Književne novine

STANISLAV

JA M. NA koja mu CO u OOU u. dva sata moću, okružem. prijate jim&, umro je wu Svojoj sobi O anislay Šimić. Književni kritičar, esejist i pjesnik, očebujni enfant terible suvremene hrvatske književnosti, 'Stanislay_ Šimić je mstrajao na poprištu nepokoleban w vojim wwjerenjima i suclovima, kofje.je oštroummo i oštrorječito izvicao n toko trideseiak godina” istupanja u

Ne nastojeći da se Javnosti namet“ me, ne težeći Mopće za takozvanim

uspjehom i društvemim ugledom. Stamislav Šimič je bio u našim okvirima

iroizefma ' pojava, costojan poštovanja čak ı omda, kad je biwao metom

ie beskompromžani kritičar Šimić Re, ramomije se, mmao ptrobevnike, ali kao čovjek nije mogao mati Ogorčeme. neprijatelje već i sboga, ŠtO se ndje obayrao na ličnosti nego na njibova mišljenja, na literarna djela š mecljela, a ne toliko na autore. Dok = deugi polemizirali s piscima jedva : imjući njihova djela, Stanislav mwić kao izraziti pjesnik w polemici i polemičar u poeziji izražavaše VOje meslaganje ne iznoseći ponekad mopće sporna imema, o kojima su upoćeni tek nakmadno nagađali,

Zbog takve osobine Stamslav Simić je postigao majtrajnije rezultate vw polemički intoniranim ešejima, mecđu kojima ih je nekoliko zašta anbologijskih. Nitko od naših novijih kritičara mije Umio tako pregnatno, dubokoaummo i duhovito izfaziii zapažanja i istine a„općemitog značenja, koje je Simić, zahvaljujući uveliko verbalnoj lncjelnosti, umio izvrcati sasvim neočekivano, nepripremljeno i kad ih ni sam mije unaprijed »znao«. Dok pretežni dio kritičara svoje misli )zražava riječima, Šimić je — rudarcći a mrakm neizgovorenih viječi iznosio na svijetlo dana iznenađujuće misaone kristalizacije, do kojih je obično došao potaknut nekim originalwim odnosom među riječima ili pak naclabnut iznenadnim otkrićem tajne strukture jedme jedine riječi,

Imajući nešto od johnsonovske opsesije riječima, izrazito nadaren Verbalnom jimaginacijom, Stanislav imić je uwepio izgraditi jako individualizirani, originalni stil, po kome ćemo. njegove tekstove uvijek lako pre poznati i nepotpisanc, med čodesnog i pomekad čudačkog, Šimićevi su se {ekstovi sve više pretvaralhi u skupove aforizama međusobmo povezanih jedimo zajedničkim simboličnim „naslovima: no, gubeći timc zmačenje za našu književnu kiitiku, zauzimali su sigurno i izuzetno mjesto u našoj oskudnoj proverbijalnoj prozi,

Odvajajući se ponekad od kretnoga Stanislav Simić, ipak, nije kidao Yezu sa stvarnošću, io je wwvijek više zainteresiran za probleme nego za okolnosti, iz kojih su proizašli, ali je u presudmnom treowikw uvijek zmao zauzeti stav i prema društveno-političkim pojavama, Premsla nije politički djelovao, Šimić je ostao dosljedan svcejoj progresiynoj orijentaciji i antifašističkom i antidogmatskom uwjerenju, koje je javme <leklacirao i branio, kako t borbi protiv klerofašista, tako i u oborbi proživ nosilaca zla u mraku okupacije, o kome je napisao nekoliko potremnih svjedočanstava u slihovima ne mareći za ljeporečivost rime i izglađenost fraze. Ali njegova poezija u prkos različitim mišljenjima stoji pred nama kao dio njegova pduet, sabrama tu knjizi »Gnjev i pjev, očekujući objektivnu analitičku interptetaciju i de{initavmiju ocjent nego što su bile dosadašnje. i

Svega nekoliko knjiga, kad se sve sabere Što je u različiim časopishna i listovima objavio. Zaista, 'Stanislnv

kon-

Varirajući iz- J

'Stačkih zanosa,

Miječju u glayuw

Šimšić mije tako mnogo stavio iza sebe, ali zbog wtijecmosti nekih radova i wsebujnosti njegova izraza možemo ~«sašvim | pnekonvencionalno, kritički ustvrditi, «la je ono što ostaje m našoj literaburi od njega relatiwno mnogo. Šo ovu smrt osjećamo kao bolni gubitak, sjećajuci se njegova ozbiljnog gorkog rezoniranja ibonomosti brojke sedam, o kojoj je vodio računa tn toku svoga

· života, a Koja se -— eto — javila i

w času njegove smrdi; umro je 7. VII, sročivši nekoliko dana prije toga hiljadu i sedmi alorizam: »Ne možeš li wmaći bolesti, mmakni ba-

- NM MEMORIAM

rem iz bolnice«. Kao n mekoj oaničnoj -slotnji, zazMući od bolniških

bučiih kreveta: kao i od adih mišlje» ~

nja i svih tuđica, napustio je prije vremena bolnicu da bi šmrt dočekao u ·vlastitome krevetu, koji'ga je svo jedobno inspirisao za četri stiha, iz čijeg autoimoničnog bona, kad ih sada čitamo, izbija hladna jeza:

»Bolest podlo svrsishodno iskaljuje svoju zlobu: ležanjem se viežbam zgodno za ležanje u svom grobu«, Ne štedeći nikoga, kao što vidimo, Stanislav Šimić nije edio od

STANISLAV ŠIMIĆ

vlastite ironije ni samoga sebe. Šta dmugo može svjedočiti uvjerljivije o moralu nekoga pisca, > njegovoj ćistoj pjesničkoj ekstazi za islinom kao takvom, za izraženom „istinom, izrazom ...!?

Vlatko PAVLETIĆ

Žž

Dostojanstvo čoveka

Ovaj broj »Književnih novina«, umesto predviđenoga, obećanoga priloga Stanislava Šimića, donosi, evo, sticajem SUrovih okolnosti, dve posmrtne reči o njemu. Neđeljama i mesecima, sve do pred sam dan sm?rti, kružila je prepiska oko njegove saradnje u Ovom listu; sprečavan je najpre bio obimnim završnim poslom oko izđavanja sabranih dela A. B. Šimića, ŠtO je smatrao svojim. dugom i neizostavnom obavezom, Da kobnim, nemilosrđnim ćudima bolesti; i kad je ođavđe u jednom trenutku izgledalo da su se nevolje njegovoga strpljivog ali iscrpljujućeg bolovanja ma]Jo stišale i razišle, smrt je definitivno sve pomrsila i sve raskrstila. To je gubitak, to je bol. Ali ma koliko bol zaista bio velik, treba ga savladati i tako oplemeniti, treba ga podneti mirno, pribrano, ljudski, i ne pognuti glavu: u ovakvim situacijama, — ja verujem, ja znam, — tako bi postupio i Stanislav šimić: ier on nije bio sentimentalac, suzoljubac i ničiji plačidrug:; sve što je mislio'i:pisao bilo je upravo upereno protiv ipdašnih lažnih suza, protiv cvrkutanja i očijukanja, zapomaganja i prenemaganja, malograđanštine i filistarstva, protiv neveštih, Vveveličina, ideja, stilova i filozofema. Bio je DPDrotiv mraka i mistifikacija. Onima koji su tražili »red i mir« u hrnjiževnosti, bojeći 5e, zazirući od svega neobičnog, novog: i životnog, mrzeći buku i mrzovoljno itvrđeći da je noć zato da bi se spavilo, dremalo ili kunjalo, Stanislav Bimić je poručivao: »Noć je da bude izagnana iz sviesti!« Ta mnadmoćna duhovna vedrina i danas ozaruje njegovo delo.

Pre pet godina, u članku »Politika kritike«, pisao sam:

»Bta to impresionira i šta to zadivljuje u književnom stavu i metodu Stanislava Šimića? Na prvom mestu: Surov8 ali pravedna kritičarska otvorenost i oštrina kojom prati pojave i zbivanja na području kulture; nepokolebljiva istrajnost i doslednost ı borbi za istinu, SaVremenost, 2a stvarne umetničke i kulturne vrednosti: i za One u tradiciji, u književnom nasleđu, i Za, Ove 'dana8š, nove,· mođere, koje. potiču iz nesmirljive umet-

ničke strasti za neotkrivenim i nekazanim, iz eksperimenta, kome Šimić bez kolebanja i dvOUmijenja potvrđuje pravo opstanka u literaturi. Iz te dosleđnosti, iz te iste gorljive, goruće principijemosti i čvrstine iskristalisali su se mnogi dragoceni kristali Šimićeve Kritičke misli — lucidne, polemične, nekonformističke...< Mogao bih još reći: neponovljive, jedinstvene; i doista nađabnute; i neosporno ingeniozne.

Jedino je Stanislav Šimić SVO-,

jim mudrim, korozivnim, zlatovrednim izrazom mogao da iskleše tako jezgrovit i tako sveobuhvatan aforizam: »Pjesništvo postoji samo u slobođi i u jezikuc, Zastupao je tu, kao svaki istinski stvaralac, pravo i Deophodnost poezije; bio je uvek borac, čovek slobođe, društvene i književne; i bio je, kao Isidora, Sekulić, sluga i vladalac jezika, čije je srce i čiju je krv OSećao, branio, hranio, nosio istrajno, fanatično i plodotvormno “u svome srcu i krvotoku.

Bio je to poseban, bio je to

'svoj, bio je to čudan čovek; je-

dna.od retkih i možđa jedna od poslednjih ličnosti toga kova u hrvatskoj, u jugoslovenskoj knji ževnosti. Bio je, literarno, u O» porbi sa svime i svakim, ali nikada i ni o kome nije izustio ili napisao čaršijski spletkašku, ruŽnu, pakosnu reč; bio je, i hteo je da bude, bez pokrovitelja i bilo kakvih upravitelja nad 5Obom i svojim radom; neodlikovan; nenagrađivan; bio je usamljenik (mada u suštini anti-

boem), ali se nikada i nikome.

nije žalio ili hvalio svojom samoćom. Bio je — a da mi toga, izgleda, nismo bili ni svesni naš doktor Samjuel Džonson koji, nažalost, nije imao svoga Džemsa' Bosvela, Originalan duh se kod nas često manje ceni nego praktična književno-poslovna okretnost, i to je Btanislav Šimić znao, osetio, i o tome nabpjsao mnogu gorku i jetku rečenicu, Ali ga ništa nije sprečilo da

do kraja ostane ponosno uspra- ,

van, zastupajući i braneći kao A. G. Matoš i "in Ujević, pisci kojima se celog života divio — dostojanstvo"ljudske ličnosti, umetnosti, dostojanstvo jezika. Budućnost je n& strani Btanislava Bimića: prijatelji i ĐoštovaO-

dostojanstvo literature i-

dostojanstvo književnosti.

ci su mu, i ovde, u Beogradu, i tamo, u Zagrebu, pretežno novi ljuđi, mlađi ljudi kojima IDmjiževnost nije sredstvo već icilj, i ne ćar nego čar, —8 takvih će vremenom. biti sve više. Neki će možda njegovom smrću odđahnuti, zadovoljstva biće kratkotrajna: knjige Stanislava Bimića, pesnika, esejiste, mislioca — posebno »Dalekozor đuha«a i Jezik i pjesnike — zauvek ostaju u ovoj književnosti kao gorda znamenja, kao stubovi smisla, talenta i karaktera, asketizma i čistote, kao Jjeđan od triumfa stvaralačkog duha i stila, dakle života okrenutog u metrnjosti — nađ smrću, nađ Depelom. i zaboravom, nad prola-

Znošću. : Miloš 1. BANDIĆ

RADE

|932—

Iznenada, nepotrebno, besmi-

"slenim spletom Uzroka, TRiade Pre

dić je nastradao i saobraćajnoj nesreći na batajničkom putu. Ovaj udarac bio je u toliko teži

što je Rade bio jedan od onih'

studenata koji su počeli rano da pišu. Šta više, 286 kratko vreme uspeo je da zauzme istaknuto mesto među Rkritičarima, mlađe generacije. Njegov život, tako kratak i složen, pruža primer Veliko alttivnosti na polju umetnjičke kritike. SrVAcaR:: Rođen.1 februara 1932 u Novom Sadu, Pređić se posle zavr šene mature u Mostaru „upisao na grupu istorije umetnosti beo gradskog žilozofskoOP fakulteta, Pre nekoliko dana upravo je diplomirao. Međutim, već 1053 ĐOdine, Pređić je počeo da piše član ke o srpskoj umetnosti u Vojvodini, a potom i umetlničke kritike. Njegov rad pretstavlja veoma dugačku listu članaka. Sarađivao je u raznim „novinama i časopisima: Dnevnik, Panorama, Vidici, gde je bio urednik likovne rubrike, MKMnjiževme novine, NIN, Mladost, Letopis, Matice srpske, Umjetnost, Hid (mađarski časopis u Novom Badu), Polja, Izraz, Vjesnik, Književna, tribina, Naša Scena, Borba, Stvara nje, objavljivali su Često njego-

|. –––: —–——ZD—=—Z-- —=ı ;

HLEBA GLADNIMA.

Više ed polovine današnjeg šli što je još strašnije, strepš od kojoj je, sasvim pri pote koje već postoje i polaže pravo, To je podatak koji

mas kad smo ga saznali mora da

čoyećamstva gladuje. gladi veće od one u no, obnevidelo za mnoge lclišeno mnogih lepota na koje mi, oslobođeni straha od gladovanja, zaboravljamo dli ne znamo, ali koji

5-V}I-1960

wabuwdi. Jer, najmujemo, težeći

možda i Zbog toga, hemajući jasnu preistavu o životu, nemaju ni snage za jedam takavičin, I da radije ostaju da leže na zemlji, onesvešćeni, u bimilu, i, sa bolovima kakvi verovatno ne mogu nastati od čove“ žije ruke, pa ma šta ona preduzela. Nekad mi se opet činilo da kod tih gladnih ovek postoji neka neshvatljiva nada da!će se zasiti, i da je to ono'što' ih" wdržava i zavarava | odvraća od samoubistva. Ulosta|om, ako se čovek spusti dotle da jede orknute pse, pš-

i u tome postoji neka granića., Pos ne postoji ništa

Zato glad nje se ljudi i kad su sigurni da neće gladovati.

Istina, jeda čovek istmski gladovao,

može da se oslobodi straha od gladi. mišljati, na “one, časove kada je sanjao o hlebu, jer ne misli niokakvom drugom jelu osim

gladan čovek

o hlebu, i u načinu kako jede, kak

„hleb, pokazivaće se taj strah, Takav čovek će wwek biti gladan ma koliko imao, i on će u svakoj prilici · jesti više nego što može i nego što mu je pobrebno.

za .

neki će možda likovati; ali ta

simboli literarnmog

vredno i mišta dostojno poštovanja. i jeste omo najteže Što može da zadesi čoveka, a &toga Što je svirepa jer uzima decu i nejake,

plaše čak i onda kada su daleko od nje,

ogotovo u debinjstvu,

Op HI me razgrći, ne Č hlađenje sunca,

| klimavu mwtjehu oopoji počy sati, priziv

___ slučajnog OČaja, odapinjanje so da vaskrsnc treba, i potonjet dlamara

ječanje krte jeke,

musavo ŠSištanje,

smrti sklupčane siktanje dok prtmje

put.

DVA SONETA |. · MWeć razmočen

kokavncg smirenja, vinem se željan

kroz dwerl prostora, : | osjećam da hlapim, bol mi | kao sjaj rođenja

od vsmulih viječi, mojom whološću, da će da ih otme smjestivši nepojamnog legla, u postelju pjesme

igličasti kristal raspimiv (ledeno rašćenje u Živome na mokrome Yjetrt disanjem prebada,

koje wotapa me,

varkom Što Je m

1960

ve radove, mahom iz oblasti Uumetničke Rritike i egejistike. Rade Predić je bio i saradnik Radio Beograda gde je radio u rubrikama: »Umetnost i kritika, „»Prikazi i beleške« i »U svetu umetnosti«. Rađe je pripreniso knjigu eseja Savremeno vojvođansko slikarstvo koja je dobrim delom obrađena. U isto vreme on se istakao i kao filmski kriti čar, Čiji je rad bio zapažen i nagrađivan. Za kratko vreme Pre_dić je napisao veliki broj člana ka Yazličite sadržine, čija vređnost Ježi u suptilnoj analizi DOjava, umetnika i dela. Predić je umeo da pronađe i prikaže njihov složeni karakter ,uzročnosi i povezanost činjenica od interesa, za kritičku ocenu. Tako je bio ranije zainteresovan 2ZB, našu stariju umetnost, on se pretežno Orijentisao ka umetničkoj kKritici, Izvestan broj radova posvetio jeistranoj umetnosti, naroči to severnoameričkoj, koju je temeljno proučio u pojedinim. član cima, više kao istoričar nego kri tičar, Ti počeci, tako raznovrsni po širini i dubini nagoveštavali su jednu izuzetnu prirodu, darovitu, živo zainteresovanu za Ve viđove savremene umetnosti, za njenu mnogostrukost. 'Taj složeni i odgovorni posao Predić je O-

le loga za njega ı

možda i zbog toga, dovoljno,

koji je jednom gladovao, ali

nikad ne On će uvek po-

o sa stola uzima

O nasilnoj smrti NŠ TAMO GDJE PRESTAJE OPIRANJE.

Opet budnš wvir glasa, još prozukli poz što da toguši Ba atkaj edobni pepeo,

da to. je djetinje drijemanje, prvi samo

smrti, prizivanje n

glasnica bola, wsahlo srce mlako, ptica što čekanje

odziy, smirenog,

pradavnog jaja nekog zadah da batrganje je igra životinjstva,

meevohu, m crevne pomort wzalod žZrbvovam,

do jedine mor, ; pmrloga plača, lmđački otnovan i

io riječi koje se pomalja | TRR a kroz maglu, i blijedi M?

mžaren po Srijedi

nikad ne spozmamih sluhom što se nada ! glađn smrinog sklada 5»

ih nage, raskovanih wza lutanja prizvanih, krevavih

ije mi pluća

dok stce politrava poput golog pruća i ramu mi Živu

šumorenjem riječi nevino sanjanih u blagom bunilu i hroptanjem izderana tkia dok kristal nm glhuvilu

seče. se WwiBe širi prelazeći u me, ud iražeme wiječi, kmute, i bez moći da rascvjetajn se | obasjaju me

svojim wtkrovenjem, Kkumorenjem noći, kružnome lutanju

_ podmetala 'riječi u moju putanju.

Mi se zaisla osećamo najmanje krivi šlo u sveti posloji glad. Ali, mi koji smo oduvek, pa i nedavno morali da nadijačamo ono što je izgledalo jače

gladi mestane, iako je oma od. bas daleko.

Vest da je umro kmjiževnik Stanislav Šimić,

Bez obzira šta se danas mislilo o Šimićevom knji

_ ževnom delu, o delu koje je pretežno esejističko, mada je i njegova poezija u svakom slučaju zanimljiva, ie bio jedan od onih privrženika literature koji i 5\O" jom pojavom i ostvarenjima znače obrabrenje. U svemu se dzdwajao od onoga

i prosekom, i nastojao imteligenmino i pomo

gorak, riječi nedobvacene, treba

i dah je,

spokojni svoj

O NASILNOJ SMRTI

se obnavlja

SUZA,

tkivu)

lijeći

RADE PRIIJDIĆ

bavljao sa lakoćom isigurnoŠćil. On se razlikovao od drugih šVOjih vršnjaka bo sudovima, ali je lo bilo bona fide, _uostalom obrazloženo i dokumentovano. Slika o Radu Prodiću bila bi nepotpunm, ako bi se Samo gledalo njegovo delo a ne i on 5am kao Čovek. Njegovo požri;vovanje blogorodnost, besprekorno vasbpl ianje, osećanje takta i more, pribavili su u naklonost i sim, ati je svih krugova u kojima se kre

tao. Dr Paylc VASIĆ

od naš,

dajemo omoliko koliko možemo da A to je

8-V11-1960

standardom a do

Mo se smara

češće nezadovoljni onim što već uvek nečem višem i vrednijem što je wostalom i pri-

rodno, često iskazujemo nezadovoljstvo 'Živolom U

opšte, i nerviramo še zbog nekih sitnica koje su već umapred osućeme da budu beznačame za našu budužnost. A io što se tamo događa u zemljama Azije i Afrike, to je prava što može u najvećoj meri da izoblići čoveka i da u njemu mništi i one Već postojeće wreomosti.

Oduvek sam misho da je glad strašnija.1 od smrti, jako mi je ponekad bilo čudno kako se to ljudi, osu dđemj da umru od gladi, nisn odlučivali ma onaj poslednji korak, na samoubistvo. Dolazio sam do uvercnja da sm ti koji su gladoval: i bili primorani da nažalost wmmu ipak na nižem stbmpnjm kuhore i da

VON VANE NOVINE

ljudska tragedija, i to je ono .

cove i mačke, onda je njegova nada na izbavljenje od gladi neznatna, a/om ·gam dzgubio sve što ga Čini čovekom osim onih spoljnih, najvidljivijih odlika, Gladan čovek se, valjda po nagonu, povija prema zemlji, gleda w nju tražeći po njoj nešto čime bi utolio. glad, i Sve ono što se nalazi iznad njega kao da za njega | ne postoji, Tako se on postepeno vraća, u položaj onog švoš drevnog pretka, menja mu še glas, zbog toga što nema potrebu da opšti sa ljudima, ier je obuzet polrebom da se zasiti, sigurno zaboravlja i one reči koje je već, znao i može da izusti jedino krik dok za to ima snage. Otuda je glad najstrašnije čovekovo stanje, jer je om u gladovanju prinuđem da se ponižava sve dotle dok to može, pošto na kraju

On će čak ponekad, potpuno nepotrebno, skrivati ono što ima, svejedno bilo tlo jelo ili ono čime se jelo

može nabaviti, sve iz straha da može da dočeka dan. : kada neće imati šta da jede. Prema tome i oni koj

su preživeli glad, oni koji su se nekim srećmim:. slučajem ili nepredviđenim okolnostima spasli od glad. ostaju celog Žživola ranjeni i, unesrećeni. Razum il, ikad su najražummjji, ne može od loga da izleči. Danas više od polovine čovečanstva na ovoj zemlj: gladuje, manje-dli više svejedno. Ali danas se vodi i jedan svakako najplemenitiji pohod m istoriji čove-

. čanstva, pohod protiv gladi. I sve što se m iom po-

gledu . preduzme vredno je najvećeg poštovamja,

. svom bratu, poziv knjiženika smatrao uzvišenim

kaže ispravnost svojih stavova i da ih odbrani, Počesto je bio ironičan, ponekad ciničan, ali wvći oštrouman i mvek drukčiji od ostalih. I kada je pisao | a literaturi, i kada je na literaran način pisao o mh0“, sim kultornim i društvenim pojavama, uvek su, 10 bili tekstovi koji su se radoznalo. primali i pažljivo · čitali, U svemu, on je zaista bio jedna originalna ličnost, a ako njegovo delo nema onu vrednost koju ima poezija njegovog brata Amtuna Branka Šimića, ono je u svakom 'slučaju tvorevina čoveka koji je, Sao

i Žž veo samo za književnost. O tome on za nas može da

bude | primer i polstrek, 7 Dragoslay GRBIĆ