Književne novine

1 IVI Na

ABOLA

_ SATIRIČNOG TIPA

„Kada je napisao „Čudnovatu povest o kitu velikom takođe zvanom Veliki Mak“, Erih Koš je. bio, na tragu pravog otkrjvenja. Posle niza pripovedaka

koje se ničim naročitim nisu Iz- ·

dvajale od sive reke stamdardne · pripovedačke osrednjosti, u njegovu književnost · kao da se umešala srećna ruka hirovite sudbine. Mali Košev roman

snobovima i mualograđanštini, o ·

pomodnim mitovima i savremenom idolopoklonstvu, ta u stva-

ri alegorična vizija sjaja i bele —

veštački stvaranog nečovečan skog kulta, otkrio je skriveni satiričarski talenat pripovedać od koga se satira najmanje očakivala. Pisac hladne, uzdržane, skrupulozne i smirene rečenice, koja kao da se sva iscrpliuje u konvencionalnoj i pedaninom 'senčenju realističkih detalja, Erih Koš je „Velikim Makom“ zbunio sve ones koj. su poznavali njegovo ranije delo. Sve ono što se u njegovim če sto površnim i nedovoljno razvijenim pripovetkama s pravom smatralo slabošću i „neđostatkom, Koš je veštom primenom uspeo da pretvori u specifičan kvalitet osobene satirične proze, tako da ni njegova suva, ravno merna rečenica, puna faktografskih detalia, opisa i pažljivo iscrtanih· slika, u „Velikom Maku“ nije predstavljala smetnju pbrimom ·«saživljavanju s ftekstom, već pozitivno svojstvo jedne modemo koncipirane satirične književnosti. Primena tradicionalnih realističkih rekvizita u alegoričnoj saliričnoj priči obezbedila je „Velikom Maku“ neku čudnu draž, prvenstva no time što je prividno konvencionalno ispričana priča. SVOim unutrašniim deijistvom,. žzadovoljila modernu koncepciju sa tirične proze, u koioi su humo= ristični elementi, duhovite aluzile i oštre invektive zamenjcene literarnim „postupkom ko novu stvarnost snti”" rične vizije gradi od istog materijala od koga je načinjen i 'realni, iskuštveni, svet,

· Elementi društvene kritike, koja je u prvom satiričnom romanu Eriha Koša bila „naročito „naglašena, nisu dozvoljavali mogućnost da se satira približi fantastici. Taj nedostatak višestruko je nadoknađen u novom romanu „Sneg i led“, Društvena kritika, koja je vidno prevladuvala u „Velikom Maku“, podređena je u „Snegu i ledu“ moralis:ičkim implikacijama i. humanističkoj poruci impresivne Koševe „.parabole o bratstvu i

prijateljstvu svih ljudi ovoge sveta, kome više od svih zali i. iskušenja preti opasnost od

raščovečavanja, ravnodušnosti i nepoverenja među ljudima,

- „Nije bilo gotovo dana — kan= . že jedan anonimni junak Koševog romana — da preko radija nismo slušali o ledenoj atmoste ri koja je vladala na konferen” ćiji.., o. santama leda hladno» rata... Ohlađili smo jedni prema drugima, ne dočekuje više topiD ·drug. druga, ni. brat brata. Čuvamo se prishih prijateljstava, " drugarskog poveravanja, iskremog razgovora... Je li onda čudo što je od tolikog leda 755 ista počela da se hladi Zemlja. Na · tome stavu zasnovana Je ·Koševa parabola o novom ledehom dobu, koje su skrivili 53mi. ljudi, mađa je onc došlo p) nekom. kao prirodnom zakoni po kome posle svakih nekolixo desetina. milenijuma Zemlju za-

hvati hladni talasi traje dvadeset ·

hiliada godina. U česu kad prija telj za prijatelja više nije «mao ni · razumevanja ni lepe reči, kada su životom zavladali samoživost i „studeni. nista! 2 ponekad J :urovi zakoni; ledena i Pavoja ·j hladni zakoni postoja“ nja“. u tome času počelo je i: deno doba i pao Je sneg „da svaka · zverka svoj traB pokaž:“ . Slikajući naduvene SkoroJeVi pokondirene tikve, 5000 e, e lograđane, inteligente, sitne j krupne špekulante. pridvof ida čamkolize, Koš prikazuje e : peno naštupanje nega i leda, j ve ega: d važe ustaljene nOoTme i život'dobija nove, ČUO · čudovišne zakone. Menjaju e običaji i ledeno doba donosi M' :· ve, odnose; gube se E

<NJIŽBVNE NOVINE

deskriptivnos; *

(Erih Koš:

logiha”

stvarnosti u koji,

ranice me?” '

ERIH KOŠ

đu državama; život se u građovima. polagano gasi, nestaje stru je, veliki stanovi se zamenjuju za male i sve se menja iz temelja. Nestaje ogreva — spalju}ju se umetničke slike, nameštaj i skupocene biblioteke; „nestnaie hrane — grupe agitatora odloze u narod i, apelujući na sves i patriotizam, preporučuju pri-

jatnu, dostojanstvenu, časnu )} počasnu smrt za opšte dobro. Hibernacija međutim, vrši no-

vo raslojavanje: da bi se život održao svih „dvadeset hiljada godina, neki ljudi se zamrzavaju privremeno, za tri, pet, deset hiljada godina; mnajdragoceniji, esencijalni kadrovi „hibernizuju se za svih dvadeset hiljada FPodina; nepotrebni, nesnalažljivi, neelastični i neupotrebljivi zamrzavaju se za uvek. Sneg jednako pada, a gradskim ulicama zavijaju čopori gladnih vukova. Čudnim sticajem okolnosti, dva prijatelja, koji su se rastajali u času kada je počeo da pada gusti sneg novog ledenog dobs, nalaze se u istom skloništu, u-

Beograd 1961)

pućeni jedino na sebe, i oni Jjedan drugog počinju da greju svojim vlastitim, toplim ljudskim dahom. I gle! — odjednom nestaje leda i oni su ponovD onde gde su bili na početku, ali sada govore udruge, iskrene, Ssrdačne prijateljske reči razume» vanja i dobre volje, kao da su shvatili šta se čitavome svetla može dogoditi ako među ljud.ma nestane prijateljsiva, pr.snosti i poverenja. Na kraju romana, Erih Koš, kao memento i osnovnu poruku čitave knjige ispisuje veličanstvenu, duboko humanu misao Raskinovu: „Čovek je sunce sveta; više no prišvo sunce. Plamen njegovog divnog srca. jedina je svetlost i toplota vredna da bude procećnjena ili izmerena. Tamo gde ie on, tu su tropi,; gde ga nem, svet leda“.

Tako postavljen, roman ĐBriha

'Koša svoja. deistva ne može da

ostvaruje isključivo satiričkiny sredstvima. · Koš se zato samo donekle služi klasičnim satiričar skim rekvizitima, i već na samom polazištu odstupa od nsmere da ismeva, otkrivajući želju da popravlja. On se standardnim satiričkim sredstvim» koristi samo onda kada to zahteva određena situacija (nagnveštajima i insinuacijama, n: primer, onda kad karikira poltrone, ariviste. egocentrike, snobove i karijepiste; ironijom kad piscima nalazi mesto među onima koje treba zamrznuti za sva vremena; hiperbolom kad opisuie dejstvo i posledice ledenug doba koje je uništilc jedan i stvorilo đrugi, drukčiji, posuvraćeni život itd.). Jedino SVojsivo klasične satirične pripovetke koie on poštuje jeste objektivnost Wazivanja, i ta objektivnost je u romanu tako dosledno zadržana da se povodom romana „Sneg i led“ može govoriti o jednom novom stilu satirične proze, koia napušta tradicionalne okvire i uslovnosti, i izjednačuje se sa onom literaturom u kojoj š% realnost i fantastika tako Dprožimaju da umetničko delo sa“ mo po sebi postaje jedna 1091 stvarnost iz koje je teško razl: čiti elemente realnoga Sveta od

»Sneg i led«, »Narodna knjiga«,

elemenata uverljivog, ali vazdđu šastog sveta piščeve imagina-

cije. i | Kako je kod Kafke pronađen taj nesklad „između ekstremne nestvamosti i ekstremne tačnosti“ (Ginter Anders), metođ kojim se Koš služi asocira na Kafkin stvaralački postupak. Uzdržana, objektivizirana, „ravnomerna i realistički izvedem3 rečenica Eriha Koša, podseća donekle na onu hipnotizirajuću, uprošćenu i jednostavnu Kafkinu frazu, od čijeg se suvog i monotonog šuštanja naježi koža kad god se spozna stravični svet koji ona izražava. Ali dok Kafka po uzoru na realni svet stva ra svoju imaginarnu stvarnost, u kojoj važe posebni zakoni jedne apsurdne logike, u Košcvoj prozi se sve dešava po ZBakonima. realnog sveta, samo što se taj svet nalazi u jednoj paradoksalnoj situaciji koja provDnp cira i potencira prigušene strašti i nagone. Imaginativni svet njegove parabole, naslikan real ističkim „sredstvima i s toliko objektivnosti da izgleda kab pažliivo i verno preslikana stvarnost, u stvari je bliži fantastici Gogoljevih satiričnih priča. Njihovo zajedničko svojstvo nije prividni realizam salirične ale“ gorije, već realizam privida Oš=tvarenog u paraboli satiričnog tipa. U Gogoljevim pričam”, satirično je, međutim, protkano humorističkim „elementima, bez obzira što se kroz taj gogoljevski smeh naslućuju suze, a u Koševoj prozi humo= ra gotovo i nema, i onaj Ssmešak, što ga on ponekad izazove, pre liči na neku bolnu, grčevifu grimasu nego na vedar, širok osmeh koji dolazi iz samog srca, Odsustvo humorističkih „akcenata čini satiričnu prozu Erina Koša sasvim drukčijom od one kakva je kod nas pisana od Domanovića na ovamo, i koja se u Nušićevim i Ćopičevim rukama u velikoj meri iz· jednačila sa sočnom i penušavom humorističkom

· pripovetkom.

. Specifičnost Koševog satiričarskog postupka ogleda se u sugestivnom kombinovanju realnog i fantastičnog, u čemu se i krije draž romana „Sneg i led“. Nedostatak Rkomičnog i humorističnog nadoknađuje se Uuverljivošću fiktivnog sveta, u kome stvarnost nije izneverena već postavljena na glavu, tako da sve ono što se dešava pod snegom i ledom predstavlja neku vrstu anti-stvarnosti, jednuko kao što se i ljudi u tome bizarnom ambijentu tako korenito menjaju da postaju ili igrač“ ke u rukama neke vrhovne. mračne sile ili nosioci anti-ljud skih osobina. Maksimalno angažujući dar zapažanja, Koš je uspeo da dočara mnogostrukost, tog pomerenog života, služeći se izvanredno jednostavnim, čak primitivnim sredstvima, to je pojačalo intenzitet paradoksa. pa neke epizode omamljuju svo iom upečatljivošću. Scena u ko ioj agitatori ubeđuju građane da treba dobrovoljno da se Odluče za smrt, kao i epizoda n sajmištu gde se, kao u neknj birokratskoj ustanovi s precižnim i uhođanim sistemom poslovanja sa strankama, vrši zaleđivanje, ni malo ne zaostaju za onom impresivnom slikom i?ž ĐDomanovićeve „Dange“ kad ljudima udaraju pečate i svijalu leđa da bi ih pojahsli. Kao ni u „Dangi“ u „Snegu i leduć nema pravog humora, ali samo zlo, koje se prikazuje u fantastičnim slikama, dovoljno jasmo određuje cili prema kome se upućuje gnušanje. Pronicljivošću. smelošću i temperamentom dobrog satiričara, Koš je u našoj sredini. među nama. prunašao i slabosti i nakaznosti dostojne da buđu izvrgnute ruglu, ismejane i žigosnne. Kac ) u svakoj pravoj satiri, u njiegnvom romanu mnogi će moći du prepoznaju sebe, da vide SsV*je postupke i da čuju svoj gla: „Sneg i led“ zaseca u mnoge žive rane našeg društva, otkrivajući u njemu ono što ne tireba samo ismejati nego i osuditi, bez obzira što će ta osuda ?b zaboli i da nas povredi u samo: zadovoljnoj iluziii da smo načinieni. od. same ; čectitosti i naj-

' blistaviih vrlimp. Oštrica te kr)

Nastavak na 8. strani

nevidljive .

Zvuk i oča

(Rajko Čukić: »Epitaf za -jedan

'U savremenoj poeziji mlađih zapaža se jedna ~

interesantna i karakteristična pojava. Mnogi pe-

·snici teže- da. spoje svoj moderni senzibilitet sa ·

tradicionalnim formama kazivanja. I Rajko Ču-

kić se pridružuje toj poetskoj orijentaciji. Od po- ·

ezije prošlosti naučio se ispovedanju, melodioznosti, čvrstoj kompoziciji pesme, dok je pod uticajem značajnih modernih pesnika zavoleo bogatu, retku metaforu i razvijenu poetsku sliku.

Za razliku od nekih svojih vršnjaka- koji, služeći se klasičnom formom, žele da je parodiraju, stvarajući tako jednu novu vrstu pesničkog humora, Rajko Čukić veruje u moć i lepotu klasične prosodije. Otuda je i njegova poezija, onđa kada je najbolja, rimovana i sastavljena pretežno. od harmoničnih i. sugestivnih katrena. Ton Čukićevih pesama je ozbiljan, svečan, patetičan. Onda kađa niže stihove prožete razgovornim prozaičnim duhom, on izneverava sebe, čistotu svoje nesumnjive inspirisanosti.

U čemu se sastoji krug osnovnih doživljaja autora „Večernjače“, „Dvojnika“, „Crnoga duha noći“ (da pomenem samo neke od naiboljih pesama)? To je, pre svega, tragično osećanje života. Od početka do kraja čujemo samo jadikovanje. Pesnik pronalazi mnogo načina da nam saopšti svoju misao o uzaludnosti svih napora, o besmislenom nastojanju čovekovom da iziđe iz tamnice samoće, neuspeha, bola i promašenosti, U vrlo subjektivnim ispovestima zgusnuta je sva nagomilana patnja jedne duše koja zna samo za jecaje. Ali uzalud ćemo tražiti intimne, biografske detalje ove drame. Pesnik ističe uvek svoje prisustvo, ali ne kao neko ko hoće da nam priča stvarne doživljaje. Rajko Čukić svodi svoje postojanje na jednu jedinu dimenziju patnje u čijoj senci vidi i prirodu, i ljude, i sebe. Kao što zbivanja nisu realna, tako ni predeli u njegovoj

Kruševac 1961)

Ovom knjigom poezija Petra Gudelja dobija neka nova svojstva i razuđuje se na novima „preobražajima sna i dana“. Ranije je Petar Gudelj. pevao neposrednije, čistije, lakše, sa više lirskih sokova i preplitanja, sa više nepojamnog u glasu, sa više melodioznosti i milozvumnih sentimentalnih struna koje su vodile u meki šti mung i više na puteve nežnih pesničkih varijacija nego senzacija. Danas, međutim, Gudelj peva racionalnije, tiše i sporije, ujednačemim, gotovo smirenim ritmom koji kao da zaustavlja reči. U Gudelja je pesma samo doživljaj, in= tenzivan i obojon samosvojno, pretrpan činjenicama, ogoljen, sveden na kazivanje koje nije bli~

sko vizijama ni nekakvim posebnim poetskim

kosmogonijama. Svet. nije ono što se doslućuje već ono što je tu, blisko osećanjima i razumu, što je pesnikova svakodnevna preokupacija, san, ritam disanja, osobitost spoznaje, iskustvo i moć opredeljenja.

Knjiga „Isus je sam“ ispovedna je i tendenciozna: sve detinjstva i iluzija izobličava se i pretvara u pepeo, rane i poraz. Isus kao simbol dečačkih ideala i sumnjivih pojmovnih vizija vezanih za daleki svet rane mladosti i Dalmacije, postao je zelena rana i lešina koju razvlače beznogi gradski psi, koji laju i zavijaju na đubrištima, koji plaču nad podrumima i tako „Isusove rane ispiraju“. Već na početku, karakteristična je pesma „Isus i psi“:

„Sıčući oči Isusa Krista klao se otac moj zapjenjem i bijesom, sa dva psa.

Oči su njegove zeleme lokve u bakru

s grumenjom krvi ma dnu. Otac moj

eens duyaseaa——

Setni glas umora

(Zvezdan Jović: »Rub zaborava«, »Mlado pokolenje«.

Poezija Zvezdana Jovića, mladog pesnika koji sada izlazi pred čitalačku publiku prvom zbirkom, izražava tragičnu viziju sveta, ono isto osećanje beznadežnosti koje karakteriše i poeziju Rajka Čukića. Za Jovića reč pepeo ima naročito primamljiv smisao i puno draži. Sve je u njegovom doživljaju sveđeno na odblesak nekih ugašenih svetlosti, na senku nečega što je davno postojalo, na jedva uočljive konture jednog bivšeg sveta koji je istruleo i ostavio za sobom samo ruševine. Nije teško zapaziti izvesnu dozu verbalizma u nekim ostvarenjima i preterani hermetizam prvog ciklusa; ali jezgro ove knjige. sačinieno. od. njenih najuspelijih dometa. zrači istinskom unutrašnjom muzikalnošću i fluidnošću stiha. ;

Zvezdan Jović ne voli gromku roeč ni glasno jadikovanje. Njegov glas, pun tuge, podseća na strasni šapat u kome se čuje prizvuk i ridanja i vezignacije. Smrt je pesnikova opsesiia: u zoni gde ona vlađa, agonija ljudskoga je jedino postojeće stanje. Zatvaraju se svi izlazi, spušta se tama besmisla i nepostojanja, fantazmagorični predeli izmišljeni u očajanju, u snu, u bekstvu od života. zamenjuju fizičku stvarnost mrsku pesniku. On hoće da je uništi i zameni drukčijom, višom realnošću u kojoj neće biti ni smrti ni patnje. Ova upoma težnja ka imaginarnom je osnovna pokretačka sila Jovićevog pesničkog poleta. Slutnja da je sreća ipak moguća obećav8, bar privremeno, spas: „Postoji negde zemlja pod plavom mesečinom sa foplim lukama kojih se ne plašim.“ Ali ta zemlja je proizvod sna i mašte, koji pesniku treba da donese spokoistvo; pošto on, međutim, zna da je ta zemlja ipak čista

007.

i 2 9. OEE %. B svet,ć »Mlado pokolenje«, Beograd 1961; »Čovek od zemlje, »Bagdala «

ja .

Kruševac 1961)

poeziji nemaju izgled i smisao stvarnosti. Nepregldne i puste baruštine na zemlji, retki i izobličeni predmeti razbacani bez reda'i zvezđe na dalekom nebu, ka kojima pesnik upućuje reči molitve — tako izgleda, škrto i suvo opisan, Čukićev pejzaž, po svom karakteru potpuno irealan, košmaran, fantastičan; krik luta po njemu i razara ga pretvarajući ga u ogromno zgarište. Autor peva crno sunce, izgorelo. brdo, pepeo 'Života i pustinju srca. Svet liči na ogromni ugnšeni krater. Poetska reč, izgovorena u zanosu, predstavlja jenini živi zvuk u oblastima smrti i potpune tišine, obamrlosti,; ona treba da ispu-

· ni svojom jekom prazne prostore ništavila i da

donese pobedu ljudskom duhu paralisanom:' saznanjem da život nema smisla. * i ı

Čuhkićeva tehnika stiha nije avangardistička. Mađa po izvesnim sklonostima ka bizarnom izrazu podseća na nadrealizam, ova poezija je građena pod strogom „racionalnom kontrolom. Bujica slika je usmerena određenim imaginativnim podstrekom. Slike se nikad ne rasipaju budući čvrsto povezane oko svog fematskog centra. Pesnik preobražava materiju u poteski fluid; u skup simbola, u muziku i mistiku nadahnutog govora. BYS

Razumljivo je da se autor, u obema zbirkama, nije mogao održati na istoj visini, ali ipak treba mu zameriti što je u knjige uneo one pesme koie ga ne predstavljaju u pravoi svetlosti. Pone= ka pesma deluje smislom i oblikom neubedljivo, neorganizovano. Da je imao više samokontrole, njegov lirski talenat došao bi još više do izraza, mada se i ovako, na osnovu najuspeliiih Čukićevih pesama, i to prvenstveno iz „MFpitafa. za jedan svet“, sa sigurnošću može utvrditi da je taj dar neosporan.

Pavle ZORIĆ

oi Olon ———-

izmedu pesme i bola

(Petar Gudelj: »Isus je samae, »Bagdala«,

lokao je glasmo, psi mu za vrat skalkahu i kidahu žile.

Vojnici su razbili cokulama

Isusove usne čovečje“...

Petar Gudelj, u stvari, obračunava se, rezignirano, ali odlučno sa svetom koji je, nekad davno, bio zanos i ideal, slava i mit svih dečaka luđih i mudrih. To je bio Isus kao ideja i igračka, a Isus od zemlje ostaje i jeste strašilo i razvaljena gomila ničega. Taj svet Što je, neumoljivo, prošao, ostavio je gorčinu na usnama, bol i senke na licu. To se ucrtalo i postalo neizbri* sivo.. naj rastanak, a tako se može i mora sbvatiti Gudelievo osvetliavanje prošlih i sadašnjih početaka sna i realnosti jave, bio je kao zelena noć koja davi. .

Ciklus „Psi i poskoci“ izjednačuje leto i mudrost trajanja. Telo koje je rođeno u planinama, nezaštićeno je među zvezdama, dok zelene zmije niz bedra silaze, i orlovi se tuku među zvezdama nad Imotskim.

U pesmama koje su više van uskih subjektivnih sfera, van određenih namera da se nešto saopšti, Petar Gudelj je bliži poeziii i sarnom sebi. Tamo gde Gudelj gotovo prepričava teme, pesma se izgubila i zalutala u vode koje ne vode.

Knjiga „Isus je sam“ predstavila je mladog pesnika koji je i ogorčen i blizak smirenosti i koji ima šta da kaže. Onda kad prestaje da ispoveda samo bolove „usput bolovane“, Gudelj se vraća poeziji i idejom i pesmom. Taj povratak ioš nije konačan, ali se naslućuje.

Rade VOJVODIĆ

Beograd 1961)

iluzija izmišljena radi utehe, on ne može da izi= đe iz beznađa koje ga pritiskuje, prožima, parališe. Između sveta i pesnika pukla je provalija: „I pružam ruke stvarima koje ne razumeju moje reči“. Egzistencija postaje apsurdna alo se čovek izdvoji iz društvene i prirodne celine. Svet se deformiše i naseljava utvarama, a ljudsko biće dobija osobine tuđinca koji ničemu više ne vidi smisao. Ideja prolaznosti je naročito draga Zvezdanu Joviću: „Bio sam gorka obala unakažena vremenom.“ Ovom lepom metaforom-slikom Jović iskazuje svoju glavnu misao, u mnogome vrlo pesimističku.

Pesme u knjizi „Rub zaborava“ pune su sete, i u njima sutoni predstavljaju najčešće dekore. Proticanje vremena i raspadanje maleriie „dve su najvažnije teme Jovićeve poezije. Ima li udela u stvaranju njene melanholične klime simbolizam, Disov opčinjavajući primer? Možda: li dodaću ipak da je iskrenost i spontanost pesni-

. kovih doživljaja za mene sasvim očigledna. Nje-

gov prefinjeni, mehki, tihi stih poseduje emociju, smisao i ton koji ne vara. Zvezdan Jović gradi svoje pesme spajaniom konkretnih slika i apstraktnih simbola. Onda kad ne teži estetizmu ili potpunoj, zamršenoj apstrakciji koja sadržaj zatamnjuje, niemu polazi za rukom da boveže bogatstvo predstava i složenost pojmovn u celini. Knjiga „Rub zaborava“ je nesumnjiva potvrđa pesnikovog talenta. Zvezdan Jović je miad čovek koji će se sigurno u budućem radu osloboditi nekih slabosti koje smo pomenuli.

Pavle ZORIĆ

Predrag: PALAVESTRA BSG mıgzgaom 7” __________