Književne novine

aj

|

| . Les Nouvelles

literaires

DA LI JE BEKET KRBATOR ILI EPIGON?

je 'U članku o novim knjigama, R,-M. | Alberes prikazujuči nov roman »Ka-

ko đa« od Samjuela Beketa, između ostalog kaže:

»Ako želimo đa nađemo u jednom romamu priču koja zanima, · „neku verodostojnu pustolovinu, „životnu đramu, ili samo razonodu, moramo

Šaboraviti sve to za fremutak, 1 te

šelje, te zatheve, navike ostaviti po Btranl. Recimo sebi da je roman prestao da buđe omo što je jeđimo bjo u XIX veku i đa je u naBoj epohi postao sveukupni način izraŠavamja i primio u nasleđe i jeđan đeo poezije, ispovesti, sećanja, propoveđi, 'mističnih spisa, simbolične poeme i nadrealizma. U Koliko je vromam postao naslednik „»Evgenije Granđe« i »Žerminala«, toliko je damas nasletnik i »Odiseje« i »Romana o vroži« (Džemsa Džojsa i Melkolma Tavrija), »Dnevnika jednog zavodWrikae od Kirkegarđa, »IHluminacija« ed Remboa. Očekujemo danas otvarajući jeđam roman đa ne nađemo samo zađivljujuću, dokumentovanu, realističnu 1 dobro vođenu priču, već često i jednu poemu, esej, raspravu o užasu.

odrekli smo se naših mavika. 1 tamo pređ mama Knjigu na Kojoj piše reč »roman«, ali znamo da nam oma wnmeće ponuđiti priču, čija bi đerama 1 patetičnost bili iz Života, sooljalnmog, psihološkog, humanističKog. Na protiv, ova će knjiga biti isto omako čuma, obespokojavajuća .keo meko delo Remboa, „Paskala, Totreamona ili Kerkegarda. Nije to više mi roman ni poema, već vizija koja se upinje đa ne buđe vizija dobroga tkusa, već nešto užasavajuće, lirsko, očajno, što ne pripada mikakvoj književnoj vrsti, koja izYažava samo, u svom osnovnom neređu, metafizično čovekovo bespuće. Pa kad to sve znamo, onda mošemo čitati Beketa...

A njegovo delo je... mučna 1 momnotona alegorija o ljudskim uslovime, đuga poema sa metafizičkim i intimmim „rezonancama u isto Vreme. Jovova Kmjiga zasnovana Je na moralnoj pouci, Paskal na užasnumeutoj misli, T,otreamon na lirskoj pobuni; Beketovi mitovi iskorišćavaju gadđosti: ne čoveka očajnog, već čoveka začmalog. Stara hiljadugo-

dišnja Jovova jadikovka đobija OV~

đe boju našeg veka, sivoću. Tiirske eksplozije pretvaraju se u sumorna buncanja jedne svesti koja se okreće wu praznom, radi u praznom... T jedam drugi Irac, Džojs izabrao je istu materiju, ali sa kakvim bogatstvom i kakvim varijacijama!

Beketovo delo ima neosporno isterenu nameru i podseća nas na BiWliju, Platona, Paskala. Tu je jeđan mit, stil, alegorija koja Uu svojoj smelosti podseća na otreamona, TWcafku. Pa budimo pošteni: otvorimo naša Srca, našu osetljivost, naše priručnike istorije književnosti OVOme novome geniju...

Ali samo pođ jeđnim uslovom, prirodno. Istina, sad hoću da buđem zao, ali to je moja dužnost: pod uslovom da delo koje je u pltamju uđe u taj red ne samo po SVOjoj nameri, već i po svojoj snazi. T pod uslovom da ne bude samo kopija Jova, Kafke... Kađa se svojom ambicijom jedna knjiga postavlja ma nivo tako visok — nivo Biblije — namera nije dovoljna: potrebna je i veličina. I to je pitanje koje se može postaviti: Da li je Beket kreator ili epigon? (N. T.)

BELFAGOR

»ULIS« X\LI U POTRAZI ZA LJUDSKIM POSTOJANJEM

Diskusija oko Džojsovog »Ulisa« još nije prestala da bude aktuelna, jer, kako kaže Nemi D'Agostino, autor odličnog eseja' objavljenog u januarskom broju časopisa, ne može se jeđan čovek ili jedna generacija nada! da će pohvatati i iscrpsti sva mnogostruka značenja ovog velikog 1 veoma složenog dela. »Ulis« je, kaBe autor, »kamen kušnje« za vrednost svih teorija i metoda koji se

primenjuju na konkretne fakte moPo njemu,

đerne umelinosii. čitava

se dosadašnja diskusija olo »Ulisa« može svesti na osnovno pitanje' da 1ı Džojsov romam podrazumeva isto-

TI

ma Mi je on plod »dekadđentnog subjehtivizma«, specifične vizije i ideološke baze autorove. Autor prihvata prvo mišljenje i povezuje „smisao dela sa sudbinom „samog „Džojsa: strašni usamljen, izgnanik među ljudima Woji ga ne razumeju i ne interesuju, nesposoban za praktičnu delatnost i od buržuja ocenjen kao čovek bez budućnosti i bez nađe, on u svome delu vidi jeđini. put spasenja za sebe i hoće, kao Montenj, njime da pokaže da je najmudđriji čovek svoga vremena i da u samome sebi pronađe čitavo, ljudsko postojanje i sudbinu. Ali to traganje koje je već u doba od Monitenja do Svifta bilo težak i gorak posao, postalo je u vremenu od Svifta do Džojsa očajno i beznađežno. U onome što je nekađa bilo celina, makar i Kljasta, paralisana, ali kompakina, pojavile su se, baš zahvaljujući bezbrojnim novim aparatima i sredstvima spoznavanja istine, ogromne pukotine i više se nije mo-

—

glo sastaviti. Sagleđajući to moderno more objektivnosti koje se ne potčinjava mikakvom sistemu, Džojs je pokušao da ga predstavi u Knjizi. Mnogi ga nisu razumeli. T. S. Eliot je rekao kako Je u Prustovom »Traganju« forma jednostavna a misao kompleksna a u Džojsovom »Ulisu« forma složena a misao „prosta, Takvo tvrđenje ne mora biti netačno, ali je nevažno pređ »Ulisom« koji ne predstavlja samo uzlet misli nego Ssveukupnost životnih „iskustava, Slično je sa L/ukačevom osudom. I on tvrđi da se Džojs zadržava na površini života, da odbacuje misao. U stvari, kaže Agostino, Lukač optužuje Džojsa Što' ne misli na isti način Wkao on, što nije izabrao isti sadržaj, „istu poetsku provinciju. Jer, sama koncepcija Džojsovog. dela je u osmovi jedna filozofska pOzicija, jedna filozofija koja se suprotstavlja svakoj dogmatskoj koncepciji sveta i pretstavlja oštru satiru na buržoaski konformizam i moral. Detaljno, njegove moralne pozicije su jasne: »Ulis« je jedna knjiga anti-katolička i anmti-klerikalna, izraz averzije prema rasizmu, antis&emitizmu, maciomalizmu, „kapitalizmu, estetskoj koncepciji šivota, sentimentalizmu i buržoaskom kultu žene 1 porodice,

»»Ulise je nastao pod znakom ova tri ubeđenja: da svaki čovek nosi potpun oblik ijuđskog postojanja, da je svako mesto ishodište sveta ako ga umetnik vidi u svoj potpunosti njegovih odđnosa sa ostalim i da svaki čovekov dan posredstvom misli može uključiti u sebe i odraziti čitavu njegovu istoriju. Džojs bira sebe kao objekt koji najbolje poznaje (Stivn Deđalus je mladi a Blum sšsredovečni Džojs), Dablin Kkao' gard koji najbolje poznaje, i radi jedanaest gođina da konstruiše taj jeđan tipični dam Koji bi bio u isti mah podjednako realističan i simboličan.c Džojs je upotrebio sve svoje stvaralačke sposobnosti da uhvati svoj objekt i nivo u njegovom ambijentu, reklo bi se gpotovo da ga zatekne nespremnog 1 iznenađenog i da registruje sve njegove reakcije na razne vrste „napada. Struktura, ritam njegovog dela, proizlaze iz intimne prirode objekta, a nisu plođ neke perverzne hermetič'ke intencije autorove. Njegovi junaci su tragični, iako anti-heroji, njihova tragika proizlazi iz Džojsove intuicije đa u modernom svetu jed-

na svakidašnja situacija može izaz-·

vati više otftkrivajućih misli i SDOZnaja, nego neka izuzetna. Omi su znak iskrenosti pisca prema čitaocu ler su pun! žive sumnje u izraz vlastitog bola i more i još više u preteranu važnost koju je ovim osečamjima dalo ljudsko iskustvo: jer 1 mora može postati maska ji ideologija. Njegova Moli predstavlja udarac prustovsko-foknerovskom fipu ženskog lika jer ona nema š“+ajnl, sve je kođ nje jasno i jednostavno, gotovo banalno, a. ipak je neistraži-

va, đuboko i neizlečivo dvojna kao”

prava tragična ličnost. Kao i u Čč tavom »Ulisu«, dubina nije u njenim mislima nego u njenom biću. Štimung »Ulisa« je štimung velikih pesnika dekadđencije „Kafke, „MWBliota, Prusta i Bena, ali taj štimung ipak ne obuhvata značaj celine jednog dela tako kompleksnog. Iz njega zrači i neka čudna, tajanstvena tragična vedrina koja je tertrum quid između pesimizma i optimizma, (7...)

PREUVES

ZABTO SE DANAS PIŠU ANTI-ROMANI?

U martovakoj svesci Žan Bloš-Mišel u svojoj značajnoj studiji »Novi roman i Kultura masa«, između Oostalog kaže i sleđeće:

»Ako mi danas prisustvujemo proVeopaiu tradicionalnog romama, to e zato Što se đogađa nešto što unjštava potrebne uslove za nJegovo stvarnaje i njegov Život. Ne može se verovati đa je pokret koji gon! izvestan broj savremenih pisaca ka anti-romanu samo jedan estetski ka pric, jer bi onđa taj kapric mogao biti 1 sasvim suprotam ovom, Ako piscl odbacuju danas „trađicionalni Yoman, nije to iz mode ili ćudi, već zato Što, čineći to, oni u isto vreme odražavaju izvesne infelektualne uslove u kojima se oni 1 n 1 Ssavremenici nalaze, uslove koji nisu više pogodni za rani}ži način izražavanja. Cinjenica je đa se danas u Francuskoj nikakva dominirajuća ideologija ne nameće piscima. Uostalom. amtentičnost onoga o čemu je reč u amti-romanima, nije neka ideološka autentičnost, kao ona, na primer, kakva se danas nalazi u najnovijoj knjizi Šolohova. Banalnosti, opšta mesta u ličnostima Natalije Sarot sasvim su druge Vrste. Zaista, te ličnosti govore omako kao Bto se govori na .filmu, rađiju. kao Što se piše u člancima velike štampe ili u delima srca. One neprođukuju duĐoku autentičnost, kojoj su sada pođređene ljudske individualnosti pod uticajem sredstava za informaciju, a Što se još zove i kultura masa. To Kultivisanie masa, osvajajući i uvlačeči se u svaki život, u sve ono što je majintimnjje jako sužava originalnost indiviđue i nameće svim ličnostima jeđan isti kalup.

Ne postoji više za bića podređena kulturi masa indiviđualna pustolovima, i svi su određeni da Žive »kao đa su« umefnici, pa »kao đa Ssuc i ljubavnici. 'Peret Multure. masa a stereotipnost koja se nameče, sprečavaju prema tome čitaoca romana da izveđe operaciju, bez koje je roman nemoguć: podđređivanje samoga sebc ličnosti romana.

Aktuelna nemogućnost balzakovske

avanture, sa svim onim što sadrži originalnost u anegdoti, u ličnosti i psihologiji proizilazi iz nestanka

tih ličnosti, tih amegdota i te psihologije, nestanka koji viji u psihi ljudi nego u njihovom životu. S

Nije to zato što čitaoci ne veruju više u strast, Što ne shvataju više sukob koji raščlanjava ličnost YTOmana, Već Što se strast danas shvata stereotipno u raznim oblicima, koji im se gotovo umapred nuđe,. I svaki sukob, kome treba da se suprotstave, dobija takođe, spolja, SVOje tipsko tešenje, najčešće verbalno, čovek »kao da je« ličnost ne iz rO-

je još osetlji-.

mena več stvarna Tičnost, kao Što se predstavlja stereodipma ličnost 1Z kulture masa.

Vlast autentičnosti ne nameće se vw romanu; ona postoji prethodno, u nama. Većina ljuđi i Žena postala je čitalac romana. U isto vreme, čitaoci su podređeni ogromnom pritisku propagandnih i obaveštavajućčih

· sredstava. Ono što je dobijeno na

jeđnoj strani, izgubljeno je na drugoj. Jer, sve više je namenjemo čoveku 1 ženi koji znaju da čitaju, ali koje lektira gura ka intelektualnoj i sentimentalnoj umiformnosti. Zato mt prisustvujemo damas „stvaranju novih oblika stereotipnog i, u isto vreme, prisustvujemo smrti starog romana, tačno onako kao što je on izazivao rađanje i smrt drugih, ranijih sterćotipnosti. (N. T.

„Safunfayopiči) ZAŠTO PISAC PIŠE?

U jeđnom ođ poslednjih brojeva OVOg časopisa nalazi se i članak savremenog američkog „pripoveđača Vilijama Sarojana, pod naslovom: »Zašto pisac piše?«

Razlozi su beskrajni, kontrađiktormi i nelzbežno netačni, veli Sarojan, jer ni jedan pisac ne zna zašto piše, om samo voli da veruje da to zna.

Jasno je da za čoveka nije uvek dovoljno da postoji, neophodno je da postoji 5 izvesnim ciljem, namenom 1! zato ljudsko iskustvo traži đa buđe estetsko, kao i prirodmo: ono traži da buđe umetničko iskustvo. A. umetnost je „neđovršena. Ona je samo put, Stil, ne Krajnji oblik. 'a težnja za celishodnošću postojanja jeđam je od primarnih razloga i povoda.

Oslm toga, nastavlja Sarojan, često se govori o usamljenosti bisca s jedne, i o nekoj impozantnoi dvojnosti, s druge strane. Ima tragova istme Wu ovim pretpostavkama, ali Sarojan ne smatra đa su ti motivi od neke važnosti. Prvo: usamljenost. Činjenica je da je pisac izabrao da

on Se izabrao da se u prilič-

Dok piše, om je sam, Ako posao težak, a on to uglavnom oseća „usamiljemim,

samljenoč6u, verovatno je pre neka vrsta neefektnosti, vid straha, jeđna wobolelost koja nije neobičma za samoga pisca. Kađa uspešno napreduje, pisac poznaje veoma malo, ili nimalo samoće. Kada pak nazađuje, On veruje da izvan samoće ništa ne postoji.

Moglo bi se smatrati da je bekstvo iz usamljenosti, tj. otkrivanje izvesnih svojih svetova i osećanje avojnosti — udruženosti sa njima, svakako značajan potencijal. Ali, ispitujući relativnost toga sveta, autor OVOg članka uspeo je da nas pokoleba u uverenju da je problem usamljenosti i neusamljenosti odlučujući. U drugom delu članka Sarojan navodi primere iz SVOE ličnog iskustva i gradi svoju pretpostavku ma nekim „jJednostavnijim „osnovama, Značajna je želja pisca (koji je već pisac, prema tome želja da se to postane, više nije aktuelna) da svoje delo objavi. Da bude publikovah. Dalje, pisac želi da dokaže sebi 1 drugima da je mjegova imspiracija neiscrpna u okviru onih Kmjiževnih formi kojima se služi. (J. Š.)

M AHTEPATVPbI

O SADRŽINI UMETNIČKOG LIKA Jedam od najintieresantnijih „Droblema o kojima se polemiše na stranama OVO časopisa svakako je problem sadržaja umetničkog lika. U februarskom broju A. Dremov iznosi neka vrlo imteresanitna glediišta,

pokušavajući đa kKoriguje izvesna tvrđenja, objavijena u prethodmim brojevima.

Naime, većina estetičara, kaže on, smatra đa je društveno vaspitni značaj umetničkog lika utoliko veći ukoliko &u uopštavanja „dublja i punija; đa je umetnički lik subjektivni odraz objektivne stvarnosti; da neki, opet, ovako ili omako ' svode sadržinu umetnosti na ljudsku suštinu, mešajući pritom „sadržinu umetnosti i umetničkog lika. Oni umeđfnički MK uzimaju kao konkretno-Šulni okvir iđeje, kao formalni početak. Kađ bi zaista bilo tako, misli Dremov, logično bi bilo đa se specifičnost sadržaja umetničkog dela treba da traži van umetničkog

lika, tojest, vam granica umetnosti.

Tvrđenje da je sadržina umetničkog lika iđeja i da je specifičnost umetnosti — forma, po njemu je takođe meprihvatljivo. On tvrđi da se Umetnički lik može posmatrati kao forma samo kad se umefnost upoređuje, recimo, Ss naukom i kađ je treba izdvojiti kao posebnu formu saznanja. Međutim, kad se prouča~

vaju unufrašnje zakonitosti umethnič~

pravilnim intervalima povlači na

neuspeha, ·

kog lika, on mora da se posmakba Kao jedinstvo sadržine i forme. Jer, ideja je sadržina bilo koje nauke, Najveći značaj u rešavanju ovog problema Dremov priđaje pitanju indiviđualnoga i Oopštega, nužnoga i slučajnoga. »Nužnost i slučajnost su, kaže, u stvarnosti uvek spojene. Nužno se ispoljava kroz individual. ne forme. Pogrešno je poricati postojanje objektivne slučajnosti i u teoretskom i u praktičnom smislu, Jer u tom slučaju nemoguće Je ođvojiti glavno od sporednog, nužno od slučajnog ni u životu ni 'u umetničkom delu... Mišljenje da Je slučajnost nešto nepotrebno, težnja da ” se umetnički lik odvoji od svega slučajnog, da se pokažu njegove »čiste« suštastvene osobine i ispoljavanja, neizbežno vodi shematičnosti. I naučnik i umetnik teže da Kroz spoljašnje, kroz individualno, dokuče unutrašnje, opšte; ali za razliku od naučnika umetnik ne odbacuje indiviđualno i spoljašnje... Stoga on iz potoka životnih utisaka uzima ne amo opšte već i pojeđinačno, ne samo fipično i unutrašnje komponente već i spoljašnje đetalje 1 crte, Sama suština umetničkog mišljenja, umetničkog lika, koja je or ganska legura opšteg i posebnog, podrazumeva veliki značaj đetalja... Zakonitost, mamifestujući e loroz mnoštvo konkretnih stvari, dobija neponovljivu, individualnu i stoga. slučajnu formu ispoljavanja«. »Treba podvući, kaže na biraju Dremov, da individualno, konkretnočulno i estetsko samo U kombpplek#u, u organskoj povezanosti, čine specifičnmost umetnosti... za razliku od nmaučnog shvatamja, gde se kao sadržina javlja opšta ideja, koja ođra» žava istu objektivnu stvarnost ali u apetraktnoj formi.« (S. BJ,J

ua SMPO SNA |

JUGOSLOVENSKI PESNICI NA ITALIJANSKOM

Martovski broj italijanskog časo“ pisa »Politika i kultura«, koji i ina če ređovno prati „zbivanja u mašo). zemlji, donosi izbor poezije savremenih jugoslovenskih pesnika u pre• vodu Đakoma Skotija. „Italijanskoj publici predstavljeno je devet savremenih jugoslovenskih pesnika: Branko Miljković, Ivan Minati, Gregor” Staniša, Vasko Popa, Matija Matevski, Stevan MWuaičković, Josip Pupačić, Slavko Mihalić i NLjubisav Milićević. Časopis je doneo i sažet imformativni prikaz pokreta u savreme noj jugoslovenskoj poeziji Koji su napisali Ciril Zlobec i Lučijano Marondini, j|

Vladimir STOJŠIN

Ja sam imao, čini mi se, najružnijeg psa u gradu. Ali

Moji susedi sa DIrVOZ sprata,

GIMNAZIJALKA

a, i kućevlasnik držali su lud. Bili su mi smešni zbog toga. Kada vam neko

Tanja ga je volela. Ne, nije to stvarno bio pas. Bila je to igračka načinjena od žutog pliša. Kada sam joj ga poklonio mislio sam na to kako da ga se otresem. Ali pas je na neki nejasan način jednim svojim delom ostao u meni. Ne znam da li ćete me razumeti; ni sam ne razumem potpuno. Mislim da je to imalo neke veze sa Tanjom. Možda je to bila samo jedna slika, projekcija lika tog pbsa na zidu, sećanje na meki trenutak kada je Tanja držala ruku na njegovom hrptu. Ili čak ni toliko. Uostalom ja nisam imao namere da vam BgOVOrim 'o tom psu.

Tanja je bila gimnazijalka. Želeo bih da bredstavi koju ćete imati o mjoj neizostavno dodate jedan njen izraz lica, jednu malu opuštenost, umor; izraz koji biste mogli otkriti na licima žena po uglovima malih provincijskih kina. Nikada nisam razumeo otkuda fakav izraz na Tanjinom licu.

Tog popodneva (ja imam, ko zna zbog čega, više poverenja u stvari koje se događaju popodne) Tanja je kao i obično došla k. meni. Sela je nehajno na naslon moje fotelje, nagla, se nadđamnom, buštajući đa me njena kosa dotiče i svojim dugim tankim prstima prevrtala je po knjizi koju sam ja zatvorio kada je ušla u sobu. Posmatrao sam je. Posmatrao sam veliku ružičastu dugmad na njenoj haljini (mislio sam da takva dugmad mogu da unesu posebnu nijansu u predstavu o nekoj osobi). Posmaktrao sam njen lakat, podlakticu, glatku bovršinu kože koju je slučajni krajičak sunca zasuo kao pesak. .

Ja sam bio mnogo stariji od Tanje. Petnaest, dvadeset gođina. Izbegavam da vam otkrijem pravu razliku. Naravno da mam sasvim tačno koliko sam bio stariji od nje,

Neću vam isto tako opisivati Tanju. Ja, na, kraju krajeva, smatram da bisac opisujući neku žemu čini isto što je Činio i onaj ubojica Vačer odsecajući delove ženskog tela (ako niste prevrtali one stare požutele novine iz 1897. koje se pretvaraju u prah dok ih listate onda ste na ovo ime svakako naišli u predratnim magazinima). Mislim da se pisac opredeljuje za ovakav čim zato Što nema onu vrstu talenta i slobode koju poseduje jedan trbosek kao što je bio Vačer, Reč je dakle samo o stilu. Ako se ne složite sa mnom. vi ćete verovatno biti u pravu ali moram reći da meni nije ni stalo do toga da budem u pravu.

Tanja je sada stajala iza mog stola i meni okrenuta leđima otvarala i zatvarala jedan užasno veliki kišobran Koji sam ja skinuo sa tavana da joj ga pokažem. Kišobran je bio pun prašine i ona ga je držala ispred sebe, okretala glavu malo u stranu i smejala se. · |

— To je kišobran moje bake.

da sam ja izgleda, smešan,

onda, ste pronašli dobar način da ne vodite

računa, šta on misli o vama. . -. U sobi pored mene stanovao je penzioner Milenković. Taj

starac je povazdan seđeo na svom balkonu u jednoj stolici za, ljuljanje koja je užasno škripala. Nisam ni slutio da će biti potrebno još čitavih trideset godina da ga posmatram kako se kreće tamo i ovamo na stolici za ljuljanje, pa da ta stolica jednoga dana bude prazna.

Tanjin otac bio je jedan džokej. Ne znam da li to može imati ikakvog značaja, ali meni se činilo da ima. Da je njen otac bio advokat, školski služitelj ili čak i glumac sumnjam da, bi to imalo mnačaja. Ali njen otac je bio džokej, a to je u meni stvaralo jednu posebnu nijansu. ·

Tanja je bila neobičan stvor. Dožicala je usnama moju kosu, zavlačila ruke pod moj kaput, pod moja pazuha. Nagađao sam šta misli i to me je zabavljalo.

Neko je pevao u dvorištu. Mislim da sam čuo i penzionera, Milenkovića.

Posmatrao sam Tanju dok je hodala po šobi. Mislio sami, ona bi morala biti balerina ili glumica. Najpre sam mislio da je i ona tako nešto želela. Kako sam grešio. Tanja nije ništa želela. Da li ste ikada poznavali osobu koja ništa ne želi. No isuviše je malo samo mati takvu osobu. Ja sam navikao da se moja, raspoloženja menjaju prema ženama sa kojima sam. Tanjinom. društvu osećao sam se sasvim neobično. Morate Se osećati neobično pored osobe koja vas dotiče prstima, posmatra a ništa ne želi. Njoj je bilo svejedno čak i to šta je moja SU

ı setka, oficirka, Matić pričala o nama. Ja, sam se tome smejaO.

TORO uopšte nije reagovala. Zatim sam se i ja ponašao is

_— Znaš li — rekao sam joj tog popodneva, — ti bi morala prestati da dolaziš Ovamo. O, 2

Ona me je posmatrala. Ne tako kao da želi nešto saznati

sa mog lica. Jednostavno — posmatrala me je. 20

— Mislim da ivoja mati ne želi da dolaziš. Ne, ona m!

„nije ništa rekla. Ti znaš da se ja jedva gnam sa njom. O, ona

je vrlo ljubama i me bi to učinila, ali to još ne znači da ne bi.i pomislila. Uostalom, možđa bi tebi rekla. — Nije mi ništa rekla.

Znao sam da Tanja laže i da joj je mati zabranjivalš da dolazi k meni. Puštao sam da veruje kako me je slagala, jer sam voleo sve što čini radi mene, a Sako čini nešto što ja čak neću ni mati da čini, onda je to daleko više obavezuje no ono Što znam,

KNJIŽEVNE NOVINB