Književne novine

| aktuelnosti TON

|b DANA

Algebra i harmonija

Pre kratkog vremena, u lJenjingradskom Domu književnika, održano je savetovanje pisaca i naučnika, na kome su rešavana zajednička pitanja. Pre nekoliko godina, piše komentator lista Literaturnaja gazeta (u broju od 26. februara) pitali bismo se da li mogu postojati zajednički problemi pesnika i matematičara, prozaista, psihologa i inženjera.

„Pesnici i matematičari, „književni poslenici i inženjevni, prozaisti i fiziolozi skupili su se ne samo da jedni druge upoznaju s najnovijim dostignućima svoje specijalnosti nego i da bi prekoračili granicu uske specijalnosti i približili se sintezi, koja bi pomogla i piscima i naučnicma da osmisle nove pojave uslovljene savremenošću. Referat akademka A. Kolmogorova bio je interesantan pokušaj da se pronikne u suštinu muzikalnosti i ritmičke struk ture stiha sa istatističkom metođom teorije relaitiviteta. Kod svakog pesnika, bio to Bagricki, Jevtušenko, Blok ili Njekrasov, on je otkrivao ono što je blisko matematičkim zakonomernostima i što može biti podvrgnuto anma-– lizi“,

Po pisanju lista Literaturnaja gazeta, pred Kknjiževnicima je stajao mnuajteži zadatak na simpozijumu. „Njima je palo u deo da radoznale puste iza kulisa stvaralačkog procesa. Poznato je kako su, na primer, od tuđeg pogleda skrivali istančamost stvaralačkog procesa Ibzen i Čehov. No, nije manje poznata oflvorenost Dostojevskog, Van Goga i naročito "Tomasa Mama... Tomas Man je pisao o tome kako je stvarao romam Doktor Favwstus, nazivajući to ispitivanje svoga stvaralačkog procesa romanom jednog romana“.

" Mala dokumentacija kojoj se ne može verovati

Novosadski list Polja (u broju od 15. februara) objavio je spisak listova i časopisa koji se prodaju u Novom Sadu. Informaciju je bez ikakvog komentara (u broju od 27. februara) preneo i beogradski list Danas. Zanimljiva i karakteristična, ta dokumentacija na žalost nije potpuna, jer se u spisku listova i časopisa nigde ne DOominju ni Telegram, ni Danas, ni Književne movine, ni Odjek, kao i nijedan drugi književni časopis izuzev Dela. Nije isključeno da se neke književne publikacije u Novom Sadu uistinu ne mogu nabaviti, ali je neverovatno da su Polja jedini književni list koji se tamio prodaje, i da je Delo jedini časopis koji, prema pisanju Polja, ima svoje čitaoce u Novom Sadu.

Prema podacima administracije našeg lista, u Novom Sadu se preko preduzeća za rasturanje štampe proda oko 150 primeraka Književnih novina.

Jezik poezije i odgovonost pesnika

„Jezik kojim se služimo u svakodnevnom razgovoru razlikuje se od pjesničkog jezika, jer — kada je sredstvo komumikacije — jezik samo izražava, a pjesnički jezik i izražava i stvara istovrememo, pokoravajući se drugim zakonitostima koje za komunikafivni jezik ili jezik nauke niti mogu, mili smiju da vrijeđe, Ako čitalac o tome ne vođi računa, neće moći prihvatiti djelo, i nesporazum između pjesnika i čitaoca počinje upravo u tom času. Od poezije se ponekad traži da udovoljava zakonima koji joj ne pripadaju nego samo djelomično, a njene se specifičnmosti, kojima pripađa i prevladavanje očiglednog, zanemaruju...

Nepoštovanje pravopisa i gramatike udruženo je s nepoštovanjem logike, nepoštovanjem koje nije jedan od vidova borbe protiv kompromitirame logike određene klase, već samosvrhovit i neodgovoran odnos prema čitaocu i stvarnosti, prema poeziji i svemu što joj pripada i po čemu je ono što jeste. Lažna i zbog toga suvišna ovakva krivotvorina poezije, prirodno, mobiYizira čitaoca protiv suvremene poezije

uopće, jer on, svjestan đa u fom besmislu i ne treba tražiti smisla, neće potražiti smisla ni u uzbudljivim i istinskim djelima suvremene literature u kojima dominira poetska slika i u kojima je pobuna protiv konvencije ostvarena novim pjesničkim jezikom, koji, suprotstavljajući se preživljelom, daje istinitu i novu „sliku određene stvarnosti...

Čini mi se da treba neprestano upozoravati čitaoce na tu poplavu šarlatanske isprazne igre i besmisla s etiketom novog, originalnog i nekonvencionalnog — i to u interesu same poezije koju takvi tekstovi ozbiljno kompromitiraju. Istina jednog vremena u drugom vremenu lako može da bude neistina, dadaistički odmos prema našoj društvenoj stvarmosti nužno mora da buđe laž i rezultat neodgovormosti koja je u suprotnosti s pravom prinmodom umijetničkog postupika“,

(Zvonimir Golob, Telegram, 1. III 1963)

Koliko smo (ne) pismeni

Sarajevski Odjek (u broju od 1. marta) objavljuje zanimljiv komentar Vidaka Aligruđića o stanju pismenosti u Bosni i Hercegovini. Ispitujući stanje pismenosti u političko-teritorijalnim jedinicama Bosne i Hercegovine, Aligrudić je došao do sledećih podataka:

„Srez Bihać ima najviše nepismenih stanovnika u Republici, „37,8%/o. Poslije njega visok postotak nepismenih stanmovmika imaju slijedeći srezovi: Banja Luka, Mostar i Doboj. Ova četiri sreza imaju viši postotak nepismenih od ostalog dijela Republike,

Kod opština se zapaža znaimo veće variranje. Najmanji postotak nepismenog stanovništva u „#mRepublici imaju gradske sarajevske opštine i to: Centar 11,4, što je republički rekord, zatim Novo Sarajevo 11,9, Vogošća 14,7 i Ilidža 16,60. Nasuprot ovima, naj veći postotak nepismenih u Republici imaju opštime: Skender-Vakuf, Cazim i Koltor-Varoš. Sve tri opštine imaju postotak nepismenog stamovništva preko 500%/0. „Doda li se ovome đa je u 21 opštini u Republici postotak mnepismenih stanovnika starijih od 10 godina preko 40, a u 87 opština preko 30%/o, može se shvatiti sva težina situacije.

Na početku školske 1962/63. godine u Bosni i Herćegovini je bilo 2.675 Osnovnih škola. U ovoj školskoj godini proradilo je još 65 novih škola. Takođe je ove školske gođine broj nastavnika povećam, u odnosu na prošlu školsku godinu, za 8 odsto. Nastavmi kadar u našoj Republici veoma je opterećen, jer na jednog nastavnika u prosjeku dolazi 45 učenika. Najibolju situaciju u ovome pogledu imaju srezovi Mostar i Sarajevo. Situacija je najteža u srezu Doboj, jer na jednog nastavnika dolazi u prosjeku 50 učemika, Nije mnogo bolja situacija ni u srezovima Banja Luka i Tuzla”.

Mali i veliki Narcisi

Izdavačko pređuzeše „Progres” izdaje biblioteku koja nosi naziv Polja. Ovu biblioteku uređuju: Petar Džadžić, Svetlana Velmar-Janković, Muharem Pervić i Milosav Mirković. Pored ostalih, do sađa su “objavljene sledeće knjige: Petar Džadžić: Posleratna sTpska pripovetka, Petar Džadžić: Iz dana vw dan, a u štampi je knjiga Milosava Mirkovića: Zelena sveska. Očekuje se da će se uskoro pojaviti knjige i ostalih članova uredništva.

Ovakva politika ubrzo je našla svoje sledbenike: mali narcisi u redakciji Vidika objavljuju samo svoje tekstove u plakatama koje su skoro počeli da izdaju. (Srećom, ove plakate nalaze se još uvek u redđakcijskim ormuanima.) (Stuđent, 19. II 1963)

aprasni mestamak lista „Damas“ iz

maše sredine možda meće ražalo-

stiti sve koji su ga Yedovno ili povrememo čitali i nad mjegovim, se stupcima zabavljali, ljutili ili odavali razmišljanju. Većivu će ipak obuzeti melanmholično raspoloženje — makar i sasvim, kratkotrajno — poput onoga kome ne možemo da se otmemo kad iznemada osetimo čudnovatu hladnu pbraznimu, što je za sobom, ostavio odlazak

nekoga ma čije smo prisustvo već bili

movikli.

Svaka publikacija, mestajući (kad i ako mestame), ostavlja za sobom otprilike onoliku rupu koliki joj je bio tiraž. Ali nije sve u širimi kratera; valja sagledati i mjegovu dubinu. Ukidamje „Muzeja voštanih figura“, ma primer, pogodilo bi neuporedivo brojniju Dubliku — neuporedivo manje bolno. Razlog tome delimično leži u pouzdamom saznanju televizijske publike da će se ciklus reinkarnacija na liniji „Serbvisma stanica“ — „Tajni kanal“ — „Muzej“ nastaviti, dok bivši čitaoci revije „Damas“ nisu mi malo sigurni da će se naći sredstva za mjemo ponovno pokretanje pod novim, imemom. Nisu sigurni, čak mi u slučaju reinkarnacije, da će mova revija (dajmo joj pripremeni radni maslov „Sıtra“) preuzeti i dalje razvijati dojučerašnju fiziomomiju grafički čistu i priplačnu, tematski vamredmo živu i raznoliku, šarmantno smelu, ležernu, irevereminu i pomalo mneodgovornu. |

„Damas“ wije bio tek onako „jedam više“ književni list, nego je zauzimao sasvim, određemo mesto u mašoj movin– sko-izđavačkoj pamorami i, u specifičnim, uslovima beogradskog Plit-strita, imao — poput „Privrednog pregleda“, „Sporta“, „Ježa“ ili „Roto-magazina“ — specifičnu funkciju. Apsorbovao je izvesnu, količiu, literarne i publicističke prođukcije koja se drugde teško štampala, pa je mjegovim, gašenjem sada između ostalih iskrslo i pitanje kamo će se ta prođukcija preliti. Nije, uostalom, u pitamju samo imprimatur glavnih, urednika sa razmim, sklomosti-

Kosta TIMOTIJEFIĆ

~“ ma i shvatanjima, nego i sam, apsorpcioni kapacitet drugih, listova i časopisa. Nestankom Ynevije „Damas“ ostali smo siromašniji za jeđam list.

Ako je verovati oproštajnom, uvodniku, “Damnas“ je prestao da izlazi „usled materijalnih, teškoća, a takođe i u sklopu potreba za komcemtracijom, i uštedama wu izdavačkoj i kulturnoj delatnosti“. Šta god značilo ovo potonje, ono DTVWO, o materijalnim, teškoćama, zvuči sasvim, plauzibilmo. (Ko još na današnje vreme me kuburi s movcem!) Nije, međutim, objašnjemo zašto su te materijalne teškoće mastale baš sada, a ne ramije, odnosno mije li se mjihobvo kobno dejstvo moglo odgoditi za još jednu dotacionu godinu, ili bar još mekoliko meseci. Drugim rečima: ako je list za nepune dve godine primio preko 47 miliona dinara subvemcija, pa mu sad, odjednom, zavrmuta slavina, da li to znači da goruća potreba za takvim, listom, i dalje postoji, al. para eto mema pa nema — ili bi se pare u krajnjoj muždi možda još mekako mogle maći, ali je „u sklopu potreba“ (itd., vidi gore) zaključeno da takav list po takvotu cemu baš i ne mora da postoji?

Ostaje mam, u svakom, slučaju mada da će neko naše veće movinsko-izdavačko preduzeće ispovrteti sredstva koja zajednica mema ili me da, pa DOnODO darovati „Damas“ — makar se zvao i „Prekosutra“ — svima kojima je potreban za meditaciju, za, ubeseljenje, ili 20, Mubrikaciju jetre.

na marginama štampe | Jedam članak koji sam, nedavno pros

čitao počinje ovim rečima: „U telefon« skoj slušalici podrhtava starački glas, Osamdesetdvogodišnji starac moli me da ga posetim...“ !

Ovih dana maslob u novinama: „Dra“ go Vučinić primio Žama Kasua“.

Nakjuče u „Politici“: „Miroslav Kr. leža wputio je „Politici“ fragment iz druge knjige romana „Zastave“, koji ćemo objaviti u mekoliko mastavaka“,

Šta je zajedničko ovim trima reče. nicama? Prvo: sve tri svakako komstatuju istimite čimjemice. Drugo: sve tri su loše sročenme, jer izborom reči bodrazumevaju ono što se sigurmo nije že. lelo reći.

Osamdesetdvogodišnji starac je pristojan čovek, pa je verovatno Tekao: „Molim Vas posetite me“. Na onome ko taj događaj priča ostaje da to preformuliše rečemicom: „Zove me da ga posetim“, jer „moli me da ga Dosetim“ implicira da je starac pomiznmo preklinjao, što po svoj prilici mije činio,

„Drago Vučinić primio Žana Kasua“ isto je tako trapavo stilizovana rečenica, jer nepotrebno stvara utisak da je Žam Kasu molio za prijem. Jamačno bi bila srećnija Jormaulacija: „Žam Kasu posetio Draga Vučinića“, kojom, se saopštava potpumo ista činjenica, a stranom gostu ukazuje malo više poštovanja.

Konačno, u rečemici: „Miroslav KyYleža uputio je „Politicić fragment itd...“ svakako je omaškom, izostao podatak da je Krleža to učinio odazivqajući se molbi redakcije „Politike“. Mada je verovatno tehnički tačmo da je a autor wputio svoj rukopis (poštom, kurirom, i tsl.), oerovatno je tačmo i to da je taj Yukopis od njega traže. Prvo bez drugoga podrazumeba da je Krleža svoj tekst ponudio „Politici“, da je zamolio redakciju da taj fragment druge knjige „Zastava“ objavi u mastavcima.

I to bi moglo biti tačno — ali čisto sumnjam.

život oko nas _—e

Božidar

BOŽOPIĆ | ONAKO.” UZGRED

PRVO SEBI BRADU

a jednom sasvim mozbiljmom sku-

pu, čijim podacima treba vero-

vati, iznet je detalj koji ilustruje — dve muve jednim udarcem. Način na koji se naši nastavni planovi prekrajaju samovoljno, i karakter jedne vrste mlađih literata.

U jednoj školi u Beograđu, inače stručnoj, iz oblasti medicine, za nastavnika književnosti postavljen je mladi pesnik koji je diplomirao ne tako davno. Pesnik je odmah izmenio nastavni plan. Prvi čas posvetio je svom Kknjiževnom delu. Drugi, stvaralaštvu svog dobrog prijatelja, takođe mladog beogradskog pesnika,

Ovo dokazuje:

a) da se i nastava književnosti može

revolucionisali, tako đa se istorija knji-

ževnosti ubuduće predaje iumatraške, od najmlađih pa ka manje važnima klasicima; b) da su neki pesnici zaista slični bogovima: prvo misle na svoju bradu.

BEOGRAD DOBIJA

- PILHARMONIJU

Beograd zvanično ima svoju filharmoniju već punu đeceniju, i više. Ona to ipak nije bila u punom smislu, iz više razloga, Nije uvek bila, istimi za volju, ni po onome što je sredini, u kvalitetu i po broju komcerata, davala, kao što nije, na žalost, ni po stepenu u kome je bila kompletna brojem muzičara (potrebne vrednosti). Stara je istina da naš glavni grad nikad nije imao onoliko orkestara koliko ih je formalno bilo na spisku, jer su svi u većem, ili manjem, stepenu zavisili, osobito za jedan đeo repertoara, od pozajmica („ispomoći“) članova ostalih. Situacija se u PFilharmoniji u tom

ji smislu popravlja, a popravila bi se brzo

i rađikalno da je ova ustanova, koja je

po wavojoj prirodi deficitarna, pa stoga i bez potrebnih sredstava, mogla da dobije nešto — stanova,

Bitno je da se u suštimsikom pogledu napredak, stalna uzlazna linija, u poslednje vreme oseća, Sređene prilike

i atyBSarmblaq; Tov aistem nagrađivamja,

broja” Koncerata, ~ veliko povećanje broja abonentskih koncerata, pa i utrostručenje prihoda.

Čini nam se vrlo opravdamim ono što je za ovaj ansambl učinjeno: renovinmanje sale Kolarčevog univerziteta, koja više neće služiti i kao bioskop (što ne bi trebalo da pogodi Kolarčev umniverzitet, koji time ostaje bez dobrog dela prihoda), i dodeljivanje sredstava za izgrađivanje aneksa. Ovaj aneks, pored neophodnih radnih prostorija, imaće i prvu kamernu salu u gradu, što je neocemjiv dobitak i za postojeće i za potencijalne ljubitelje prave muzike omladinu. U ovoj atmosferi uspona, Filharmonija zaslužuje punu podršku. Društveni faktori su je već ukazali, Sada su na redu publika i kritika, od kojih bi trebalo očekivati podjednako dobru volju. Ne gledanje kroz prste, naprotiv, ali ipak — dobru volju.

POZNAJ SAMOG SEBE — UZ POMOĆ AP

eko je razbio praznu čašu u jednom restoranu u Beograđu. Platio je 500 dinara i maručio novo piće. Onda je neko drugi razbio čašu.

Takve stvari moraju prestati, saopštio je beogradski Narodni odbor. Međutim, sudovi su došli do zaključka da oni to ne mogu zaustaviti. Razlog: u mmogim Mafamama itd, stoji natpis da se namerno razbijena čaša plaća 500 dinara, a Jugosloveni su to smatrali više izazivanjem nego upozorenjem, pa je razbijanje čaša postalo pravilo, a ne izuzetak. Narodni odbor Beograda je sazvao vanrednu sednicu, osudio takvu praksu, itd.

Ako niste znali za sve ovo, sad znate. Ovaj dramatičan izveštaj iz Beograda poslala je u svet agencija 4sošijeted, Pres.

Povod je, verovatno, bila novinska vest da je jedam sudija za prekršaje opštine Stari Grad predložio jednom savetu te opštine đa se ubuduće ne ističu natpisi o naplati razbijene čaše, već da se namerno razbijanje smatra onim što jeste — kršenjem ređa na javnom mestu. T

Šteta je što dopisnik AP-a nije naišao u Kosjerić. Tamo u kafani stoji natpis prema kojem se svaka prva namerno razbijena čaša plaća 500, a svaka iduća 300 dinara. i

Što se tiče izmišljene vanredne sednice Narodnog odbora Beograda, i svega ostalog — ko će još to zamerat. Šta čovek da radi onog dana kad nema nikakvih zanimljivih vesti? i

VIC NEDELJE

WH islio sam da je tremuini domet ko zna kakvih podsvesnih lapsusa u štampi dosegnut onom Ve-

šću sa otvaranja izložbe francuskog savremenog slikarstva. Za one koji nisu primetili: Politika, 19. februar”... „Izložbu je u ime organizatora — Ko“ misije za nuklearne veze sa ino” stranstvom — otvorio slikar Stojam Ćelić...”

Prevario sam se. Čitam u najnovijem broju Beogradske medelje sledeće: „... Izložba („Žene likovni stvaraoci”) će trajati dve nedelje, Biće zastupljeno oko 50 slikarki i dvadesetak vajarki sa preko sto eksponata, 8 obuhvatiće period od Katarine Ambrozić do današnjih dama...“

N. B. Redakcija Knjižeonih movind trebalo bi, verovatno, da bude među onima koji su polaskani, jer je Kata“ rina Ambrozić često sarađivala u listu, a eto, već je i u istoriju ušla. Kako stoji sa Katarinom Jovanović ne zna“ mo, mi na ovom svetu.

KNJIŽEVNE NOVINE