Književne novine

Preveo Dušan PU FAČIĆ

} SAVREMENI

tazsode moramo biti potpuno svesni našeg stanja, stanja u iome svest o prošlosti živi u sadašnjosti. i

Na taj način mi pripadamo prošlost: po onome što Jejts naziva „velikim sećanjem“ a ipak živimo u vremenu u kome jc krajnje teško tumačiti tradicije prošlosti, čoveštvo proŠštosti, sadašnjim terminima. Ovo je problem s kojim su moderni pokušali da se suoče, Posloje — ukoliko stvar postavimo veoma približno — dva načina suočavanja s tim problemom. Jedan bi se mogao nazvati proznim realističkim ~ačinom — posmatrati svoju sposobnost razumevanja kao r.opromenjenu i pridodali našim delima obilnu sumu mode:nih situacija. Ovo je način proznog realizma, način koji s= proteže od Balzaka do modernih realističkih pisaca. Ja ga nazivam načinom- savremenih, sa njihovom volterovstom samouverenošću u racionalno ego. Drugi, koji nazivam načinom modern h, predstavlja pokušaj da se shvati šta se dešava individualnoj svesti usled totalno izmenjene mo= derne situacije i da se poveže svest o prošlosti sa prilikama sadašnjosti: da se shvati da su i prošlost i sadašnjost isto. Cini mi se da su modorni izabrali drugi način i da su, čineći to, primenili na imaginativnu književnost metod izmažističke boozije. ;

[...] Pre dvadeset pet godina, kad su Lorens, Džojs i Viržinija Vulf bili premoćni, prilikom pisanja romana primenjivao se poetski metod. Danas, kad je došlo do zaokreta ka. proznom metođu savremenih i kad se moderni smatraju zastarelim eksperimentatorima, pisci kao što su Hngzli Ejmis i Džon Vejn primenjuju prozni metod jasnog intelektualnog mišljenja, katalogiziryanja i doslovnog „opisivanja na pisanje poezije, kao što čini i jedan pesnik koji jedva ako je uopšte romansijer, Filip Larkin. :c

. Izgleda, dakle, da je bitka koja se vodi pod tolikim različitim zastavama između modernih pisaca, bitka između Henrija Džejmsa i H. Dž. Velsa, Virdžinije Vulf i Arnolda TF'eneta, D. H. Lorensa i Džona Golsvordija, C. P. Snoua i, kako ih on zove, pisaca literarne kulture, u stvari bitka između onih koji smatraju da se do istine o modernoj ljudskoj situaciji može najbolje dospeti proznim opisivanjem ljudi koji žive u određenim prilikama i onih koji drže da se ona jedino može otkriti poetskom identifikacijom sa individualnom sensibilnošću na koju deluju te prilike i koja stvara jedan imažistički unutrašnji jezik.

[...] Dakle savremeni realistički metod je metod Droze. Romansijer se služi svojom veštinom da bi stvorio ličnosti čije se ponašanje objašnjava terminima njihove okoline i društvene pozadine. Moderni imažistički metod, s druge strane, izražava izolovanost sensibilnosti koju osuJečuju okolne materijalne prilike. Prilike se transformišu u slike na jednom jeziku koji izraažva individualni smisao izolovanosti iz okoline — iz okolnog sveta. Tu istinu o izolovanom sensibilitetu. moderni — „koje „su u svemu ovome

znatno podržavala otkrića frojdovske psihologije — poku-

šali su da shvate.

Ali isto kao što je mogućno kritikovati realnost Beneta i Velsa da nam ne kazuje dovoljno o unutrašnjem biću ovih ličnosti, mogućno je kritikovati realnost Henrija Džejmsa i Virdžinije Vulf rečima da ne možemo znati da bi ovi ljudi mislili u slikama koje im pisac pripisuje. Ličnosti u Džejmsovim kasnijim romanima, koje su često veoma usamljene u svojoj svedini. kao da misle jednim jezikom koji je daleko bliži bogatom idiomu romana Henrija Džejmsa koji piše jedno od svojih pisama, na primer, nego jezikom kojim bi se same ličnosti mogle služiti. Od romana očekujemo da ona unutrašnja spiritualna egzistencija bude opravdana spoljašnjim materijalnim odrednim okolnostima: da, na primer. način na koji ličnost misli i oseća bude opravdan onim što znamo o njegovoj vanjskoj istoriji — njegovom obrazovanju, njegovim idiosinkrazijama, stvarima oko njega koje utiču na njegove dubine. Ukoliko ovoga nema mogli bismo

posumnjati da su ličnosti u romanu samo maske i tumači.

autorove sensibilnosti i pogleda na život. Ova se sumnja, u različitim formama, javlja kod čitaoca kad čita romane D. H. Lorensa i Virdžinije Vulf.

.[...] O modernom pokretu danas se često raspravlja kao da on predstavlja drevnu istoriju; izvesno je da po formama koje je prihvatio i o kojima sam raspravljao, on pripada prošlosti. Ali meni se čini da će se jednog đana ljudi movati ponovo prihvatiti pokušaja koji su bili središnji za moderni bokret. Razlog zbog čega ovo mislim je u tome što su moderni tražili da zasnuju svoja dela na osećanju za moderni život kao jednom celovitom iskustvu koje je na značajan način bilo različito od iskustva koje su ljudi imali u prošlosti, i što su pokušali da stvore umetnička dela koja su isto tako posedovala izvesnu celovitost. Ova dela su kristalisala svesnost o modernom iskustvu i njih su napisali pesnici koji su saosećali a opštim pokretom u svim umetnostima čiji je cilj bio da se moderni čovek izmeni, kako bi mogao da se bavi modernim prilikama. Napuštanje ovih grandioznih ciljeva znači da je književnost postalo manje ambiciozna, specijalizovanija, posebnija, strančarska, bprovincijalnija. Mi danas imamo pesme koje pokušavaju da utvrde ne ciljeve nego tehničke eksperimente modernizma, romane koji saopštavaju iskustva sa gledišta ljudi koji pripadaju jednom delu društva, ne celom modernom svetu. Mi imamo pozorišne komađe u kojima se autor stavlja na stranu jedne društvene grupacije protiv druge. Sve ovo je neizbežno i stvorena dela su živa i zanimljiva; ja, ipak, još uvek mislim da je moderni pokret odložio poziv da imaginativno shvati moderno iskustvo kao celinu, Mislim da će pre ili posle taj poziv ponovo morati biti prihvaćen:

Tokom meseca oktobra Stivn Spender je na Britanskom radiju održao tri predavanja o savremenoj literaturi, pod zajedničkim imenom „Opsesivna situacija“. Donosimo izvode iz fih predavanja u kojima Spender razvija svoju ideju o ulozi „savremenih“ i „modernih“ pisaca u stvaranju današnje evropske književne Klime. Spenderova pređavanja obijavJjena su u celosti u listu „The Listener“.

KNJIŽEVNE NOVINE

. IZLOG

MILUTIN MORAČA

Ralni dmevmik

(„Vojno delo“, Beograd 1962)

„RATNI DNEVNIK“ Milutina

Morače ide u red istorijskih i ljudskih „dokumenata Koja predstavljaju dragocena saopštenja o razdđobiju o kome Sovore, jer su u podjednakoj meri i svedočanstva o ratnim doživljajima svoga pisca i neka vrsta Ictopisa jedinice kojom je Morača za vreme rata komandovao. Pisac ovog „Dncev nika“ brižljivo je beležio sve što je u toku rata doživeo, Što ga se prisno dojmilo, o čemu je jednog đana morao da podnese izvoštaj, sve ono Sto dje je o ljuđima, ratu, taktici, Zamjslima naših ili meprijateljskih štabova zapazio. Zbog loga je ova knjiga ističem ovo kao vrlinu, a ne kao nedostatak — u priličnoj meri neujednačena; podatak o čoveku smenjuje neka misao O ratovanju i ratovodstvu, tioplo ispričana pojedinost iz vojevanja, suvi podatak ili broj. Očigledno je da je Morača pri pisanju i redigovanju „DnevVnika* bio načisto sa činjenicom da pred istorijom svedoči o jednom velikom dobu i Želeo je da otrgne od zaborava i za budućeg istoričara Velikih dana da sačuva mnogo Više pojedinosti.

O Moračinim zapažanjima iz

operativne, strategije i taltike, njegovoj proceni Ssituacija s čisto vojničke tačke glcdanja, njegovim razmatranjima o ratu i vojničkim iskustvima stečenim u pojeđinim bitkama, kao i o tačnosti i ispravnosti zaključaka koje „pisac ove knjige iz tih iskustva izvlači, pozvaniji od mene izrećiće, nesumnjivo, svoj sud. Ono što čitaoca koji nije vojJni stručniak ovom „Dnevniku“ najviše privlači to je govor o coveku u ratu, o onome Što Se preživelo, prebolelo, prebrodilo, o ljudskom naporu 1 ljudskoj patnji koji su doveli do pobeđe. Jer, pisac ove Kknjige pored mase podataka, dragocenih za vojnu nauku i 1storiju, daje i masu Dpsiholoških podataka o ratu i ratnim situacijama. "To njegova izlaganja osetno se približavaju dobroj literaturi. „Dnevnik“ se lako čita, mestimično bez predaha, i mnoge stranice trajno ostaju u sećanju, a ma neke Se vraćamo po nekoliko puta.

„Ratnim dnevnikom“ Milutima Morače naša literatura o ratu đobila je još jedno značajno delo. Njegove zabeleške mogu se, po svojoj dokumeniarnoj vrednosti, „meriti sa dnevnikom Dragojla Dudića, a po literarnoj s knjigama Cedomira Minderovića „Za ~Titom“ i Vladimira Nazora „S partizanima“ (P. P-ć)

JEVREM MPHUROVIĆ

(Osobine noći

(Obod, Cetinje, 19562) OVO JE CETVRTA RRnjiga pesama Jevrema Brkovića. Pomalo kao da zbunjuje: pesnik se još uvek traži, nalazi i luta. Ali oni koji lutaju, rečeno je, tek mogu nemoguće da OSvoje. Medutim, ako Brković ne može to nemoguće da 0Osvoji — ipak je sve više SVOJ i sve se više bliži jednom svom prihvatanju reda i ncrada, prirode i sveta. Može se primetiti da se pesnik, gotovo iz Mnjige u knjigu, prikianjao tekućoi modi u poeziji i da je na tom planu gubio bitke. Jer sve ono što je pomodno traje kratko. Za Brkovića je karakteristično nešto drugo: u svim

| pesmama ima mekihn toplina i

_tugi

ilj Već mijansiranih raspoloženja — u Wojipa je na stanjena Crna Gora, boseban ambijent, posebne klime duhn i posebna tišina u doživljajima. To je potvrdila i ova Kwmjisa, koja se sastoji iz nekoliko ciMWlusa. U svima: svet pesme koja želi da natpeva more, Ssrebrne plaže juga i Svetlost što na kamenu kule od snova zida, Put ide preko Voda i aAVgusta, od gordosti u koju se

sumnja.

TzdđvVaja se pesma „Niko me veruje nikom“, stihovima:

„Niko ne vjeruje nikom, more u pijesak sumnja

” neprevedene

Studien iiber seine Mrzihlkunst

OVO JE, koliko mi je požnato, druga doktorska. disertacija napisana na nemačkom Jeziku o našem velikom piscu Ivu Andriću, Prvu je još 1951. gođine odbranila na Univervitetu u Gracu | Austrijanki Roza Majer pod naslovom: MIvo Andrić, sadržaj i oblik niegovog pesmičkog dela. Regina Minde je svoju disertaciju odbranila prošle godine na Univerzitetu u Minhenu, kod profesora Alojza Smausa, dobrog DOznavaoca srpskohrvatskog „czika i jugoslovenske KnjižeVnosti. Da bi prikupila matlerijal za svoju disertaciju, ona je godinu dana boravila u Jugoslaviji i rađila u našim najvećim bibliotekama. Kao plod ovog boravka i dobro proučeme literature o Andriću (o Čemu Ssveđoči priložena bibliografija), HR. Minđe napisala je vrlo dokumentovanu disertiaciju, koja ima gotovo 200 stra nica. \

Pisac ove disertacije smatra da su se dosađašnji rađovi O Anđriću uglavnom ograničava-– li ma istraživanje opšte prirode, sadržajno-formalnih 050bina i psiholoških problema njegovog dela i predstavljali pokušaje da se na Osnovu tio-

Zemlja nas uzima da svoje praznine popunja,

Gore boluju naše bolesti, neizliečive Gorimo sami sebe da nam se drugi dive.

ljubav vjeruje dok je ljubim

Ako me prevari s morcm neće s drugim.

mlađosti moja. Ona je jedina

U čijem tijelu i noću

sunca ima“.

Ona što u

Porazi je

Ova pesma, i još nekolike, pokazuju da Brković, i u najboljim pesmama, ne otkriva svoje mogućnosti nekom svojevrsnom pesničkom uvVertirom. On je emotivan, peva o SVačemu, bez nekog pesničkog stava ili opredeljenja. On dje od mekih liričara, tužan i bcstelesan, lelujayy, kao .prolazne ·'Ssvellosti, kao njegova pbesma

"— „od ljeta i pijeska“, Poseb-

'no je. zanimljiva pesma „Noć“ na besjeda s Kandi kule“, melodična i razuđena, sa ZVezdama koje nekud beže, sa Ćuvarima nereda, sa noćima i lutalicama oblacima, sa SVectom kojim se zadržava u Svom bolu i Svojim određenim okvirima. Smeta toj pesmi nešto drugo: pričanje, opisivanje, monotonija. Na Kkraju se moŽe dđođati da je ovo najbolja knjiga pesnika Brkovića, da se u njoj najviše našao, ali da i ova knjiga boluje od nametijivih nekih proklamacija, od balasta mesečine, da je pomalo pod uticajima majmlađe savremene poezije. {R. V.)

u 2

ga odredi piščevo gledanje na svet. Izričito pominjući radove Roze Majer i Petra Džadžića, HR. Minde ističe da su analitičari Andrićevog dela do sada amalizirali pisca, a Zapostavljali delo koje podleže posebnim zakonmima. Njen pristup Andrićevom delu sastojao bi se, međutim, u tome da se putem analize Andrićevog načipa pripovedanja približe razumevanju piščevog sveta. Ona se, pritom, ograničava na istraživanja | um e tnosti pripovedanja u oko pedeset pripovedaka objJavljenih od 1920, do 1954. BOdine, oslanjajući se na poznate teoretičare književnosti Ingarđena, Brmantigera, Kajzera i druge, Kkoji pretežno obracaju pažnju na analizu književne forme.

Knjiga je podeljena na pet poglavlja: (1) Pripovedački stav i pripoveđačka perspektiva, (2) Prostor — istorija društvo, (3) Uobličavanje Vremena, (4) 'Uwobličavanje BOVora i (5) Prikazivanje ličnosti. Polazeći od toga da je Sspeci-

fični život dela u stvari f u nmkcija pripovedđdačkos stava, R. Minđe smatra da se zaključci o piščevoj lično-

DOSITEJ OBRADOVIC

Sabrana dela knjiga 1 i li

(„Prosveta*, Beograd 1962;

priredili Đuro Gavela i Jelena Saulić) 1

DOSITEJ izgleda da je srcćniji od Vuka: Grigorije Vozžarović u Beogradu, Danilo Medaković u Zemunu, Ignjat Fuks u Novom Sadu, Braća Jovanović u Pančevu, Jcvan Skerlić, Miloš Ivković i Milutin K. Dragutinović u Beograđu, u toku prvog stoicća posle Dositejeve smrti, izdali su njegova dela sve potpunije i savršenije, .

Ovo je, dakle, šesto izdanje Dositojevih dela što sa „Prosveta“ objavljuie u svojoj odličnoj zbirci „Srpski pisci“, u kojoj su, dosad, izašla sabrana dela Laze Lazarevića, Sime Matavulja, Iva Ćipika, Svetolika Rankovića, Vojislava Ilića, Bore Stankovića i Petra MKočića, i gde postepeno treba da se pojavi cela Srpska književnost. .

U tri obimne i dobro Srcđene knjige, uzimajući u Oobzir gotovo sve Što je nauka o književnosti dosad saznala ili izmudđrovala o Dositeju, ova „Sabrana dela“, štampana povodom stopedesetogodišnjice njegove smrti, dostojan su pomen i spomenik našeg velikog prosvetitelja koji svojim delima i mislima stoji kao putokaz u buduća vremena i nove puteve naše kulture.

O trećoj Knjizi, u kojoj je Dositejevu prepisku, pesme i još neke sitnije spise uredio i protumačio učemo i SaVesno jedan od najboljih naših znalaca Dositeja, Borivoje Marinković, bilo je već govora u „Rnjiževnim novinama“, zato što je ta tireća Knjiga Dositejevih celokupnih dela izašla ranije od prethodnih.

Posle jezgrovitog predgovora Vojislava Durića, Đuro Gavela u brižljivoi redakciji daje u prvoj knjizi književni manifest Dositejev, onu nađahnutu epistolu „Ljubeznom Haralampiju“, o kome tek od Sskora znamo da se prezivao Mamula i da je bio paroh pravoslavne crkve u 'Frstu, a Zatim se po ređu izlaženja · „ređaju „Zivot i priključenija“, „SOoVvjeti zdravoga razuma“, „Slovo poučitelno* i „Basne“,

Gotovo u svim ranijim

. izdanjima -·prenošeme su nec-

zgodne štamparske greške kao, na primer, oma na početku „Zivota“, naruč-

karučni. sve

ni sanduk mesto

Gavela ih je,

razume 5e,

KNJIGA

ispravio, ali što daje osobitu vrednost ovom izdanju, to Su četrnaest slika u Vezi S DoOositejem i preko stotinu stranica tumačenja u kojima su OobJašnjene ličnosti Mhoje Dositej pominje, nepoznatije reči i sve ostalo što je potrebno čitaocu Dositejevih dela. Ima Se utisak da urednik nije propustio nijednu našu ili stranu Yabpravu o Dositeju, . tumačeći njegove tekstove.

U drugoj knjizi Dositejevih dela saopšteni su „MBıtika“, redigovana i protumačena trudom Đure Gavcle, a ostale tekstove uredila je i objasnila Jelena Šaulić. To su oba dela „Sobranija“, prvi koji dc Dositej za života objavio i drugi kome je Pavle Solarić, posle samrti našeg prosvetitelja, đao suplilan naziv „Muzimac“. Hoomentar ŠSaulićeve na stotinu i deset strana svedočanstvo dc njezinog truda i udubljivanja:

JERZŽI ANŽEJEVSKI

Velika nedelja

(„Progres“, Novi Sad 1962. preveo Petar Vujičić)

„VELIKA NMDELJA*“ Jerži AnžeJevskog jc povest ustanku Jevreja u Varšavskom getu. Dramatične sukobe početka borbe pisac iznosi Sa preciznošću vrsnog hronmičara.

Ali Anžejevski nije prevashodno hroničar. Njegovo bavljenje istorijom podređeno je uvek nekom dalekosežnijem cilju. Za njega činjenice misu podaci iz stvarnosti već medijumi MWoji omogućuju niz Dpsihičkih i iđejnih obračuna. U senci tragičnog ustanka u Varšavskom getu pisac razgolićuje lažni nacionalni konflikt između poljskog i jevrejskog naroda. Otvara pitanje da li u nacionalnim ili samo SsekfaSkim okvirima živi mržnja prema jevrejskom narodu koji de u jednom trenutkm svoje sudbinske odluke veru prcedaka pretpostavio hrišćanskoj religiji. &w moveli Anžejevskog stavlja se na probu savest čitave nacije, Ako takozvano „jevrejsko pitanje“ zaista predstavlja nacionalni problem, ako je uklanjanje Jevreja iz Poljske u interesu njene „drzžavmosti*, za šta se zalaže faSista ' "Zalevski, onda Poljake ne bi trebalo da dira Ono Što se događa u getu. Međutim, stvar stoji đrugčije. Tragedija u getu ne samo da dira uljuljanu savest nacije već je po humanitarnim zakonima naso-

PIŠU: PREDRAG PROTIĆ, RADE VOJVODIĆ, BOŽIDAR KOVAČEVIĆ, OSTOJA DURIĆ I DRAGAN M. JEREMIĆ

Verlag Otto Sagner Miinhen 1962.

sti i njegovom shvatanju sveta mogu doneti tek na Osnovu niza analiza i primera iz kojih će se utvrditi opšti pripoveđački stav pisca. Osmovno u pripovedđačkom stavu je perspektiva, kojoj se prikijučuju druge komponente pripovedanja. Da bi utvrđila taj stav, BR. Minde navodi niz primera Za Andričevo pripoveđanje u tre= ćem i prvom licu i za Ookvi!rno pripovedanje, u kojem se pojavljuju pripovedač prvog stepena i pripovedač drugog stepena, A Andrićeyo O Kkvirno pripovedanje ima dve forme: čisti i ,nečisti: u ·drugoj je veza između Ppriče koju priča prvi pripovedač i priče koju priča drugi PpYripoveđač u labavijoj Vezi.

U drugom poglavlju R. Minde ispituje geografske, istorijske i Ssociološke elemente u Andrićevom delu. Sve ličnosti koje se pojavljuju u ovom delu ona je podelila na ćčetiri grupe: (I) Turci visokog društvenog ranga, turski viši i niži činovnici, njihovi Dratioci, janičari, Arnauti i drum ski „razbojnici, (2) Katolički monasi, grčko-pravoslavno (?) i muhamedansko sveštenstvo, (3) Žitelji varošica: zanatlije i

trgovčići, (0) ostale ličnosti: hajduci, scljaci, Cigani, strani diplomati. Već na kraju ovog poglavlja R. Minde, protivno svom analitičkom metodu, daje zaključak o životnom posledu Andrića, tvrđeći da se u njegovim pripovetkama zapaža „duboka, beznađežna rezignacija* i da·kod njega nema nikakve „suprotne vizije“ Bosni, koja je jedan zatvorecni svet, kao Što je za PFoknera njegova doknapatofa.

Govoreći o predstavlianju vremena u Andrićevom delu, R. Minde utvrđuje da „naglašavanje statičnog“ predstavlja „jednu od suštinskih crta Andrićeve proze“ i da sa Više interesuju stanjia mego akcije. Njegove ličnosti žive u oblasti između objektivne, Vre menski uslovliene i Ssubjektivne, bezvremene realnosti, a covek, po Andriću, stoji „istovremeno u vremenu i iznađ vremena“, U poglavlju „Uobličavanje govora“ R. Minde razmatra upotrebu ı mesto dijaloga i monologa u Anđričevom pripovedanju i Zapaža da u njemu ima šest tipičnih dijaloških situacija, ali smatra da nijedan razgovor u Andrićčevom delu ne vodi TFrazumevanju medu ljudima i da je ta činjenica nužna posledica njegovog pesimističkog shvatanja Života,

U poslednjem poglavlju MH. Minđe razmatra | Andrićeve prikazivanje ličnosti, onih koje se pojavljuju samo kao objekt pripovedanja, onih

se veoma savesno i sa akhribijom ranijim istraživanjima Pavla Popovića i dru Bih naših i stranih naučnika, ona je inteligenino „i SVestrano „ne samo u oblasti istorije književnost nego i drugih disciplina, pronicala u Dositejcve tekstove i tumačila ih. Njena objašnjenja iakođe „do punjuje niz ilustracija. ~ i Gleđajući u celini, ovim izdanjem MDositejevih „Sabranin dela“ čitalac će biti više nego zađovoljan. 1 Borivoje Marrinković i Đuro Gavela, i Jelena Saulić, ovim na prvi pogled sitnim čeprkanjem iZVIšili su, u stvarj, golem D05a0. Njihova redakcija, komentari i celo izdanje uopšte, podviš su Rome treba odati priznanje. Zelcti je da ovako izidu' i Vukova dela kad, Kroz BOdinu-dve dana, buđe pomen stogodišnjice njegove smrti,

koristeći

(B. K) mi na solidarnost. Religijski raskol između dva maroda na

opsteljudskom planu gubi sVaki Ssvoj smisao, Ana Malccki, hatolkinja i žena inženjera Jana Maleckog i Jrena Lilijem, Jevrejka i bivša vcrenica Maleckog toliko bi imale razloga za nerazumevanje i mržnju. U idejnim principima one se potpuno razilaze. Kao Kkatolkinja Ana veruje da sve što se dešava sledi neki red i da sve ima svoj smisao — samo Što 8a uvek ne znamo. Irena, međutim, odriče svaki smisao ŽiVOtu, jer u njemu ne prepoznaje drugo do besmisao smrti i uništenja., „A kad hiljade ginu Whaže ona — koji bi mogli još mnogo od sebe da daju, još mnogo dobra da učine, ima li u tome smisla?* Ipak sve Te razlike ne smetaju Ani da u odsudnim trenucima racije i hvatanja Jevreja prikriva Irenu u svom stanu.

Solidarnost Maleckog još je shvatljivija- Iako je nekada, kao student, do izvesne mere pristajao uz lczu o progonu Jevreja, događaji u setu za potpuno razuveravaju, Za spas bivše svoje devojke, sa kojom se davno razišao i koja mu više ništa ne znači, on ipak žrtvuje vlastiti Život.

Julekova misija je najodlučnija i sleduje čistom političkom zahtevu. Kao ilegalac-partizan on polazi sa 'grupicom boraca da prodre u':gecojn daVi pomogne onima tinutva. NjegoVa- namera'-je- jasnkh. Mi to” ne rađimo da bismo iskupili grehe i zločine predaka, Ne ma nikakvog žrtvovanja, ta mije za nas. Tamo ginu ljudi koji se bore za isto za Šta i mi. Za slobodu!

Anžejevski sve podređuje radnji i drami. On ima istančano osećanje za efekat, Zna vrednost gole činjenice Kkag i smagu nadabnutc emocije. Njegov lirski štimung u određenom trenutku tragedije unosi novu nadu i obećanje, pomažući da se Veličina propasti lakše podnese. Delo Anžejevskog istovremeno plodi ı isceljuje. (O.D.)

koje fungiraju Rao kontrolna svest pripovedanja i onih koJo pripovedaju u prvom licu. U zaključku dela, na kraju ovo istog poglavlia ona tvrđi da je centralna tema Andrićevog pripovedanja ljudska usamljenost, odnosno nemogućnost da ljudi uspostave prisnije odnose. Po njoj, u Andrićevom &VCtu „nikakva nada ne postoji“, a reč sreća je nepoznata.

Ova Mnjiga predstavlja je-

dan ozbiljan pokušaj da se razmatranje Andričćevog dela

usmeri ma istraživanje karak-

terislika formalne prirođe, koji proizlaze iz njegovog shvatanja sveta i sadržaja Kojim Je to shvatanje izrazio, Knjiga je puna navoda iz Andrićevih pripovedaka, što svedoči O Vrlo velikoj priliežnost i marljivosti njenog pisca, Međutim, mora se primetiti da analiza većine Andrićevih pripovedaka nije dovoljna da se, na OSnovu nje, mogu dometi opšti zaključci o Andrićevom shvatanju sveta. U njegovim esejima i romanima (naroćito u) Travničkoj hronici ima više optimističke perspektive nego u njegovim pripovetkama, a oni ovom disertacijom nisu obuhvaćeni, S obzirom da je ovu Knjigu napisala jedna strankinja, moramo da pohva=limo njeno interesovanje žZa našeg pisca, njeno razumevanje Andrićevog dela u mnogim detaljima i njen uspch da ovo delo osveili iz jedne neuo bičajene perspektive, (D. M. 4.)