Književne novine

|N O

suvremena, ! današnjom kritikom; ali današnja se djela ne mogu ocjenjivatt kritikom iz prošlosti... Iz to#a jasno proizilazi potreba, đa metoda nauke o književnosti uopće, a kri

ki (H4-i) broj zagrebač, | Književnik” objavlju. sadržajan esej ZvoniLjubitelji jasnoće i po. ome pisac, — govoreći o je, po njegovom mišljeziji vredno i ne uzimajući „besmislicu... pismeno, neđarovito podražavanje M poeziji, koje nalazimo i tekstova objavljenih pogsljed- PRESO ia” — osvetljava jedan aproblem, koji sve više zao| pisce i kritičare: odnos počitalaca, zeći od tvrđnje da nejasno u nije neđostatak nego odre-

je podjednako efikasan pristup čitavom | „književnopovijemom građinu"., *. | a

Govoreći ,o, mnogim krupnim nedostacima naše nauke o književnosti, koja nije čestito sredila ni postojeće materijale o pojeđinim piscima niti bibliografije i . kritička izdanja klasika, đa se i ne govori o monografijama ili o kmnjiževno-istoriskim pregledima pojedinih perioda, odnosno o istoriji književnosti, Frangeš zaključuje: „U marksističkoj reviziji. naše književne prošlosti, a to Je prvi i najpreči zađatak naše nau-

? kvalitet mođernog pešništva, ke o književnosti, trebat će izvršiti

lob pokušava da objasni čitaoca. tolik broj predradnji, da se taj po-

lealan čitalac razumije najviše sao ne može zamisliti drugačije nego

Bet posto pročitanog teksta, kao kolektivan, upravo institutski

a] rihvaća rastvorem ljepotom, rad točno planiran i čvrsto organiDtresen ježurom, koji je (...) du- zira; :P, P.

ko i čudmovato povezan s pute-

Po dvađeset posto otima5 tuma ju obasjani nekom čunom svjetlošću iz sebe samih, ra-

ba čitavom djelu, njegov. ugegova posljeđica, oni afirmin kao cjelinu, prisiljavaju Ha joj se neprestano vraća, |“ ' od banalnosti i starenja,

) je alttue)nom i privlač-

HOBI MV

Jedan od poslednjih brojeva sovjetskog književnog Časopisa „,Novi svet" na uvodnom mestu objavljuje završna poglavlja nove knjige pesama svoga urednika, istaknutog pe&nıka A, T. Tvarđovskog, Prema belešci, koja je objavljena uz pesme, knji ga „Daljina za đaljinom” napisana Je tokom poslednje decenije. Po motivima koje pemik obrađuje na jedan neposređan pesničko-reporterski način, može se zaključiti da je Knjiga veoma aktuelna i da s pravom zaslužuje onoliko interesovanje koje joj se, prema nekim vestima, priđaje u SSSR-u i u drugim zemljama Istočne Evrope. Stihovi A. T. Tvardovskog odišu dahom savremenosti, njegove teme i preokupacije uzete su iz života i vremena u kome pesnik šivi, tako da se, po tome, donekle može poverovati komplimentima koje ''vardovski dobija kao „novi MaJakovski”". Među pesmama «koje "Tvardovski objavljuje u „Novom svetu" naročito pada u oči kraća poema „,Tako je to bilo” u kojoj se pesnik, na jedan iskren, mada delikatan način, obračunava sa kultom Staljina, ulazeći u izvanredno zanimljiv, ali i mučan kompleks moralnih problema i deformacija. Tvardovski u svojoj pesničkoj ispovesti podjednako kritikuje i Staljina, koji je, ograđen od života visokim kremaljskim zidovima, „kao strašni duh" bio nad svima, i sve one koji su ga slepo sledili, one koji „,drugih imena nisu labosti, otkrivaju ujedno i njegovu Znali”. Objasnivši, : nekoliko blastieličinu, Cjelovjto, savršeno djelo čnih, Tealistički ocrtanih slika, život oz pukotina otkriva svoje vrline i Pod ~SStaljinovom Upravom, pesnik učh”bva divljenje, ali tek grešno dje- SOrko sažima neprijatno i bolno izril pokazuje kakve je i koje je sla- Skustvo: i i ı | a osti i opasnosti pjesnik uspio savla- „Tako je na zemlji on živeo i ra-

| da je jasnost relativna ida „ono što je jasno jednomora da je jasno i druliko se iskustva ne podu| pisac dolazi do zaključka je Blac ne treba mnogo da se lj- je u leksičko značenje riječi, ds ba da mu robuje (tu počinje · | nesporazum, koji razdvaja u od njegova suradnika), njeU bdnos prema riječi također tre:| je stvaralački, inače ne će Ć i da prihvati mi metaforu, ni 1 Bnaičku sliku, koja računa upravo | Omkvim nekonvencidnalnim ·odnoo) i koja je od svih izražajnih sred JT m najkreativnija i zbog toga naj(bynlenija i najadekvatnija. Pjesni||| oblika stiže do čitaoca ne «č#iše ii ijeka iskustva ı doživljaja, već \ ie-\jihov vjeran izraz i zbog toga Pestinaoca traži izuzetno iskustvo | || ppiaY n napor. U protivnom slučaju i.se ignoranciji prikazuje kao čipgesmislica”, „Pjesnika — kaže Golob — treba || cijeniti po njegovim najboljim ljetvarenjima, a ona koja to nisu poa tatu nam da ga bolje shvatimo, ona lokazuju da je pred nama čovjek, Me božanstvo, i, otkrivajući njegove

|.

o

| Mati na svome putu do relativnog | _ u dio || avršenstva najuspjelijih stihova. Držeći vlast u Čvrstoj ruoi., i - F I ko kraj nječa nije slavio,

E _ Nije uznosio njega — čik da se

ii nađe!”

Objašnjavajući položaj i kobnu neslobodu čoveka pod vlašću »oca«, koji je »i sam o sebi često govorio u trećem licu«, Tvardovski se obraća svojim savremenicima, koji su, kao i on sam, slavili Staljina, optužujući i pravdajući u isti mah svoju i njihovu krivicu u stvaranju kulta ličnosti:

| UMJETNOST RIJEDI

e ___Cagrebački časopis „Umjetnost ri_ječi”, čije neredovno izlaženje (prouzrokovano materijalnim „teškoća| ma?). onemogućava čitaocima da reovnije prate mnoga dragocena ispi|tivanja zagrebačkih lingvista i knji|ževnih kritičara, okupljenih oko njega, u svome Četvorobroju za (čitaVu!) 1959 gođinu objavljuje materiale književnih sekcija II kongresa | jugoslovenskih slavista, održanog u Zagrebu tokom septembra prošle godine. Među nekolikim vrednim refe, atima i koreferatima, pored iscrpne formacije (Miroslava Vaupotića) o Men samoga Kongresa, časopis obWilijuje referat dr Iva Frangeša adaci naše nauke o književnosti”, Dji zaslužuje da bude ozbiljno tre|ran, makar u pojedinim delovima | ne bio apsolutno prihvaćen. _ Osvetljavajući dva metoda ~knji'vno-kritičkih ispitivanja, estetički | književno-istoriski, Frangeš zauzi1a stanovište da „između marksistički shvaćene književne ~ povijesti, odnosno nauke o književnosti, s jedie Strane, i estetskoga kritičkog suda, 8 druge, nema i ne može biti nikakve polemike. Jedino, što je poirebno naglasiti jest jednostavna isti ı ia, da je naša nauka historijska, bo- an - Lreći, da je ona historija i da su

»A ko se od nas ponosi dok sudi, Odlučujući ko je prav, ko Kriv? O ljuđima je reč, a zar ljudi Ne stvaraju sami bogove?

Nismo li mi, pesnici počasnih · tema,

Prostodušno obaveštavali svet,

Mađa nam je pesme o njemu samom

|"

|

on lično stavljao u usta, Mi smo ga zvali — zar ćemo kriti? Ocem u zemlji-porodici.

Bez ulepšavanja,

Bez preterivanja —

Tako je to bilo na zemlji,

Bio je to otac čija je jedna reč, Čiji je samo obrva mali mig Zakon. Ispuni dug surovi —

I za eno Što nije tako

Kaži da je tako...

\pomagala takoreći ogrezli u hi| skom procesu, pa ih je nemos upotrebljavati u nekoj apstrakt. matematičkoj” čistoći”, vezi sa tim, Frangeš poteže pitalykoja je vrijednost nekadašnje die, ako se ona primijeni na dara: djela? Odgovor je vrlo jed-

„Hitih kritičkih metođa na Knji„na djela različitih epoha... Knjina djela iz prošlosti mogu .se ojivati i kritikom, koja im je

VINJETHE NA OVOJ STRANI IZRADIO MILIJA GLIŠIĆ

tike posebno, bude što mođernija, jer samo moderna metođa omoguću-.

sretu sa smrću, kao običnog, smrt-

sudbine, ne može da pobegne,

o olakšanju koje su ljudi osetili

seća svoje mladosti, pretstavljajući je kao sputanu i ukočenu:

da je sudbina dotakla pesnika, i sve ohe u čije ime on peva, om! su osetili prelomilo:

to bilo« Tvardovski s ponosom i radošću peva veđrini i slobodi koja mu se približila, pominje dostignuća koja su osvojena (čak i raketu koja je pogodila Mesem) i završava pesmu

nela omogućivši mu da bude s njom na njenim putevima:

čitava njegova nova knjiga, s pravom pobuđuju interesovanje, pošto! se, goveštaji jednog novog odnosa u današnjoj sovjetskoj poeziji kao prodor u one oblasti koje su, do sada, ostajale netaknute, a u \kojima se, velikim delom, skrivalo 'jezgro šokova i | U tome, jeđan od onih razloga zbog kojih se o novim stinovima A. T. Tvardowskog u njegovoj zemlji danas mnogo govori.

M ZEITUNG

deset godina po smrti pisca svako može njegova dela slobodno preštam pavat! i prevoditi bez plaćanja honorara, Čim se približi ,,dan slobođe”, nastaje trka izdavača »a prvo i najuspešnije izdanje dela za koja oni misle da će imati veliku prođu.

ting” (junski broj) u istoriji nemačke knjige je bez primera ono što se desilo posle 1 januara 1959 god. sa izdanjima Vilhelma Buša (Wilhelm Busch) koji je umro 1908 god. Kao što je poznato, Buš je bio pesnik i crtač, svoja đela, u kojima je bespoštedno kritikovao buržoaski svet koji spoljne pristojnosti skniva sam nemoral. Ovaj prividno dečji humorista bio je u suštini strogi buržoaski kritičar. je sjajne tipove, Maksa i Morica, jli prepredenu devojku pobožnu Jelenu. \ Mesec-dva posle pedesetogodišnjice hjegove smrti izlozi nemačkih knjižara bili su puni starih i novih izdanja celokupnih Bušovih dela, albuma, zbirki, izabranih dela, pojedinsčnih izdanja itd. Talas te bujice preplavio je čitalačke družine, književne zadruge, udruženja ljubitelja . knjige. Najbolju prođu imala su dva Bušova toma u izdanju jedne čitala– čke družine, od kojih je prvi za jedva dva meseca prestigao milionski tiraž. D}ugih pola: miliona primeraka sigurno će biti još prodato, a i drugi tom neće slabije proći. Pokazalo se đa je Vilhelm Buš bio „bestseler” u toku prošle godine u Nemačkoj,

Go G CC A S O PJ

O tome nisu pevale naše ode, Da je, pogazivši zakon u zli čas, Na čitave narode on mogao

Da sruči evoj vrhovni gnev«.

Les Temps Modemes

Ovaj važni mesečnik, kome je urednik Žan-Pol Sartr, donosi u julskom broju više značajnih priloga,

Za nas je najzanimljivije objavljivanje: romana Miroslava Krleže „Banket u Blitvi”, Pošto je u pret-

'Tvardovski ne odriče zasluge koje je Staljin, po njegovom mišljenju, imao, ali ga spušta =. nadzemaljskih, stera vrhovnog božanstva koje sebi

1 svojoj mudrosti prisvaja pobed naroda: :

»Njemu, koji nas je u boj ·vodio

" 4: usmeravao, hodnom broju doneta prva polovina Onakvim kakvi će biti, budućim romana, u ovom broju objavljivanje danima, se završava, Roman Je dat u izvrs-

Svi mi dugujemo pobedu Kao što je on duguje nama...<

nom prevodu Dominika Kasela.

U istom broju naročito je značajan nastavak i kraj uspomena iz prve mladosti Simone de Bovoar. U ovim uspomenama ona naročito podvlači oduševljenja i razočaranja prilikom svojih prvih koraka u javnom #Đžživotu, Vredi pomena odlomak «iz prve knjige jedne Sicilijanke, neuke seljanke Marije Očipinti, rođene u nekom malom gradu u sicilijanskim planinama, koji se na talijanskom Zove kao naš Dubrovnik — MRaguza. Neobično sveže ova čudna spisateljsule i pobunu protiv Amerikanaca 1948 u njeno mesto, i oslobođenje toga kraja ođ fašizma. Ali dalje opisuje i pobunu protivu Amerikanaca i postavijenih novih vlasti,

U beleškama pada u oči prilog Žana Pujona povodom knjige o Ka}ki od Marte Rober. TT. .N;

U času kada je »otac« umro i kaKes Kećires KEKrameznises

U svome članku „Roman i pustolovina” Iber Žien u broju od 17 avgusta postavlja poređenje između Kiplinga i Konrada, povodom njihovih ponovnih izdanja na {francuskom jeziku,

„Herojska književnost menja se u isto vreme kad i heroizam. Otuda

stati u našim bibliotekama...

Služeći se pomalo uprošćenom simbolikom, pominjuči pojmove smrt i sudbina u jednom značenju koje je, u najmanju ruku, neuobičajeno u novijoj sovjetskoj književnosti, Tvarđovski sasvim detronizira »vrhovnog oOca« prikazujući ga, u SsU-

rove pustolovine...”

hr Nrw.jJork Cimics-BoDk"%; nog čoveka koji : * uprkos siH i

od svoje ljudske

vlasti, ipak

. Robert Gemer, profesor

U drugom delu poeme, gde govori

posle Staljmove smrti, pesmik se

»Ali eto — ode' otac i odjednom

Nestane tvoje muladosti...« | hove međusobne zavisnosti

čekivao. da se nešto izmenilo i

»Mi smo svi postali nekako staviji, Ne — porasli smo u taj čas,e

Pri kraju svoje poeme »Tako je

ja pisaca (DareIl, Kazems).

E : danas gledamo drugačije na dela ja ovih zamisli, uostalom, postala je optimističkom. himnom boljim dani- Kiplinga i Konrada, nego nekada zaštitni znak romamsijera-zanatlija ma koji su nastupili, zahvaljujući kada smo ih prvi put čitali. Istori- koji pišu sa jednim okom „okrenu otadžbini na sreći koju mu je do-

ske promene ustale su protiv Kiplinga. Pa šta onda zadržava njegova dela u našim bibliotekama, kada se zna da je Kipling bio veliki himnopevac engleskog kolonijalizma?

Za Kiplinga danas je najveća sreća u činjenici što on nije pisao o velikim ličnostima kolonizatorstva, · već o malim ljudima. On nije pisao o putevima i aspiracijama imperijalizma, već verujući da prikazuje vrline imperijalizma, on je prikazivao isključivo vrline malih ljudi, nepoznatih i „zaboravljenih pojedinaca. Pa koje su to bile vrline? Otpornost, prenebregavanje sebe, i gotovo likvidacija individualizma u korist ko lektiva. Da je taj kolektiv ovde imperijalizam mi to ne bi ni znali, da nam to Kipling sam ne kaže. Ali ako io zaboravimo, Kiplingovo delo je himna čoveku raskrčivaču džungle i gospodaru prirode. Kiplingovo delo pripada damas mladosti i mladeži, ali — primećuje Iber Žien — ne samo mlađosti po gođina-

tim prođaji (Džon O'Hara,

»Ona je moja tvoja pobeda, Ona je moja — tvoja tuga«.

Čku formu.

jera, Gesner dokazuje Forsterovih i

Poema '"Tvardovskog, kao i izgleda

tematski bar, javljaju kao na-

nu meru ekspozicije ili naracije.

kriza sovjetske van sumnje,

literature.

a n i i treba videti kao što su bili Dos Pasos

n

ma, već i svima onima koji „,traže pravu istinu u stvarima i činjenicama”, jer prava starost „počinje tek : onda kada se čovek savija pred činjenicama i prima laž za istinu”, Rezimirajući opažanja' 6 Kiplingu, pisac kaže: „Sav njegov mit i san o kolonijalstvu nestao je danas „kao vođa u pesku, a ostala samo himna o malom čoveku koji se bori sa prirođom”, Povodom Kohrada, pisac primećuje da su Konrađa dugo smatrali novim Kiplingom. Ogromna pogreška! Konrad nije nikad ni mislio đa peva o herojskim naporima čoveka, već o njegovom izgnanstvu. Kipling je hteo svet pogodan za život i pod upravom Belog Čoveka; on ima svoj dom u Londonu, slavnom iz vremena imperijalizma, A Konradov čovek je lutalica i nema skloništa nigde. Konradov junak ne može da živi ni u Engleskoj ni u Havani. Čak i brodarske daske neprijateljski su mu teren. On je bez prestanka gonjen. On je u rukama sudbine kao slamka na vetru. Konradov junak ne ide, kao germanski heroji da traži Grala, čak ne ide ni u potragu Ža samim sobom. Konrađovi junaci iđu đa bi se išlo, da se ne bude tamo gđe se bilo juče, Čudan je taj Konrad, rođeni Poljak, rođen u centru evropskog kopna, daleko od svih mora i svetskih puteva, koji pored Bvog jezika zna odlično · francuski, pa ipak odlučuje se da ide i luta dalekim morima i piše šamo nh enhRleskom, na kome se inače dosta teško izražava, ;

Kao što vidimo velika je, ogromna razlika između Kiplinga i Konrada. Gotovo kao đa i nema nikakve sličnosti. Danas, zaista više i nema. Jer život se mnogo promenio od vre mena kada su oni živeli i pisali. Da-

kao život”. Po zakonu o autorskom pravu, pe-

B. A. P.

Slavni engleski #ilosof” Bertrand „Rasel u broju od 11 avgusta u uvodnom članku „Prilagođimo se našim tehničkim sređstvima” kaže između ostalog: .

„Naša svest treba da odredi ciljeve kojima ćemo ići. Ona treba da određi i upotrebu onih ogromnih mogućnosti, kojima danas raspolažemo u nauci.

Naša svest, kao i naše mogućnosti, progresivno su se razvile u toku naše borbe za održanje života, Od prVih vremena ljudska bića išla su u Sve većim gomilama, prelazeći iz porodice u pleme, iz plemena u narod, iz naroda u Tederaciju. U tome procesu biološke potrebe izazvale su dva moralna sistema: jedan je obuhvatio odnose sa našom socijalnom Srupom; drugi, odnose sa strancima. Etika i zakoni zabranjuju da se ubija i otima; ali, van naše lične 'gruPe, u onom prvom moralnom shvatanju bile su izvesne granice. Mnogi slavni ljudi u. istoriji stekli su slavu vođeći svoju grupu da ubija druge narode i da ih pljačka,

Ali u novome svetu, stvorenom današnjom tehnikom, ekonomski pro Speritet mora biti osiguran sredstvima potpuno različitim od onih kojima se nekad pribegavalo. Jedno divlje pleme, ako je moglo slomiti snaBu neprijateljskog plemena, ne samo da bi ga pojelo, nego je uzimalo svu njegovu zemlju i druga dobra, da bi živelo ugodnije nego ranije. Takvi načini osvajanja održali su se do nedavnih vremena, istina ublažavajući i se postepeno, „Međutim, danas bi nas njih vezuje: samo pustolovina u najbolji načim za prosperitet bio baš njihovim delima. Ogromna, divma, suprotan tome. Dve nacije koje mirP. B. Opasna, herojska! A to je omo što no i prijatekjeki sarađuju, dostigle

JE IDEA

Prema pisanju lista „Unsere Zei-

Sam je crtežima ilustrovao

iza

U svojim „delima stvorio dva mangupčeta

voli mladež, i zato će oba pisca O-

A njihovi ciljevi? Obojica su zastareli. Ali to nije važno. Već davno ne znamo ni zašto je upravo pisao Svift svoja „Guliverova putovanja”. Damas nas interesuju samo Gulive-

NT,

njujorškog univerziteta, na otseku za film, televiziju i radio, u broju od 7 avgusta raspravlja o uticaju filma na savremeni roman. Citirajući Forstera koji je svojevremeno izrazio bojazan da će „film aumištiti roman”, ali i istinitu misao ,,sa razvojem rodova umetnosti dolazi i potreba njiu cilju objašnjavanja”, Gesner tvrdi da je vreme dokazalo istinitost ove Porsterove misli više nego što je on sam oRazvoj filmske umešnosti, istina, „,uništio” je tip romana kome se Forster divio na isti način na koji je Flober uništio Balzakovu vretu romana, a Džojs Floberovu, Romani koje je Forster hvalio i sam ih pisao predmet su interesovanja malog bro-

Ono Što determiniše sinematičnost jednog romana je stepen postojanosti u kome autor realizuje ove zamisli svesno ili nesvesno. Realizaci~

Robert Ruark, Bad Šulberg, Irvin Šo). ZnaČajan je efekat koji su inovacije na filmu imale na roman kao umetniKoliko je oko kamere promenilo aspekt gledanja romansipoređenjem Hemingvejevih romana. Kod Hemingveja karakterizacija dolazi kroz akciju ili nedostatak akcije, dijalog postaje sredstvo karakterizacije noseći najmanju moguć-

Drugu sinematičku zamisao, slobod nije manipulisanje vremenom i prostorom, popularizovali su takvi pisci Džon Markand. Ovo oslobođenje od vremena a i sloboda za vreme, privukla je i V. Foknera (Krik i Bes). 195 g. pošto je napisao izvestan broj scenarija, Fokner je dedklarisao svoju misao: „,đužnost svakog umetnika je da film, koji je ščivot, ukroti umetničkim sredstvima kako bi posle sto +- godina kada bude gledan opet bio

ELO

„San je jedino autentično čuđe #{ obrazac lažnih, jedino naše iskustvo bajke, gde je svet onakav kakvog ga najskrivenije želimo, ili od koga se užasavamo — Što psiholozi vele da je u biti isto” — kaže dr Sreten Marić u uvodu svoga eseja „Zapis o snu i pesmi”, objavljenog u avgustovsko-septembarskom dvobroju čaSsopisa „Delo”. Osećajući da se, u novije vreme, sve više i sve 'češće govori o ulozi sna u stvaralačkom postupku mođernih pesnika, Marić je pokušao da svojim esejom sistematičnije i preglednije informiše čitaoce o najkarakterističnijim i najznačajnijim stavovima „pojedinih književnika prema snu kao stimulativnom agensu jednog: dela „moderne poezije. Navodeći Šopenhauera, koji je tvrdio da je· veliki pesnik ,,onaj koji u budnom stanju može da čini što mi svi činimo u snu”, Marić kon statuje da je „to romantičarsko'shva tanje, potkrepljeno izvesnim tumačenjima Frojd i Junga” i danas Još uvek aktuelno. „U mTalasu snova Avragon opisuje maniju sanjanja &voje gseneracije, divljenje nadkealista za Sen Pol Ruoa, koji bi, pre no lesne da spava, vešao na vrata svoje sobe karton sa „natpisom „Pesnik radi!!! Tu skoro je Herbert Rid ponovio Šopenhauera: „Mad bismo moEli, veli, da kažemo Svoje snove, mi bismo diktirali neprekidnu poeziju.”

Marić, međutim, dovodi u sumnju tvrdnje o formalnom stvaralaštvu sna, nalazeći da „,protivreče mišlje» nju stručnjaka, Frojdovom među ostalim: „Ukoliko se govor ili odgo vor pojavljuju u šnu, veli on, bili oni smisleni ili besmisleni, analiza; uvek pokazuje da san samo reprodukuje odlomke govora, stvarno reče> na ili čuvena, koji su ostali u pamćenju.” Beskompromisni apologeti sna — kladenca čiste poezije, uglavnom su teoretičari, a me peanici stvaraoci; ni Žan Pol, ni Novalis, ni fon Arnim, već fon Šubert, Šopenhauer,” „Tako saznajemo da u snu nema nečeg što je bitno za umetnost, nema jedinstva sadržine i forme. Naprotiv, forma sna, ono Što psiholoz! nazivaju „manifestni san”, jeste, po Frojdu, „čista obmana”. San je podmukli pbrodor potsvesnog, koje se i sanja baš zato što neće da se jzrazi, Umetnost je saopštavanje, društveni čin, dok je, vele, san, bar kod

civilizovanog čoveka, sa njegovim »cenzurama nad-ja« sa »otuđenjima”, gola mistifikacija, tekst koji

ne razume ni autor ni čitalac, koji nešto znači samo u redosledu besko-

načnih tumačenja i istraživanja stručnjaka”, „Svaki čovek sanja — zaključuje

Marić — a pesnik je uobličitelj snova koji su kod njega mnogo manje spontani no što se misli, jer se sloboda uobrazilje degeneriše u auto-: „matizam ako se ne veže za misaonu disciplinu, i sistem pesnikovih slika nastaje u refleksiji koja se Kreće na određenim granicama između intelekta i stvaralačke mašte.” Đe. i[feraires bi sigurnije ekonomski prosperitet,

kakav ne bi nikako postigle ni jed-

na od njih da su protivnice...

Religije propoveđaju već davno da nam je dužnost, da volimo naše bližnje i đa treba da želimo da i.onž budu srećni. Ali, avaj, ljudi od škcije obraćali su ranije malo pažnje na ovo učenje. U novo svetu, Ww koji mi danas stupamo, blagonaklona osećanja prema drugima neće više biti samo moralna dužnost, ve# neophodni uslov da se održimo,

Proroci i pesnici predvideli su širenje onog ego. I govorili su da su ljudi sposobni za ono što se naziva mudđrost, za nešto što nije samo znanje, niti samo volja, niti samo osećanje, već sinteza i prisno tudtiuživanje sva ta tri elementa.

Neki Grci su nekad, i naročito Sokrat, mislili da je znanje dovoljno đa stvori savršenog čoveka. Po Spkratu, niko ne greši voljno i kađ bij mi svi imali dovoljno znanja, mi bi Se vladali savršeno. Ne verujem da je to istina. Nije dovoljno tražiti samo istinu, a ne i pogrešku: potres bno je takođe biti prožet dobrom voljom, ne Samo suparništvom.

To stanje duha koje sam pokučaa da formulišem i koje ja nazivam mudrošću, neošporno da je dragocenije od dragog kamenja. Danas svet više nego ikad ima potrebu za tom mudrošću. Ako čovečanstvo uspe da Ba stekne, naša nova moć nađ pris rodom ponudiće nam sreću i blagos stanje za koje ljudi nikad nistu u prošlosti znali, U protivnom slučaju, Svaki tehnološki napređak imaće sas

mo za rezultat približavanje nepos pravljivim nesrećama,”

N. T.