Književne novine

O Bu.

PREMIJERA „RUŽE VETROVA“ U ATELJEU 212

MATIĆEV POGLED /Š*, N

„Pisanje počinje Orfejevim, pogledom/“. Moris Blanšo

„O šta sam sve doživeo šta

- : sve video? Kakav svedok, kakav bih, strašan svedok bio ako bih jednom progovorio.“

Dušan, Matić

Veče oslobođenog Beograda mn: _ zomnici Ateljea 212, svoj a poi ijabičaste game, na premijeni „Ruže vetrova” bilo je poprište jednog strašnog Matićevog svedočenja. Ta koincidencija koja je spregla u jedan dam i jedan čas dva naizgled. tako raznorodna ljudska rituala nije bila i nije mogla biti slučajna. Čudesne podudarnosti živog života i poezije, kojima smo pokatkad svedoci, bez sumnje obelodanjuju neka duboka ogledala koja udvajaju spiritualne profile u samoj žiži naše kolektivne podsvesti. Ogledalo u kome se ovog puta Matić oglednuo uzvratilo mu je lik oslobođenog Beograda, njegovog Beograđa, i ta je natprirodnost bila samo optička varka jer nikakvo čudo nije kada se sloboga ogleda u težnji za oslobođenjem. Tu negde i počinje priča o Orfejevom pogledu, kojeg Blanšo stavlja u samo težište poezije; tu negde počinje priča i o pesniku Matiću „Koji se, evo, već četiri decenije strasno upinje da „MATira blizinu smrti u jednoj strašnoj šahovskoj igni.

Matićeva šahovska partija, vizuelizirana na sceni Ateljea 212, ovoga puta učinila mam se nalik na suđenje Orfeju. Tom suđenju pesnik Matić prisustvovao je kao strašni svedok, ali i ne samo kao svedok. U istom licu, a raznom liku, pojavljivao se on pred nama kao stoglava hidra, kao strašni branilac i strašni tužilac, čak i kao strašni optuženik. Sudio je sebi, pozivajući se na ćufljive duše u parteru, i sudio je čitavom tom mnoštvu, pozivajući se na svoje usamljeno srce. Svoju optužnicu pročitao nam je Orfej, glavom i bradom. Ona ga tereti za delo čovečnosti, radoznalosti i strasti. U slobodnom prevodu ona glasi: optuženi Matić, po optužnici Matićevoj i strašnom Matićevom svedočenju, drznuo se, ne jednom, da baci pogled za sobom k toj zanosnoj, čudovišnoj MKuridici koju pučani, njeni susedi iz istog sokaka, nazivaju samo nadimkom Blizina Smrti, Suština Življenja. U odbranu optuženog, kao olakšavnu okolnost, branilac Matić glasnim krikom ponovio je Hofmanstala: „Njegove oči kao da nisu imale kapke”. aj pogled bio je dijamantski šiljak kojim se nešto buši. Tada je i tužilac podigao glas i iz te prepirke, iz tog krvavog kovitlaca, rodila se drama, ljubičasta kao stara krv. .

Danas, u evropskoj literaturi (a kada je Matić u pitanju neophodna je takva ambijentacija), retki su Orfeji Matićeve tvrdoglavosti. Njegova poetska i filosofska knjiga „Laža i paralaža noći“, iz koje je ukraden dramolet „Ruža vetrova“, predstavlja novi orfejevski pogled tog nehajnog mislioca bez kosa bi se naša literatura Još dugo vukla za repom evropskog pešničkog mišljenja. „Ruža vetrova”, dramolet u jednom švungu, iščupan id svog konteksta i dijalogiziran u vidu nežnih složenja i krvavih bratimljenja tri naše usamljeničke lične zame=

nice, na pozorišnoj BED Pe POLIie išta manje koherenino 1 pertielkt1 nja i čitaočevim

rano no cela knjiga u

rukama. Usamljeni individualni mislilac, podvrgnut zakonima teatra i rastrgnut na četiri raznolika aktera, u ovom slučaju poslužio je Matiću kao „Blasnogovornik kroz koji govori uvek samo jedan izuzetam glas“, U isti mah i eto odgovora na pitanje zašto se pesnik Matić tako neočekivano poslužio teatarskim medijumom, Teatar mu'je poslužio samo kao glasnogovornik, a to i jeste prava suština teatra. Reditelj Bodđa Marković, bez sumnje danas u ovoj zemlji najpozvaniji i najinspirativniji teatarski rezonator Za Sve pozorišno' u domenu poezije, prihvatio se još jednog tegobnog scenSkog oživotvorenja apstraktnih poetskih štiva. Svestan činjenice da Matičeva poezija, kao i svaka rasna poezija uostalom, najprisnije i najpotpunije progovana u neposrednom ~ kontaktu s čitaocem, on je težište SVOE Sscenskog nadahnuća bacio na jednu poetsku komponentu koja je u isti mah živo prisutna u svakoj scenskoj igri. Inspirisan tipičnim | Helderinovskim poštovanjem ritma, Boda Marković je sačinio scensku fantaziju kakva se gotovo nikad mije videla na našim pozornicama u sličnim prilikama. Potpomognut tananom ~7„nadrealističkom inscenacijom Živorada Kukića i suptilnim muzičkim mueditacijama Josifa

VANA

HEnrika, Bođa Marković je od početka do kraja, superiorno, s visokim osećanjem ritma i maftićevske „tragične humornosti”, animirao svoj panoptikum poetskih simbola, potvrdivši još jednom onu staru Tibodeovu da se „maštom raspaljuje mašta”,

Njegovi saradnici Bosiljka Boci, Slobodan Aligrudić, Milutin Butković i Dejan Čavić pružili su nam mnoge dokaze svoje visoke scenske inteligencije i ljupke osećajnosti, Bosiljka Boci, najintelektualnija među njima i najviše zaokupljena humornom vizurom, briljanino je muzicirala na složenoj Matićevoj misaonoj klavijaturi. Slobodan Aligrudić, uzbudljivo osećajam i dramatičan, predstavljao je ugodam kontrast svežem komedijskom Traspo= loženju Milutina Butkovića i tehničkoj perfekciji Dejana Čavića.

Ritualno poetsko veče u Afeljeu 212, posvećeno u isti mah oslobođenju našeg glavnog grada i Orfejevom apelu za punu slobodu sagledavanja fenomena života i smrti, smrti „neizbežne, uzaludne i blagoslovene“, primilo je iz Matićevih ruku uzbudljiv teatarski dar. U tom dramatičnom suđenju Matić je osudio Orfeja na život i nove zabranjene poglede.

= ris —=—

NEUROTIZIRANJE

GLEMBAJEVŠTINE

PREMIJERA „GOSPODE GLEMBAJRVIH“ MIROSLAVA KRLEŽE U NARODNOM POZORIŠTU

„Neuroze sw mnmegatip perverzije” M. Prust

Sedamdesetogodišnjica · života i pedesetogodišnjica umetničkog rađa Miroslava Krleže otvara pred nama onu zanosnu „pukotinu u vremenu koju istorija teatra ponajčešće naziva smenom generacija, a kojoj samo malen broj literarnih poslenika ima sreću da za života prisustvuje. Miroslav Krleža, doajen i klasik nacioname dramske literature, na naše oči u toku prote= klih godina na brojnim pozornicama rascepio je kontinuirano vremensko sedimentiranje, izazvavši u nizu teatarskih ljudskih naseobina veoma burne reagense. Prvo izvođenje jednog dela na jednoj pozornici, bez sumnje, predstavlja iskušavanje njegovog aulora. Drugo izvođenje istog dela na istoj pozornici stavlja pod znak pitanja stvaralačke intencije novih interpretatora, novog reditelja i novih izvođača. Treće izvođenje istog dela na staroj pozornici preispituje i više od toga, postavši ogledalo duhovne klime svoje epohe. „Gospoda Glembajevi“ Miroslava Krleže u beogradskom Narodnom pozorištu upravo su izvedeni po treći put u (ne)znatnom vremenskom Yasponu od tri decenije.

Reditelj i scenograf Bojan Stupica, autor trećeg po redu animiranja „Glembajevih” u Narodnom pozorištu, u dekoru nalik na provincijalne jubileje milosrdnih ženskih udruženja, na-

AVA VU VV TT NT TN NT

Ja bih i ovom prilikom da podsetim na misao našeg predrafnog muzikologa dr P. Markovca, da „pojava novih društvenih snaga nalazi svaki put OL u vokalnoj, pjevanoj muzici, JET treba plasirati movu ideologiju, treba tek iva graditi nove muzičke simbole u veri 2 govorenom riječi, a ti će se Bira SJ poslije osamostaliti u apsolutnoj, Had | ci“. Za jaku komcentraciju pažnje 150 nog u osnovi rezervisanoBE SUV Ran iu ma na elektronsku muziku bili su volini naslovi nekih kompozicija, pa da one samim tim postanu upaetnički LG VN boli trajnih ljudskih vrednosti i ou karakter jedne nove programske 55 zike svojevrsnog (i ja bih rekao, KI misaonijeg, idejno a dubljeg LG a nijeg) tipa. Zvuci i šumovi ale ro ske muzike najčešće nemaju odre ac) sine, ali, pored jačine, trajanja i a mernog bogatstva tembrizacion! rika kata, oni mogu imati i fiksiranu RIAA RU; pa kada je elektronska O al Branimira Sakača „Jahači poka po (po mom estetskom senzibilitet a SCC snažnija kompozicija ava, MSI RUN stimično utkala, u pakleni DOOR ea lavine, i grupu visinski fil : OLALIK tikulisanih zvukova (tonova Pa nekih dalekih horova, ispunje

nara U OS t asocijacija skim jadom i jako n ašalaca bio

redstava u svestima nas HS3 ofa ie široko otvoren: U str ri aa Dol Geteove scene divlje kav PR: kraju prvog dela „Fausta | fa ic BR cenciju na poetski moćne S e knjige ste glave novozavetne JOVA rvoO ja“, na slavni DireTOV S qi_ „Olkrovenja ı iptička jahača“ (li rez „Četiri apokaliptička J Tedi 3 Rovni simboli bolesti, rata, re smrti). Duhovna klima Kom ona i humane osude zla ovde je očeVi

KNJIŽBVNE NOVINE

estetski duboko sugestivna. Ja ne mogu nabrajati sve znatne umetničke kvalitete niza kompozicija sa ove Večeri nove elektronske muzike („Nokturnof' Bruna Maderne, „Psalam“ 1961

Kristofa Pendereckog, „Dahovi“ Iva Maleca, „Improvizacija za orgulje“ Josipa Kalčića), ali mislim đa moram skrenuti pažnju na „Poemu o zori“ novosadskog kompozitora Brne Kiraljia: tu je jedna nova i snažna koncepcija smene dana i noći zaista adekvat= nim izražajnim sredstvima zvukova ume{nosti zaista i ostvarena. "radicionalni poetski pogled na smisao svila= nja uglavnom je idilićan, pastoralan nežan. No, protivnosti fenomena prirode puni su borbe, sudara, napona suprolnosti. Zašto, dakle, pesnik ili muzičar ne bi mogao sukob dana i noći izraziti specifičnom slikom koja se uopštava i izdiže do simbola log večnog procesa sveta, prirode, čoveka? Jedan dugi, 0” Štri, visoki zvuk (kažimo, sam cik ZO, iz bokeljskog govora, naveden u Vukovom „Srpskom rječniku“) para i cepa gusti masiv još zatamnjenih planinskih vrhova. No tmina noći, yaljajući se u dubokim zvucima elektrongkog snimka, opire se nadolazećem svilanju, budiJačkoj i kliktavo pobednoj zori, Tako sam čuo zvučnu simboliku Kiraljijeve „Poeme“. M“

T pitam onda čitaoca ovoB nepoftpu> nog komentara unujlarnjeg smisla elektronske muzike: da li bi se on složio sa onim mišljenjem u kratkoj „diskusiji na opatijskom simpozijumu koje je ovu muziku označilo kao „nečovečniu ; Zar ovako zvučno izražen smisao zore nije

OM a O.P naš, ljudski, čovečan:

Pavle STEPANOVIĆ

stojao je da u žižu Krležinog dela uvuče niz neurasteničnih, paranoidnih, psihopatskih atributa koji se inače kreću u sekundarnoj sferi psihologije glembajevskog porodičnog stabla. Taj psihoterapeutsko — rediteljski tretman veoma često pretvarao se u nasilnu i perverznu vivisekciju karakternih nastranosti, otupljujući socijalnu oštricu Krležinog dela.

Ova predstava, međutim, u negativnom smislu. neuporedivo je značajnija na planu jedne teatarske komponente koja je u poslednje vreme u pojedinim beogradskim pozorištima bila ne= dopustivo zapostavljana. Inscenacija Bojana Stupice, inspirisana parobrodskim enterijerima drugog reda, mada vanredna u arhitektonskoj „konstruk= ciji, sačinjavala je koktel kakav ni najproizvoljnija, mašta s malo dobrog ukusa ne bi mogla sebi da dozvoli, Dvorana za ples u prvom činu, uokvirena tapetama najnakaznijeg beogradskog cica, pretrpana lujevskim meblom, kineskim vazama, ogledalima iz modernih pisoara i „krunisana najzad nailaskom dva rasna engleska setera, izgledala je pre kao poprište neke komedije no kao ambijent u kome treba da se odigra tragična · „glembajevska ekspozicija. „like predaka u bledim paspartuima, pozlaćene vitrine u koJima čame telefoni, prostačka nadvikivanja, pentranja na stilske stočiće, zadizanje sukanja i potkradanje flaša viskija — Pproizvoljnosti su kojih bi se reditelj Stupičinog ranga morao odreći s indignacijom,

Ako je treće izvođenje istog dela istog pisca na istoj pozorišnoj sceni doista način da se preispita duhovna klima jednog vremena,,ovoga pula to se pravilo potvrdilo svojim izuzetkom.

Vuk VUČO

boravak direktora »Kknjiževnih novinac u Sovieiskom Savezu

"Tokom meseca oktobra direktor „Književnih . novina“, 'anasije Mladenović, proveo je, kao gost Saveza sovjetskih pisaca, devetnaest dana u Sovjetskom Savezu u svojstvu „predstavnika Jugoslavije u Zajednici evropskih pisaca. U bogatom programu borayka glavno mesto zauzimaji su susreti sa SOVjetskim piscima. Tanasije Mladenović je u Moskvi imao susrete sa redakcijskim · kolegijumom „Literaturne Bazete“, na čelu sa glavnim redaktorom Kosolapovom, sa glavnim redak-

pisaca,

rih.

časopisa „Inostranaja |iteratura“ Čakovskim, koji je nakon toga susreta boravio u Jugosla viji, sa glavnim redaktorpm časopisa „Junost“ Borisom Poljevojem i sa poznatim književni-

i SSSR.

kom Iljom Brenburgom, kao i sa dvojicom sekre tara Saveza romansijerom Markovom i kritičarem Voronkovom. Svi susreti i razgovori bili su ispunjeni veoma ol= vorenim i prijateljskim razgovorima o saradnji ı što neposrednijem pri= bližavanju i upoznava nju literatura Jugoslavije i Sovjetskog Save= za. Podvučeno je da ve= liku pažnju treba obra= titi prevodenju menih književnih dela, ali da se ne sme zapostaviti prevođenje

gvistom Savickim. Glav na tema ovog razgovora kretala se oko stvara= laštva mlade ičke generacije u Jugoslaviji

U Taškentu, u Savezu pisaca Uzbekistana, Mla

LAZAREVIĆ

Moie nervoze

I. NAŠI I NAŠB

stranu Modernu, to je što svi dobro

pišu ali niko kwupno ne stvara. Nivelizacija je: sve jedno drugom do u-– šiju najviše. I bez ikakvog vođstva. Otuda i tolika pojava grupa: „jata“, „kružoka“ i pojava decentralizacije. Knji-, ževnost nije pod jakom voljom kakvog vođe. Razbila se u grupice prema ličnim interesima i ljubavima. ·

O no što najviše odlikuje i našu i

* * *

Kad mladi sanjaju, stari spavaju, srednji vladaju: stvari iz običnog životnog plana još najbolje idu. Jer, najzad, država najbolje garantuje ličnosti slobodu kad nije u rukama starih sklerotičara i mladih pustolova i eksperimen–= tatora.

* * * Ljubomir Nedić kritičar: njegovi su meci bili dum=dum koji su, da bi žrtva duže izdisala, bili upravljeni u trbuh.

*- * *

Kako je Skerlić umro bez testamenta, za njegovo nasledstvo prijavila se sva rodbina, mnogi nezakoniti sinovi i čitavo krdo književnika koji su mu videli fotografiju. Prijavio se i Geca Kon, ali je brzo odustao. Grol se odmah dohvatio baklje i snjom hteo u Narodnu skupštinu, ali se ona ugasila već kad je, na kratko, ušao u nju. Na grobu su mu skidali odelo: Ja ću na Univerzitet, ja u Glasnik, ja u Zadrugu, ja u Čupipićevu zadužbinu... i umalo mu žena ne ostade bez penzije... Dugo godina posle, kad mu se već i grob zaboravio, prijavio se za nasledstvo i Vinaver. Tu skoro je štampao svoje razgovore koje nije imao s njim.

* * *

Reči — muzika, orkestar, literatura, politika, stranog su porekla i u našem rečniku i u našem životu. Ti pojmovi postoje samo kao štampane reči.

* * *

Na našoj prekretnici karakteristična je i ova pojava: književnici i, naročito, kritičari, nalaze se sve više na strani „nestručnih“, Neki zubari i doktori, naročito ovi poslednji, pišu življu i sočniju književnost i kritiku od onih struč= nih univerzitetskih i, naročito, onih koji drže baš tu katedru.

* * * Za sve učitelje: napustite učenike pre nego što vas oni napuste.

denović se sastao sa najistaknutijim književnicima i generalnim sekretarom Saveza pisaca Jašenom. S obzirom da je uzbekistanska literatura jedna od najvećih u SSSR, posle ruske i ukrajinske, tema razgovora je bila slabo poznayanje dru= gih literatura iz Sovjetskog Saveza u krugovi ma stranih čitalaca, Boravak u Kijevu protekao je u znaku veoma interesantnih susreta u prostorijama Saveza sa jednim · od sekretara Saveza pisaca SSSM, i potpredsednikom Hvrop

sovjetskih

ovi

Savre=

sta-

ftorom časopisa „Vaprosi U Lenjingradu je Ta- ske zajednice ~ pisaca, Jiteraturi“ Vitalijem O- nasije Mladenović imao ukrajimmskim | pesnikom zerovom, koji uskoro razgovor sa pesnicima Mikolom Bažanom i treba da dođe u Jugo- mlađe generacije Bo= grupom istaknutih uslaviju kao šef delega- ljakovom, Vladimirom krajinskih pisaca.

cije sovjetskih pisaca, Toropikinom, i Serge= Sve ove susrele prosa glavnim redaktorom jem Orlovom, kao i lin-= žimala je želja za dub-

ljim i širim upoznavanjem pojedinih pisaca u direktnim kontaktima i redakcija kroz razme= nu materijala, kao i želja za planskim prevo= enjem dela iz jedne i druge literature.

pĐesn

Jedan niz naših malih kritičara u dnevnim listovima i časopisima: mlinčići s izlomljenim zupcima koji hoće da melju kosti samo velikih pisaca.

II. BELEŠKE O DUČIĆU

Dučić ne ide u bitno i apsolutno. On ne zna za tu groznicu. On je relativist i oportunist, „Svetska zagonetka“ njemu je strana. On traži lepo, i ne tiče ga se kako se zemlja okreće. On je sav u obožavanju svetlosti i boje sunca, ali ga samo sunce ne dira, Duboko je u svojoj prirodi estetički hedonista i epikurejac, sladostrasnik (ne vernik) lepoga i prijatnog. Čak ni u ljubavi, o kojoj je dao toliko lepih stvari, više ga dira-lepota i lepota žene i lepota ljubavi nego li sama žena i sama ljubav. I, najzad, i ona je tu ukoliko je on tu. Kad cela čar pređe i pesnik protrlja oči, duboko u zadnjem planu, vidi ženu:

· gle, pa i ona je tu!

Božanstvo, vera, čovečanstvo, bes= myrfno i večno i apsolutno i nepromen= ljivo — leže van njega. Samo ponekad — 1 to su njegovi najviši trenuci — za= treperi pred nečim nepoznalim i tajanstvenim, pa i to zbog lepog stava koji se ima kad se pred te pojave stane.

I ta lepota nije za njega neki nepro= menljiv pra-princip stvari i nešto ap= straktno nego — što je stvarno veliko treperenje hedonistički nagnute ličnosti, napetost i nabreklost nerava i mišića koje vole, žele i uživaju. Jer je on gladan kao grobni kamen prema svemu što je u ljusci, naročito u ličnoj ljusci, vrlo topao i sav u idolatriji.

* * *

Kao i kod svakog drugog majstora reči, i kod Dučića se, vrlo često, dešava da izraz pređe iz sadržaja i razlije u prazno. Razlog je tome njegova neobično velika mašta i, iz duha, silna duhovitost. Akt, „čisti akt“, prešav kroz tu maštu i duh, snažno se. preobražava, skoro preobličava i, preko izraza, skoro više i ne liči na sebe. Jer je kod njega književnost, umetnost sve, a delo, akt skoro ništa. On ga skoro zaboravlja. U silnom stvaralačkom naponu i pravcu izraza, razvija se skoro neprijateljska opozicija prema aktu i stvarnim željama srca. Pokatkad Dučić se, u trci koju vodi čin, delo i srce i duh sa izrazom i reči i oblikom, obrne za sobom da potraži i nađe čistu svoju ličnost i, tom se prilikom, vezavši obe činjenice, nailazi na njegove naibolje strane.

# * *

On, stvarno, nikad ne boluje. Na Dučićevom stvaranju nema žiga bolova ni muha, kao ni blaženstva i sreće. Groz=nice: stvaranja su mu nepoznate. U srcu on ne nosi strahotu i grozu. Izraz i reč su toliko neyezovalno snažni da se sadržaj samo gde-8de ispolji. Njegovo srce ne jedu bolovi niti se topi blaženstvima. Umetnik u čoveku je jači od ličnosti n čoveku. Estetički interes je daleko nad psihološkim interesom. Jer je Dučić sav,

. sav umetnik. Psihologa, filosofa, naro-

čito etičara i sociologa, apsolutno nigde nema. On je toliko umetnik da mu je umetnost iznad života, Boga i čoveka, i istina je samo onoliko istina ukoliko je ostetička i umetnička.

* * #' Kad bi imao šta da kaže, kakav bi veliki pesnik bio!

*1 MOO Jovan Dučić je ne kralj nego car na= šeg rečnika i naših reči. Ali nas oh, vrlo često, poslužuje divljakama u zlatnim poslužavnicima, On je say u poslužavnicima. (195352) (Odlomci)