Književne novine

i5odina XI. Nova serija, br. 123

Dušan MATIĆ

BEOGRAD, I5 JUL 1960

· NEKA POE7IJA DOBNJE OLASAN IRA7

Posao pesnika možda, je završen onog časa kad je pesma napisana, i, možda, još kad je ob-

· javljena, štampana, u časopisu

ili u zbirci pesama. Ali posao pesme, ako smem tako da kažem, tek nastaje. Nije uzalud

rečeno da, se pesma, kađ je.napisana, na neki način, otkine od pesnika i počinje da vodi svoj sopstveni život. Da živi svojim sopstvenim životom. To me je

i navelo pre nekoliko gođina da. · sbirke pesama nazovem »partituramae misleći na muzička dela. Čini mi se da postoji duboka, · razlika između ostalih pisanih tekstova (naprimer, romana) i pesničkog teksta; smatram da reči pesme za, razliku od reči. u romanu traže da se nauče na-

amet; traže da budu glasno

govorene, da tek u ljudskom

glasu nađu svoj pravi im Taz.

Na ta i slična razmišljanja navodi činjenica, ponekad mi se čini porazna činjenica, koju otkriva beskrajno mali tiraž zbirki pesama kad se uporedi 5 ij'ražima umetničke proze. Otkuda to da je poezija, koja je za poslednjih sto godina kao nikada pre toga, ostvarila tekstove ·' nenadmašne ljudske i poetske vrednosti, ostala bez odjeka, i u poređenju sa romanom, bila bez dejstva, zatvorena, hermetička, i kako se to obično kaže, »nerazumljiva«. 3 je i bio možda razlog šio 'sam se između OV daa četrdesetih godina u nekoliko mnmavrata anlmag problemom. horskih recitacija i Što sani smatrao, pogrešno ili ne, da bi preko njih možda, poezija našla taj glas, svoj glas, onaj pravi puni glas, svoj pravi život.

Povodom poeme »Majke« koju smo A. Vučo i ja napisali za horske recitacije, i njenog objayljivanja, napisao sam. sledeće retke 1939 godine:

»Ove stihove, nejednake vrednosti, objavljujemo onako kako smo ih napisali, na zahtev, za jedan ženski govorni hor. Prema tome one su samo skelet, deo poeme koja se cela nalazi tek u nerazlučivom spoju stihova i vOlumena, boje i dramatičnosti ljudskih glasova, igre svetlosti, sinkope ćutanja, Koje se jedva naziru kroz belinu marginalija, i dinamike govornog hora u pokretu. Ova kratka poema zahteva da se čita, ako se traži kaKvo poređenje, onako kako se čita fekst pozorišnog: komada, seenario za film ili libreto za opere t. j. sa mnogo podrazumevanja. »Govorni hor, koji je jedno sasvim novo umoetničko izražajno sredstvo, nastalo iz Ssavremenih potreba neposrednog masovnog umetničkog izražavanja, može da da jednoj poemi, koja nije bila nikad njemu namenjena, dosada neslućenu širinu i razmabnut smisao, ali isto tako može, kad se imaju u vidu njegove izražajne mogućnosti, da bude promotor za stvaranje Jednog naročitog teksta, koji zaista postoji tek kad ga govorni hor, sa svojim mogućnostima, realizuje. »Govorni hor, koji je nespretno, možda rogobatno, izišao iz Uzburkanog kretanja modernih masovnih manifestacija, dobija Sve više svoje sopstvene oblike i zakone, i zadovoljava, i ne sluteći, estetski san jednog Velikog

pesnika, Malarmea. Veliki fran-

cuski simbolista, Rkomplikovanom sintaksom svoje proze, Dpisao je još pre četrdeset i više godina, zaokupljen problemom međernog „masovno »Spek= takle«a (nije li u to vreme »goOmila« dobila svoju prvu salu u Trokađeru, po njegovim sopStvenim rečima), ove redove:

»Za čudesnost , jedne, visoko nadahnute 'Đoeme kako mi ovde izgleda, rađaju se uslovi, koji doDuštaju da se predvidi njen DTOcvat, i njena interpretacija, pre Svega, tome će se prilagoditi da b- azleno ako zatreba zameni Sve samo iz nedostatka svega. Zamišljam da uzrok za okuplja-

nje ubuduće, u cilju svetkovina, ispisanih u ljudskom programu, neće biti pozorište, ograničeno ili nesposobno da, samo odgovara utančanim nagonima, ni muzika koja ostaje i suviše nedohvatljiva da ne bi razočarala gomilu; već spajajući u sebi ono što oboje izdvajaju neodređenog i grubog, Oda, dramatizovana ili znalački rečena; te herojske scene, Oda, u više glasova... (Divagahtions,. crayonnć au thčatre).

Ništa lakše — i ništa tačnije — nego se složiti s tvrdnjom da horske recitacije nisu-dale ono što su obećavale. Da je možda pogrešno bilo pisati specijalne tekstove s obzirom. na takozvane mogućnosti govornog hora. Ali je iz tog neuspelog eksperimenta ostalo jedno: potreba. da poema dobije svoj glasni izraz. Ali najzanimljivija je u svemu tome na prvi pogled paradoksalna briga jednog pesnika, kao što je Ste-

fan Malarme, koji je važio za”

jednog od »najzatvorenijih«, »najhermetičnijihe i »najnerazumljivijih« pesnika koji je ikad postojao u istoriji poezije, briga da poezija, omogući najširi dodir sa svetom, briga koju su nedavno otkrile objavljene beleške, njegova famozna »Knjiga«, za koju je tražio da buđe spalje-

na posle njegove smrti a koju.

Slatka tupost popodneva Neđeljnih. ·

Tišina u Kao stara draperija.,

(Kao fata u ušima.)

Jedna prašna šipka svetlosti:

Stvari u neređu. Ruke

: topljene 0 mlaku rodu nerađa.

(U detinjstvu:

D pruće korparevo · "Potopljeno. ' v-7 potoku! .

O Sunce u kamičcima Uz obalu ' Kao zvezde

Po kojima si trčao!) —

Dugeszawayyee

je odanost njegove žene i kćeri sačuvala. Mesto i značaj »čitača« koji u tim beleškama igražu Ogromnu ulogu za povezivanje poezije i široke publike, jasno ukazuje koliko je Malarme bio svestan da poezija ne može ostati zatvorena u knjigama već da treba da buđe kazana. Da bude glasno kazana. i

Ustvari, sve nas to samo vra'ća na zaboravljenu činjenicu,

.drmvnu kao čovečanstvo, . koju

je zamaglila možda naša epoha

;kadđ je poezija postala isključivo ·Stvar štampanog carstva, da. je poezija „bila majpre. pevana, a :gatim uvek glasno rečena, da su „se pesme učile napamet, da su

:Vijonove . pesme, naprimer, bile najpre usmena poezija, onako

.baš kao što je i naša narodna

poezija bila usmena, i da su nje'gove . pesme zabeležene tek i

·štampane nekih sedđdamdeset—0„samdeset godina posle njegove smrti. : Fk · Poezija, taj najđublji izraz ČO 'vekovog doživljaja sveta, mora'Ćće opet. đa zauzme svoje značaj-

·no' mesto u životu savremenog

čoveka. . Mnogobrojna moderna sredstva stoje nam na raspola'Banju. Radđio'je tu, da poeziji najzađ da glasni razmah;.film je tu da je i glasno i vizuelno Dpribliži ljudima; televizija da ih spoji; a svakoga, dana, kad god

.vanja trupe Madlen MBeno

otvaram novine očekujem da će jednom spretnom direktoru lista najzad pasti na pamet da, kad nas novine svakoga, dana obaveštavaju o poslednjim političkim događajima, o dnevnoj hronici grada i zemlje, o porastu proizvodnje, o društvenim zbivanji-

"ma, o naučnim otkrićima i teh. ničkim dostignućima, kad, nam

daju roman u nastavcima, da 'nas obaveste i kakvo je stanje na polju poezije.. Zašto ne bi svakog dana, u jednom uglu, na jednom kratkom stupcu, čitalac mogao da. nađe po nekoliko sti„hova, ne samo savremenih, već i onih starih pesnika, koji su uvek naši savremenici (oni nikad ne prolaze), po nekoliko stihova, koje. bi čitaoci učili napamet, da skanđiraju svoje čekamje, đa unesu čar poezije u SVOju svakidašnjicu.

. Nedavno iskustvo koje smo i.mali u sali Jugoslovenskog dram ·Skog pozorišta, prilikom gosto.Žan-Luj, Baro, sa ponesenom salom. pred. recitovanim stihovima, iskustvo „koje pokazuje, i koje je čak i samom Barou po„kazalo, kako je dubok smisao naših. ljudi · za poeziju, Živo svedoči da, poezija kad nađe odgovarajući ijudski glas može zaista da bude, i biva dubok ljudski doživljaj. i

GERMANDI KVINTO (Italija): STABLO STRAHA

Cena 30 din

MALI

Mislim da se može reći da između drame i pesme postoji neka čudna veza, čak mnogo bliža i sličnija hego što je to recimo sličnost između romana i drame, Pesma koja nekom neverovatnom igrom emocija, sažimanja i redosleda reči počinje da postoji sama za sebe, ima takoreći dramsku logiku u toku svoga nastajanja. .

Osluškujući njene glasove koji nas vode nečem obično veoma različitom, od onog što je ona docnije postala, možemo sebi postaviti tu dilemu.

T. S. Eliot je to vrlo adekvatno nazvao »trećim glasom pesme«, zapravo njenom trećom dimenzijom, zapostavljenom prividno, a ipak tako značajnom. Čini mi se da je ta treća dimenzija sudbonosna za komunikaciju pesme, za njeno zbližavanje sa čitaocem „iil slušaocem. x . -

Kako nastaje ta mala, skoro nevidljiva drama? Rekao bih da svaka pesma ima nekoliko tema i varijanti, i sukobljavanje ovih motiva, intrige koje nastaju njihovom pojavom i iščezavanjem čine dramsku potku pesme. Čitalac biva zahvaćen ovim menama, one mu sugeriraju nešto istovremeno nedorečeno i definitivno. Ako bi ove motive ili teme u jednoj pesmi sbvatili kao lica, kao nosioce, kompončnte ideje koja nastaje u pesmi i čiji je konačan oblik sukob tih komponenata, onda, iako izgleda preterano, sličnost pesme i drame postaje vidljiva. Takozvana intimna i subjektivna lirika posmatrana, recimo, kao jedna monodrama ili kamerni doživljaj dobija mmogo više u objektivnosti, i daleko više interesuje čitaoca nego jspovest

ESEJ

manje ili više uspela, Otuda čini mi se da

nas kroz neke stihove uzbuđuju, o su one

pisma.

i najbliža onome koji je tu ispovest i napisao. i u samoj intimnoj lirici, ako već nije isuviše upotrebljavan taj izraz, postoje razlike,

Ima tuđih intimmosti koje

kao i onih koje nas čine hladnim. pesme gde se iz ispovesti nije ostvario »treći glas«, već je cela ispovest na nivou, dnevnika, zabeleške,

pomno sroženog

Već samim činom iznošenja svojih intimnih senzibiliteta pesnik

započinje dramu. Docnije tokom pisanja problemi reciprociteta i odnosa. Ako je i prividno objektivno tako da se , pojav pesmu čini prihvatljivom i za jedan i za i potpomogao dramu pesme. Onda ona u

počinju se pojavljivati okrenuo wu sebi subjektivno juju u nekom odnosu koji drugi vid, pesnik je istakao sebi nosi svoj treći, takođe

suštinski deo, i kao potpuno završena skulptura uranja u duhovne

oči čitaoca.

Teško bi bilo utvrditi sigurnost ovih tvrđenja, sve su to prilično

nevidljive pretpostavke, baš kao i nemi dijalozi

govori. Ipak, čini mi se da kada bljih razmatranja poezije, da | pogotovu smatrati dramskom.

pesme o kojima se

bi pošli dalje, do nekih malo, du-

bi se unutrašnja struktura pesme mogla

J svakom slučaju razlike je lako odrediti, pa nam ostaje samo pretpostavka o dubokoj podudarnosti pesme i drame, baš kao

pesme i svela,

Velimir LUKIĆ

Pavle STEFANOVIĆ

-—

Umesto čestitanja

Hnriku Josifu

U ranom, pretponoćnom dćlu noći, pri kraju 17 decembra prošle godine, u jednoj dvorani našeg grada, trenutak-dva po okončanju izvesnog muzičkog zbivanja, prolomio se buran aplauz nekoliko stotina ljudi, aplauz jednodušan, kompaktan, gust. Bio je to neposredni, pre svakog razmišljanja ispoljeni odziv publike, pred kojom je prvi put izveden Koncert za klavir i orkestar Enrika Josifa.

Prošlo je pola godine i malo više od pomenute koncerine večeri u dvorani Kolarčevog narodnog univerziteta do dana kada sam obavešten da mi je učinjena čast da budem izabran za člana žiria za muzičku umetnost,

~

030 BARKA RAIČKOVIĆ i . a R— . Prazne ulice + Kao eksplozija da je tek prošla, 8 kratkim .senkama po- trošoaru - Kao da su svi zatrpani u ruševinama, I slučavkama, · leta. " Još sunce se ruši Jevtine poslastičarnice . Samo I vojnici „Nečujno. : Ošišani S kapom na kolenu. : ia ; Slatka tuposb popodneva Zbilja: Neđeljnih. Kao da,je sve to kako bilo. \ ' Jednom Lale wu čaši. Kao da smo sve to već viđeii Jeđanput Lale Tako isto. Koje će se kad-tad otvoriti, (Kao jaje jaješu isto.) | Čaša . Koje je doba? Koja. će se kad-tad razbiti. li : Je li to više početak lete Slatka iu: : + popodn eva : Sredina gođine A Neđeljnih. e - IH raj života? POTS a 5 oce gaa i 5. } : O mesec mog rođenja: TB OE IST) a, ' Žuta barko jula! ' ur. 4 (pr , + NOĆ Ne : . - Oto. a . (Kako se neosetno udaljila).

za. nagradu, moraju

obrazovanog od Komisije za dodeljivanje nagrada u oblasti kultnre, Približavao se dan ustanka Srbije, njen republički praznik 7 jula, lični estetski doživljaj Josiloyog Klavirskog koncerta tinjao je u »tamnom vilajetu« moje subjektivne prošlosti (jer, mi smo svi, u smislu individualnog psihološkog identiteta, sva naša prošlost, stavljena na raspoloženje fugitivnom trenutku sadašnjosti, da ovaj iz nje probere i probudi ponešto, po još neispitanim zakonitostima »mehanizma« svesti) a propozicije Pravilnika o organizaciji i radu Komisije za dodeljivanje nagrada jasno su obavezivale svaki žiri da ~<«predloži »naročito značajna ostvarenja«.,

Pred zadatkom utvrđivanja »naročitog značaja« jednog apsolutno-muzičkog ostvarenja moramo se udubiti m njegovu strukturu do fe mere da nam, pored uočavanja njegovog osnovnog

| emocionalnog karaktera, pristupačnog

višeemanje svima slušaocima muzjke sa evropskog muzičko-istoriskog područja, ne promakmwm ni detalji i nijanse promena tog osnovnog respoločženja. Sve transformacije i ekskurzije njegove, čitav „muzičko-dramaturški (Bee 1 specifična, nemušta radnja :ompozicije, odigravaju se, „razume

se, u samoj »igri« tonova, a tu je, uz valovito pljuskanje osećanja, i latenima mislilačka klima njihova, što će reći značenje, unutarnji ljudski smisao dela. Ako smo pak jednom uhvatili to značenje, taj skriveni polencijalni smisao, lako ćemo proceniti dd hi je delo — »naročite zpažajno oslvarenje«. - . . ı Postupak o kojem j= reč mije,, natavno, obligatan za sve slušaoce, no oni koji jedno muzičko delo predlažu · svoj . predlog i ložiti, a muzički estetičar ne sme

se pri tom poslu zaustaviti. na utiscima, Koncert za klavir Enrika. losifa nagrađen je jednom od ovogodišnjih sedmojulskih nagrada, To priznanje

„mladom. umetniku · proizašlo je iz u-

svajanja datog obrazloženja a naša štampa, začudo, zadržala še Nastavak ra 7 strani

' |” , \ ta tt