Književne novine

Nastavak sa 6. strane

vrijeme. Onda, doduše, filoso še nas društveni, što Je zapravo 3 Oda mora boriti za bPubliku, to je istina, ali je isto tako istina da šu i dva načelha načina te borbe: jedno je puniti gledalište praznim glavama, a sasvim je nešto drugo puniti g:ave dobrim predstavama. I glave i srca. Tko je jednom vidio uspjelu, pogledat će i tri manje uspjele predstave, pa bio on radnik sveučilišni profesor ili pjesnik. Ali tko vidi tri uzastopce neuspjela komada gođinama neće priviriti u kazalište. Drugi dio tužbalice o tzv. krizi – šega kazališta kao takvog išbunjeh' )o žalopojkama o nedostatku domaćih suvremenih tekstova, Tačno, nemamo ih Ono što se u nas danas naziva dramskom produkcijom sltičnije je vicu i običnom epigonstu nego li ičem drugom. Časne iznimke nastranu. Ali nije tako samo danas. Od Preporoda naovamo naše dramatičaze, koji nešto vrijede, možemo na prste izbrojati, a ipak je, kako vidjesmo, bilo velikih epoha na pojedinim pozornicama. Mislim da je potpuno deplasirano ovdje sada dokazivati kako je svako pravo umjetničko djelo, pripadalo ne znam kojem narodu i ne znam kojoj epohi, uvijek suvremeno. Inscenacija i kostim nikada nisu činili komad alttuelnim. Ako nam je baš do toga, onda nam nitko ne brani Marloova Fausta ili Šekspirova Oltela obući u odijelo najnovijeg kroja. Uostalom, to neki inozemni kazališni suvremenici i čine. Jer možda je naše vrijeme faustovskije od renesansnog ili Geteova. Priznajem: lijepo bi bilo u godini gospodnjoj 1962. imati jednog novog Dyž:ća i jednog novog Krležu. Ali, eto, maločas vidjesmo da i stari Držić i stari Krleža pune gledalište danas kao i onda kad su tek napisali spomenuta djela. A o vremenskom i nacionalnom strancu Molijeru da i ne govorimo. Možda će se nekomu učiniti da sam odveć strog, svadljiv i lineazan da se ne obazirem, kako se to u nas kaže,na objektivne poteškoće. Možda. Ali zajedničkim snagama te se poteškoće mogu olako probroditi. Neka našim kazalištima vladaju ljudi od ukusa i stvaralaštva, od entuzijazma i lične odgovornosti, pa će sve biti kako treba. Netko je dobro primjetio da je većina naših teatara prije dom za nezbrinute nego li dom umjetfnosti. Imao je potpuno pra-

vo. Dokle god se bude insistiralo na isplativnosti kulture, pa bila ona

književna ili kazališna, kulture u pravom smislu te riječi u nas biti neće. To joj je najopasniji dušmanin i najveći kočničar: vodnik, a ne voditelj. . Jozo LAUŠIĆ

RAZGOVOR SA V. OZEROVIM, U-

REDNIRKOM ČASOPISA KNJIŽEVNOSTI“ ON) J6IIBaA} \

Neposrednosi i slrasnost

– najbilnije oznake sovjetske književnosti

„PITANJA

OVIH DANA boravila je u našoj zemlji aeuiegaci,a sovjetskih pisaca u kojoj su se nalazili kritičari esejist Vitalij Ozerov, glavni urednik časopisa „Vo“ prosi literatury“ („Pitanja književnosti“), estonski putopDisac i pesnik Juhan Smul i kabardinski pesnik Alim Kešokov. Članovi delegacije posetili su Beograd, Zagreb, Ljubljanu i Sarajevo. 16. ovog meseca delegacija je'u redakcijji „Književnih novina“ i „Savremenika“ vodila razgovore sa članovima redakcija i njihovim saradnicima. prisustvovali Desanka

Razgovoru su li san] PrdhdlDaovie Mira Alečković, Mihajlo Lalić, Branko Copić. Tanasije Mlade-

nović, Erih Koš, Marjan Jurković,.Mladen Oljača, Dragan M. Jeremić, Pavlc Stefanović, Božidar Timotijević, Pavle Zorić i drugi. Tom prilikom, zamolili smo druga Ozerova da nam iznese 8VOje mišijenje o savremeno) sovjetskoj književnosti.

m Zamolio bih Vas da nam ma po četku iznesete svoje mišljenje o savremenoj sovjetskoj književnosti, svoje shvatanje o mjenim trenutnim pozicijama i njenim, daljum mogućnostima.

Savremena sovjetska književnost razvija se u atmosferi radosti i velikoB stvaralačkog poleta. Podvukao bih, u tom smislu. dve oznake njene trenutne pozicije: kvantitet i kvalitet. Mnogo knjiga koje se svakodnevno štampaju govore u prilog kvantiteta. U književnost ulaze nove, mnogobrojne grupe pisaca, i to je veoma simptomalično za naš današnji period. Jevtušenko, x OZ– nesenski, Roždestvenski i dr, stek i. SH široko priznanje ali. po mom Tai Hi i mnoge druge čeka slična afirmacija.

Ne čkimi h Vam Se da je 2a TOD Woalttet određene književnosti, u Op, slučaju sovjetske, neophodna DOČtoBi idejna pozicija pisca, način poimanja prihvatanja života? 3

Da. Nije manje zanimljivo Bo Ea|| o idejnoj poziciji pisca, O konceĐpi a života koji oblikuje, O njegovom Pr stupu stvarnosti, o njeBOVOJ VE Ok koj individualnosti. Ima idejni pozi cija, uopšteno govoreći, kojima se

KNJIŽEVNE NOVINE

kalendar

Mi!an ĐOKOVIĆ

ije mali broj društava s prosveti-

nim i kulturnim ciljevima koja

· Su se rodila u glavama pojedinaca i koja su, kod nas, udruženi pojedinci uspeli da zasnuju, pokrenu, učvrste i, ponekad, učine ih veoma zna– čajnim u život čitave nacije, Takvih društava, organizacija, zadužbina u Srbiji se, naročito, javilo brojno tokom druge polovine XIX veka. Usred bur-

nih, često i krvavih, okršaja među di- ·

nastijama i političkim strankama, usred žestokih razmimoilaženja ~ svih vrsta među ljudima onih vremena, javljale su se, kao životna potreba, razumne, dobro zamišljene inicijative, nezvanične, plemenite u #žpgnajboljem smislu, da se unapredi prosveta i kultura, da se u jednoj nekultivisanoj sredini, čak, često, prema nauci i znanju ravnodušnoj, pa i „sumnjičavoj prema knjizi, probudi interesovanje za otkrića ljudskog duha, za trajnije vrednosti života. Iz takvog jednog izvora potekla je inicijativa, pre sedamdeset godina, za osnivanje „Srpske književne zadruge“, inicijativa koja se nije, kao i mnoge druge, ugasila pred otporima izmenjenih prilika, nego je ostala vitalna i u našim danima.

Zadruga je osnovana u jednoj pripremljenoj i razbistrenoj atmosferi. Pre njenog formalnog osnivanja na skupovima i u javnosti govorilo se kako čak ni kod obrazovanih ljudi nema dovoljnog interesa za knjigu, kako „najveći srednji prometni broj srpskih knjiga teško da je veći od hiljadu egzemplara, a ipak je najveća srednja cena njihova manja od najmanje srednje cene ma u kojoj literaturi“ (Svetislav Vulović). Zatim je govoreno kako čitaoci, u koliko ih ima a ipak ih ima, nisu vlasnici knjige, nego knjiga ide iz ruke u ruku dok se ne upropasti i kako se „dobar i koristan uticaj književnosti na društvo i na pojedine članove društva ne vrši.. kroz pojedine knjige, nego se vrši kroz uređene zbirke knjiga, kroz domaće biblioteke“ (Andra Nikolić). Takva i slična rezonovanjia u jednoj sredđinii koja se nije, zvanično, dovoljno bavila kulturom pripremila su i osnivanje „Srpske književne zadruge“ 1982. godine. Osnovali su je ljudi od

kritički, koje se s ovog ili onog stanovišta mogu kritikovati, ali Je nemogućno ne videti snažno strem-

že prići

ljenje ka estetskom, umetničkom, to će reći autentičnom oblikovanju stvarnosti. To stremljenje u stalnom je jačanju. Uzmimo, na primer, savremenu poeziju. U poeziji osećam, uslovno govoreći, uzajamno zbližavanje dva pravca: dubokog lirizma, onog koji je svoje ovaploćenje postigao u građanskoj lirici, s jedne strane, i poetskog vizionarstva, tesno povezanog s intenzivnim filosofsko-idejnim preokupacijama pesnikovim, s druge. Ovo sintetizovanje ne samo da omogućuje mladim

stvaraocima da dođu do svoje original– ·

nosti, ono, štaviše, čini da pisci stariJih generacija ponovo, s punim pravom, u:aze u tekuća duhovna zbivanja. Veoma poznati pesnici, kao Asjejev ili Svjetlov, doživljavaju .svoju drugu mladost. Njihovi stihovi su vrlo savremeni i po sadržini i po formi. Najbitnije, najaktuelnije probleme savremenog čoveka obuhvataju i izražavaju pesnici kao '"'vardovski i Meželajtis. U njihovim delima nalazimo konkretne slike našeg života, uopšten, sintetizovan lik savremenika, uzbudljivu poetsku misao. A kako li tek brzo sazreva i jača građanska svest mladih pesnika!

SEDAM DECENIJA PLAVIH KORICA

nauke, ljudi bliski književnosti i jedan pravi književnik, „Jovan Jovanović Zmaj. U Zmajevom stanu se i sastajala privremena uprava i on je, poznati crtač-ilustrator, izradio popularni inicijal SKZ, koji i danas stoji na plavim koricama. „Zadruga nije bila zamišljena — kažu njeni istoričari Sreta Stojković i Vladimir Ćorović — da postane društvo književnika, nego (kao) ustanova da deluje putem «knjige u narodu i da tako, posredno, pomaže i samu književnost. Cilj je bio opšte prosvećivanje, a originalna književnost služila je kao jedno od najboljih sredstava za to“, Program Zadruge bio je raznolik, obuhvatao srpske i jugoslovenske pisce drugih naroda, klasična i savremena dela. Sredstva za svoju izđavačku aktivnost Zadruga je obezbeđivala ulozima članova dobrotvora i zaveštanjima, a za rasturanje svojih knjiga oslanjala se na mrežu poverenika. Zadrugari SKZ nisu bili samo Srbi iz Srbije; sa čitave teritornie današnje Jugoslavije ona je privukla članstvo i brojevi tih članova izvan Srbije stalno su se uvećavali. Lišena, od osnivanja, nacionalnih isključivosti, ona je svoje jugoslobemstvo obeležavala trajnim interesovanjem za sve literature jugoslovenskih naroda, i za stare i za nove pisce.

Kao i sve organizacije koje se bave složenim poslom izdavanja Knjiga, a izdavačka politika im nije zasnovana na komercijalnim kriterijumima, i Zadruga je zapadala u krize. Tačnije rečeno, „krize“ su bile lajtmotiv njene aktivnosti, jer su se, neprestano, zbog dinamike razvitka i promena ukusa, javljale protivremosti u shvatanjima. Jedna od tokvih kriza, oštra, javila se i u našem razdoblju, posle rata odmah. U novom, socijalističkom društvu Zadruga nije mogla da svoju materijalnu bazu obezbeđuje na #ĐZstari način, oslanjanjem na pomoć pojedinaca; naglim „razvitkom „izdavačke delatnosti pred nju su iskrsle nove i drukčije teškoće u izgrađivanju programa. Bilo je, tađa, iskliučivih „mišljenja da je postala suvišna i da je, kao „relikvat prošlosti“, treba ostaviti da tavori i da se postepeno ugasi ako

Oni odlučno nastupaju i bore se za ideje XX i XXII kongresa naše partije, za pobedu komunističkih načela života. I to se bore sve dublje, sve svestranije. Sad je period kad u stvaralaštvu preovladava emocionalni odziv na događaje, na pojave koje, u ovoj ili onoj meri, karakterišu socijalističko društvo. Strasnost i neposrednost, na taj način, bivaju najbitnije oznake mlade poezije. Ali ona se ne ogranjčava na njima, Pesnici su se naučili da bolje vide život i da ga dublje shvate. Mnogi od njih ne vide samo jedan trenutak života, jedan mig; oni osećaju duboke veze vremena, i trude se da obuhvate svojim stvaralačkim poSledom ćelu našu epohu, u svim njenim osobenostima. Takav je i Jevtušenkoi Roždestvenski, takva je, po mom mišljenju, i Juna Moric,

. M Poseduje li i savremena broza iste vrednosti i šste sposobnosti širokog delovanja kao poezija?

Što se tiče sovjetske proze, njen udeo u opštoj konstelaciji književnosti zbiva. se U, znaku značajnih promena koje su se desile u žjvotu. Mogućno je navesti dosta prozaista koji se trude da razotkriju karakterističnosti i

Žarko · ĐUROVIĆ

Časovnik izbija svoj poslednji čas a ja tonem, u predeo okićen, morem, i ljubavlju

ja se dovikujem, sa oblakom zaljubljenim, u krošnju drveta Prevrnuto lice žene govori jezikom, očajanja

Gorke reči wbek su bez uzglavlja Zli čobeče — opomemo w smrt odbegla uspavaće te jesenja stabla kao umornog ljubavnika verenica Sad tražimo smisao u grlu moći koja spava Zamišljen, lutam, ispod, prozora setne boje glasa lutam, i stoaram, od sjaja zvezda očaravajuću magiju Salećem, jedam usklik cveta . i kao kasni šetač slušam, dijalog staze i koraka Znam — moć otvara širom svoja vrata

· i stvari dovodi u takav Ted da to liči na azbuku da to liči na nimjetu V. Š. memoguću i svemoguću wu mežnosti O hajde onako razvij zagrljaj ko zastavu o hajde — svaki je pbokret uskrsnuće o hajde — založi tu beć toplog nochog šaputanja Tvoj je vrat savršena linija Kiparisa što se madmosi nad, mreškastim morem, snoviđenja Pesma me samoćom, obavija Sto munje ne mogu — ptice će da rašiju

nmebo mad mašim, očajem,

ptice te male arije u ciklusu pesama o proleću ptice ta mudra ogledala u polineziji krvi

Iza prozora gde negujemo

vatru ljubavnog dogorevanja

časovnik će možda da izbije svoj poslednji čas O me izmiči se — obličje lepe narandže zri ma tvojim

grudima

da neću mati šta noć a šta usne beru

Jedno drbo u vrtu pozajmi od tebe ime

i ti u tom meponovljibom, dopunjavamju prirode vidovito znaš da omalovažiš somete

O lepa bojo glasa tamo iz Iliryske Bistrice jutro će od tvoga smeha da kroji svoje okvire ı Ma, raznosi svetlost kuda budeš koyačala.

Rijeku, maja 1962.

| Saryarus wezi ansa i a aaa rare ae aiŠ ks Pverei auu ani ser:Paur vr auuu "rerni ani Var ja XIV Mb rair YT S + SYC azra at a: karata ar Ia O IIa u —

neće da se pretvori u pravo izdavačko preduzeće. Nadvladala su, ipak, shvatanja da ona i dalje može da ima svoju određenu ulogu i da njen „program treba da sugerišu izvesne specifične kulturne potrebe a doe Joj za realizovanje takvog programa društvena zajednica treba da pruži potporu. Zahvaljujući takvim shvatanjima Zadruga je ponovo mogla početi da izdaje svoja kola (a ne pojedine knjige, kad materijalne prilike to dopuste) i da, čak, inicira jedan toliko značajan izdavački poduhvat kao što su Umetnički spomenici Jugoslavije, čije se prve dve sveske, o Mileševi i Sopoćanima, treba uskoro da se pojave. Prošlo, pedeset četvrto kolo, posvećeno dvadesetogodišnjici Narodnog ustamka, jasno je pokazalo da čak i u takvim trenucima, kad se sve izdavačke kuće orijentišu na isti središni motiv, Zadruga može da nađe svoje mesto i da knjigama koje

WN—“

suštine tih promena. Moralno — psihološke osobine, koje pisci zapažaju kod svojih savremenika, takve su da je nesumnjivo da su one rođene. u at-

„ mosieri. socijalisličkih odnosa, socijali; stičkih saznayanja., Uprkos teškoćama, te pozitivne osobine jačaju i razvijaju

se iz dana u dan, imajući mogućnost najpunijeg procvata. Osnovna tema

. savremene noveje jeste tema gradnje

novog komunističkog morala u krilu novog pokolenja, saznavanje i izražavanje zakonitosti koje formiraju ličnost sovjetskog čoveka. Po žanru ta novela je lirska novela: u njoj je prisutan sam autor kao dejstvujuće lice ili je, pak, najčešće primetan njegov glas. Novele „Anatolija Kuznjecova „Produžetak legende“, Vasilija Aksjonova „Ko.ege“ i Eduara Šima „Princeza i sedam kćeri“ — privlače svojom svežinom i neposrednošću, iako izazivaju dosta raspri. Te raspre se, međutim, tiču ne samo nedostataka književnog karaktera, već i toga kako čitaoci primaju ispovest junaka dela.

M Mi smo do sada, uglavnom, govorili o sadržini, kazano teorijski. Traganja za adekvatnom, formom, nesumnjio su takođe zanimljiva. Kako tu stoje stvari?

Valja primetiti da se sovjetska književnost vr.o pažljivo odnosi prema svim idejnim i umetničkim dostignućima i da je, istovremeno, proniknuta duhom stvaraiačkih istraživanja. Kompleksnost, i raznoobraznost, forme, stila i izražajnih sredstava jeste ono naročito značajno za sve žanrove sovjetske književnosti. Govorio sam o mladim pesnicima, o tome kako znače sintezu i porast građanskog i umeiničkog. Oštrina tematike i obraćanje pažnje novim sredstvima izraza opšti su i za Jevtušenka i, na primer, za Voznesenskog. Ali koliko su oni, pri tome, različiti pesnici! Oratorska intonacija Jevtušenka, neobična metafora Voznesenskog — sve je to ne samo rezuitat stvaralačkih traženja, već i rezu:tat

stvaralačkog procesa, koji se produ=žava. m Kakve su perspektive azvoja

sovjetske Kknjižeonosti? Kojim putem, po Vašem mišljenju, ide sovjetska knji-. ževnost? . :

U svom kretanju sovjetska književnost se nije nikada zaustavila, Danas je to kretanje vrlo intenzivno, I to zato Što je XX. kongres naše partije ukionio sve prepreke koje su smetale tom kretanju, a zatim zPto što sami sovjetski pisci praktično rešavaju vrlo važne konstruktivne zadatke. Ti zadaci su povezani sa izgradnjom komunizma, sa formiranjem ličnosti koja će živeti u komunizmu. Mi, sovjetski pisci, smatramo da nema veće misije nego boriti se da u novom društvu pisac bude potreban i neophodan “Čovek. (D.S.L),

objavi izazove široko interesovanje. Poslednje, pedeset peto kolo, na drugi način je, opet. posvedočilo da Zadrugino živo prisustvo u našoj kulturi uključuje vrlo zanimljive mogućnosti. Od šest knjiga tu su: i neophodan zbornik koji pomaže jasnijem sagledanju jednog starog pisca (Dositej), i sećanje na jednog pesnika koga je pokosio vihor rata a čije je delo već mogao da pokrije zaborav (Prodanović), i prvo potpuno izdanje jednog od najznačajnijih dela naše savremene književnosti, široka i umetnički vanredno bogata evokacija sudbine našeg naroda koji u najokrutnijim prilikama tuđinskog pritiska neće da izneveri svoiu dušu (Seobe Crnjanskog), i prvo upoznavanje naših čitalaca sa jednim veoma istaknutim savremenikom (Šve- \ đanin Martinson), i afirmacija jednog poljskog humaniste koji se značajno povezao s našom prošlošću (Hiršfeld) — kompozicija koja svakom jugoslovenskom čitaocu, neospormo, otvara nove vidike.

Jedno je, danas, sigurno: „Sıpska književna zadruga“ je, u sasvim drukčijim prilikama nego što su bile one kad je osnovana, potrebna, kao što je i dosad bila potrebma i svakako da.:će i sutra biti potrebna. To ie 'Osnovno.v. Ljudi koji se oko nje skupljaju nisu se ni dosad predavali iluziji da njeno mesto opravdavaju obziri prema istorijskim zaslugama, mada su te zasluge velike. Ona, upravo zbog onog što je značila u prošlosti, mora, dinamično, da drži korak sa vremenom i da obezbe di svojim knjigama dostojnu pažnju među čitaocima s razvijenim interesovanjem za poetsko -– umetničke, naučne i društvene sadržine, da ostane i u javnim i u ličnEm bibliotekama knjiga koja se čita i ponovo čita,

cu O RA SONI granu —-———|

VESTI

RAZMENA POSETA SLOVENACKIH I SRPSKIH K.NJIZEVNIKA

U Beograđ je 23. ovog meseca, u cilju proširenja međurepubličke saradnje na kulturnom polju, doputovala grupa Slovenačkih pisaca koju čine: France Bevk, Tone Seliškar, Mira Mihelič, Anton Ingolič, Matej Bor, Ivan Potrč, Lojze Krakar, Dominik Bmole, Dane Zajc, Tone Potokar i France Yilipič, Slovenački Kknjiževnici održali su nekoliko književnih večeri u Beograđu, KruŠševcu, Novom Sađu i Zrenjaninu.

U isto vreme u Sloveniji boravila je grupa Srpskih „književnika; Ceđomir Mindđerović, Desanka Maksimović, Skenđer Kulenović, Btefan HRuaičković, Florika Stefan, Krih Koš, Mladen Oljača, Nikola Drenovac, Dušan Kostić, Slavko Vukosavljević i Esada Mekuli. Posle književne večeri u Ljubljani naši pišci priredili su slične večeri u Novom Mestu, Ptuju, Kopru i Celju,

NOVI KRNJIŽEVNI CASOPIS U MAREDONIJI

Ovih dana izišao je iz Štampe prvi broj novog književnog časopisa u Makedoniji; pod nazivom „Pogledi“ časopis je pokrenula, grupa književnika iz Stipa. Pored časopisa „Sovremenost“ i „Mtazgleđdi“, koji izlaze u Skopju, ı čašopisa „Stremež“, koji izlazi u Prilepu, ovo ie četvrta publikacıja ove Vvrste, Čije su namere da okupi širi krug sa» radnika ne samo iz Makeđonije, već i iz ostalih krajeva zemlje, Inicijativa štipskih književnika naišla je na Srdačan prijem u književnim krugovima Makeđonije, posebno kod čitalačke bublike,

U svom prvom brcju „Pogleđi“ đonose 6ečanja na dane rata Mihajla Apostolskog pod naslovom „Novembarski dani“; poezijom su zastupljeni Viđoe Podgorec, Rađivoje Pešić, Borče Popstojmenov, Stojan Tarapuza i KJubiša Taškovski; prozu u ovom broju štampa rumunski pripoveđač Mihajl Sadoveanu, a od esejističkih priloga naročitu pažnju privlače Gustav Brili svojim eselom „O rođendanu muzike“ i Duško Dimitrov o Voltu Dizniju. Casopis je ilustrovan likovnim prilozima Parnadžijeva. Cuškova i Bikova. ;