Književne novine

| tema dana %

a komentari W

Društvena odgovornosti

SLOBODNA STVARALAČKA incijativa koja je bina i koja ostaje bilam element našeg kulturnog ra-

zvoja, bitno obe:ežje de-

mokratizac.je naše wmetmosti. pogrešno sivoaćema ı zloupotreb!jena bila je uzrok brojnih slabosti koje su pratile ı koje prate naš svakidašnji Kulturni Yast. Negativne pojave i veće ıl manje slabosti, kojuma smo toliko puta smelo pog:edalki %w. OČI u ovom burnom Yaztvoju našeg društva, u oblasti kulture su uzele tolikog maha da je i predsedmik "Tito, ma medavnom VII Kongresu omladine, morao njima da se pozabavi. K.omentarišući Titove reči, zagrebački „Telegram“ je u broju od 1. februara bTYOgovorio Jezikom večnih isima, koje u mažoj trenutnoj situaciji maju karakter nadđasve mužnog i aktuelnog razgovora:

„Istinski umjetnik ni sam ne može da bude zadovoljan igrom koja ponekad i ponegdje zamjenjuje stvaTanje, om bez sumnje ına prava koja su imanentna djelatnosti kojom, se babi, ali ima i dužnosti bez kojih također mije moguće zamisliti umjetničko stvarunje. Djela koja me izviru ız mjegovog bića, koja su rezultat jalovog ispraznog eksperimentisanja ili su maprosto pomodmo premošžemje tuđeg iskustva, sama po scbi memaju uvjete da traju. To je dragocjeno iskustvo iz historije umjetnosti, pouka koju istimski stvaralac uvijek ima na umu.

Ali ovdje nije riječ o

slobodnoj umjetničkoj igri il; tražonju, koja je svojstvena imtimnom stvaraocu, i čiji kondenzirani rezultati mogu predstav:jati istinska u mjetnička djela. Ovdje je riječ o odmosu socijalističkog društva, mjegovih oTgana i komisija, kritike i samih, umjetnika prema pojavi favoriziranja i valoTiziranja formalističkih pravaca, prema nmcleritččkim tendencijama da se poplava formau!izma, epigonstva, vulgayYih plagijata, malogračanskog ukusa i kiča masovno razvija pod egidom izvjesnih, esteta, mjihovih labilmih poklonika i da se čak stvara jedma čudna atmosjera prevalnecije mekakvih etatističko-estetskih kanona, w kojoj se ma, žalost, često puta u ime apstrakcije sloboda — zakonom, inercije i oponašanja — vrši stoaYni pritisak i nasilje na ulkus sredine i na djelo umjetnika... _ Ali socijalističko društvo me bi smjelo da ima takvih, snobova, šarlatana i trgovaca, ono ima i onako premalo sredstava za istinske umjetničke vrijednosti koje kod mas postoje i koje bi mogle da se još više razviju kad bi prekinuli jednom s prakticističkom pra= ksom, skoro permanentnog mehaja prema postojećim i potencijalnim, „vredmotama vw mašoj kulturi. Nismo jed=mom. pisali o poremećaju kriterija, o mpotcenjivpamju, naših autentičmih inspiracija, o ignoriranju maših, utorđemih, vredmota, o monopoliciranju komercijalističkog ukusa, o poplavi šunda, o pomodnmim, efemernim, aranžmanima Yazmih navodno umjetničkih manifestacija koje sw se iscrp= ljipale jedino wu zadovolje= nju malograđamskog neukusa, a kojima se čak i oficijelno pridnavao tako veliki značaj. Ali eto, morala se čuti i opet riječ Titova pa da se neki cd nas kona= čno probude i zamisle...

U javnom izmošenju problema, u kritici i kritičkom odmosw, u, koncepcijama a me u prakticizmu, u nepaftvorenim, umjetničkim, oOstvarenjima, mora se i trebalo bi da se razvija kulfurmi život i maših kulturnih Yadmika i maših ustamova pa konačno i maših foruma. Apelirajući ma javwmost da me ostame pasibma mi pred tim problemima, svjestan, da mikakve admimistratiome mjere me mogu efikasno odvojiti žito od kukolja, drug Tito ukazuje na ovaj put u želji da se smjelije mapreduje i ma kulturnom. polju, i da maša kultura wu još većoj mjeri predstavlja istimski autemtični doprinos riznici·svjetske kulture“,

REC 0 0DGOVORNOSTI

koja se vrlo često upotrebljava.

I kako to obično biva, kod ter~

mina koji su u svakodnevnoj upotrebi, dešava se da se pokatkad zaboravi njihova suština, biće stvari koje predstavijaju, označavaju, imenuju. Doista, šta to znači biti odgovoran, osećati se odgovornim, odgovornost sama, šta je to? Pitanje, na prvi pogled, čini se, apsurdno, izli„ · da se postavi. Na izvestan način, čak je moguće da je tako: da je nepotrebno postavljati ga. Pa ipak, postoji Jedan njegov vid zbog kojeg ono zaslužuje da se pogleda još sa jedne strane, sa one koja Je upravo Sspomenuta: u čemu je ' .:e same odgovor= nosti: kad se mi, kao pojedinci, kao delovi zajednica, manjih i većih, svejedno, osećamo odgovornim » kada ne: prema tim zajednicpma, prema samima sebi, u njima i u odnosu na njiD. | Čini se da je to privrženost životu, koja odgovornost uslovaljava: učestvovanje u njemu, posedovanje života samog! Jer, izgleda, često se baš o tome radi: neće odgovornosti biti onda kada se od života beži, kada se on ne prihvata, ne oseća, ne vidi: tamo gde jedinka o kojoj može biti reči, ili grupa, u tome životu ne oseća svoje trajanje, kad nije krvno povezana i srasla s njim: kad je, na izvestan način, iz ovih ili onih razloga, od života otkinuta. Dakle, neće je biti ni onda kada se ne

RR je o reči koja se često čuje,

KNJIŽARA ILI BAKALNICA

PRED novogodišnje praznike, primivši trinaestu platu, rešio sam da izvesnu sumu potrošim na kupovinu knjiga. Odavno već, od one prethodne trinaeste plate, nisam ulazio u knjižare (osim za školske knjige za decu) da po svojoj želji i ukusu odaberem desetak —petnaestak knjiga, pa sam se unapred radovao zadovoljstvu koje ću ima-– ti u dobro snabdevenoj knjižari, prebirajući po mnoštvu knjiga da bih izabrao one koje će mi se najviše svideti. Bar do sada. kada sam ulazio u knjižare da kupim knjigu ili knjige, ne neku određenu koja mi je neophodno potrebna, već knjigu ·koju ću sam.oda= brati, prelistati, zakačiti da malo pregledam iz predgovora, teksta, prikaza, ako ga ima na omotu, jednom reči za koju ću biti šigu= ran da će mi biti uvek draga, nije mi bivalo zabranjeno od prodavca da knjige pregledam i odaberem šta ću kupiti.

Otišao sam dakle u knjižaru „Prosvete” u Knez Mihajlovoj ulici. Velika i ugledna knjižara. Veliki izbor knjiga. Istina, do ne= kih je teže dospeti jer se nalaze na gornjim policama, ali tu su merđevine.

Tek što sam počeo da prebiram po Kknjigama obratila mi se prodavačica pitajući me šta želim. Odgovorio sam da pregledam knjige da bih nešto odabrao. Na to sam dobio obaveštenje da to kod njih nije dozvolje=

ose" aju ne samo mene toga života, ključanja, vrenja njegova, nego i ona tiha strujanja, svakodnevice, njegove običnosti, banalnosti čak.

Ali, van svega ovoga, iako i u vezi s njim, postoji i nešto drugo, čini se, mnogo značajnije i važnije, koje čovekovu odgovornost pred životom i svim onim što ga sačinjava, na nov i poseban način postavlja. To je naše vreme, ovaj

naš ek, vek jedne civilizacije vrlo

' moćne i složene. Želi se da kaže: u vre=

menima koja su prošla, važnost jedinki nije bila ona koja je danas; reč je o mnogostrukoj i opštoj povezanosti zajednica i grupa, i kroz njih i odvojeno od njih, pojedinaca: bilo na kom kraju sveta da su oni, To se tako dogodilo, to tako postoji, drugačije nije moguće, i sve će više biti tako: da „nijedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina“, već deo jednog ojromnog ljudskog o- · keana u kome se kap sliva sa kapi, čestica sa česticom, čovek sa čovekom, na način da jedan bez drugog ne mogu postojati, ne mogu živeti, ne mogu opstati. Na prvi pogled, u njoj, u toj civilizaciji, jedinka je izgubila u značaju: kao da je nestala u tom mnogoljudskom okeanu; kao da je prestala da samu sebe raspoznaje; kao da nema šta da čini, jer ž.a je ona u jednom takvom bezmerju koje dem== predstavlja svet! Ali to je tako samo na prvi pogled: kad se, posmatrajući faj ljudski c -an

no, već da jedino mogu tražiti određenu knjigu a oni će mi je pokazati. Drugim rečima, · prodaja knjiga u ovoj knjižari postavljena je ma osnovu prodaje iz tezge, onako kako se bakaluk i piljarluk prodaje. Međutim i u prodavnicama ovih artikala uvodi se savremeniji, način kupovine. Samoposluga. Kupac sam bira robu i po svoj prilici kupi i ono što nije mislio đa kupi. A u najvećoj našoj beogradskoj knjižari postoji upravo obrnuti metod rada.

Nije mi osfalo ništa drugo već da postiđen. napustim knjižaru lišivši je pazara od desetak hiljada dinara, što bi joj donelo najmanju dobit od dve do tri hiljade dinara. Otišao sam u knjižaru „Sıpske književne zadruge“ i tamo sam mogao na miru da da izaberem ono što mi se dopalo.

Smatram da „Prosveta“ treba svoje pro> dđavce da obuči da na savremeni način pro= daju knjigu, a ne na način bakalina Ćire iz Umke.

Ljubomir Milojević Smederevo, Starine Novaka ?9

0 književnom jeziku i književnom pravopisu

ŠTA ZNAČI imati zajednički „književni jezik i književni pravopis?

Imati zajednički književni jezik i Kknjiševni pravopis znači imati jezik u kojem će sve reči, a naročito izvedene, biti tvorene u đuhu i po zakonima književnog jezika. Uza sve to, pošto su hrvatski i srpski jedan jezik, jer se i nazivaju srpskohrvatskim ili hrvatskosrpskim, za jedno značenje

mih državnih i imostramih ma-

u celini, to ljudsko more čas uzburkano a ča,„ mirno, n u stvari uvek pokretno, uvek živo, uvek delotvorno kad se, ' "le, zaboravi na milijarde če= stica je ga sačinjavaju, preko kojih ono diše, pulsira, pomiče se. ostvaruje sebe: da bi bilo ono što jeste.

Pitanje odgovornosti, odgovornost sama, postavlja se, '»>kle, na Još Jedan, nov način: privrženost životu i ljubav za život nisu jedini '"pulsi koji je uslovljavaju, i oživt' ~oruju. Savremeni život, ovakav kakav ieste, svet ovakav kakav je nalažu je n minovno ı neopozivo. I dalje: problem odgovornosti nije više samo pitanje savesti, morala, etike i tome slicno, odnosno, on Je i to, ali u Jeunom višem et:čxom ı moralnom smislu, u smislu svrsishodnog prihva= tanjia nužnosti. To nije više pitanje izbora, to jest izbor Je „mog: ' ako smo nesposobni ili -"voljni da svoj deo od-

"govornosti preuzmemo na sebe, ili, ako –

su drugi voijni da, svesno ıll nesvesno, prihvataju naše odgovo:uosti. Međutim, iskustvo pokazuje da niko ne ~ da pblać” tue račune, to j. istina je, kao što je maločas ženo, i u tome da su dasas, viša nego ikada pre, tuđi računi i naši računi: i kad treba da se plaćaju, i kad se naplaćuju; dakle: i u s . mozitivnom, i u nm negativnom vidu. U suštini, to je i dokaz rasta čovekovnog proširivanja njegove snage, potrebnosti njeJove, neophodnosti njegove: da postoji, da deluje, da misli, da brine!

Da, to je dokaz te čovelrove nove snage: što može la nosi tu vaskoliku odgovornost: za opstanak sveta, za nje= gov put u progres, 73 sreću svakog po= jedinačno. To je dokaz čovekovog novog mesta na putu kojim on preko pre= istorije ide · svoju pravu, ljudsku isto= riju. Jer odgovornost preuzimaju sna=-

u našem zajedničkom Wmjiževnom jeziku 'mora : da · postoji ~ sa-m:o: Jed·an · oblik. Šta to znači? To znači da i na hrvatskom i na srpskom Jezičkom području za Jedno

značenje Imamo samo jedan oblik, koji će biti „zajednički za oba područja, a koji se neće kositi sa zakonima

jezika kao što je to bilo dosaa. Poznato Je da smo oduvek imali, a i sada'imamo za jedno značenje na hrvatskom području jedan oblik. a za isto značenje na srpskom području drugi oblik. Prirodno Je da je od ova dva oblika samo. Jedan pravilan | ·književan, a drugi nepravilan 1 neknjiževan. ·Pitanje Je koji Je oblik pravilah i knJjiževan. Bez obzira na to da li Je taj oblik tvoren na hrvatskom ili je tvoren na srpskom jezičkom području, čistota zajedničkog književnog Jezika zahteva da se neknjiževan oblik odbaci, a pravilan i Wknjiževan prihvati kao zajednički za oba područja, jer dva ili. tri izvedena oblika. 6 različnim nastavcima, za jedno značenje ne mogu i ne smeju da postoje U jeziku. "Ovo ćemo lako uočiti ako samo ' pogledamo kako Hrvati ı Srbi nazivaju svoj Je= zik. Hrvati. ga nazivaju mater,inskim, a Srbi maternjim ı materinjim. Dakle, tri izvedena oblika za jedno značenje. Pored ovih ızvedenica od imenice m aati, I mnogih drugih, zanimljivo je zabeleŽiti nepravilnu tvorbu priđeva 1 etnika od toponima Čile. od kojih prideva ima tri a etnika dva. Od toponima Čile u upotrebi su tri izvedena prideva: čileanski čilenski 1 čilski i dva etnika: cilenac i Čileanac. ı

Posle ovoga je veoma zanimljiva i tvorba izvedenih reči od toponima Ađa. Etnikom Ađačanin i pridevom adački učinjeno je masilje nad jezikom time što je

stav za zajednički

ma, što dovoljno dokazuje zauzima

žni i jaki, ona se poverava iskusnima, mudrima, humanima, borcima: onima, koji osećaju svet i svoj trenutak u nje= mu. Pošto to nameće Jednu novu obavezu, đa se takvim bude. da se mnoga više no ranije bude prisutan u životu i povezan 5 njim' evo prilike čoveku, ma ko on bio, ma na kom se mestu nalazio, da u svome biću tu novu snagu i nalazi, da je opet otkriva, da je povećava! Još bolje: evo izv inrodne mogućč””sti da se ona „pokaže, manifestuje, potvrdi j produži,

Tu je, takođe, još jed.“ Osnov jednog novog humanizma: ne .pstraktnog, nego vrlo konkretnog. Jer, ako si i ti odgovoran za šud)inu neke svoJe daJeke braće. nokih drugova koje nisi ni video, to Jest: ako n:ima ne sme biti sve edno šta se i sa tobom dešava, šta se dešava s njim, sa onim do tebe, šta je_sa.vašom. s: nom, opstankom, budu! nošću koja je zajednička, nako se sve to na, u izvesnom smislu već onda je human:zam tu: vrlo realan, vrlo živ, neminovan: sa korenima koji su u samoj prirodi egzistenci, e! Samo saznanje o tome upućuje na nove, još jače veze; zahleva požiansıvo, ražuuicvan,e, ŠIrInu: zahteva proširivanje sopstvenog ljudsl::og prostora da bi se u njemu smestili-i drugi ljudi, svi ljudi! Na kra= ju, da bi 'ilo više mesta za sebe s.ma!

Da, biće se Oc„Ovornosti očigledno promet ilo. One še zostala nužnost, o gromno je. porasla, kao što Je porastao i svet. I širiće se i povećavati s rašće= njem i napredovanjem tor isto. sveta. I to će biti bolje i za taj ogromni svet, i z =v.-dince u »ezmeriom ljudskom okeanu: ı kome je jedna kap krvno pove-ana s: „nom do sebe, kao i ·a wnmom na samom njegovcC~ T"bU,

Slobođam DŽUNIĆ

toponim produžem za jedam glas Mli slog od kojih Je prvi k ili ec, mada oni uopšte. ne postoje u Osnovi. Jer kada Je U IZVEdenoj reči Č, u osnovi mora da postoje MW, ili ec od kojih postaje Č Poslednji glas u osnovi reči AOa Jeste d od «oJeB Do» staje đ, a ne Č Prema tome pravilan ı književni etnik od Ada glasi Ađanin, a ne Adačanin.

Književni jezik i književni pravopis mo raju se u svemu slagati Jer književm) Pp: vopis proističe ız književnog Jezika SE vog, književnog Jezžzika koji Se osniva, ne duhu ! zakonima svcJim „Književn) )ezik i književni pravopis ne smeJUu ICI u raskorak — Jer ako nemamo književni Jezik nećemo imati nı &<njiževni pravOop18. .

Sa svega ovoga Izlazi da moramo, U Dteresu pravilnositu ı Čistote našeg zajedniče kog književnog Jezika, odbaciti sve Što „e pogrešno ı nepravilno ı sa hrVatskop . sa srpskog · jezičkog područja, bez cbzira čija Je tvorba ako Je pogrešna. & da prihvatimo ono što Je pravilno ı aa Jednom ı na drue. gom području, 5 tim da samo jedan oblik ostane kao zžajJedniČki kanjiževan, Taj se oblik neće ı ne sme više menjati jer Je tvoren po zakonima ,. u duhu našeg jezika: pogrešno Je mišljenje da se maš Jezik razvija na taj način Što se rećima daje pogrešan nastavak uoj) nema tu funk• ciju pa dobijamo ızvedenice za )Jednc čnačČčenje, sa dva ili tri različna nastavka ko nemaju Istu funkciju.

Kada ovo budemo uradili. više neće bid kolebanja ı dvoumljenja za koji ćemo se oblik odlučiti. }er će postojati samo jedam, pravilan. književni ı zajednički, a to je ono što zahteva književni Jezik.

Stevam N. NICOTA

kako Je sagrađeno ı, otvoreno prvo moderno pozorište .

BUDIMPESTANSKRI CASOPIS „NAGYVILAG“ — POSVECEN JUGOSLOVENSKOJT KNJIZEVNOSTI

danuarski broj budđimpeštan= skog časopisa za svetsku literaturu „Nagyvilag (Veliki svet), koji izlazi mesečno na 160 strana, posvećen je jugoslovenskoj književnosti, Casopis „donosi ma početku pet pesama Ivana V. Malića (u prevodu MK. Gereblješa, KM. ibudasa ı MN. Sumona)J), Zatim pesme Mateje Matevskog (pre vođ Paskala Đilevskog) i pesmu Miste Tošovića „Vratimo se malim stvarima“ (u prevo" du Stojana D. Vujičića). MDalje se objavljuje odlomak romana Miroslava Mrleže „Zastave“ (u prevodu Zoltana Cuke), kao i novela „Miodraga Bulatovića iz Mhnjige „Vuk i zvono“ (isto prevod Zoltant Cuke). Na Kkraju, časopis do-

nosi prikaz Bulatovićevyog O» .

mana „Crveni petao leti pre• ma nebu“,

Pored jugoslovemskih pisaca, časopis „objavljuje i prozu O”Nila, Steinbeka, Saganove i Cin Cimga, kao i pesme jermenskih pesnika.

VEIKO ANTERO

KOSRENIEMI

(1885—1962)

wmro je Moskeniemi, posle RBinoa M,einoa majveći predstavnik „fimske „poezije „XX veka.

Pola veka bio je gcemtar finskog literarmog života i davao mu pravac. MHranljivi iz•vor h večmi uzor bili sw mu akađemska i grčko-rimska poezija — „nema lepota“ kako je om to govorio u jedmoj Wvojoj pesmi, Od 1921. godine profesor fakulteta, kroz „jedmu deceniju rektor Turkuškog „unmiverziteta, do smrti predsednik finskog

KNJIŽEVNE; NOVINE

grada, mnogostruki liričar, esejist i kmjiževmi kritičar. U njemu je razvio, modernizuju-

ec ga, Ipak movoromamiće ki finski dub, možda svoje majlepše tajne izdanke. O-

snovao je školu, imao je sled• benike i meprijatelje. Njegovo literarno delovanje, masuprot tome, nisu pratile oluje, nego pre uspest, nagrađe i lovorovi venci. Om je postavio cilj Čile Ja je karakteristika bila da se trudom po svaku cemu, izostavljajući političke ciljeve»

stvori čista poezija ma što vi-

šem nivou, u što Čistijoj for mi.

1906. godine pojavila se njegova prva sveska i odmah je doživela wspeh me Finskoj, mego i u imostram-> stvu. „Weliki životni put je prošao od sjajnih i formom sigurnih soneta u „Pesmama“ do razrešenijih i staloženijih redaka mw poslednjoj svesci „Rrila jeseni“. Do 1958. godine pojavila su se dvađeset ize

'zato mlad dušom

samo O.

mjegovu popularnost m domovini, a čitavu biblioteku predstavlia literatura „pisana o mjemu w inostramstvu, osim

skandinavskih zemalja, u Nemačkoj, Francuskoj, pa i u Americi.

Posle rata nije mnogo pisao. Malo se ogradio, a nova BgBemeracija, koja je živela pod uticajem „prodiranja „raznih „izama” sa Zapada, smatrala ga je starcem 1 zastarelim m svakom slučaju nepravedno. On je bio star godinama, ali i duhom.

NEPOZNATO PISMO TOMASA MANA O ZAJEDNICROM ANTIFASISTIČROM PRONTU

Maks Cimering, Stari borac memačkog radničkog pokreta, objavio je pismo koje mu je Tomas Man uputio 1936. godime. U ovom pismu pisac odgovara Maksu Cimermgu, Moji je kao politički emigrant živeo wu Pragu pod imenom Maks

front građanstva h radništva: .. Sa priznanjem sam čitao ono što mi pišete o saradnji radničke klase i slobodno mais leče nemačke inteligencije. Poslednjih godina, pre katastrofe iz 1933. godine, grozeći Se od sile koja je isplivala na po• vršinu, ı ja sam se trudio svim svojim silama da se maše građanstvo politički pridruži radništvu. Ali moja je MWlasa bila slepa u odnosu ma Opasnost, a socijalisti je misu vldeli dosta Jasmo. Uostalom,

oni bi u očajaničkom stanju 5 ·

više hrabrosti sprečili udarac koji se pojavio ı koji preti eeloj MHvropi...e Maks Cimering je dosađ mepoznato pismo Tomasa Mana zato olbjavio što ga današnja zapadno

nemačka situacija opet #čimi aktuelnim, JUBILEJ POZORISTA „SAN

Z'ELIZE“ U PARIZU

Početkom ove gođine mavrStće se punih pedeset godina

PEN-kluba, „nmosilac bezbroj» dđamja njegovih sabranih pesa» Korber, Tomas Mam u pismu e Direktor ! odgovorni urednik: 'Tanmasije Mladđemović. Urednik: Pređrag • Palavestra. Tehmičko-umetnička oprema: Dragomir Dimitrijević. Re. dakcioni odbor: „Miloš 1. Bandić, Božiđar Božović, Dragoljub S. i BEAR

Ignjatović, Slavko Janevski, Mihalić, Bogdan A. Popović (sekretar ređakcije), Dušan Puvačić, Izet Sarajlić, Pavle. Sip i Mosta 'iimotijević,

Dragan Kolundžija, Velimir Kukić, Slavko Pređrag Protić,

tefanović, Dragoslav Stojanović-

grad, Franeuska 1. čum 101-20-1-208

e Stampa „GKLAS” Beograd, Vlajkovićeva &

Parizu (Pozorište deliseJskib Polja).

Rako je Pariz imao više sta» rih pozorišnih zgrada, od. ko“ Jih su meke ımale ı preko \sto godina, Još početkom Jovi veka osećala se potreba da | sagradi Jedno mnmovo pozorište sa savremenim „arhitektomeskim ı tehničkim „uređajima. Zato je, uz učešće tadđa maJjča» venijih arhitekata, orace Pere, skulptora iı slikara Burde" la, Denija ı Vilara, . dekora Vivmih umetnika W,ebaska #4 Banjeza, sagrađema zgrada BA pozorišnom salom, m Mojoj 6G

se na svečanoj, prvoj priredbi

:takmučili između ostalih ı maje

ćuveniji Debisi, da'Kndt,

kompozitori Vensem

tadan3ji Sen-Sams ı

U novom ı za to vreme maj» savremenijem ambijentu tađa” mja mova umetnost imala je svečano premijeru 9, aprila 1913. godine.

Ki Maa lea ika a: 9 2 aden daa sag Nuvi

Izdaje Novinsko-izdavačko preduzeće „Mimjiževne movine"

Ređakcija Franeuska 31.

List izlazi. svakog drugog petka. Pojedini broj Dim. 30 Godišnja pref• plata Dim. 600, polugodišmja IDim. 300, za imostramstvo dvostruko.

Beo= Teh 626-0%00 Tekući ra=