka — ne mislim sad reći, da sam ja duševni bolesnik, luđak, što li, ne, ima različitih nOTmalnosti, jedna je od njih zadovoljstvo; u tom ' pogledu sam ja sasvim abnormalan, nikada ne ću biti zadovoljan — a pogotovu je neshvatljivo, da bi se baš meni to dogodilo meni, koji u cijelom životu nisam doživio ni jedme jedine pustolovine, jedva tu i tamo koji događajčić, koji sam napuhao, pa sad se meni takvom dogodilo... Ne, bolje je ne maštati o tome, jer je razočaranje još gore, kao onda, kad sam se nadao promaknuću, a mene otbpustili. A ipak, uvjeren sam, da se nešto događa. Ja, koji nikacla nisam mnogo doživljavao, sposoban sam da otkrijem mrlju, ulomak svakog sitnog događaja, jer je on tako različit od mog postojanja. Jednom, kad sam se vozio željeznicom, kada sam prvi puta išao na more, spazio sam odjednom, gledajući knoz prozor, velike serpentine; želieznička pruga vijugala je ispred nas kao crna, uspavana zmiia; bilo je to tako oprečno mom doladašnjem putu, mom životu, da sam znao, da se mora dogoditi čudo: ili će vlak iskočiti ili će se zmiia odmotati i ispružiti, a njene šare, pragovi, spojiti se u jedan Gledao sam putnike, nitko nije slutio, što će se dogoditi, nitko nije shvaćao, osim mene; la sam izgubio ono malo hrabrosti, što sam imao. nisam se usudio izviriti kroz prozor, već sam sieo među njih Lokomotiva je vrisnula, eto ga, pomislio sam, počinje, ali se nisam ni maknuo, gledao sam u nos čovjeku preko puta. Nisam znao, što se dogodilo i nikada ne ću znati; kad sam ponovno proturio glavu. serpentine su bile iza nas, i svi su vikali more. more a ja sam gledao unazad. Nikada nisam doznao, a ipak: sliiedeć vlak, što je išao iza nas, iskliznuo je na tom mjestu, četrnaest mrtvih među njima jedan otac s tri sina, čitao sam u novinama sutradan Ali nisam nikome rekao. Nitko ne bi razumio, a ne bi mi m vjerovao. _. Da, ovo novo počelo je nešto prije ove žege, neposredno ori\r Bila je to isprva samo želja, jedva neko htiienje, jer ja odie! ne volim ta sumorna proljeća, kad su oblaci razde-ani kao stare kuhinjske krpe i zaudaraju na vlagu, a pavedyrine bliiede sjene por predmetima, osobito pod mojim drag:m drvećem, prozirne ' uvijek n: izdisaju. Mislim, da je bilo točno pred deset dama, kada sam se vratio s plesa — kako je glupo što drugačije ne mogu nazva moj bijedni posao, premda nisam nikada ondje olesao — i stajao na balkonu, gledajući neodređeno vrijeme, kako se u kul sama smje. njuje preda mnom, i to, što mi se učinilo, da ie baš same preda mnom, ponukalo me je i ohrabrilo, da želim, i ja sam želio, usrdno, gotovo vjernički tu vrućinu, kao simbol, jer topline mi je uvijek nedostajalo, i, ako ništa n'sam tražio u životu, topline sam uvijek tražio, bar svijesno. Htio sam da sve bude užareno kao saharski pijesak, da se drveće suši i povija od teških zraka, da presahne voda, a ja da se ispružim na pijesku i pustim, da me sunce bičuje, govoreći mu: Ne govori, da nemaš ništa protiv mene, jer ja sam kriv; pali i žeži, jer ja želim. Kao neko bunilo da me je obuzelo i gotovo u nesvijesnom stanju odvukle su me u sobu dvije ženske ruke, koje me vole i koje ne shvaćaju. Legli smo, i. kako je bilo prohladno, tijela su se grijala, njen dah mi je godio, ali se nisam potpuno okrenuo prema njoj, jer sam gledao njega, mjesec. Polako, ali sigurno obtresao je oblačine i počeo rasti: pramenove oblaka progutalo je nebo, koje je, vidjelo se i u noći, plavjelo. Onda sam oćutio da je njeno tijelo od sićušnog znoja pritonulo uz moje, znao sam, da je bivalo sve toplije. Ali još uvijek nisam vjerovao; bilo bi nevjerojatno. Preostalo je samo da čekam jutro. I dočekao sam.

za svoju sudbinu, hoću da tu utiečem, da u noć. da odabirem mjesto na kojem će

Zato je sada ovako, sjene su jače od predmeta, crne, gotovo kao da su one prave stvari, a ono iznad njih, samo fikcija. Kod kuće već nestaje vode i smrdi u nužniku i u kupaonici, a voda se može piti samo s ledom; lica ljudi došla izduljena i izmoždena, prema bradi skupljaju se u kaplju mesa. koja prijeti da kapne na usijani asfalt. Više od vrućine i omare pogađa ova nepomičnost, što se uvlači u žile, pa zastaješ i osluškuješ, radi li još srce ili je lo samo jeka od nekidan. Najžalosnije je gledati drveće, kao ispružene i zgrčene šake u tvrdom zraku, obamrle i rezignirane. Nešto je sigumo: ja nisam ovo želio, želio sam promjenu i htio bih najradije svima doviknuti, da nisam ovo želio ni htio, ali ne ću, jer me ne bi razumjeli. Zar bi što vrijedilo da sam rekao onda ljudima u vlaku» Stoga hodam utučen kao i drugi, savijen pod ovim vrelim teretom, ne usuđujući se pokazati što znam Jer, nešto se još uvijek rađa u meni, buja, kao gnojm: čir; kad sasvim nabrekne ili se rasprsane, onda ću možda znati nešto više, određenije. A dotada je najvažnije da se ne odam, da se ne zaletim. Ne ću da se sam sebi moram poslije smijati, oduvijek mi je ·bio nepodnošljiv smijeh mog zrcala.

SAVREMENO POZORIŠTE IZ BEOGRADA"

SCENE NA CRVENOM KRSTU I SCENE

NA TERAZIJAMA — ČESTITA PRVOMAJSKE PRAZNIKE SVIM SVOJIM POSE-

TIOCIMA I SVIM RADNIM LJUDIMA