Književne novine

oko nas

PROBLEMU „zabavne štampe, o kome se kod mas već dosta dugo gouvori s odveć malo odgobDoTmosti, posvećem, je pre kratkog vremema jedam sastanak Kulturno-prosvetne zajednice Srbije ma Kkome se ovom vitamju pristupilo s daleko više ozbiljnosti mego do sada. Veoma dokaumenmtovam, materijal, pripremljem, za ovaj sastamak, omogućuje da se stvori jasna slika o karakteru zababme literature ma teritorijk SR Srbije. Među mepotpumi (jer se odmose samo ma jedmu, #đ(Yepubliku), ovi podaci takođe mogu da posluže kao dobar pokazafelj opšte situacije u toj oblasti našeg zabavnog žibota. . .

Treba „podvući da svi razgovori ma ovu temu misu, mi u kom slučaju, upcreni protio zabavne literatuve uopšte, već protiv onih njenih bastardnih izdanaka, literaymo bezvrednih i vaspitno sumnjivih, koji pod plaštom „zabavne literature dobijaju kod mas sbe sigurnije mesto bod suncem.

. Romane u sveskama iždaju ma, teritoriji SR, Srbije 3 izdavačka preduzeća: „Dnevnik“ i „Forum“ iz Novog Sada i „Duga“ iz Beograda. U biblioteci X-100 („Dnevnik“) od 1959. do 1962. godine objavljeno je 130 sveski sa 145 romana i 91 pričom. Primećuje se da je intemcija izdavača bila da se svesmo, izdavanjem, lošijih romana i kvalitetnijih „priča i movela stvori meka vrsta Yavmoteže i pokaže kako izdamja ŽX-100 imaju u osmovi Ppozitivbam, „karakter. (Jedam oglas objavljen pre Kkratkog vremena pokazuje da su uredmici ovog izdamja "u mnogome promenili karakter svoje edicije i prilagodili je kritičkim, primedbamo, koje su bile izrečene.) zanimljio je da su 19 Tomama bod bseudominiom, objavili maši autori: meki od, njih su zaposlemi kao novinari w „Dnevniku“. U 1962. godini prosečam tiraž yvomana X-100 bio je 35.000 primevaka, a dobit je iznosila 18,000000 dinara. „Duga“ je 1962. godine objavila 52 byoja „Plavog dodatka“ (tiraž 1 broja 28.700) i 27 brojeva „Zelenog dodatka" (tiraž 18.000). Dobit od, „Plavog dodatka“ izmosila je preko 20,000.000 dinara, a, od „Zelemog dodatka" mešto monje od 5.000.000 dinara. od 17,697.000 primeraka, koliko iznosi ukupan tiraž zabavnih vomana objavljenih 1962. godine u SR, Srbiji, 2,217.000 primeraka otpada ma, stripovame romame. Romome iı mastavcima objavljuju svi dmevmi listovi izuzeb „Privrednog pregleda“ i „Sporta“. Od yltıpno 202 vromammn, objavljena, lIokom, 1962. godime 58 su objavili dnevni listovi: „Dnenik“ 12, „BoYyba“ 9, „Večernje. novosti“ 12 i „Polifika“ 25. Mada medu autorima, ovih romana ima klasičnih, pisaca ovoga ŽžamY(, i mada ima mekoliko dela koji su. sasvim ozbiljne književne tvorevine, tvećina objavljenih, | romama spada w oblast jevtime, hiperprodukcione mnYoizbodmje koja se i piše i prevodi

'bez ikakve kontrole.

Šta je wslovilo ovu poplavu, šumda? Zahtevi trži-

„šta? Nekritičnost, odsustvo

osećanja za meru, sklonost “ka komencijalizmaı koti pojedinih, izdovačkih savetai redakcija? Materijalna dobit koja ta izdanja domose» Sve to, u stvari. Postojeća situacija mameće jedmo TYešenje. Nužno je da orgawi dyruštvemog wpnravljanja Wu novbinsko-izdavačkim, „obYeduzećima koja iždaju ovu prstu literature svojim, autoritetom, utiču ma, podizanje kvaliteta ovih edicija i uopšte ma rad ustanova za koje su vezani. Nd bez obzira ma prirodu mjihovog rada u budućnosti potrebmo je konstatovati da sadašnja situacija ozbiljno dovodi u pitanje društvemu odgovornost omih koji su doveli do ovakvog stamja.

prošlom bmoju „Književnih TOo-

vina“ pojavio se člamak iz pera

druga Svetislava Đurića, sekreta ra Saveta za kulturu Srbije, članak čija je isključiva svrha da ovaj list, a mene posebno (uz toliko pominjanje mog imcna, da će neki čitalac možda osetiti herostrafsku želju da mapravi još gora nepočinstva od mene). optuži za sistlematsku kampanju protiv — Saveta za Rkulturu Srbije. Žao mi je što moram da ga razočaram, i da mu pružim luveravanja da svoje članke pišem sam, ne dogovarajući se unapred ni sa kim, pa ni s redakcijom ovog lista, čiji se pojedini članovi, sve do glavnog urednika, ponekad i ne slože s ponečim od onog što pišem. A sa svoje strane mogu samo da izjavim da nikada nisam ni razmišljao, pa ni imao formirana i sistematska mišljenja, o resornim instiftucijama: interesuju me samo pojave i kretanja u našem društvenom životu, u oblasti kulture i vam nje.

Optužba o „kampanji“ je apsurdna. U nizu mojih članaka iri puta se Dpominje Savet za kulturu, dva puta sasvim afipmativno, jednom uzgred. Ili se možda svaka Kkritička reč o bilo kom pitanju u oblasti kulture mora smatrati „napadom“ na Savet?

Da bih dokazao, tačku po tačku, koliko je svaka pojedina od Đurićevih spe cifičnih optužbi protiv mene neumesna ili bespredmetna, bilo bi mi Dpotrebno bar dvanaest stranica, koliko i njemu; nalazim, međutim, da za tim nema nikakve potrebe, a da bi nuditi toliki člamak redakciji značilo, ujedno, krupnu neuviđavnost prema listu i, što je najbitnije, prema čitaocima.

Moram, ipak, jednim primerom da ilustrujem prirodu Đumićevih tvrdnji. On kaže da zameram Fondu za unaprceđivanje izdavačke delainosti što je u prošloj godini smanjio dotacije časopisima. A ja sam (i to u zagradi) samo naveo brojke o tome, kao i niz drugih, koje pokazuju mnajopštiju podelu sredstava po vrstama izdavačke delatnosti i literature. Ni reč bilo kakvog

komentara nisam o ovom pilanju _na-

pisao, zadržavajući se, vrlo jasmo, na onome što smatram da nije bilo u redu. (Slučajno pomenuti odnos u dotiramju časopisa smatram umesnim.)

Drug Đurić piše povodom tri moja članka. Prvo se obara na onaj najskorijeg datuma, o Fondu za unapredđivanje izdavačke delatnosti. U vezi s3 njim iznosi obilje falkitografskih podafaka, koji su, koliko znam, kao

. Obaveštenost

e eow || brojke tačmi, ali Hmaiju Tu manu da su isto lako savršeno irelevantni u odmnosu ma ono što sam pisao.

Ja sam zamerio ovom Fondu što mije posvetio više pažmje oblastima koje su, po mom mišljenju, bile nepravedno zapostavljene. Gotovo je istovetan zaključak doneo Savet za kulturu, određujući novi program dela koja treba dotirati. 'Ja čak i to izričito kažem, insistirajući ma tome da se od OVOS programa ne bi smelo otkidakti za druge svrhe. Zamemnio sam Mondu i da je u nekoliko slučajeva čimio, po mom dubokom uverenju, pogrešan izbor dela. Da ubeđujem nekoga ko misli suproitno. nema nikakve svrhe, ali je značajno da u svom mišljemju nipošto nisam usamljem. Između ostalog, „Komunist” od 11. aprila izneo je istovetne primere. Da li i ovaj list, i pisac članka, takođe vode kampanju protiv Saveta? (I zašto uopšte Saveta, a ne, recimo, Fonda, na čijem čelu sede odgovorni ljudi, koji se nisu oglasili a kojima, svakako, nmijc poilrebna tuda zaštita.)

Ranija dva moja člamka, oba sa sličmom tematikom, koja su povod za Ono Što je Đumić napisao, našla su takođe potvrdu u nizu prilika. Neke opšte podatke koje sam prvi izneo ponovio je aldiv RKkomumnista — likovnih umetnika, uz istovetnu angumentaciju, samo obimniju, i oštnije po formi (što je takođe štampa objavila), ustanovila Kulturno – prosveina zajednica Beograda (i to je objavila dnevna štampa), razne komisije — i bolje da do kraja ne nabrajam.

Protivnik sam simplifikacija i traženja majlakšeg puta, kao što je svaka tendencija da se vinovnikom sveg zla, ili bar glavmim ~Vvinovnikom, progiasi

druso

bilo koja pojedinačna insbitucija, forum ili ličnost, A Đurić mi upravo to prebacuje celim svojim člankom (potpu– no neopravdamo, Šlo se vidi iz, moje osnovne “feze o odgovornosti svesni idejnih snaga uopšte), pa i nepotreb= nim objašnjenjima o, recimo, homogecnom i heterogemom (što su, ipak, reči koje označavaju dva pojma potpuno iste, apsolutno identične, kategorije, samo suproinog značenja; kao taman i svetao — ono što ne treba da bude svctlo treba, znači, da bude ftammo). Nadam se da je to dovoljno jasmo.

U vezi sa ovim pitanjem je i Đurićev MRategorički demanti svake namcre za favorizovanjem nekog pravca u umetnosti koji to ne zaslužuje. Ja i nisam optužio Savet, kao organ, za takve namere. Ipak moram konstatovati da je neko, putem nagrada, otkupa i na mnoge dnuge načine, to činio. Prinuđen sam da ovde podsetim na reči Predsednika Tita iz razgovora s novinarima (i ne samo tog); on je vrlo jasno govomio, pored ostalog, o tome da je apstraktni pravac u slikarstvu u Jugoslaviji (bio) postao dominirajući, govorio je o nagradama i o tome ko je za ovo kriv (da ne olitiram detaljno i doslovce ono što je tako dobro poznato našoj javnosti i naišlo na toliko Odobravanja). Polemisafti detaljno s Đurićem, kako

sam rekao, nepotrebno je. Nešto drugo je važnije. A to je način i ton diskusšije koji je on pokušao da nametne. Njima, naravno, nisam vičan; to je, Gostalomi, dvojako meprilično oružje. Ono, s jedne strane, predstavlja izraz ukusa i shvatanja autora, mmogo više nego što bi ikada moglo karakterisati objekt. Neprihvatljivo je i stoga (dakako, de gusfibus...) što predstavlja pokušaj da se „protivnik” diskvalifikuje, da se eliminiše iz diskusije. (Đurić upotrebljava o meni „ji mom isamju dobro tuce takvih epiteta kao što su insinuacija, tendenciozno, nekonstnuktivmo, neodgovormo i tome slično, što sve, kao i sam naslov njegovog članka, uostalom, unapred ireba da stvori o meni i mojim „namerama? irajnije nepovoljan lisa.) y

Ovim fonom se ne diskutuje, Za talevo pisanje postoje drugi Termini.

. se vratim na po

Još nešto oko terminologije. U završnom pasusu Đurić postavlja pitanje celishodnosti neprincipijelnme i temdehojozne (sicl) vrste pisanja u našoj javnosti, Rkiaakvo sam, na opskuram (sic) način, počeo ja. On mora da se zaista zabumio upotrebljavajući.reč opskuran. Za razliku od onoga što se radiu četiri zida, već po definiciji pojma, ono što se radi oitvoreno i javno, obraćanjem javnosti (putem štampe), nc može biti opskurno (vidi svaki dobar rečnik).

Bojim se da se Đurić, na žalost, ipak nije zabunio u svojim shvatanjima o nečem važnijem i bilnijem. U njima i Ježi koren svega što je, i kako je, napisao. To je uverenje da je, ili sve što je u domenu delatnosti Saveta za kulturu, apsolutni tabu, nešto Što se ne može podvrgavati krilici ili, možda, da je to isto područje potpuno oslobođeno svih grešaka i negativnih pojava koje bi se mogle legitimmo kritikovati, Ako misli ono prvo, onđa je to zabluda koja će ga osloboditi hod vremema (što najmanje mogu da spreče člamci kao ovaj njegov). Ako misli ono drugo, zabluda je smešna, bez obzira na to što za neke nedostatke na ovom polju Savet za kulturu i njegovi organi ne mogu da se okrive, dok za neke, nesumnjivo, i mogu i moraju. |

Bilo koja od ove dve zablude da je u pitanju, reč je o opasnom shvatanju, u suštini o tendenciji da se uguši kritika — a na to upućuju i pomenuti ton i lerminologija njegovog članka. (Koliko je S. Đurić alergičan na samu pojavu javne kritike i koliko nju, kao fenomen, ne shvata, pokazuje njegovo čuđenje povodom foga što ja o jednom pitanju iznosim jedmo, a neko drugi, u drugom listu, drugo mišljenje: „Tako se Savet našao, svakako ne svojom Kkrivicom, u položaju da mu jedni impubiraju... dok se druci zalažu...“ Šta, pobogu, znači javno mnjenje, a šta borba mišljenja? Zaista se ovde ne može pomoći.)

Što se mene tiče, kada mi pojava ili podatak daju povoda da bilo koji delalj, ili oblast, naše politike i zbivanja ma kulturnom polju podvrgnem kritičkom ispitivanju, koliko sam za {to kadar, prihvatiću se posla, lišen ikakve želje da okrivim Savet, ili druga Đurića, ili bilo koga kao takvog, i podjednako lišen inhibicija da to učinim alto sam uveren da sam u pravu. To će mi, verovatno, pružiti priliku i da nešto od onog što Đurić u svom članku pokušava da ospori, a Što misam imao potrebe da sada po redu dokazujem,

Božidar BOŽOVIĆ

Jugoslovenski . pesnici u rumunskom časopisu

MU martovskom broju časopisa „Scrisul“, koji izlazi u Temišvaru, ohjavljeni su pre»

vodi iednu pesmu ivana V.

lan preveli

ime Pola Mlijara.

„WOMUE IN DER „ZBITE o JUGOSLOVENSKOJ LITERATURI „POJEDINI PISCI jugoslo-

venske savremene literature poslednjih godina postali su interesantni za čitaoce memač kog maternjeg jezika. podeljivanje Nobelove nagrade Ivu Andriću i pojava prvih Tomana Miroslava Krleže u nemačkom prevodu, ali i prevodi mekih dela mlađih kao, na primer, Miodraga Bu-

latovića, pružili su mogućnost

autora

da se masluti bogatstvo i TYaspon literature koja je dotad, bez mnogog proveravanja, u širokim MEKrugovima smafrana prvenstveno Tolklorističkom. MSčudavanje nad pojeđinim delima literature jugosloven=

skih naroda nije sasvim oprav

nekoliko jugoslovenskih pesnika. Po Nalića, Maksimović, Jure Kaštelana i Florike Štesu na rumunski jezik Ali. debeleanu i Georg Bulik, Pored pesama iUgošlovenskih pesnika objavljene su i dve De-

Đesanke

dano, jer sc ona već decenijama, trudi, isto tako intenzivno kao i velike evropske literatuTe, da kako sadržinom tako i oblikom spisateliski obuhvati naš svet i naše vreme. Teška sudbina koju su prošlost i savremena istorija nametnuli

čoveku oVOE prostora nije sprečavala pisce da u tom pravcu rađe i stvaraju, već ih je, naprotiv, učinila budnijim i oseftljivijim neđo drugde“,

ovako piše uvodničar u aprilskom broju austrijskog liferarnog časopisa Wort in der Zcit, dđođajući da ijc uredništvo pokušalo da dade čitaocima izbor iz savremene literaturc „susedne države sa jugo” istoka“.

Izbor je olpočet pesmom Zlatia Gorjana „Ljudska Tuka“, prenesenom na nemački od samog autora. Zatim sledi Miroslav MKrleža „Sta je Kvropa?“. Clanak Volfganga Kra usa govori o poseti Ivu Andri-

e Direktor i odgovorni uređnik: Tanasije Mlađenović. Urednik: Predrag e

Palavestra. Tehničko-umetnička oprema: Dragomir Dpimitrijević, ReBožiđar Božović, Dragoljub 5. Velimir Lukić, Slavko

dakcioni odbor:

Sip i Kosta Timotijević,

'viča,

Miloš 1. Ignjatović, Slavko Janevski, Dragan Kolundžija, Mihalić, Bogdan A. Popović (sekretar ređakcije), Pređrag Protić, Dušan Puvačić, Izet Sarajlić, Pavic Stefanović, pragoslav Stojanović-

esej liri-

ću, a Zoran Mišić piše „Mođerna jugoslovenska ka“. Pod zajedničkim naSlovon „Mravi žive u nama“, u pTrevođu Mila Đora, Miođraga VUkiča i Brite 'ritel, dozefa Kalmera, Ivana Ivanjija, ine dunBroda i MHanesa Šnajđera štampane su po dvc pesme dura Kaštelana i Miodraga Pavlovića, a po jedna Miloša Crnjanskog, Miroslava Krleže, Gustava Mrkleca, Oskara DaDušana Matića, Vesne Parun, Stevana Raičkovića, Vaska Pope, Mateja, Bora, dože Udoviča, Kajetana Kovića, Đana Zajca i Mateje Matevskog. Milo Đor še i prevodilac Vaska Pope „Oči u oči 54 vidom“, „Antonija Isakovića „Igre“ preveli su Milo Dor i Rajnhard Pederman, Ova dvVojica su preveli i Bena Zupan čića „Veče igre“, Antuna soljana „Useljenik“, a Miodrag Vukić je preveo Miroslava RTležu „Hiljadu i iedma noć“,

Banđić,

o_O > Z >”: –Z– ––:I:–D:=SS· _,ı X—%—

Prikazane su i nove knjige Iva Andrića „Pripovetke“, SV1, Miodraga vukića „Savremeni jugoslovenski pripoveđači“, Ivana Gorana Kovačića Ja" ma“.

Ako još maglasimo da je fotografija Miroslava Rerleže data na jednoj celoi strani, onda neće biti na odmet da se još jednom poslužimo rečima uvodničara, koji kaže: „Ured“ ništvu se ne čini nebitnim da ukaže na to da su lične i ištorijske spojne linije vezivaic i vezuju austrijski prostor 5S jugoslovenskim. Beč i Austrija, iako se u celini malaze 5 onu stranu ideologije i istorijskih shvatanja, u stanju su da razumeju kulturu cVropskogs jugoistoka i da je nekrivotvoreno tumače, pa možda čak i doprinesu proširenju znanja O njoj u svetu".

Dr PRANJO ŠVELBC PRIPREMA ZA STAMPU DELA STARIH ZADARSKIH PISACA

UwUniverzitetski profesor dr ranjo Švelec priprema dela pisaca MHrvatske — dvojice )-

itaknutih Zadrana, Jurija Barakovića i Petra Zoranića za novu biblioteku „Mrvatska književnost u 125 knjiga“, koju su pre izvesnog vremena pokrenuli Matica hrvatska i zagrebaćčko izdavačko preduteće, „Zora“.

Ovo će do sada biti najpotpunije izđanje dela ovih pisaca, Ovaj pothvat biće nesumnjiv đogađaj u našoj hkhnjiževnoj istoriji, Poslednia izđanja ovih pisaca izišla su pre sto i više godina u izdanju JAZU u Zagrebu.

A ANN NR Road See Penete

JUGOSLOVENSKE RADIO-DRAME

wu SAVEZNOJ REPUBLICI NEMAČKOJ

Severnonemački radio „e u ređakciji MHajnca Svika i Pranca Hizela izđao Knjižicu pod naslovom „„Rađio-igra u Jeto 1963% u kojoj obaveštava da će u leto ove gođine emitovati seriju poljskih i jugo” slovenskih radio-igara. Naglašavajući đa se umefnost u rađio-igri ne obraća čoveku prvenstveno politički nego ljudski, urednici kažu đa dje rađio-igra u bliskom srodstvu s lirikom ji, kao takva, ekstremno indđividualistički Yod literature. O njoj se pojedinac iz ćelije radđio-stanice —e kao Kod rađija uopšte — o braća pojeđincu u njegovoj sobi, u mjegovoj majprivatnijoi sferi. Kađ se razmotri opšta situacija radđio-igre u SVetu, i ako se zna koliko je slobodc pofrebno za razvitak 0 vor umetničkog roda, tek se

onda može odmeriti značaij toga da jc m Jugoslaviji na polju „radio-igre izrasla već

toliko obimna i značajna jiteratura s kojom se može Tačunati u Svelu. Urednici Kkažu da rezultati rada na izradi originalnih radđio-igara u Jugoslaviji ne zaostaju za onima u Engleskoj, Italiji, Japanu i Saveznoj Republici Nemačkoj. Rao što su iugosiovenske Tadio-stanice emitovale brojna dela (skoro 40) necmačkih pisaca, tako su i 7Zapadnonemačke radio-stanice slale u etar mnoga dela jugosilovenskih pisaca. o

Severnonemački radio ima wu programu da u leto ove Eodine emituje sledeća đela jugo

e Štampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva 8,

)

Rađomira „Buridika“, „Pravedđnik“,

slovenskih autora: Konstantinovića Mirka. HmBožića Jovana CĆCirilova „Igra se nastavlja“, Miodraga Đurđevića „Povratak“, Jovana HNristića „Orest“, Rađomira Konstantinovića „Svedok“, Zore Dirnbah „Alhimonova „jabuka“, Silevana Majstorovića „UVomrfraćenje sunca“, Ranka Matctimnj:0viča „Grljenje“ i Miodraga Đurđevića „Tragična sudbina". Pievodilac svih ovih radio» izara jezik je Milo

na nemački Dr.

POEMA V. CERKEZA NA RABARDINSKOM JEZIKU

NLiterarni časopis „Ošhamaho koji izlazi u MNaičiku, SSSR, ma kabarđinskom jeziku, štam pao je u svom dvobroju poemu Vladimira “Cerkeza „Poema o djevojci”, u prepjevu sovjeiskog spisa" telia Alim Kešokova. „Poema o djevojej* je lirska poema ko" ja govori o narodnooslobodilačkoi borbi i Strađanjima ljudi u fašističkim | tamnica”

ma. Bilješku uz poemu o knji ževnom djelu V. CČerkeza na“ pisaov je Alim Meškov.

List izlazi svakog drugog petka. Pojedini bro, Din. 30 Gođišnia pretplata Din. 600, polugodišnia Din. 300, za inostranstvo dvosfruko,

e ist izdaje Novinsško-izdavačko preduzeće „Mnjiževne novine“ Beo" grad, Francuska 7. Ređakcija Francuska 7. Tel. 626-020. Tekući račun 101-20-i-208.

poslednjem”