Književne novine
IZLOG ČASOPISA
književni:
DEKLARACIJA NOVE
Sadđa, međutim, dvostruki broj „Merkir de Eransa“ posvećuje se uspomeni TRieverdija, a u poslednjem broju „Ekspresa“ objavljen je razgovor sa priređiva-
žuju svom predmetu tom vrstom sugestivnosti. Kompletno ponašanje ove grupe pisaca nije molitva. Oni ni su dogmatičari, a i ne aludiraju provokativno... Oni
A REVIEW OF
BNGLISH LITERATURE
ne moralnosti, samim tim što je za svoje primere uzeo ljuđe koji sebi mogu da dozvole đa budu bolesni, jer su materijalno obez beđeni. Međutim, Žid u
'Vera INBER
PREVEDENI
NADAHNUĆE
RNJIŽEVNE GRUPE čem svih njegovih dela, istražuju suptilnost ljudskih \ svom dnevniku govori ne- . k taje?
Morisom Sajeom, pozna- odnosa koje nisu bile istra SAVREMENI ROMAN 1 što drukčije: „Nikađa ni- Što postajem starija, teže pišem. Zbog čega to jea Poslednji broj zagrebač tim: pariskim ~ Hritičarem. šivane.“ Odgovarajući na BOLEST sam Sreo. nikoga od onih Da li zbog toga što tražiš od sebe suviše mu BOr 1 ei . kog časopisa „Književnik“ Evo šta ukratko kaže Sa- pitanje da li mu se dopada ap koji se hvališu da nikad ni godinama slabi stvaralačka moć? Očevidno i jedno bitno se razlikuje od dosa- je o ovoj „neočekivanoj po literarni manir Beketa, Ol Na početku svoga razmat su bili bolesni, a da na O- drugo. a čno Kkruženje đašnjih: on deklariče jed- Smrtnoj slavi" pjera Rever ~ bija, Pintera ij drugih, Vi ranja o značaju koji bo~ ~ vaj ili onaj način nisu bili Ta dva toka, što se susreću, obrazuju O što je u nu novu grupu (uglavnom dija. lijems kaže: „To je nešto lest kao tema ima u savre- pomalo glupi, kao oni ko- u mestu. I treba ga savladati, slično tome
mlađih, posleratnih) pisaca, okupljenih „prema idejama i stavovima“, Deklaraciju su potpisali Duško Car, Vlado Gotovac, Stanko Juriša, Vesna Krmpotić, Ivam Kušan, Tomislav Lađan, Slobođan Novak, T-
— Reverđi je umro kao što je i živeo, nezadovoljan svim, pa i sobom. A ono što treba da se dogođi sada, to će biti neka vrsta pomirenja između njega i -- života! Istina, kako živimo u jednom veoma neza-
zbog čega postajem lud od ljubomore... O Bože, kada bih ja mogao tako da pišem. Kada bih imao dvadeset pet gođina i kada bih sada počinjao, šta bi ti mom ci mogli da mi daju! ...Nisam odđuševljen Joneskom,
menom romanu, Oliver Dželi u januarskom broju ovog časopisa polušaljivim tonom primećuje da je sVC počelo od toga što je Plo-
berov otac bio hirurg U
ruanskoj bolnici. · Mada, razume se, nije samo to
ji nisu nikad putovali, se"ćam se da je P. sasvim le· po zvao bolest putovanjima siromašnih“. Zaključujući svoje izlaganje, Dželi se pita šta će biti sa našim društvom ukoliko preovlada ovo mišljenje. (D. P.)
mladosti trebalo savlada
se ne ost
Ne treba popuštati ni „Stvaralac ne treba d .. držaćemo. glavu Visoko, Turgenjev, stareći, m nove stvari. a i je, nabijeno menl suprotnim ·
do kraja. talasi“ —
Sve teže se prihvata pisaćeg stola obrazuje se pol
ane bez daha.
pisao je
elektricitetom.
ti komešanje misli i osećanja, đa
mladosti, ni starosti. NERA a klone duhom. Neka muški Ide
dok je ne prekriju Piloberu. | Između mene 1
hvalnom vremenu. ne li zat, : razlog, mora se priznati da , i Ž eš van Slamnig i Antun Šo- , ali zato Anujem jesam; u- B, pr ii i om vid blažene oprež ga sna hdkG da loš trafRt , vo sam se at Ciro i 1 e jer: de ipyen ad. „O lnercija, nerada rima rija se, pričekati. Još sve taj njegov „purgatorijum. Oibiju, najboljem američ- istine, jer je Flober svo- OCA - zamisao, nije nađena intonacija,
Deklaracija grupe, koja je izazvala znatno interesovanje u književnim krugovima, sadrži uglavnom sve opšte stavove s Kojima su do sađa nastupali mnogi posleratni (i ne sa-
Ali siguran sam samo u jedno: da će Reverdijev po smrtni život biti ipak veličanstven! — Kako se moglo dogoditi da francuska Kritika ne
kom dramskom piscu. Od engleskih dramatičara VOlim Pintera i Osborna, gorčinu njegovog dela i neustrašivost... Ne znam da ii bi oni uticali na mene ka-
jim delom „Gospođa Bovari“, arhitipom kliničkog romana, uveo novu modu u Wknjiževnost i učinio da danas roman celog sveta buđe pun bolesti. Roman
oc
nije spremno, nije sazrela
nije proveren rečnik. | ak e li je tako? Naučimo da razlikujemo istinu od
lukavih izgovora.
A da
Biva nepodnošljivo teško četnih redova. Sve sačuvaj kom, štrči, maltretira se.
probiti ) bože, ništa ne pulazi za TUu-
Kud su se
se kroz nekoliko po-
dele potrebne reči?
·- O zapazi dovoljno vrednost da bih sad počinjao, više je ranije retko kada bio Mučenje! mo posleratni Sci, r Je: .. i4Po vrmg doBOaNie pa eee ca Reverdijevog dela? — pi- je tu u pitanju jedno ras- kliničan u onom smislu u POZITIVNA ILI LAŽNA Ne treba li pričekati? Još nije sve spremno, nije sazrela tao je dalje saradnik „Eks vetljenje, kako da se nešto kome je to „Gospođa Bova- TENDENCIJA zamisao... i tako dalje. Pažnja! Opasnost! Ne DOBUR:S a presa“, kaže kratko, bez oslanjanja ri“. Posle ovog Floberovog tome. Ići napred i samo napred, dok ne bi nastupio iroe-
„MKnjiževnika“ namerava da deluje na onim principima koji 6u bliski mnogim na šim današnjim Književnici-
— Ono je i ranije slabo bilo poznato, jer jeđan je kritičar čitao samo nešto od njega, drugi opet samo
na govore. Oni imaju udela u izražavanju psiholoških tananosti do kojih sam ja tek sada došao. Sada,
dela, međutim, teško je na ći ijednog značajnijeg TOmansijera koji, bar u jed-
nom od svojih dela, nije .
opsednut nekim kliničkim
Januarski broj časopisa, po običaju koji su negBovali i klasici ruske kritike, objavljuje članak G. Brov-
nutak, kađa se dos
beznačajni
Uhvativši tu zlatn
tigne makar mala,
makar, čini So, naj- .
ja sreća: nađena reč, obrt fraze, epitet koji osvetljava predmet.
u ribicu sreće, : k. I, uhvativši
treba je čvrsto drje, ne radovati
nešto drugo. Niko — Sve, mislim, znam' više o ljudi- mana „Iz Kkritičarskog dnev žati da ne bi otišla u posak \ od: dole Ro da bi imao potpunu sliku ma... a oni su znali mnogo slučajem, ili ne raspravlja , mika — zapažanja O PpTro- se suviše dugo, nego sve ICI napred i napred, \ io 8 o tome piscu. Zar to, uOo- pre... Osećam da je moja o uticaju bolesti ma ljud- šlogođišnjoj umetničkoj pro otkrije prava širina. Jasnoća, razgovetnost lei OstoT. w
stalom, nije čest slučaj u domovina van Brodveja, a sku psihu. zi“. Pregledi „književnog leže na svoje mesto, slaže se, kao u sprem, jeno gnezžao.
današnjici? A MReverdi je bio ne samo veliki pesnik, već i veliki majstor proze, pisac neobično bogat i pot-
pitam se zašto ranije nisam bio u njoj, zašto sam pisao te duge, duge komade?“ Romani su podeljeni na tri grupe, takoreći na tri vrste eseja; Dželi ih naziva esejima misli, reči i dela,
stvaralaštva pojedinih godi na uvek predstavljaju zanimljivo štivo, naročito za inostrane čitaoce, prven-
Sve je pod rukom.
U vezi s tim sećam se kinom, Ako me pamćenje ne lično često to čini), raZgOVOT
azgovora sa pokojnim Puđovizdaje (a ONO, zloca, Već Pprlse dogodio
krajem zime 19%8.
ma: „Mi smo za to da se pun: poređ eseja o umetno Podstaknut da govori o Analizirajući kakvu ulogu stveno zato što autori tak- godine. Za 1 \sevoloda. Ivao njževnosti kulturi i sti i poeziji, pisao je pri- takozvanoj „poetičnosti“ svo igra bolest u svakoj od O- vih pregleda vrše prvu (o- Vraćajući se iz OVU DEIVa aa po d utiskom njedruštvenom životu govori če, romane, a i divne pe- jih dela Vilijams ističe: vih vrsta, Dželi se naro- bjektivnu ili ne) selekciju noviča u berlinskom NOIR DR p o KOH ek to ie, bio javno i otvoreno, beskom sme u prozi koje su imale „Poeziju ne moraju da čine čito zadržava na „Čarob- knjiga po značaju i vred- govog filma „Potoma žingl .
promisno i pošteno, oštro, ako treba i surovo, kritič ki, akađemski, na sve moguće načine, ali da se boež uvjetno eliminiraju Kklevete i insinuacije, kuloarski tračevi, lažne glasine, po litikanstvo i moralne i ma
vrlo malo čitalaca. Do poslednjeg dana u manastiru vodio je dnevnik, dnevnik duha, u obliku aforizama...
— Ipak nam je neobjašnivo kako da delo, koje vi Mvalifikujete grandioznim, bude tako malo pozna
reči. U pozorištu ona može da bude u situaciji, mo še čak da je čini i tišina. Kolokvijalni, neemfatičan jezik može da bude mnogo poetičniji, mislim. Moja literarna bč noir bila je ten dencija đa, kako ljudi kažu, poetiziram, i zato sam,
nom bregu“ Tomasa Mana, koji je taj problem najozbiljnije postavio i rešio.
nosti, zadržavajući se na onim delima koja su od VC ćeg interesa,
Gotovo ceo svoj članak G. Brovman posvećuje trima proznim ostvarenjima koja su prošle godine izazvala podeljena mišljenja sovjetske Kritike. Na brvo
prikazan u najboljem bioskopu Berlina. Na premijeri je bilo bezbroj ljudi. I bilo je interesanino
elegantna,
solidna.
Publika spokojna, pratiti kako su
se dame sve više uvlačile u bunde, a kavaljeri sve dublje
tonuli u
ekranu oboriti s mesta. Ritam
otelje, kao da se boj
Tspričala sam to Pudovkinu.
dovoljan.
I posle toga, na izmaku
e da će ih tok zbivanja na filma bio je divan.
Nasmejao se, bio je za-
dana, uz zvuk točkova i pro-
terijalne represalije prema to? š š ; i se ijudima. Zalagat ćemo se Ry O Bieke{ mislim, opisao tako mnogo mesto autor članka stavlja micaj Sura u DOTA KOV NJ među nama za oštru kritičku riječ, bes ORO „ODJESNV“ južnjačkih heroina. One te roman V. Aksjonova „Zve~ zapodenuo dug razg ·
kompromisnu ocjenu, za principijelnu polemiku; zalagat ćemo se za otvorenu diskusiju o vitalnim proble
nih razloga. Mito, jedan je i u tome što je Reverdi bio u stalnoj svađi sa izdavačima. Rano su prestali da ga preštampavaju. A i
že da „pozlaćuju. ljiljan“, a govore rascvetano, što meni odgovara, Jer ja pišem iz osećanja i osećanja me
zdana karta“, koji je Kritika propratila šustrim i ra zličitim komentarima. ĐByovV man smatra đa roman Ak-
Počela
(Evo, izgleda, kada je — Znam, znam ja TI sa mnom je tako.
pođe. Sve
sam se žaliti
se kod mene rasporedi,
da mi je početak uvek već to bilo: to osećanje — rekao je Puđovkin. U početku je teško, a posle pođe i
težak. davno pre starosti.)
kao na jelki.
mima naše umjetnosti oda ponesu. To je nešto što bi sjonova treba posmatrati Š : š Ce Ž : i. i ore a jetnosti i on se ' tome nije ni naj- Kazan nazvao „arljama“ ko ne toliko kao samostainu i Koliko je godina prošlo, a ja pamtim. te reči: „kao | kulturnog života borit, Će manje bunio. Kako su, sUu- je bo nekad đii& d irometn : dei na jelki“. Da se ne učini kome suviše detinjasta ova; defid»V mo,,sc protiv neutralnosti protno njemu, drugi bili Je p o no padnu zuzetnu pojavu u novijoj nicija ozbiljhog, odraslog posla. Ne, tačno je tož rečenoža|.
u kritici, protiv pomanjka=nja stava, protiv bezrazložnog hvaljenja, kađenja „ve ličinama“ i trpeljivosti prema jadnicima... Odlučivati o sudbini književnosti ima pravo samo javna riječ, ne želimo da joj se suđi u kuloarima i iza zatvorenih vrata“,
prava napast za. izdaVače!.
TI zato, kad su za vreme drugog svetskog rata moderni pesnici postali neobično popularni u Francuskoj, i tađa bili vrio mnogo čitani.i prodavani, pa i ponovo doštampavani, Reverđi nije imao pripremljene zalihe, Ono malo njegovih ranije
u komadu, a po nekađ ga zaustave“,
Priđajući svom bposlednjem dramskom delu, „Noć Inguane“, značaj neke vrste životnog dela, bilansa svega onog što je želeo da kaže, Vilijems o samom de lu nije rekao ništa naročito sem da posle njega napušta Brodvej i želi da ra>
VINJETE NA 8. I 9. STRA NI IZRADIO MILIJA GLISIĆ
Na kraju, posle podrobne analize ove tri vrste romana, Dželi đolazi do zanim-
sovjetskoj književnosti, već kao izraz jedne tendencije koja se u prošloj godini moćno afirmisala. Komenta rižući neke Kkritičke članke o romanu „Zvezdana karta“, Brovman analizira od nos autora prema raspoloženjima i stremljenjima mlađih sovjetskih ljudi, o čijim sudbinama Aksjonov
· dobro prenosi bl
esak, trepet i SVI
ečanost dugog. rada,
se bliži kraju. Tu samo stigni na
U neredu, razdvojeni, daleko jedan od drugog, detalii se odjednom slažu u skladnu celinu. Njeno granjanje lako nosi sve zamišljeno. Svetlost je meumorna. Nije osvellicno
sve, nego
bleskaju sjajne tačke.
sjedinjeno
baš ono što je
opštim ritmom,
potrebno. I sve je zajedno. dragocenom mišlju, u imo
je i napisano to što je napisano.
Stvar se bliži kraju. I sad se sve zbiva TbYzo.
To osećanje, uostalom, nije poznato samo piscima.
koil vreme da se zauslaviš. ·-
A tamo. u dubini. skladno i
kojo
Bez „obzira koliko će 1 objavljenih di : 3 x . ; ZS OIK kako uspeti W svojoj od- Knjiga bilo'je propalo u ne ROOM po. ie eca ljivog zaključka: romansi- VN, PPOOee aaho: KoBi . njeno na lekare odlično ga je opisao engleski pisac Kronin. kim magacinima u unutra- · d počeo | jeri kojima je međicina bi- » 9 Sa Junak njegovog romana „Citadela“, mladi lekar, kryi
lurčnosti, nova grupa oko „Književnika“ svojom de-
šnjosti Francuske za vre-
da govorim o njenom zna~
la profesija skoro ništa ni-
autor članka iscrpno pri-
postelje bolesn
og rudara s mukom traži rešenic ?
goneti=
čaju ljudi bi rekli da pono- su učinili da se interesova- kazuje „književni scenarij“ š ZoBn ai OG Seyii? Side može azi Za Tuon klaracijom postavila je je- me poznate poplave 1930. vo govorim u simbolima, a nje savremenih romansije- V. Rozova „A, B, V, G, ke. OIP hapg LOMA DijiBod 0 ne pie OrBorava dam problem koji doduše godine. Sve sam maler za | ljudi ne vole simbolički kva ra usmeri u ovom pravcu. D...“ i pripovetku Viktora on „znake i simptome“ bolesti ne Hdjazači boteban: DOM nije neposredno vezan za mialeron| litet mog dela. Oni misle Kad su oni pisali „međicin- Njekrasova „Kira Georgi BBVGE , . i određenu književnu poli- ı Saje je završio ovaj da ja suviše zavisim od ske“ romane, radije su EO- jevna“, malazeći da u op- O [
tiku, za koju se časopis zalaže, već koji se tiče čitave naše današnje Kknjiževne situacije. Sve ono protiv čega dižu svoj glas članovi „nove Mkmjiževne grupe njihovom deklaracijom je konačno i vrlo precizno formulisano, a fi odnosi, koji se nipošto ne mogu smatrati normalnim i pozitivnim, svakako zavredđuju više nego formulaciju — zahtevaju „akciju, koja, nadajmo se, na stranicama „Književnika“ neće izostati.
Drugim rečima: deklaracija obavezuje. (P.)
L EXPRESS
POSMRTMNA SLAVA PJERA REVERDIJA
Pre više od osamnaest meseci. juna 1960. godine, u mro je negđe u dalekoj provinciji prilično zaborav ljeni francuski pesnik Pier Reverdi. Pariska književna štampa ovlaš je zabeležila taj događaj. Reverdđi, neo-
razgovor rečima:
— Bto, tako sad priređivačima njegovih dela pred stoji veliki rad. Treba izda ti čitavog Reverdija. 'uUbeđen sam da je njegova budućnost ipak lepa, iako posmrtna... (N. T.)
THEATRE ARTS
VILIGEMS O VILIJEMSU
Povodom 50-godišnjice je .
dnog od vođećih svetskih dramskih pisaca, Tenesi vi lijemsa, najnoviji broj ovog časopisa donosi intervju ko ji su s njim vodili publiclsti Luis i Džon E. But. Pre nosimo najzanimljivije frag mente koji se tiču samog vilijemska i njegovih pogleda na dramsko stvarala štvo.
Ww vezi sa pripremama svog najnovijeg komada, „Noć Inguane“, vilijems kaže: „Sađa pokušavam da kažem... pokušavam da izvazim dramu više u okviri ma akcije ali ne u okvirima fizičke akcije; mislim na onu vrstu dijaloga DO”
simbola... Inguana je, u najmanju ruku, moja lična,
sebična satisfakcija. Nađam se đa će 1 druge ljude dotaći, ali Bog zna, nije svako imao isti život, ili proĐleme s kojima drama komunicira. Ja mogu samo da se nađam.“
Kao zaključak i Vilijemsova poruka mogu se smatrati reči koje je izrekao o ljudskim kvalitetima SVOE dela: „Ja volim život mađa ljudi misle da sam indiferentan prema njemu... Jedino spasavajuća stvar kojoj smo prepušteni u životu su ljudski odnosi, ako su iskreni. Ako ljubav i ne može da nas spase... lepša je nego poslovni odnosi,“
(B. A. P.)
vorili o svojim kolegama i o unutrašnjim profesionalnim odnosima nego o uticaju bolesti ili međicine na njihove pacijente. Dakle, ova infiltracija bolesti u sa vremeni evropski roman ni je. bila međicinska bpropaganda, nego posleđica probirljivog amaterizma koji se javio posle prvog svetskog rata. Osim toga što sU se svojoj novoj strasti predali skoro opsesivno. ovi pi sci su bili materijalno nezavisni (tu Dželi dotiče društvenu stranu ovoga pitanja). Međutim. činjenica ie da društvo koje može da vidi užase bolesti najbolje može da oceni prednosti zdrvalja. Zbog toga izvesni zaključci, do kojih dolaze pojeđini pisci, duboko zabrinjavaju Olivera Đželija. Tomas Man se suočio sa O vom dilemom i učinio nešto u prilog rešavanja nje-
šilim postavkama između romana Aksjonova i scenarija Rozova ima srodnosti. Kao i junaci „Aksjonova, junak scenarija je, prema interpretaciji Brovmana, mladić koji je tek završio ·'školu i koji u životu ne na lazi nikakvoga smisla. „Kao i oni, on je lišen sposobno sti da elementarno osmisli perspektivu svoga život nog puta. Nepromišljenost, pasivnost. ravnodušnost, prema svemu što ga okružava, eto time se mogu Okarakterisati psihološka svojstva junaka“ RoZoVOE scenarija.
Čitav članak G. Brovma-– na predstavlja, u stvari, oštar i netrpeljiv prikaz nove (po mnogim znacima inače pozitivne) tendencije među mlađim „Sisovjetskim prozaistima, koju autor članka, po vlastitom prizna nju, smatra lažnom. (P.)
Slogodišniiča Debisiievos
drugi su bili veliki obožavao”
Ove godine navršava se sto
rodenia
joj dvađeset drugoj gođini do
„I odjednom,
provodnik,
bogu, nađeno
Treba im
u niih. On je metodično izvršio Dr
brzinom električne iskre koja prolazi kroz
u mozgu mu se javilo rešenje. Nađeno je, hvala
! Ali ne treba žuriti: on je odlučno pozvao sebe na red. Ne može se kasom juriti
ka zaključcima.
prilaziti ne žureći, oprezno, dđa bi bili uvećreni
egled, potiskuiućči u sebi.
svaki novi izliv uzbuđenja“. Međutim: „Svi znaci i simptomi slagali su se tako tačno, kao elementi složenog rebusa. Da. slika je bila toliko potpuna, da se moglo frijumfovati“. „Svi znaci i simptomi su se slagali“ — piše Kronin... „Rasporedilo se, kao na jelki...“ — rekao je Pudovkin. Raznim rečima ovde se govori o jednom te istom: o nmadah-' nuću, koje je u jednom slučaju posetilo čoveka od umet-
nosti, u d
Nadahnuće — to je nešto od nnilepšeg,
rugom — od nauke.
ako ne naj-
lepše od toga što nam je dato da doživimo na zemlji.
O. nadđdahnuću je napisano mnogo nadđahnutih redova.” Nadahnuče očekuju, likuju pri niegovoi pojavi. gorko se žale na niegovo odsustvo, oplskuju njegov gubitak.
„Nađahmuće je weštima dovođlemijia sebe w stamje moj-
pogodnije
za Yad“
— pročitala sam kod jednog franmncuskos
pisca s kraja XIX veka. Ali, mislim, i u XXX veku ta definicila neće izgubiti svoju svežinu. Tu je dinamika. Ne prosto „stanje najpogodnije za rad“, nego „veština“ dovođenina sebe u fakvo stanie.
Ali kako steći tu veštinu? Kako je učiniti
stalnom.
kako joi oduzeti onu nepostojanost, koju poseduju drugi
retki
elementi?
U „mojim teškim trenucima (a ko ih nema, kada mi se počinje činiti da ie neprocenjiva veština dovođenja sebe u radno stanie otišla, okopnila, zauvek me napustila, kada već tražim opravdanje za sebe (starost, nemoć, ovo i ono) — u takvim trenucima sečam se velikih primera: MarkS, koji je zauvek usnuo u nasloninči za pisaćim stolom, Gorki. koji je radio do svojih posledniih dnna. Turgeniev koji jc na kratko vreme pre smrti ispustio iz ruku pero, kojim ŠA
bio veliku nagrađu za kompoviciju. Rano se upoznao 5a delima Musorgskog i Vagnera, ko ji su na njega izvršili značajan
ci pesnika Malarmea, pa .nije čudno što su se njihovi stvaralački ciljevi i metođi u mno go čemu podudarali sa ciljevi-
pisao pismo Tolstoju.
Samo po sebi se razume, ne govori se o tome da pore-
ZO o s tim džinovima. Ali možemo naučiti da radimo
godina od rođenja velikog fran cuskog kompozitora: Rloda Debisija, jednog od najizrazitijih predstavnika francuske mo
put puščane paljbe, umesto dugih govora na koje sam se uvek ranije osla-
bično aktivan pisac pred prvi svetski rat i borbeni drug Apolinhera, Maksa Ža-
Rkoba, Pikasa i Braka, oko 1925. godine naglo se povu kao iz javnog života i samo s vremena na vreme javljao se ponekom sve ma nje zapaženom zbirkom pe sama. Znalo se đa se povu kao u neki manastir i da je u njemu živeo veoma povučeno. Od 1980. gođine nije objavio gotovo ništa, a i retko se pojavljivao u Parizu,
8
• njao. Dozvolite mi da kažem da sam mnogo dugo” vao jeziku — rečima... suviše sam pisao površno, znate li. a uvek sam osećao da je život isuviše kompli-
kovan da bi bio izražen i.
prezentiran jednim suvim načinom... Potrebno je više sugestivnosti. Veoma zna čajnom i lepom osobinom novih dramskih pisaca sma tram to Što se oni pribli-
đerne muzike. On je, zajedno sa Ravelom, bio najznačajniji što je u Evropi došlo do jedne značajne muzičke revolucijes koja je uzdrmala muzičke pozicije koje su Nemci 'držali u Zapadnoj Evropi ođ Baha do Vagnera. Ova dva kompozitora mnogo su više zanimali boOja i atmosfera nego emocionalni ekspresionizam i formalizam nemačke škole, I ·jedđan i
ma i metođom francuskih sim bolističkih pesnika i empreslonističkih slikara.
Debisi se rođio 1862. godine U Sen-ZermepD-an-Leju, w Siro mašnoj porodici 54 mnogo đe ce: Bila mu je namenjena karijera pomorca, ali je već u je danaestoj godini bio. zapažen njegov izvanređan dar za muziku i odmah je primljen Na
Konzervatorijum. Već je u'svo.
uticaj. Godine 1883. komponovao je svoje čuveno đelo „Popodne jednog fauna“, a ubrzo zatim muziku za „Peleasa i Me lizandu“. Mađa je umro relativno mlad, 1918. godine, još Za života postigao je svčtsku slavu. Sada se u Francuskoj sprema velika proslava povodom stogodišnjice njegovog rođenja.
*
* *
„Govore da se kod mene sam po sebi javio lik, ali ja
nisam primetio odakle se javio“ či i i | 4| . — čitamo ko anislavskog u njegovoj kniizi o umetnosti. ŽORE
„Primetiti“ odakle se javlja nađahnuće — to je zada-
ENJIŽEVNB NOV
fa aj freba rešiti Mnogi su se mučili nad njegovim Ta: O Taa | ga na smmom sebi. I ja sam se Ta id tim, I svi su se složili u jednom: nađahnuće
n7i spolia, onn se stiče iznutra, radom
INE