Književne novine
Godina XII,
nova serija, br. 145
BEOGRAD,
|:4 x M. ŽLE \
WNOST,.
OMETNOST 1
19. MAJ I96I.
GA aa kE—
s
Milan Bogdanović
Kad naš pisac danas, na rođendan druga Tita, hoće da kaže svoj pozdrav i svoju rađost, on u ovome trenutku pre svega nalazi motive da tu radost obrazloži velikim činom odbrane istine koji drug: Tito izvršuje. Bez istine nema umetnosti, nema poezije, nema, lepote. A istina, nije ' ni umetnički inspirativna, ni lepa, ni poetična kad je namolovana, kad je iđealisana, kad je pretvorena u ikonu. T što naš pisac i naš umetnik uopšte danas može da, stvara u atmosferi istine, što istovremeno znači i u atmosferi slobođe, ima, doista, za tu svoju izvanrednu stvaralačku privi·legiju da zahvali velikome braniocu istine, drugu Titu. Sa . tim osećanjima sva naša, umetnost danas pozdravlja druga : Tita u želji da u borbi za istinu doživi, sa svima nama, ·i onu drugu, konkretnu, materijalnu pobeđu, nad neprijateljima, pobedu iza koje nikakva laž, nikakav postupak iskrivljavanja i iznmeveravanja marksističkih principa ostvarivanja progresa neće više biti progresu na smetnji. (1952)
Branko Miliković
Učio nas je slobodi.
Naučio nas je kako da se njome koristimo, kako da budemo dostojni nje. Ukazivao je prstom na one koji ne znaju da upravljaju svojom slobodom, koji je koriste protiv drugih izneveravajući njemu suštinu. Shvatili smo da slobođa obavezuje. Shvatili smo da onaj ko je zloupotrebi toga trenutka postaje iznutra neslobodđan. Shvatili smo da je u prirođi slobode da se ne može zloupotrebiti.
I slobodu je učio njenim dužnostima.
Zadatak slobode je jedan jedini: da ne spava. Pitanje slobođe je pitanje svesti. Biti slobodan znači biti svoj.
Učio nas je nađi.
člaučio nas je da istinska mada nije ona koju rađa strah
e. Nada je budnost čoveka u čoveku. Prava nađa je razboritost koja usmerava ljudsku delatnost. Naučivši nas · pravoj nadi, on mas je” naučio da stvaramo budućnost od onoga što nam je pri ruci.
U vreme materijalizovane mržnje i SVODGKO bombe, to čemu nas on uči slično je poeziji. On se bori protiv zaslepljenih strasti, besmisla i mogućnosti sveopšte smrti. On se bori protiv crne magije, protiv objektiviziranih demona današnjice, protiv onih koji hoće da se kockaju skupo plaćenom vatrom. On nas je naučio da se sloboda i vatra ne smeju zloupotrebiti i da je u tome njihova, čoveku data suština. Moguća je samo njihova mirnodopska upotreba.
Učio nas je miru.
Ali ne miru po svaku cenu. On nas je učio miru koji će biti dostojan čoveka, koji će poštovati ljudska prava i slobodu. On nas je naučio misli nesmetanog razvoja društvenih snaga. On nas je naučio miru koji će omogućiti da čovek ide dalje. Shvatili smo da samo mir može da obezbedi čoveku njegovu potpunu i istinsku pobeđu. (1960)
KK —_—_—C=O=COCUIGE: INES OE O a Oi 21, Baka JR BG O SOVA uu II IN đleumme mm Đuzepe SANTOMAZO:
SVEST O SNAZI
svest o odgovornosti
Verujemo u sebe, verujemo .u ispravnost svog puta, verujemo u svoju budućnost — to se moglo čitati na licima naših. ljudi u ovim majskim danima.. I još nešto: hoćemo mir i verujemo u mir. Verujemo, da smo' većina,
oni Koji hoćemo mir, i verujemo da će volja većine pobediti... _ narod, pre dve.
Posmatrajući nedelje, u prvomajskoj povoći zapitah se: jesu li u pravu ad to veruju? Verovaino su u pravu. Verovatno su u pravu zbog toga jer je njihova volja i volja. veine ljudi u svetu postala ovih poslednjih godina „Kongretnija, jasnija, određenija. Ona se Kon
gretizovala u veri u neKe osnOV--
ne postavke.
Oštrina sukoba Istok-—-Zapad pre recimo desetak godina zasle pila ie mnoge i oni su mogli, za neko vreme, sumnjati u održivost mira u toliko đubckRo podeljenom svetu. Našli su se — i još postoje — zli proroci Koji su taj
. utisag formulisali u teorije o ne-
minovnosti rata dvaju delova sveta. Društveni sistemi su nepomirljivi, znači da i narodi moraju biti nepomirljivi. A negoliKO veliKxih država mora da odmeravanjem fizičkih snaga odluče šta će biti budućnost odnosno gaKVva će ona biti za sve narode. "Ovaj mehanicističRi šablon je zbog svoje jednostavnosti mogao. da deluje. T delovao je. I ponegde ioš deluje.
Ali većina mu je ipag OKrenula leđa. A gde smo mi, pitala se
ta većina. Jesmo li čestice mate- .
rije bez razuma i bez volje da nam mogu vladati zagoni mehanixe? Zar je moguće da ništa ne znači to što mislimo, što želimo, što hoćemo?
Nema sumnje: fatalizam nije uspeo đa traino pomuti umove ni u jednoj zemlji, pa bio on'zavijen u zapadnodemogratsKo ili · u. tobože marksističto ruho. On je uzmicao pred verom ljudi u same „sebe, u svoju volju, u dubogo osećanje đa je istorija delo svesnih ljudskih bića a ne zaKona „Roji su- iznad njih.
Zakoni ljudskog razvitka, naravno, postoje i mogu se otkriti. Ali oni se ispoljavaju Kroz aRKtiv nost ljudi. Oni se ostvaruju u toj agtivnosti. A u toj se aKktivnosti pokazuje i relativnost ovih za gona, granice njihovog delovanja,
Aleš BEBLER
pa i promene zakonma, nestajanje jednog i pojava novog zakona. Jer, i zagoni podležu onom Vrhovnom zagonu da jie stalna samo promenljivost...
U naše vreme relativno naglog preobražaja sveta svešću napred nih snaga dominira sve više ideja dijametralno suprotna fatalizmu:, preobražaj Koji je sazreo biće delo svih naprednih snaga a ne nekgih pojedinih faktora, „zaduženih“ od istorije da ostvare nov svet u duhu neKog „zakona“ Koji su oni proglasili apsolut=nim. Prevaga ovog shvatania u ovoi drugoi posleratnoj deceniji
jasno se oseća. Pošle su napred- ·
ne snage, ne čekajući spasitelja spolia, na jurišna sve staro.1 one
pobeđuju, ostvaruju bolje, pra-.
vedđnije međusobne odnose naroda i država, i preobražavaju život po sopstvenom nahođenju.
A ti su uspesi ulili· ljudima veru i u Konačnu pobedu nad sna=gama koje su pokušale da vrte
·sav- svetu začaranom:. 'RrUgu. bor-.
·
be blokova čija je unutarnja lo-
SiKa neizbežnost rata. Našao /se put iz tog:začaranog Kruga. Ni blo govi ni rat nisu zakon našeg vre mena. Upravo suprotno je. istina: zakon je gretanie u pravcu nestaianja blogova, jer većina. neće blokove, a blogove: neće jer neće rat... Zakon· je; da narodi .koi u naše vreme ostvaruju nezavisnost ispadaju iz blogkovske igre i idu svojim putevima Kao nevezane, vanblokovsKe zemlje. Zakon je da se broj tih zemalja povećava. Zagon je, da se progre sivne. snage: unutar blokova sve više orijentišu na prevazilaženje blogovskKe podeljenosti. ZaKon je da nezavisni svet postaje obiekKtivno sve obimniji i sve više svestan svoje snage. Zakon je da svest o snazi.u tom svetu rađa
_ svest. o odgovornosti i o moguć-
nosti. da povuče i druge narode iz začaranog „wruga bloKoVsKe borbe, te da zaustavi delovanje starog, preživelog „zagona“.
Sve se staro, naravno, odupire tagvom razvoju stvari. Sve što je zainteresovano, da u svetu i dalje vlada preživeli „zaKon“, taKo ili inače, smeta i koči pobedu novog zagona, nazivajući ga „mitom“ malih narođa.
Ali i to je zaKonito. Staro ne
voli da nestane. |
Kad se buđe jednog dana gledalo unatrag na naše vreme, Do gazaće se i to Koligo je značila u gretanju sa starog Ra novom jed
na. mala zemlja, radničKa ·Klasa · i radni-narod'te zemlje injeno' Fu”
govodstvo, jer je sve svoje sna-
ge: usmerila u pravcu puta napred za sve zemlje i sve narode
sveta. 4 2 13
POMETENI KRITERIJUMI
O ____ oo ii
Naiđu ' vremena Kađa zavlada mišljenje KagKo su pojedine umet, nosti u wrizl; ne mimoiđe ta gorKa čaša ni poeziju, ni roman, ni pozorište, ni muziKu. Izgleđa da smo upravo u tagKvom jednom trenutku Kada Hritičari pišu o grizi u gotovo svim oblastima umteničKog stvaralaštva i, na Osnovu toga, iznalaze načine KaRo da se iz nje.iziđe. Ta opšta Dpslhoza grize obrvala je i samu Kri tigu! Nije bilo tako davno Kada se prosto zapomagalo što, tako reći, nemamo ritige. „Nega je bude, pa ma Koliko stroga i jed-
"ioštrana bila!“ Pojavila se uplašena, još uveK staromodna i nesavremena, postepeno se osil:la i postala ogKrutna, a zatim anemična, površna, lična, i sada, Kada je ima u izobilju i Kao Kiše u svim umetničkim granama, jav lja se još veće zapomaganje i optuživanje, da je neodgovorna, gKligašKa, narcisoidna, čaK i neznalačka! To mnogi podvlače Rada raspravljaju o uritici, pa i pojedini ritičari Koji osećaju da se time srozava njihov vlastiti ugled. Odjednom, u ovom času, postavlja se ono već oveštalo pitanje šta je dJužnost, odnosno smisao Kritike: posredničKka Veza između publige i umetničkog dela, ili stvaralačKa nadgradnja inspirisana nekim delom.
Ago za trenutag: prenebregnemo pitanje žanra i fungciie Kritike i osmotrimo način njenog ocenjivaja dela, zapanjiće nas Ra Ro se Rrajnje KontrađiRtorni sudovi donose o jednom istom Uumetničnom delu. Tako možemo pročitati za jedan isti roman da se „odliguje širokim epskim potezima“ i da „nema epskoga", Za jednu pesmu da je „puna supt:lnih lirsKih doživljavanja“ i da se u njoj „osieća pjesnikovo siromaštvo u lirskom poimanju teme", za jedno glumačRo ostVarenje na filmu da predstavlja realističnu Kreaciju punu karaKternih detalja" i da je „dato bez smisla za arakterizaciju“, za iednu scenografiju da „adegvatno izražava atmosferu ambijenta“ i da je „koncipirana suprutno atmosferskom naponu drame“.I tako dalje, i tome slično: Besmisleno bi bilo „očekivati da svć writigke buđu istovetne u sudovima kada ih pišu razni ljudi sa raznim shvatanjima i estetskim principima. Čag se pokazalo da je jedan isti Kritičar u stanju da na različite načine oceni isto delo, jer ga je posmatrao u raznim raspoloženjima, ili u raznim okolnostima. Sve je to mogućno aKO pretpostavimo da svako umetničKo ostvarenje ima svoju objeKtivnu vrednost Koja je u njemu samome i da svaki sudija može da pogodi ili promaši u odmeravanju te vrednost', Postoji još jedna činjenica: sudija ne mora da odmerava objektivnu vroed= nost dela, već može jednostavno da Kaže KaKo mu se izvesno delo sviđa ili ne sviđa, bez ikakvih pretenzija da oceni njegovu OobjeKtivnu vrednost Koja ga u tom slučaju i ne interesuje.
Sve ove načine writike možemo da prihvatimo pod uslovom da se Kao taKva i formuliše i time iasno određi. Međutim, io najvećim delom nije slučaj, po-
· što Kritičari većinom daju'apsć· lutne, meritorne i autoritativne sudove o objeKtivnoi vrednosti
dela, a u suštini ostaju robov!.
onog „najsubjegtivniieg „merija „sviđa mi se ili ne sviđa“, da ne pominjemo onaj daleko nega ' tivniji princip'Koji. polazi od zah teva da se izvesno delo (pustimo Nastavak na 2. strani
Vladimir PETRIĆ
\ ' |
.:.