Književne novine

ERE A OG BL BA 2 La, ~ Kb a O a raj Bena, Žar E O ain SERIJE AI AA A AKRON AAA AAA luna Ar KA IA

_ —

a o —e_—_-—

dO 0.0

BLAGA SATIRA.

(Momčilo Milankov:

Svojom četvrtom knjigom »ČOvek s loptom«, Momčilo Milankov umosi nove akcente u svoje delo. Ovim delom on nastoji da ismeje shvatanje da svaki čovek treba da vrši jednu određenu društvenu funkciju Uprkos SVOjim željama i da je u obavljanju te funkcije jedini smisao

. njegovog života. Naime, Milan-

kov brani gledište da je ličnost svakoga čoveka nešto više nego samo jedna društvena funkcija, da, ličnost ima prava da traži svoj smisao i van jedne ograničene, mehanizovane fumkcije. Apsurdnost takve društvene pozicije čoveka sažeo je on u satiričnu krilaticu: »Svako nosi svoju loptud Ovaj stav, koji podseća, na krilaticu kojom religija nastoji da opravda svoje ograničavanje čovekove ličnosti: »Svako nosi svoj krst«, u stvari je duhovito simbolično ismevanje svega onoga Što se obično naziva totalitarizam.

Junak ove satire Petar, jedan božjak koji želi đa ga zovu Pit, dvadeset godina je nosio loptu, vešto je okretao na kažiprstu pred svojim sugrađanima i tako ih zabavljao. Time je davao jednu specijalnu boju svojoj Ssredini, kao što su tu boju davali i dobrovoljni slepac Mario i mnogi drugi cenjeni građami na važnijim i odgovornijim dđužnostima. Ali jednoga dana lopta je slučajno upala u kanalizaciju, domogla se mora i otplovila. Oslobodivši se nje, Pit otkriva kako je bolje živeti bez nje i odlučuje da više ne uzima loptu u ruke. Njegova sređina nastoji da pa na to primora pomoću raznih represalija, ali on je uporan. Na kraju pokušaju da ga fizički primoraju na popuštanje i obese ga za noge i On tako umre, s nogama, uvis i s glavom okrenutom zemlji. Time je ova situacija dovedena do aosurda, a »funkciomalističkoe (ili, politički određenije, »korporativističko«) shvatanje čovekove ličnosti otkriveno kao nehumano i besmisleno. .

Uz ovu osnovnu nit, Milankov je u svojoj satiri dođirnuo i neke susedne teme i ideje. Pokazao je kako je život siromašan i beznačajan kad se svede na mehanizam jedne dužnosti i kako je ograničen i tužan svet navike: Pit, obkriva lepote života tek onda kada napusti svoju liulogu čudnog i smešnogz šŠrafa, u društvenom mehanizmu, Stoga on verovaino i istrajava u SVOjoj odluci da se mane lopte i žongliranja s njom. On želi da buđe istraživač novih osećanja i zmonja, a ne dobar deo jedne uhodane mašine. Ali, po snavatanju njegove sredine, svako treba da nađe sebe u toj mašini, da se ukslupi i da bude nosilac jedne njene posebne funkcije. Jednom utvrđeni red ne sme da se remeti: svako mora da nosi svoju »loptu« do kraja. Nosioci ovog shvatanja, koji se identifikuju sa društvom i koriste njegovu snagu, imaju moć da ?Drimene represalije i ne kolebaju se da ih i primene. A te represalije se po pravilu svršavaju na štetu buntovnog indjviduaiiste.

Alegorija kojom je Milankov pokazao apsurdnosib ovog vida dehumanizacije ljudske ličnosti, u osnovi je dobra ilustracija njegove ideje. Ali ima nešto štlo nije čvrsto u odnosu ove ideje i Činjenice koja je ilustruje. Ne bi li jedan drugi čovek, s ozbiljnijom društvenom funkcijom, bio bolji primer za ideju da je nehumano zahtevati da čovek u izvršavanju jedne određene funkcije vidi smisao svoje egzistencije? Možđa je Milankov mislio da će njegova satira biti utoliko jača ukoliko status »čoveka 5 loptom bude čuđniji i nepotrebniji. Ali nije li u jednoj sporednoj ličnosti, u Mariju, koji se prihvatio da u svom građiću igra ulogu slepca, stvorio jedan mnogo dublji i mnogo snažniji lik od »čoveka s loptoma? Ne bi li, s druge strane, satira bila bolje zasnovana da. je Pit principijelni pobunjenik, koji nastoji da svoje građane ubeđi u ispravnost i vrednost svog načelnog stava? Bez te principijemosti, Pit izgleda besmisleno ivrdoglav, više smešna figura nego tragična ličnost, a time se umanjuje i vrednost, satire.

Ono što, međutim, naročito smeta ovoj satiri, to je njen blagi ton, ton jedne priče koja nije dobila oštre, čememo otrovne, izlomljene linije bunta. U sukobu dva principa, Milankov se nije opredelio za jedan princip do svih njegovih konsekvencija. Jednostranost, ogorčenost i tenđencioznost, koje su obično mane'i nedostaci pisca, nisu nedostaci i mane satiričara, neBO njegove vrline. Pogledajmo najveće satiričare, jednog Svifta ili jednog: Domanovića, pa, ćemo

KNJITŽFVNE NOVINE

»Čovek s loptom«, «Nolit», Beograd, 1961)

videti da je smisao satire da pomoću namerno preterivanja i skoro paranoidne mržnje Dprema jednom principu ili težnji, apsolutno negiraju taj princip ili tu težnju. Milankov je, međutim, svoju priču ispričao bez satirične oštirine. On je čuvao njenu zaokrugljenost i umekšavao njene uglove. Za njega, i ona druga, mračna, nasilnička strana, nije smrtni neprijatelj čoveka, nego jedna glupa i ograničena sila, koja ne vidi da je besmisleno to što čini. On je tu mračnu silu koja ubija sirotog Pita zato što se pobunio u ime humanosti, potcenio, a njen sukob sa humanošću nije doveo do maksimuma jiđejne protivrečnosti, .

Prirođni vrhumac sukoba iz među sila totalitarizma, i inđividualnih slobođa u ovom delu je Pitova smrt. Ta smrt, ma koliko Pit bio poluslovesno biće, nesumnjivo je herojska. Ona izaziva revolt u nama i budi otpor Drema totalitarizmu. Tu je najviši domet, satire i njen logični kraj. Ali Milankov nastoji dđa posle ove smrti, kojom je otpočeo rat između sila koje nastoje da dehumanizuju čoveka i nas koji smo stali na Pitovu stranu, još više ublaži satiru. U poslednjem poglavliu knjige, Mario, Koji, kao svi ljudi koji su poklekli pred silom, poštuju ome koji su ostali nepokolebljivi i žali za Pitom, odlazi na njegov grob i besno odbacuje loptu koju su tamo stavili. Zatim se vraća u građ, koji je ubio njegovog prijatelja i koji će sutra i njega ubiti ako mu odđrekne poslušnost i odbija da igra jednom prihvaćenu ulogu. A silazeći u grad vidi kako se đeca igraju onom ]oDptom koju je on bacio i kako razdragano viču trčeći za mjom. I or iz toga zaključuje sle-

eće:

»Ostao je mlađi život koji se ne npokorava čak(?) ni ovim Ssvemoćnim i od davnina poštovanim časovima odmora ranom DOpodneva. U niemu je kliuč obnavljanja i zaborava(?). On zna samo za sebe(?). Sve ovo što mi činimo da sačuvamo od vremena, sve što je mama dragoceno i važno, izmeriće on jednoga dana, čim oiača, na nekim svojim nerazumliivim terazijama i daće svoj konačni(?) sud o trainosti. T sve će mržnje, sve pogreške i zablude poravnafi(?) tai mlađi život Što se sada odaziva u veselim glasovima dečaka. Jer vreme, to su fi uvek novi i mladi glasovi ...«

Milankov,' dakle, veruje u to đa će vreme sve rane zalečiti i sve đovesti u red zaboravom. Ta njegova vera je, međutim, nespojiva sa pozivom satiričara. Ko veruje u dobrotu vremena, ne može i ne treba da piše satiru. Satiričari ne veruju u lekovitost vremena i zaborava, nego u Dpotrebu za žestokim otporom prema svemu onome što je neljudsko društvu. Nepoštovanje principa satire, koje je Milankov pokazao u nekoj »višoj« težnji da suprotnosti izmiri, uslovilo je

Gane TODOROVSKI

POETIKA

srcevo mi go izela!

na dolgoročen zaem!

stvaranje jedne satire koja negira svoju suštinu i u nepotrebnoj blagosti nalazi izraz za svoju plemenitu zabrinutost za humano u okvirima, totalitarne zajednice. A time je Milankov ipak na kraju upao u konformizam, zadovoljavajući se da, kao.dobrovoljni slepac Mario, izrazi svoj bunt na jedam posredan i neopasan način: komemoracijom nesretnom Pitu. Milankov je u neku ruku podigao spomenik Pitu, o kome je Mario sanjao, ali se nije založio da njegovu smrt osveti najžučnijom osudom njegovih ubica.

U dosađašnjem delu Milankova humor je imao jedno ne beznačajno mesto. Po tome bi izgledalo da je prirodno što je odlučio da napiše jednu satiru. Ali humor i satira su dve različite stvari, ava različita stanja duha i dva različita stava prema ŽivoOtu i ljudima. Humor je sentimentalna, blaga, duševna satira, a satira ie racionalan, oštar, ciničan humor. Sentimentalni pisci i kritičari su uvek više naklonjeni humoru, koji je Ljubomir Neđić, upoređujući ga sa satirom, nazvao najživotnijom filozofijom. Satiričar mora da ima duh specijalne vrste. Satira je plod racionalnosti koja izvire iz strasti. Milankov je racionalam pisac, ali on nema one logičke oštrine, neophodne za satirični reducito ad absurđum onoga Što se ismeva. On hladno izlaže svoju tezu, bez strasne uzbuđenosti celog svog bića i bez uznemirenosti svoje reči. Ona ista mima i uglađena rečenica, koja ispunjva stranice njegovih ranijih dela, nalazi se i u ovoj satiri. Najzad, u ovom đelu nema neoDphodne strasne i buntovne angažovanosti moraliste, koja Kkrasi Mamijevog »Strancac ili Gijuovu »Omu krv«.

U svojoj „netemperametnoj prozi, Milankov nije s dovoljno strpljenja i marljivosti izdiferencirao pojeđine etape Pitove drame. U njoj nema ni neophodne građacije ove drame, tako da njen klimaks u sceni sa Pitovim ubistvom izgleda kao malo preforsiran. Stoga ova mala knjiga ođ oko 130 strana izgleda ma mahove razvučena. Međutim, nje na razvučenost je više prividna nogo stvarna Samo dve scene su, možda, suvišne: scena u ko-

joj luka, direktor službe za jav-

Du bezbednost i gradski saobraćaj, nastoji da spase Daviđa od samoubistva i najzad padme sa drveta, i scena na bpijaci u koioj Pit bez uspeha nastoji da uhvati dva paradajsa koji su se otkotrljali iz korpe jednog seljaka. Ni jedna ni druga scema nisu funkcionalno neophodne delu, a, njihove situacije su znatno ispod nivoa drame koja je OSnovni motiv dela. ' Jedna od dobrih osobina Milankova je sposobnost da stvori autentičnu „atmosferu jednog zbivanja. Ali atmosfera mnjegovih dela je uglavnom atmosfera jednog ravničarskog kraja: lako je zapaziti da je imspirator te atmosfere neka vojvođanska Dp3alanka. Sađa se on odjednom Otisnuo u jedan drugi ambijent:

DVE PESME —

Seuše ne mam 6e Što li ne mi imarekle onie narečnicine na, trekata večer! Ne znam ednostavno ni koj vešterka

Nitu pak koj li gavol go zel

Seušte nemam definicija,

za prokletilakot moj!

Napati samo, samozaljubenički,.

ko nekoj najbrat na štrkocveketo,

v nekakvi svoi pesni se zanesuvam,

i togaš tolku .točno znam

deka vo dušata, nešto olesnuva, Olesnuva...

PESNATA NEBIDNIKOVA

Lunzam bez zošto, potujen, sam, časovi nemo kraj čekoram Zaborav li e koga bev vit

i svež i vedar i ušte mlad! Sega sum nekako nenužno sit

i tolku želen za maiku glad.

TLiunzam bez zošto, sevezden v molk, kriejki v sebe najplašliv volk. Kolku e teško da si svoj,

trižtolku teži da najdeš pat

kon nekoj ostrov samo tvoj,

vo tvojot neson izniknat.

Lunzam bez zošto, 50 zgušen Krik, nebare najcrm nenajdenik!

Poln molk i bolki zlostni pon bezutešno se talkam nem vezđen vo dofat na svojot bol,

na bespaticata toj grđ amblem.

MOMČILO MILANKOV

u jedđan gradić na moru. I ovđe je on posebnu pažnju bDosvetio opisivanju podnevne žege i mira koji u to vreme vlađa u građu, ali nije stvorio tipičnu atmosžeru građa na moru. Ne možemo a da tu almosferu ne upoređujemo sa altnosferom primorskog grada koju je dao Ranko Marinković. M:ijankov je time oštsćen, ali on je kriv što je bez dubljeg razloga napustio svoj uobičajeni ambijent i doveo sebe u inferioran položaj.

Milankov je ovu svoju satim nazvao romanom. U stvari, i ova satira je jedna novela, kao i njegov prvi roman Jesenji događaj«a. Njegova zamisao je uvek zamisao za jednu novelu. To, naravno, nije nikakav minus, nego samo činjenica, koju ne može opovrgnuti jedna želja ili namera. Uostalom, pripovedačka žica nije nešto što se olgeda samo u dužini i obimu zamisli, nego i samom tretmanu: u karakterima, koji su u noveli samo skicirani, i u prosedeu, koji se u noveli uglavnom svodi na monološko pripovedanje. Karakteri Milankova nisu razvijeni: njihova funkcija se svodi na isticanje jedne jedine osobenosti. Milankov je mnogo bolji u pripovedanju i monologu, nego u dijalozima, koji su suviše obični i bez dramske funkoionalosti. Najbolji komad u ovom njegovom .delu je bankarev monolog na OSnivačkoj skupštini mesnog bilijarskog kluba, u kome se MilanBO uzdiže do istinskog virtuozi-

Ovom knjigom „Milankov je proširio svoje pripovedačko đelo jednom novom intonacijom. Njegova knjiga se lako čita, jasna je, pregledna, ima interesaninu idđeju, koju je on dobro izrazio jednom situacijom i uklopio u svakodnevno zbivanje. Knjiga je zanimljiva i zastupa jedno gledište koje je bez sumnje napredno i humano. Ona unosi iz vesnu svežinu u našu savremenu književnu proGukciju. Ali ona ne znači napredak u delu samoga Milankova, koji je svoje najbolje novele objavio već u svojoj prvoj knjizi. »Neznanka« još Uuvek ostaje nenadđdmašena u njegovom delu, a »Čovek s loptom« znači mnogo više čitaocu nego njegovom piscu.

Dragan M. JEREMIĆ

PRED NOVIM MOGUĆNOSTIMA

(»Panorama savremene bosansko-hercegovačke proze&; izbor, predgovor i komentari Maka Dizdara, Sarajevo, 1961)

Samo prividno i provizomo, u '

mnoštvu izukrštanih imena, ta- Č

lenata nejednake mjere, stavova i opredeljenja, mogućnosti i tendencija, kao da je teško snaći se i uhvatiti onu sigurnu opštu i bezmalo zajedničku težnju Dpisaca Bosne i Hercegovine da, u nužnoj i tijesnoj saglasnosti sa duhom novih običaja i vremena, konačno izađu iz učaurenosti skučenog regionalizma, i da Dpoletno i bez konvencija zakorače u jednu drugačije shvaćenu literaturu i njenu funkciju. Kažemo nimalo slučajno »samo prividno, jer se ipak i kroz to mnoštvo nazire, i može sve jasnije da uoči, tok kretanja i ostvarivanja novog u staroj, tradicionalnoj bosansko-hercegovačkoj pripovijeci, koja u zavičajnoj literaturi ođuvijek ima posebno i počasno mjesto, đok se roman još uvijek bori s porođajnim posljedicama. Taj novi ton i glas postaje ne samo prijeka nužde i potreba te literature, nego i njena stvamost s kojom sve očiglednije treba računati. U zbrci i kakofoniji ođ 25 neujednačenih glasova i imena razmih generacijskih slojeva i stilova, sa isto toliko nejedinstvenih i heterogenih priloga (od čiste pripovijetke, preko reportažne crtice i humoreske do fragmenata iz ovećih roanesknih cjelina) koje nam nesputano prezentira »Panorama savremene bosansko-hercegovačke proze« kao jeđan od mogućih vidova i presjeka stvaralaštva matičnih proznih autora, očituje se sve sudđbonosnije taj energični, često radikalmi i rezolukni raskid sa tradicijom i njenim zlosrećnim kompleksima i opterećenjima. Pa iako se taj ton neravno pruža i na mahove gubi, ipak je više nego očigledno da je starom regionalističkom naturaliz mu ovđašnje proze konačno odzvonilo. Još ponegdje istina proviri seljački štimung, još tu i tamo zablista vilajetska folkloromanirjistika, još se ponegdje predviđa ambijentska, nabijeđena magluština i prašina, ali to više nije dominantan i dominirajući stil zavičajne proze. Sve se snažnije nameće pozitivan tok kretanja i ostvarivanja na crti savremenih estetskih zahtjeva i kriterijuma, oslobođen uskih, rutinerskih i tradicionalno-komzervatorskih ustupaka primitivnom mentalitetu i ostalim predđrasudđama jedne prevaziđene i anahrone već prakse imanentne bivšoj stvarnosti života. Već poslovična inertnost literarme baštine gubi svoju „omamljivost,; ona je danas odbačena kao mogućnost literarnog ostvarivanja ako ne suštinom i u svakoj mogućoj prilici, a ono svakako verbalno. A i to je za početak prilično. Taj Kvalitativni skok i zaokret koji je zavičajna literatura (misli se prvenstveno ma prozu) učinila za ovih posljednjih 5—6 godina, do te mjere je značajan ji neosporan đa će u ovom sumarnom “prikazu već spomenute Panorame taj aspekt

KRITIČAR — NEM PRED VOLJENOM KNJIGOM

Ima jedna lepa dečja priča (koja, zapravo, i nije dečja) Klare Beneš o nevoljama i nesreći jednog psa koji je želeo da nauči ljudski govor da bi mogao da kaže ljudima koliko ih voli. Ta lepa, draga priča, jedna, ako se dopusti ta mala neskromnoskt, od najlepših uspomena našeg detinjstva, uvek nam dolazi na um kada želimo da govorimo o knjigama koje su nas očnrale, o delima koja su u izvesnom smislu knjige našeg života i pred kojima zastajemo poraženi ćinjenicom da nismo u stanju da o njima kažemo ono što želimo. Kao uteha može da nam posluži onaj ne tako mali broj filmskih gledalaca koji filmove »Marijana moje mlađosti« ili »Čovek koji je pravio kišu« smatra za svoje najveće umetničke doživljaje i koji i ne pokušava, da ta svoja osećanja bliže definiše i tačnije određi. »Tugu ne možeš opisati«, glasi jedan ođ najlepših stihova naše mođerne poezije. Kritičaru, pošto je pročitao jednu odđ knjiga svoga, života, knjigu koju je završio sa onim ·neopisivim, a tako poznatim osećanjem da se s njim đok je čitao nešto đogodilo, ostaje samo da, rezignirano parafrazira ovaj Matićev stih »Oduševljenje i ljubav ne možeš izraziti«.

Kao i svaka literarno-psihološka zagonetka i ova ima bezbroj odgonetki. Prvi odgovori su jednostavni. Poetsko tkivo ne podđaje se tako lako bilo kakvom i bilo kome racionalističkom umovanju (a svaka analiza je, nesumnjivo, to) i poeziju je mnogo lakše i iednostavniie doživ'ljavati nego objašnjavati. Mođema psihologija ioš nije otkrila sredstva kojim bi se bilo koja, pa i estetička emocija mogla Prema tome pravi umetnički doživljai počinie tamo gde racionalistička umovania prestaju. Uz to sve amalize kreću se više oko literature nego u oblasti (doista) literafnire. Mi možemo prihvatiti sve Ysihološke, estetičke, scciološke itd.

analize mučno

istine, nijedan nosti ispravan.

bavi, kritičar

uznemirilo i u

raščlanjavati.

poziva. A đa je nikad veličina, vati.

analize, recimo, Bodlerovog »Cveća zla ali te

biti primaran ako ne i iskljuiv. Proza Bosne i Hercegovine (riječ je o matičnoj, onoj koja nastaje u njenim prirodnim granicama,), ovako kako je prikazana u ovom zborniku, snažno je privržena realizmu u elementamom jako nešto šire shvaćenom smislu tog pojma. Pa iako ona. postojano i čvrsto stoji na pozicijama realističkog tretmana, to ipak ne znači da zaostaje za vremenom i njegovim literarnim običajima. Realizam je ovdje shvaćen isključivo kao okvirni pravac i putokaz u kom se smjeru kreću i ostvaruju nasto.janja proznih autora, dok je sve izvan toga ili nad tim daleko od krutosti i šablona. Generalni pravac bitno ne utiče na indiviđualne sklonosti pojedinih pisaca, tako da je svaki slučaj Dponaosob primjer i poglavlje iskliučivo u sferi individualnih zahvata i mogućnosti. Postoje opšte oznake i težnje, ali je uni tar njih imdividualnost pomekad toliko izrazita i jaka da se to opšte vrlo elastično i varijabilno modificira i prilagođava svakom pojeđinom postupku. Realistička normativa ovdje je, dakle, gotovo isključivo u onoj Op-

„štoj klimi duha, u naporima Do-

jedinaca, da svoju vlastitu jndividualnost obiektiviraju u literamo podđnošljivom vidu i Obličju. Trebalo je to reći da bi se izbjegao svaki eventualni ne> sporazum između onoga Što se postavlja i predstavlja kao opšte i njemu nasuprot kao pojedđinačno dakle kao tenđencija i kao praksa. Tako, na primjer, kad se intimnije zbližimo sa YDprezeniiranim tekstovima, tj. sa đobrim brojem priloga ovog zbornika, imenađi nas „svježina koja bije iz niih i upravo baš ta raz noliko shvaćena i primjenjiena realističnost postupka i autentičnost zbilje koja inspiriše to stvaranje. Pa iako je novatorstvo u tehničkom smislu upravo minimalno, ta, lična nota predstavlja upravo to od čega treba Obavezno poći u analizi onoga ŠtO je zajedničko za čitavu tu literaturu u našem vremenu. Tako, recimo, vrlo izošfvreni DsihOloški realizam M. Selimovića Dpronosi jedno posebno zahvaćeno.i shvaćeno iskustvo Svijeta u SsUusretu sa djetinjstvom 1 njegovim bescjenim tajnama. Lirska Dpaleta A. Hromadžića je od mekih pastelnih preliva i nijansi. Vitalizam Ć. Sijarića, osjećanje iskonskog u ljudskom, dobija sve punije i humanije odjeke i naglaske. Metaforika N. Idrizovića upućuje na neiscrpive mogućno» sti poetskog izražaja. Istinoljubivost i sveđenost S. Bulajićeve prože svjeđoči jednako da ie ona daleko koliko od pomodarske poze i izvještačenosti toliko isto i od puke i nemaštovite dokumentarnosti. Prodor V. Čerkeza u složenu proznu fakturı iznenađuje stilskim i psihološkim finesama. To isto važi i za M. Žalicu koji svojoj izrazitoj Ppri-

Nastavak na 4. strani

dđa mogu da nam objasne šta je

to što nas u Bodlerovoj poeziji pleni i osvaja. Kao što je, dakle, teško, skoro nemogućno bilo kojoj snažnoj emociji dati adekvatan izraz tako je, sasvim razumljivo neizvodljivo dati odgovarajući izraz i estetičkoj emociji.

Tako u ovim razlaganjima ima dosta od

od ovih odgovora nije u potpuKada je reč o knjigama života

onda je u pitanju sasvim drukčiji postupak od onoga koji se u razgovoru o običnim knjigama primenjuje. Svejedno da li su dobre ili rđave u svakodnevnim knjigama, kojima se najčešće

pronalazi samo neka njihova

svojstva. Ljubomir Nedđić na primer, bio je poznat po. tome što je umeo da izvanredno tačno uoči jednu karakteristiku nekog pisca i da na osnovu te jedine osobine izgradi čitav literarni portre. U većini slučajeva u manjoj ili većoj meri kritičar se služi Nedićevim postupkom. Kada se nađe pred delom koje ga je uzbudilo,

izvesnom smislu izmenilo, kri-

tičar želi da govori o svim njegovim osobinama i da ono što kaže bude konačna reč o tom predmetu. U nemogućnosti da to učini on postaje nemoćan i nemušt.

_ U »Kritici metafore« govori se o pravoj i jedinoj pesnikovoj reči koja uvek ostaje neiskazana. Poput pesnika i romansijera pred voljenom knjigom kritičar je prisiljen da ne iskaže svoju pravu reč, onu reč koju je najviše želeo da izrekne, zbog koje je rekao šve što je kazao, zbog koje je pisao, a u toj nemoći se, između ostalog sastoji, neka je parafraziran Alfred de Vinji, sve robovanje i sva veličina kritičarskogz

on uvek više robovanje, a skoro istina je koju ne treba dokazi

Predrag PROTIĆ