Književne novine
Potreba „ komnikretmi
Naša savremena prozna književnost pokazuje pozitivnu težnju za prevazilaženjem regionalizma. Duga trađicija folklormog pripoveđanja, stvaranja lokalnog kolorita, etnografske živopisnosti u velikoj meri je iscrpena. Danas retko ko može da prožme dahom istinske umetnosti jedan {olklorni ambijent pun egzotike, kao što je to mogao, naprimer, ·'Bora Stanković, Ako se neko u ovom. trenutku služi „metodom slikanja lokalnih slučajeva i ljkova života, onda on najčešće Oslaje na dekorativnoj površini spoljne zanimljivosti koja ne sadrži nikakav dublji ljudski problem. Napuštanje književnosti pokrajinski orijentisane, uslov]jeno je željom za većom univerzalnošću, za fomulisanjem ideja koje se odnose na suštinska pitanja čoveka, društva, sveta. Tendencija ka totalnom obuhvatanju svetske celine i potpunom osvet“ ljavanju i objašnjenju ljudske sudbine proširila je granice prozs i izmenila njenu strukturu i formu,
Ali se često dešava da se Ono opšte, univerzalno, sveobuhvaino koje postaje ideja-vodilja, sve više udaljava i rasplinjava, gubeći Svaki smisao i oblik, pretvarajući se u apstrakciju, šemu, filozofsku konstrukciju nedovoljno literarno oživotvorenu. Dijalektičko jedinstvo između pojedinač nog i opšteg se prekida, jer se prvi elemenat smatra zastarelim. Prozno delo dobija tako ka vakter bezobličnosti, maglovitosti, neodređenosti. Mi ovde ne go vorimo o onim piscima koji sU, međutim, uspeli da sačuvaju iz gled konkretnog, žive konture stvarnosti i da kroz njih, wamutrašnjom dubinom i širinom koncepcije, prevaziđu realne okvire zbivanja. Pomenimo Vladana Desnicu koji je spojio u »Proljećima Ivana Galeba« tehniku esejističke romansijerske forme VI· lo visokih kvaliteta sa naracijom rođenog pripovedača koji DpOosmatra život i ljude, slikajući ih reljefno u nizu istorija punih živosti i zanimljivosti. · Mi imamo u vidu prvenstveno VrTIIO mnogobrojne pokušaje da se realne Činjenice prenebregnu ili pak da se nadđuvaju, izvitopere, pretvore u deformisane oblike u kojima je sve podvučeno, zaoštreno, na· peto. Ovo nagomilavanje boja,
njihgvo stalno pojačavanje, pod”
vlačenje svakog patetičnog mo: menta,. ova manija hipertrofira· nja i barokna kićenost i polet za čas se pretvaraju u izveštačenu, mrtvu retoriku ukoliko nije posredi izuzetan, originalan Kkreator sposoban da stvori autentičmu viziju sveta. Ako se svet, naime, ne shvata kao sistem reda i smisla, već kao košmar, onda i on traži da se umetnički osmisli i sredi, inače se javlja zbrka, pometenost, gubljenje Kknjiževnog cilja i jasnog pravca. Prožimanje romana ili pYripovetke esejističkim razmišljanjem nikako ne znači da, umetnič ko delo mora da se pretvori u filozofski traktat. Mnogi pisci su hteli da promznu književnost sasvim oslobođe od anegdotsKog prekidajući vezu između nje i stvarnosti, nastojeći da otstrane svaki elemenat, sličnosti sa rcal·
OD
Put nas vođi na sever. Pred nara, je ravnica. Samo ravnica. Polja, bolja. Peskovita zemlja. Krompir, raž, ječam, procvetale šljive. Pretovarena seljačka, kola. Kuće sa oštrim krovovima pokrivene slamom i crepom. Najviše ima krovova od slame. Staje su podignute u krug oko dvorišta.
— To je zbog vetra, — kaže Bogdan Češko, poljski pisac.koji me vodi na Mazurska Jezera."akvim raspoređom zgrada, S5eJjaci se štite od oluje i vetrova„..
— Mnogo ima šume, — kažem,
— Biće je još više, —o joKažeč Bogdan Ćeško. — Treba da pre· valimo preko 200 kilometara, Uglavnom kroz šumu.
— Borova šuma?
— Bor, jela, hrast. Najviše ina Đorova... Naselja su retka, Samo šuma, šuma. I voda, jezera, Ima ih mnogo. Cela oblast je načičkana jezerima,
— Jesu li ova sela kolektivimi-
rana?
STERIJA:
nim dešavanjem. Tako je irebalo da se razvije »čista«c literatura, koherentna, bez ičeg suviš-
nog i stranog, dovoljna sama se-
bi, gorda na svoju prečišćenu i suštinsku umetničku vrednosi, koju poetski čin najviše oličava. Tada je pala ona prezriva reč Va lerija o markizi za čiji je izlazak u pet sati proza pokazivala toliki interes. Aji se ipak vremenom pokazalo da proza, ako hoće da traje, ne može da zaobiđe postojanje naizgled banalnih stvari, Ona je prinuđena da ih beleži, objašnjava i đa pomoću njih pra vi autentične književne ivorevVi ne. Odbacivanje običnoga vodi u neprirodno, , nategnuto, pretenciozno izvitoperavanje i, preuveličavanje. Davno: je Tolstoj primetio da njega nimalo nije strah od pisanja Leonida Andrejeva koji je bio obuzet rešavanjem takozvanih večnih i velikih pitanja i koji je svaku priliku koristio da, ih ·u drastičnom vidu pretresa. Misao Čehova, ovaploćena U ma” lim. formama, punim svakodneyvnih događaja, prividno monotonih istorija i prosečnih ljudi ispa, la, je daleko nadmoćnija, snažnijaiživotnija nego sva naglašena, uprošćenai agresivna spekulisanja na osnovu nekoliko filozofskih ideja prihvaćenih u njihovom vulgarizatorskom. liku. Naravno, pogrešno bi bilo tražiti od književnosti da se ona orijentiše na male, obične, neupadljive stvari. Ovaj bi površni i zastareli naturalizam izgledao loša protivteža »filozofstvujuščoj« prozi. Ali izvesna mera konkretnih detalja, gušćeg i jasnijeg Bi kanja vealnosti svakako bi bila vrlo koristan i pozitivan korektiv „verbalističkoi zahuktalosti koja se gubi u vlastitim) bujicama bez ikakvog stvarnog smisla i sadržaja. Piščeva koncepcija najbolje se izražava, ako je imanenina svetu junaka i situacija. vidimo li mi nju, deklarativno, još uz to i prilično smušeno, TOgobatno formulisanu, razočara-
ćemo se.
Vrlo je teško izbeći u prozi, i pored svih pokušaja, prisustvo anegdote, fabule, sižea. Neke pristalice »novog romana« u Fran cuskoj jasno i nedvosmisleno izražavaju ubeđenje da iz romana treba otkloniti svaku političku, metafizičku, psihološku, društvenu tendenciju i ideju i na taj način stvoriti dela zasnovana isklju čivo na umetničkim osnovama. Ali, šta· tađa ostaje od Kknjiževnosti? Tako prečišćena, OsloDođena primesa realnog, osiromašena i osušena, ona dobija, lik laboratoriske tvorevine lišene žjvota. Kod nas novi talas još nije našao pobornike, ali zato se zapaža jačanje tendencije za stavlja, njem svega konkreinoga u zagradu, zanešena opijemost Tečima, dioniska pređanost snovima, halucinacijama, iracionalnim ekstazama, fantastičnom, nelogićnom. Uporedo sa tim vidimo i prenaglašenu težnju ka univerzal noj problematici koja se zamislja kao neka oblast, večnih ideja, odvojena od sveta u kome živimo. Groznica intelektualiziranja se ponekad vezuje sa simbolima, potsvesti i proizvodi prozne celinec vrlo nečitljive. Ako mnoge knjige izazivaju dosadu, onda njene uzroke svakako treba, tražiti u visokim temperaturama na silu održavanim, različitim stilovi ma eklektički pomešanim, u edostatku stvarnih problama. Izve sna mota smirenosti ı skromnosti, rekao bih, Zvakako bi doprinela br&em i plodonosnijem razvikku naše proze. Najveći majstori romana nisu se plašili opisivanja običnih detalja, pojedinosti života, jer su im one bile neophodne za stvaranje atmosfere. Postoje kod njih rečenice koje izgledaju vrlo banalne, ali to nji hovim autorima nimalo ne Smeta da budu romansijeri prvoga reda, dok su mnogi od onih koji su osećali bolesni strah od konkretnih podataka ostali nemoćni u oblasti pravog stvaralaštva,
Pavle ZORIĆ
»DILIŽANSA SNOVA«:
_— Bila su kolektivizirana., Bad nisu. Uglavnom, nisu. Mnogi 5eljaci su se vratili svome malom posedu. Kojlektivna gazdinstva su danas u manjini...
Bogdan Češko je srdačan i Veseo. Rađo odgovara na pitanja. Krupan, rumen i nasmejan, on neverovatno liči na jednog mog prijatelja koji je nekada voleo da popije. To voli i Bogdan, bripovedač i stari partizan (borio se u šumama južno od Varšave, objavio je nekoliko knjiga). Pred lažem mu da svratimo \ı neku seosku gostionicu. +
— Btojte, bane Btanislave! Veselo viče Bogdan.
Pan Stanislav je naš šofer, On zaustavlja automobil.
Ulasimo u gostionicu. Za pošetioce su uređene dve prostorije. Sve je čisto. Stolnjaci, čaše, boce, Mesto se zove Mešenjec. Ljudi iz ovin krajeva imaju nešto SVO je, originalno, počev od jezika, koji je posebno akcentovan, do boje liea i načina odevanja.
UMESTO RECENZIJE
— ZNAO SAM JA DA CE ME
Tri seljaka sede žza stolom. Stariji ljudi. Pred svakim je bOca s votkom (ne čaša, već boca)! Zatim krigla piva, pa tanjir ĐUum kobasica. Oni seđe i tiho rYazgovaraju. Lica, su im mumena i ŽUuta, Gleđaju nas. Prilaze nam. Go vorimo ruski. Jedan od seljaka je Rus. Drago mu. je što.nas ie upoznao. Priča da je, za vreme Okupacije, 5a ovim prijateljima bio u koncentracionom logoru. Tamo je upoznao i neke Jugoslovene. kogoraše. Hvali ih. Kaže da su dobri ljudi. Nudi nas votkom. Mi odbijamo. On navalju• je, Moramo da pijemo.
— Ovde mnogo piju? bitam ga.
— Svako pije koliko mu treba, a mi, bivši logoraši, pijemo još i poneki gram više, u slavu života koji nam je ostao. Mi 8mo, brate, rođeni dva puta. Prvi put nas je rodila mati, a drugi put smo
li iz fašističkog logora. — U Poljskoj je bilo mnogo koncentracionih logora?
>
OVI KOČIJAŠI ISPRETURATI.,..
NA SEVER _
'ZA VREME PAZARA!
KAD BI NM SpBOR NIK4O Sve, mi sbraji u zemeilem
i mislim:
kad bi bor nikao!
Sve mi bruji do šljemene i) sanjam: ;
kad bi da se osjemeni! Sve mi struji u podnožju i žudim: TM i 20 · kad bi sve uhvatio!
Sve mi stroji u Žžilama i želim: ~ prase kad bi se rastićio!
. Sve mi stroji u korijemn i kopnim: kad bi da se ukomijeni!
Sve mi struji u mladici i mlazam: » kad bi se ostablio!
Sve mi struji u vlaknima i vlatam: * kad bi se. rastuinjao!
Sve: mi struji u srćici i sočim: kad bi se natepio!
Sve mi struji ispod ker i jecram:
kad bi se oklopio!
Sve mi stmji u tasove* I ramim: kad bi se razrasao!
Sve mi diruji u gramama i naglim: kad bi sve madgranao!
Sye mi struji u pupoliku i pustim: kad bi se raspustao!
Sve mi shruji u latici i slutim: kad bi se zazračio!
Sve mi struji n plodove i plinem:
kad bi sve naplodio!l Sve mi struji u vrhovr i vrijem:
kad bi sve natkrjlio! Sve mi sbmuji.u iglama i brušim:
kad bi sve zaigliol Sve mi struji u Vjetrove i stremim:
kad bi sve da nadšumi! Sye mi struji u vijeku ı venem: : kad bi svc da nadvijećil
Mirko BANJEVIĆ
____________________________-—- –— — — ————
-_- Mnogo. Izgubili smo preko četiri milioni ljudi. Najveći broi je ubijen u koncentracionim logo r1D14, &
— ita piše na zidu? pitan Bog
· dana,
— Deset božjih zapovesti, smeje se Bogdan.
__ Prevedite mi, — molim ga. ' __ Piše ovo: PIJANIMA NE TOČCIMO VOTKU! VOTKA JE ZABRANJENA MLADIĆIMA ISPOD 18 GODINA! VOTKU NE TOČIMO BUBOTOM KAO 1 U DANE KAD LJUDI PRIMAJU PLATU! TOČENJE, VOTEKE ZABRANJENO JE I OD 18 DO 16 ČASOVA, ZA VREME RUĆKA! NE TOČIMO VOTKU NI ı U GOSTIONIOU JE ZABRANJENO DONOSITI VOTKU! KO e UČINI, BIĆE KAŽNJEN ''BA 4,500 LOTA (oko 45.000 dinara ) ILI SA TRI MESEGA ZATVO-
rođeni onoga dana kad smo iziš- g RA! VOTKU NE. PRODAJBMO
BEZ JELA! POSLE 50 GRAMA VOTKEHE; OBAVEZNO MORATE: NARUČITI JELO! AKO SR OPIJETE TI POČNETE DA GALA
Taa
da ih posetimo ponovo, kad se
BVERENI LJUBAVNICI
IZN
1 47-V1.4960
Ako je smatrae da sklonost ka pro'stituciji može peretstavljati i onu ljubav koja potiče iz plemenitih pobuda, Bodler je to činio možda najviše zbog toga da bi jasnije pokazao da se vaka ljubav jskyari sklonošću ka svojini. Nafme, on je, ı bar u nekim svojim iekstovima nagoveštavao om ljmmbav u kojoj neće biti posednika, mači ljubav slobodnu i ravnoprayn,
Dogodilo se pre neki dan, u ulici 29 Novembra, u podne, da je jedan čovek nasrmmo na ljubavnika svoje Žene, smatrajući da je on taj koji ugrožava njegov Život i ono što on smatra životom, da je on taj koji uništava njegovu ljubav i njegovi sreću. I, kao i uvek, m toj 'sceni, pored onoga što je tragičmo bilo je i nečega bamalnog i irivijalnog, nečega Što vreda čovekov ponos,i dostojanstvo, spušta ga na nivo nerazumnogs sivoremja, lo vodi ga u položaj koji je, što je hajgore, i tragičam i komičam m isto VIEme. Jer, taj koji je sebe. smatrao prevarenim, pa otudla i pokušao da se sveti, počeo je posle onoga što je Uučinio da obrazlaže motive osvete, da oplužuje omog drugog, i kao jedini razlog evoje agedije, a koju tog brenutka nije bio u mogućnosti da sagleda, navodio razlike uv materijalnom pogledu izmeću sebe i onoma koga smatra +imovnikom svoje nesreće. Dakle razlozi, koji su week, makar oni ma prvi pogled mogli da buwdn 1 ozbiljni i ozbiljno tretirami, nedovoljno opravdani za jedan čip posle koga, neminovno, nastaju posledice koje taj čim, makar om u jednom trenutku *prmžao i izvesno zaclovoljistvo, ne mogu da iskupe.
Pravo jačega, još vek lako često. ispoljavano mw Životu, ljubavi ili u onome Mo se pod ljubawlja podrazumeva, pa ako se jedna žema odluči da pređe na stranu 'jačega, znači onoga ko joj obezbeđuje veću zaštitu, a Jači ie po tome što sW mu mogućnosti veće, wmdla je to samo dokaz njene nesigurnosti i zavisnosti. Uostalom, retke su one žene koje nšpuštaju jednog muškarca i polaze za drogim samo zato Mio im taj “usi može da pruži lakši i wdobniji živci, jer kako bi se wnda mogla objasniti činjenica da mnoge iz toga lakog | udobnog života prelaze tamo gde pretstoji lišavanje koje je najčešće pro praćeno preziranjem okoline. „A, ako je neka žema u odlučivanju rukovodenja samo tim motivom, molbivoem veće koristi, onda je to w zvakom slučaju pitanje njeme savesti i obrazovanja i njene slobode da život oslya ruje po svojim zamislima i kroz to oslobada svoju ličnost onoliko koliko može, ili bar smatra da može, Prema teme, svako prisiljavanje na zai'dnički život ili pak sprečavanje slobodnog izbora. zasnovano na sklonosti ka svojini i vlasništvu, uzaluelan jie napor, i onoga ko se time služi, ili bar pokuša da se služi, dovodi u položaj u kome se gubi smisao za trezveno rasučivanie i jasnu pretstavu o svom mestu u Životu, odnosno o svoji,n mo gućnostima i nemogućnostima,
Istina, u svakoj ljubavi, bar na prvi pogled, postoji nešto nerazumno, nešto što savremenicima, uvek izgleda nepristojno, i možda baš takve ljubavi jedino i mogu da budu iajne i da postamu inspitacija. Mo, kao da vremenom i u ovom našem Vremen9 takve ljubavi iščezavaju jer wiše ne postoje one ograde koje sa nekadašnji ljubavnici morali da savladajn da bi se izborili za svoju ljubav, suproi-
(Karikatura Aleksandra Klaša) stavljajući se oclređenim shvatanjima
MITE BIĆETM KAŽNJENI SA
4.500 ZLOTA ILI TRI MEBBCA
ZATVORA!
— To baš izgleda strogo!
— Tako je napisano, a šta se radi, to je druga stvar, — smeši se Bogđan Češko, — Ljudi uvek rade ono što mogu ili što moraju.. Čovek piše roman, pa Se Umori, a, kad je umoran, mora, ne što da pobije. Čovek. zaradi mesečnu platu, pa, je primi, a kad dođe do novca, mora nešto da popije. Čovek seče drva na Snegu, sneg je dubok, zima, jaka, ČOveku je hladno, a kad mu je hlad no, mora, nešto da popije. Ćovek se posvađa sa ženom ili sa mnekim drugim prijateljem, posle se kaje, a kad se kaje, mora nešto i da popije. T tako dalje, iz dana u dan, koliko sunčevih ra đanja, toliko razloga da popijemo bar po jednu butilku dnevno.
— Votke? lan Votkiqe, — 8smeši se Bogdan Ceško, : : a _ Rastajemo se sa mueštanima. Žao im je što odlazimo tako brzo. Hteli bi još da nas čašćava, .ju (naravno, votkom, a možda i kobasicom, jer smo prekoračili količinu od 50 grama). Mole nas
odražava se U ·
morala, društva i crkve. Ipak, to nerazumno Šlo prati svaku velika ljut bay, onoga tirenulka kada postane povod za zločin, gubi svoj smisao, jer zločin iz ljubavi niukom slučaju ne potvrđuje veliku | jubav. Pre bi se moglo reći da )je, kad je u pitanju zložin iz tih pobuda, reč o naporu, svakako uzaludnom, da sc sačuva ona što se poseduje, dakle ono što se smatra svojinom. Otuda je to nerazumno što odvodi wu. zločin, kada se govori o ljubavi, samo ispoljavanje onog nerazumnog Šštio Već postoi U ŽivVotb jedne ličnosti i što bi se, i da nije ljubavi, sasvim sigurno javilo i u nekoj drugoj možda bezazlenijoj prilici, i onda kad bi za to bilo najmanje povoda. Prema lome nijedan zločin se me može pravdali ljubavlju, jer &igurno najmanje velika ljubav daje povoda za zločin, Pa ipak... :
U mnašem prisustvu se camas baš događaju zločini takve prirode. Čitamo u novimama, ili do nas dopim glasovi da je u nekom selu muž ubio ženu, u nekoj palanci žema muža, a u centru najvećeg grada muž nasrn0a na ljubavnika svoje žene, | lo Me pod izgovorom da je u pitanju velika ljubav. A iza toga 5ć svakako krije mmogo šta nerazjašnjemo U ljudskim odnosima, i najčešće ljubomora koja se ponekad poistovećuje sa bolešću, a koja je opet najčešće, da se ne kae že | wvek, pitanje osećanja SVOE. koja kvari svaku ljubav. 53
Dragoslav GRBIĆ .
HHHGWTQG"" U
Proleće u beogradskoj tvrdatuvu
Na pustoj ledini itvrdave
Sav Žudan još nerođeno# prols Sluktim, a oko mene grobovi HRuine mnogih stoleća.
I veka teče samolna.,
I prostrla se ravnica
Bez neba, kao tavnica.
U zimskom snu su bregovi I ledi još pliva vodama,
I još se bele snegovi
Po jarugama, adama. U pustom sivilu beznađa . Ni sna, ni zore, ni. radomti,. Ništa se baš ne događa! i
89
Pomor se pred mojim nogamš Na korak svaki olvara,
| nebo tamno, oblačno,
Na teme mi še obara,
A stce puno nemira
Sad žudi sreću pajvišu Kraj agonije svemira.
AP u toj strašnoj tišimi Odjednom popac zapoja
Il na taj glasak daleki Kroz oblak sunce se nasmeja, 1 cvet u snegu s5e pomoli,
| negde, izmedu kamena Potoka šapnuše tomoni,
Na pustoj ledimi tvrđave Čekam da sine proleće,
1 sluktm kako s pučine
Već prva ptica doleće.
1 opct, znam, zaboleće Rođenje ovo dušu mi,
AU ipak živeće, volećel VVoleće, još jednom, proleće.
Božidar ROVAČEVIĆ
budemo-·vraćali sa Mazurskih Je zera. 2 — To će biti večeras, — EM žem, . — U redu, -— kažu oni Uuglaš, -—— Posetite nas večeraš. ? — Gde ćemo da vas nađemo? — Ovde, u gostionici... Možete da nas nađete i u našim kućama. Zakucajte na vrata ili na pro vor... Ono je moja kuća, Ako me ne bude tamo, dođite OVvamo0... Idemo dalje, na SeVeI, BB retka naselja i šume, Šume, ŠU me, Pevaju ptice, laju psi, ČUuju se petlovi. Konji ržu na njiva ma. Njive ravne. Ravnica svuda. Ponegđe odjekne i ljudski gla, Šofer Stanislav Bjenjikovš kaže da se rodio ovde. Ovde i bila bivša poljsko-nemačka gra nica. Odavde su Nemci, u prob lom ratu, napadali Poljsku, Pored ceste se još naziru osta” ci rovova i utvrđenja. Obrasli su travom, nevreme ih je poravna lo. Sad smo u predelu koji je ranije pripadao Nemačkoj, Ku će su veće i čvršće, pokriven crepom. Nema krovova od lw me. Njive su oivičene šumam#8, Visoka, stabla. Borovina. Do Mazurskih Jezera ima st0 iinak kilometara.
Mladen OLJAGA
KNJIŽBVNE NOVINE