Književne novine
- KRITERIJUMI U ZABAVNOJ MUZICI
| Zabavna muzika je dobila, istakmuto mesto u našem su vremenom, životu. Značaj mjene uloge. rctko ko podce mjuje. Malo ko se prema njoj odnosi sa nžpodaštavatvanjom, ili proz:rom, Niko je više ne cdbacuje lzao sutvišan i nepotroebam »b:d, zaba te, ograničem islključioo na jedan deo naše, muzički sko To potpuno weobrazovame, omladine i izvostam, broj nje nih profjestonaln:h, ili poluprofesionaln:h, zamzsonih, po klonka. Nju više me meg:ra, ju ni naši maj:stalonutiji ma zički stručnjaci, ističući d4 je oma potrebna kao jedma vrsta razonode i lake zaba te. Zabavna muzika ne su mo da je kod nas stella pravo ma postojanje, peć se zbog sve bećeg imtcresovamja žao, nju i zbog politike izvesnih kulturnAh, instituci ja koje idu ma Yuku njenoj sve većoj popularnosti, ali me vođe dovoljno računa O njemom lwalitoetu, iz dana u dan smanjuje interesovanje za ožbiljnu, muzilou, pa ona ozbiljno preti da ugrozi mje nu buduću sudbu.
Međutim, sa cvim, pravom na ŽžvDot i sa ovakvom, intem»ivnožšu života zabuvme muzil:e jabija se mekoliko problema. Ti problomi iz dana u dam postaju 5Uce upadljiviji, a owi koji su maj odgovorniji za rast, razvoj i kvalitet „zabuvbme moTmuzi? kao d» ih ne pr:mz?ćuju ili ne daju dd se vidi da o njima razmižijaju. Mmorostruke monigyestacije tih proble ma svod» se ma popuštanje nisk:m zahtevima moalogra,đonskog wlkvsn, ana nažbanal mdje iž'vljavam/o avozdouman skih sldomosti i strasti, ma popuštanje pred mavalom nedđarovitosti i nculnvsa, mi potpumo ocdsustoo svalcg kriterijuma. Mad noevor:mo obo mžsl'mo mn moš zabavmo-muzički prosck, jer je dispropore'žja izmzđu oliči ne koalitetnon i neT:valitetmor tolika da ono što vrcdi vrlo malo utiče čak i ma TO sečnu brodnost onoga što s? đoanaš kod mas Kkno znbavna muzkn trot'ra i |-ms:Fa.
Naši „zabavni“ miuuz:čaYi ne ogran"čavaju se samo m# podražavanje, već pr:beratvaju i wvozu strome Tobe sumnjivog Puwalitota, u pTpom, ređu ital'jams!:e. Fortilomanija, 2vezdomnniža, ko:x certomanija uzeli su viče mego maha. Svemu tome štampa, a narožito radžo, da ju svoju boezrez?oYon pcdršku, vodeći vrlo malo Yačuna o Kkvalitotu onoga O čemu pišu ili što emituju. Na rađiju slušamo sve čoš-
' će nekvalitetma promemangu– nja i medarovito bezbro,no variramje i podražavnmje tu, đih i stranih uzora koji su čudnim putevima stol:li pra vo ma slavu. Sve to muzičko neđuhovito siv:lo is?YO0 vamo je i „osmišliomo“ jezitom bamalmih, sladunmjavih poluistinn i lažno liupkcm malograđanskom id'ličnošću kroz snevamje o kućici u cveću. Laka muzika i „još lale reči“, kako ih je pre izvesnog broemema, pišući O stičnom, problomu, „mazbDao T. Ladđam, svoe izrazitije postaju stecište potpumong n?altusa, stup'dne metalemtio* vamosti i dol:az jednog čud mog konformzma u ovoj ob lasti našeg zabavnog žipota.
Zato bi u cvoj situaciji ni skog kvaliteta post"vljanje strogih: kriterijuma bio jrdi ni način, da se kvaltet koliko toliko poveća. Nemudro bi bilo pribegev"ti. ogramičavanju i suzbijanju Ššircnja zabavne mužz'ke. Ali tre ba početi voditi Yačuma O me?Ti.
Pošto, na žalost, apeli, pisma i komentari muzičkih stručnjal o potrebi šire am, gažovanosti omladime u o7biljnom, muzičkom životu, zabeleženi ma tob.nslm stranicama ili zapismicima sa sastonaka i savetovanja, ostaju glas vapijućeg u pustinii opon nažen konformističkon lakozabavnon i 202 zdomanijskon muzičkog neKkoaliteta. amo bi bilo stro žijim, kriterijum”m"n (maYočito na Yndio stomšcama, je?” one imnju majviše udela u stvaranju i vaspitanju, mu zičkoo mla) i sabesnii m sastevlinnmjem, emčžsija omogučiti da zmbovmna | moziPa, koju trrbn megovnt! i Ya0!jatfi nobnemne ispod okri?jay mo!nornfanske banalnosti i
neukusad. Dušan PUVAČIĆ
Šta će De{an kad je bezidejan
SUDBINA JEDNOG RAZUMA
Viđi seriju „ROMLDSKI PISCI“ pod Sterija
Baš kulturni živo“ s vremena na vreme zapl'usne falas nydjbudn:ka. Jedan
: od nžih, Dežan Đurković, izd-šno Lor:> steći stranice revije „Danas“, „solio“ Ze pamet svima redom, delio zvrčke i bubotkc i 8 đesny i s leva, „poučavao“ (i sim se p:i-
učavao) sve od ređa Š'a je pozor:šte, ša
je scena, šta gluma i š'a režija; š'a dje
drama, Š'a je ira:edlja a Šita home"Ga i.
ne slu'eći da će sam dosmneti.nu kom:čan položaj, TI na'zad je, taky boreži se, izboro i svoj dan: elem, dobio. “e prilizu di pokaže i đokaže svo'e „rnan/e“ koko sve ne bi ostalo samo na grlatim rečma i vicevima, jer vic je jedno a umefnost nešio sasvim dugo. Tu izdaščnu uslugu učimilo mu Je Jugoslovensky dramsko Drzoriše, smatra'ući verovaino dy neo od svog stečenog ugledna i renomen može bez opasnosfi dy inveztira i u jednu avan'uvricow i da će staro svoje ime sačuvati i
\ šta se desilo? Potvrđila se stara izreka: lakše je Kvocati nego, nositi. Onaj koi je odrzo grlo vičući i napađajući (a to je bio i način da se kod osoba slabih nevrava i osetljivih na viku ali neose”ljivih za vrednost neš:o i za sebe prigrabi: me-
sto u wre:ničkom save'u (!) „Ava”a-fil-
ma“ i režija (!) u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) poknzao je rotruni nedo-
· statak smisla, ia!en“a, ređifel'ske inven~
ele i sluha za litera'uru. Nov'nnarisan'e niže isto što i s'varan”e. Šatrovnčko-fr-jer ska vickavost nije dovoljna za 7eZnu kre-
- acifu, Još mane za Zednog viče-d menzi· onalnog Ženea, Gde je ostala ona pom-
pezna samouve”cnost, ona ša-žw Wwob:ažen» nsdmoći duha, ona znapa'iiva šatrodmhovitost koja ie neobuzđano izb'falna iz teks'ova Desna Đurkovića? Ništa od svega. Ček ni čulo đa oseti i oceni k-kav e dramski tekst Žencov, koliko teži drzmski i literarno. kako može da se pos'avi ma scenu. Onaj ko je imao vremena 78 gublžente da prisus'vu'e ovoj predstavi imao je mučan u“fsak kao đa je s'om pro valio w šatra zvonkih i više-zvučnih p9or=
je od njih ostal
: na. Može se zamisliti šta S fo Lake i tanane borđure slice i humorne neđoumi» rapava i BONO lIHUra La 1 i neukog poče:ni .
ŠVaE ao u nezrelosti i početn štvu, ne= ukosti i noznanfa, neno u ne*alentu, od» sus"vu čula za literaturu. u dđefektrom me dostatku ume“n'čke invenoije. A to je stvar kofa ne može đa 5eČ popravi, te» je u interesu i renmomea ko?e uživa Juyoslovc#, sko drpershko pozorište i wžteđe jzlišn'h a ogromn'h izdataka Ga Se iz OVOE neuspneha, koji mninm merni da nredđnupre3e ia 0 Wei Mramski iaTen'i MRahkvi sv Lii”am% Wrstić i Marija, Crnobnri, izvuk" prirodđne i nem'novne konsekv"Ce. Skepo-ens javme fribinme ne mogu biti pozorn'ca ra nemko i neđa”rnvifto nvežbevon e ili ske» ročito s*srmal? ižiyl'avam'e Totruny išeno duha i bčo kakve, avaj! pa ipo» gorišne invenci/e!
"Takav luksuz n8ša vajednica još nije
a stanju sebi da dozvoli. Zoran GLUŠČEVIĆ ,
literarne dvosmi ce izpužvala je
posle propalog irleta,
Bana appear | ZA STVARALAČKE ODNOS PREMA LITERATUII
Nastavak sa 1.
onđe gde ga je naznač:o profesor Đurić: usmenu anketu pretvoriti u pismenu na tai nač'n što bi se istovremeno proširio krug anketiran:h. ·
Profesor Rađovan Lalić izneo je đa je po njegovom mišljenju čitavu diskusiju trebalo pokrenu> ti u fakulteskom savetu, a ne u samoj javnosti, mada zajedno sa predstavnicima javnosti. Ova bi primedba bila na svom mestu da je sam Savet Filološkog fakulteta osećco potrebu ili suger:sno takvu jednu diskusn'ju, pa mu onda neko iz javnosti preoteo tu jidoju. Ovaxo. kao jedna ustanova ili upravni odnosno društveni organ te ustanove dozvoli da se ta ustanova prosto zaguši od nagomilanih i nerešenih ili krivo reše= nih problema, usled čega postoziu sve vidljiviji znaci njene opšte stagnacije, onda ne vid:m zašto bi neko drugi sa strane pribegn=> vao tal:vom načmu orgrnizovania diskusije kakvu je predlzmao profesor Lalić. Osma toga, alo se Opravdeno mogu saviti zamerke da organizatori n:su pozvali na razgovor” n'z ljudi koje je trebalo pozvati, pitam se da li bi fahultetshe vlasti bile dovolino širokogrude prema našoj kulturnoj javnosti i koga bi sve iz te javnosti pozvale na diskusiju? Ni najmanje ne treba sumnicti da bi taj sastanak bio jaloviji od bilo kog sastanka koji bi se organizovao inicijativom iz kulturne javnosti.
Pošto je urednik „Dela“ Muha> rem Perv:ć izneo motive kojim su se on i redakcija časopisa ru> kovodili pokrećući ovu diskusiju, odbacivši izvesne insinuacije, mogla je početi prava diskusija.
Profesor Dragoliub Pavlović zalagao se da se u toku d'skus"hie pravi razlika između subiekt'vnih slabosti i objiektivnih teškoća sa kojima se Pilosofski fakultet ne> proekidno bori. On je s pravom naglasio da su egzaktne i tehničke nauke favorizovane u odnosu na humanističke i da se zato najveći deo darovit:h matursnzita upisuje na te fakultete, dok se nn Pilcsofsi fakultet upisuje ono što ostane kad se Upis izvrši na drugim fakultetima. Ako se tome doda da živimo u epohi g'gant= skog procvata prirodnih nauka, sasvim je razumljivo što se VeCIna omladine opredeljuje za prirodno-naučni a najmanje za humanistički smer. U ostvari, i fakultet je, takav kakav je. dobrim delom žrtva takv» jedne situacije na koju on zaista beznačajno može da utiče u pozitivnom smeru. Tako niko od učesnika diskusije
strane
nije dublje zalazio u ove prob!e-
me, koje je samo skicirao profe> sor Pavlović. ostaje van svake sumnje đa jedan od bitnih uzroka za sadašnje stanje naših humanističkih nauka i fakulteta na
kojima se one izučavaiu leži vam njih, u našoj opštoj kulturnoj kon stelaciji.
Nepobitna je činjenica da u eri ogromn=gz razvoia egzaktnih naul:a dolazi baš kod omladine do opadanja interesa za humanističke nmsuke i da nikakvi uspesi i poctignuća na literarmnom planu nisu u stanju, sami po sebi, da preokrenu pravac tog interesova– nja, a jedan je od razloga taj što polje prirodnih i egzahktnih nauka ima na raspolageniu Sskcco neiserpne prostore praktične primene, dok je literarno i umetničko stvaralaštvo oduvek ograničeno samo na uzak krug dcsrovitih. Problem nesrazmere između egzaiitn'ih nauka i humzm'ore, kako u subjektivnom interesovonju teko i u mogućnost'ma objekt'vne pr:rcde, morao bi da se rešava istovremeno na više planova. Koliko ja mogu da vidim, sve bi trebalo da počne još u srednjoj školi. Tu još morala bi se ins'stirati na srezmeri između prirodno-naužne i humanističke nastave i obrazovanja, na coelovitom a ne jednostranom formiranju uže> nika. U krajnjoj liniji, problem se postavlia i pedagoški. Scsv:m je razumljivo. s druge strane. đa su fakultebi presudon fcltor u stvaraniu srednjoškolskog nastav nog kađra i da nivo fakultetske nastave zavisi u prvom redu od kadrovske politike koja se vodi na fakultetima. A kakva je do sada bila ta pol:tika?
Pre nego što se prešlo na tu temu u diskusiji, imao se utisak kao da se sva p:tanja i svi problemi. od kojih neki ni najmomje nisu za ignor'sanie, nabacuju samo da bi se što đuže izbeglo ovo centralno pitkmnje. Pa i kad se prešlo na njega, kad ga više nije bilo mogučno zaobilaziti, imao se utisak kao da su se sastala dva tabora, jedni da napadaju a drugi da se pošto-poto brame ne VO= deči računa ko je stvarno u pra> vu. Ipak, činjenice koje su iznesene uzgred i radi ilustracije go> vore da su „napadači“ bili mnogo više u pravu. To, razume se, he znači da ne treba sagledati i dru= gu siranu problema bez obzira na to što su nju potrgli univerzitetski nastavnici kao svoj ođbrambeni štit da bi se njime pokrile ili učinile drugorazrednim sve subjektivne slabosti i greške profesora univerz:iieta obelođanie ne u kadrovskoj politici katedri.
U toku diskusije iskristalisnla su se dva mišljenja o pitanjima stvaranja naučnog podmlafka na katedrama za književnost beogradskog univerziteta. Prema jed-
nom ivrđenju, koje u izvesnoj meri n'su mogli neg:'rati ni predstavnici univerziteta, beogradske katedre za književnost stoje veoma slabo u pogledu mladih naučnih kadrova. Šta više, jedan od otvorenijih i ekstremnijih kritičara kadrovske politike na Unćverzitetu stavio je pod udar kritike ne samo sadašnji naučni pod mladđak, nego i same ncsloce katedri u njihovom profesorskom sastavu. I zaista, ne može se poreči činjen'ca da na našim katedrama za kniiževncst osnovni ton i boju daju ljudi koji uopšte nevr ılu smisla, talenta i sluha za književnost, Kod nes još uvek preovlađuje mišljenje među univerzitets!:im profesorima književncoti, uključuiući i mncge od onih koji su prisustvovali ovom ra zgovoru, da za stručno i maučno bavljenje književnošću uopšte nije potreban neki posebon sm:sco za literaturu. jedon ž“vi i prijemčivi senzibilitet koji omogućuje prisan kontakt sa literarnom mnterijom. Ne, to niko ne postavila kao uslov. Umesto toa, potrebna ie semo izvesna priliežnost i matljivost u redu, ovlađ:vamje pomočnom naučnom literaturom i iz vežbanost u praktičnoj man:pu> Jlaciti tesvom aparaturom. Potre=ban je ne talenat, nego znnmje, a znanje će steći onaj ko je spreman da saf:ma svakodnevno scdi u seminpe~'ma i bibliotekama, čita šta su drusi nrmisali i o vešto sažima u kcempilacije ili na osnovu toga šta su drugi rekli i nap'sali s'stematizujie svoje sudove o književnim pojavama. Praktično, tu uopšte nema mesta za stvaralački cdnos prema literaturi. Jesno je da su ovzri:va shvatanja i ovakva praksa postale busije za medđiokritete i da naše katedre vrve od ljudi koji bi sa istim pravom, istim uspehom i ist'm rezultatima mogli da se bave nekom drugom strukom, jer
'ni tamo kao ni u literaturi, ne bi
došli u stvaralački dodir sa materijom. Time se diskusija dotakla jednog veoma ozbiljnog problema za čije tretiranie nije pokazano ni najmanje dobre volje. "Trebalo je naime razjasniti šta je sve subjektivno potrebno za takozvani nnučni rad na literaturi, zapravo šta je to uopšte nauka o literaturi.
Umesto toga, diskusiia je Veoma brzo skrenula na lični teren. na nafezanie oko tačnosti izvesnih personalnih ilustracija što je, razume se. imalo svoju poz:tivnu stranu, ali je time unapred i nehotično zanemaren i teorijski aspeki čitavog problema. Jer, za~-
pravo, a na to je čitava diskusija na kraju izišla, nije. glavna stvor bila u tome koje bi nove ljude trebalo u ovom trenuiku uzeti na univerzitet, nego kakv m principima treba i sada i u buduće da se rukovodi politika stvaranja naučnog podmlatka na našim katedrama za književnost. Konačno, nekcliko izmena i dopuna u personalnoj politici univerziteta ne menjaju suštinu stvari, to su samo njeni spoljni aspekti. dok
je sama suština u odnosu prema
literaturi, u tome da se mora srušMi tradicionalno i prevaziđeno shvatanje o pseudo-stručnom i naučnom odnosu prema literaturi, kome navcdno nije potrebsn nikakav senzibilitet i smisao za literaturu,
Prema drugom tvrđenju, koje su zastupali: prisutni univerz'tetsiii nastavn:ci, kadrovska politika, ukoliko je uopšte došla u ćor-5Okael:, daleko Je više rezultat objektivn'h uslova prema koiima su fakulteti i katedre nemoćni negoli subjektivnih slabosti i promašaja u izboru naučnog podmlet ka. T=ko je profesor Đurić izneo manje više poznate pođatke o ma terijalnim uslovima u kojima su prinuđeni da rade univerzitetski nastavnici, naročito na nižim stepenovima te nastave sa kojima se i počinje univerzitetska i naučna karijera. Pošto su prinad= ležnosti univerzitetskih nastavni> ka više nego mizerne i neadekvatne u poređenju sa prihodima koji se, uz beskrajno manji minimum znanja i odgovornosti, mogu da ostvare u nek:m drugim oblast:ma gde se radna mesta bolje nagrađuju, to su katedre prepuštene na milost i nemilost prosečnim studentima koji nisu uspeli da se održe na drugim fakultetima. Uostalom, ko da bude profesor univerziteta kad je svaki osrednji inženjer ili lekar, bez ikakve darovitosti ili izuzetnih stručnih kvaliteta· i ananja, sa= mim tim što ie uspeo kako tako, da slekne diplomu, već na početku svoje inženjerske ili lekarske karijere u boljem položaju od univerziteskog nastavnika · koji svoju karijeru završava? I zaista, to su činjenice koje čitavom kompleksu p:tanjia odjednom nameću pojednostavljene linije i konture, a sam sastanak Čne u neku ruku dok-kihotskim. Takvom knp'tulantskom tumačenju ovih poznatih činjenica s pravom se suprotstavio Oskar Davičo Po njemu, nije velika plata jedino što je u stanju da namami na katedru mladog čoveka. Istu takvu primamljivu moć može imati i
ima jedna nauka ako oni koji se njome bave uspeju sami đa je za drugog učine atraktivnom. Jedna nacionalna literatura i te kako bi mogla biti, primamljiva kad bi fakulteti svojim radnim intenzitetom otvarali stvaralačke per> spektive studentima.
WU daljem toku diskusije Mio» drag Popović izneo je podatke i zapažanja O materijalnoj situaciji asistenata na našim katedrama. On se složio sa tim da bi oni mo» gli biti i bolje nagrađeni. Ali nagrađa asistenta ne svodi se 'na njegovu platu. Ako je asistent darov:t, a samo takvima i treba da je mesto na kateđrama, on ima dopunske izvore publikujući ra» dove iz svoje struke tako da je njegova plata u praksi veća nego što je on nominalno dobija po platnom spisku. Nisu male pri> nadležnosti prepreka darovitim pojedincima, nego univerzitetska atmosfera. Asistent se nedovoljno poštuje, on nema pravo da na u> niverzitebu govori o literafuri ie alto mu to pravo niko ne uskra= ćuje u javnosti gde ie stekao ime. Ta ant:nomija demoralizuje asi= stenta kao univerz'tetskog rndnika, Dalje le Popov'ć izneo slučajeve netrpeljivosti koitedre prema istaknut'm pojed'me'ma, pa je naveo slučaj Dragiše Živkovića koji je bozrazložno izgnnn sa katedre. On je istakao da ima desotak darovitih ljudi koji su štampali knjige ili objavili niz zapvženi'h studija, ali ipak niko od njih ni> je mogao da dođe na katedru dok se, istovremeno, na katodri godinama veštački održavaju ljudi ko ji ništa n'isu urad:;li u nguci nžti obećavaju đa će išta postići.
Prisutni redstavn'ci katedre ili su ćutke prešli preko toga, ili su bili skloni da umonje značaj ovih činienica tumačeći njihovo izno=
šenje pred skupom kao stvar Po-
povićevog l:čnog revolta. Profesor Đurić je izneo da ije za liude koji se van un:verz'fetn bave literaturom pravi put da dođu na fa» kultet izrada do'torskih d'serta> cija, naučna kvalifikacija čije sš obaveze ne bi trebalo razreš:fi, Ali ovaj po sebi koristan savet ne može da istovremeno bude i ga» rantija da će ti ljudi, čim se na• učno kvalifikuju, dobiti pristup na katedre. Istovremeno ovim sš pokreće i pitanje povlašćenosti: zašto je. naime, neko „osuđen“ da prethodno objavi niz radova i da pod naitežim uslovimn stiče naučne titule i ime, pa đa tek onda, a i tađa s mul:om. dođe na katedru, dok se drugi ljudi, i bez doktorskih titula i bez ikakvih ra dova, godinama uporno favorizuju i održavaju na katedrama kao đa od njihovog (kakvog li to samo?) prisustva zavis! opstanak i katedre i nauke koju katedra predstavlja?
Na to se u toku diskusije nije mogao dobiti odgovor od predstavnika beogradskih katedri.
'
Z. G. XX
NEODJAVLJENA DELA
EHUESTA HEVINGVEJA
Posle smrti svoga muža Žena Emmesta Memingveja nyjveĆi deo svoga vremena posvetila je proučavanju i pregledanju njegovih neobjavljenih rukopisa. Sađa ih je prenela m Njujork, ali je izjavila da još nije sigurna šta će ı da li će išta biti objavljeno, Ra-
čuna se da Meminzvejevu knji ževnu zaostavštinmu sačinjavaju četiri romana, desetak priča ı više skica. Po dolasku u Njujork ona je izjavila da ŽeJi da objavi samo ono što bi i njen muž želeo da vidi objavljeno i da će rukopise dati WMeminzvejevim prijateljima. li terarnim autoritetima, koji treba da procene vrednost neobjavljenih dela. Prvi od Četiri romana predstavlja izvesnu dopunu delu „Starac i more“, drugi priča o pariskom životu tokom dv:desetih &0dina ovog veka, treći se 5astoji od serije povezauih ski eca o drugom svetskom ratu,
a četvrti je „beletristička interpretacija“” Afrike, koju je Memingvei počeo da piše ncposredno posle avionskog uđesa iz 1954 godine.
Mnogi meobjavljeni tekstovi predstavljaju fragmente materijala koje Hemingvej nije u botrebio u svojim đelima „Imati i nmemati“ i „Zbogom 0ružje“ Ima takođe i dosta poezije. UMRO JE PJER BENOA
Poznati francuski pisac romana „Atlantiđe“, „&enigsmar– ka" i „Slanog jezera”, Benoa umro je početkom 0ovog meseca. Sa njim odlazi *eđan od predstavnika francuskog romana između dva rata, onog popularnog i zanimlji-
Piler".,
VOR, pomalo egzotičnog ili istorijskog, mnogo čita i prevodi wu SVetu, ali koji ne rešava ni društvene ni umetničke probleme. Benoa je Jeđan od onih pisaca koji doprinose time što popularišu knjigu kao takvu ali ništa više. Benon je umeo Volan MA priča nego što je vredela sam; Šona a istorija koju je Vrlo mlad poznao je svetsku slavu i bogatstvo. Rano je postao i član Francuske Akadđemije. Možda je s pravom rečćeno đa je Bonoa neka vrsta Aleksandra Dime iz prve polovine dvađesetog veka. U suštini bio je samo veliki zabavljač dokonog sveta, I u tome je zaista bio izuzetan.
romana · koji se”
NOVA NADA KENGLESIKOG IZDAVAČA ,
Engleski izdavač „Chatto and Windus* izdaje 22. marta O» man „Dug i srećan život“, ko” ji jie napisao dvadesoetsedmo* gođišnji američki profesor Bejnolđ Prajs. Izđavač ne kri" je đa od ovoga dela mnogo očekuje i da mlađom piscu
predviđa lepu budućnost. Na vidnim mestima se ističe da je Stiven Spender, pročitavši ovo delo, izjavio da smark „Dug i srećan život“ „najzna“ čajnijim romznom nekog miša• dog pisca među onima koje
sam pročitao tokom mnogo godina“,
KNJIŽEVNE. · NOVINE
e Direktor i odgovorni urednik: Tanasije Mladenović. Uređnik: Pređrag Palavestra. Sekretar ređakcije: Bogdan A. Popović Tehničko-nmctnička oprema: Dragomir Dimitrijević. Ređakcioni odbor: Miloš 1. Bandić, dđr Milan Damnjanović, Zoran Gluščević, Slavko dznevski, Velimir Luki, Slavko Mihalić, Vladimir Potrić, Dušan Puvačić, Izet Barajlić, Vlađimit Stamenković, Pavle Stefanović, Uraguslav Stojanović.Sijp.
e List izlazi svakog dru ı SOBE petka. Poje pretplata Din „&d00, polugodišnja Min i diah=brod; Din a GAJU
e za · č O Kn Novinsko-izdavačko preduzeće aaa dyošrhioO: Brad. Francuska 7. Redakcija Francuska ı " evne novine“, Beo101-20.ı 208. · Tel. 21-00. Tekući raćLm
a ; Stampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva 8.
<