Književne novine

BIH I MOĆI NME ITU

i Mile-Vikšanović: „NA SEBE OSUĐENI“; „Kosmos“, Beograd 1963. |

BILO BI DOISTA TEŠKO, skoro nemogućno, u potpunosti izraziti i opisati na kakve je sve muke, more i pokore bio osuđen nedužni čitalac VuksanoviČevog romana. Na sebe osuđeni dok se probijao kroz neprohodnu i, na nekim mestima,skoro potpuno nečitljivu prozu ovog pisca. Vuksanović ovom knjigom nastavlja svoju tetralogiju, zamišljenu veoma ambiciozno, sa odista dirljivom upornošću i zajsta drastičnom nedarovitošću. Ono što prvo — onome koji ima tu neprijatnu obavezu da govori i o neuspelim knjigama — pada u oči, to je raskorak između tih velikih ambicija i malih mogućnosti, između krupnih želja i gotovo ništavnih .(ne)ostvarenja. Jer, Vuksanović hoće da se koristi savremenom romansijerskom tehnikom, a ona mu u njegovim neumešnim i neveštim rukama više odmaže no što pomraže, Tok svesti, ne tako retko, u njegovom romanu se pretvara u proticanje (ne uvek dovoljno pismenih) rečenica, kratkih, zahuktalih i zagrcnutih, pomalo nemuštih i pomnogo nesuvislih iz kojih se malo šta može saznati i o 5Ve–

. sti koja teče i o onome što kroz tu svest protiče. Nastojeći da pruži unutrašnju dramatiku sukoba i nemira u čoveku, posmatrajući spoljašnju akciju zbivanja samo kao uzročnika izvesnih psiholoških stanja, autor je želeo da ostvari kompletne ličnosti, da dočara jednu višu realnost, punu poetske dramatike i dramatične poezije. Na žalost, „čemu dobre celji, kad je loša knjiga“ pomalo melanholično zapitao se pre nešto više od sto dvadeset godina najpoznatiji vršački graždanin. Ove Sterijine reči, ne bez umora ·i luge, ponovi i čitalac Vuksanovićevog romana kada s osećanjem olakašnja zaklopi njenu poslednju stranicu.

Osetimo sc pomalo zbunjeni kada se sretnemo s Vuksanovićevim likovima i kada smo prisiljeni da to, što je prcd nama, na neki način definišemo, Ako bismo za njih rekli da su bledc,marionete, kazali bismo samo jedan deo jstine o njima; papirnatim marionetama u literaturi obično izvesnu živost i izrazitost daje to što su neka vrsta glasnogovornika i prenosioca piščevih idcja. Vuksanović nema mnogo zanimljivih ideja, pa i njegove marionete nemaju šta da nam interesantno prenesu i šta da mam zanimljivo kažu. Ako bi reći za njih da sa marionete bilo isto što i reći jedan deo istine, nazvati ih ličmostima bilo bi isto što i reći jednu, i o Ieopnu, neistinu. Ni Rada, ni "Tima, ni Olga nemaju skoro nikakvih uslova da se nazovu ličnostima i da se kao takve tretiraju. Oni su naprosto senke koje lebde pred našim očima i to u mnogo većoj meni kao neodređenc mrlje, no kao bleđi ljudski obrisi: Njima ne može da ulije ni onaj neophodni minimum životne uverljivosti ponekad vešto pravljeni dijalog, u kome su jasno

prisutni uticaji moderne američke literature. | al

Možda bi moglo da nam se prigovori da se u ovom svirepo iskrenom i iskreno svirepom razgovoru nismo ni osvrnuli na Vuksanovićevu sliku sveta, da nismo uzeli u pretres mnoge od njegovih ideja o čovekovoj usamljenosti, otuđenosti, potrebi za drugim, smislu života i tako dalje, koje su nam prezentirane na takav način da.je očigledno da je pisac ove knjige želeo da one budu uzete u svestrano razmatranje. Ali, da bi se o svemu tome moglo govoriti i sve to moglo analizirati i pretresati, morala bi knjiga Na sebe osuđemi zadovoljiti i jedan prethodni uslov: da bude literarni, svejedno koliki ali, ipak, rezultat a ne samo puki bibliogra{iski podatak. A ona je i na našu i na Vuksanovićevu žalost daleko od toga da bude bilo kakav rezultat.

Predrag PROTIC

__—

OPORA KANTILENA

Nastavak sa 3. strance

zija je prividno okrenuta samo altu ljubavi, ljubav je složenija nego što se — romantičarski glorificirana čini da je, No nije ni ocrpljena. Prije svega ona je totalna, apsolutna, jedna od onih suštinskih manifestacija i jedinica koje mnajpotpunije odslikavaju ljudski pui, sudbinu, poraze, ftragiku neuspjeha u životu. Neostvarenost. Ljubav je bliska rugobi i mržnji, njen ishod je smrt, nemogućnost polpunos razumijevanja i spajanja, ljubav je ritual, navika, trivijalma bračna ·obljuba, kuluk koji se mora odraditi, ljubav je navikom i upotrebom razvjenčana i jedna u nizu ostalih nužda svakodnevne egzistencije. Živol,.. je grubi :moćan, Jjubav-je-predahx- zelemi san nceutkan tu svakodnevnost, ona je nedostižna, nepostojeća. Otuda kroz ovu pjesmu, samo prividno pjesmu o ljubavi i ljubavmnmicima, taj dugi, Tfurobni, sumorni, neutješni jecaj i Krik, taj plač na koljenima i za koljena nc= ke fiktivne madone, ta kantilena prolaznosti i vugobe. Priča je to o iskustvu, razočaranju, prolaznosti, painji.

Žena je povod, cilj je život. Tema gorčinovskce razdrie patnje, taj, lelek izgubljen u.vijekovima ii njegovim dubinskim famama, moto jc koji posređno objašnjava sveopštu tragičmost na koju smo osuđemi a koju nam sugeriše Dizdarova poezija, Gorčina ličnog poraza, nedoživljemost, neost/vanrenosf. To je ona dublja, majdublja, opora i gorka istima, ove poezije, koja še mnogima neće dopashi jer 5sPOTro i tromo, ali sigurno, skida vužičaste velove 5 lijepih laži,

Risto TRIFKOVIĆ

JL [it

NUŠIĆEVA PLEMENITOST

ao Što je poznato, u poslednjoj deK ceniji pred rat, u Beogradu je inicijativom nekolicine naših Kknjiževnika, ume{inika i izdavača osnovana »Akademija sedam umetinosli«, koja je svake godine svečano dodeljivala književne i umetničke nagrade. Novac za ove nagrade davali su beogradski izdavači i Štampari, a o nagradama su odlučivali članovi Branislav Nušić, Miloš | Crnjanski, Dobrica Milutinović, Miloje Milojević, Mihailo Petrov, Božidar Kovačević, Živojin Vukadinović i ostali koji su povremeno birani. Razume se da smo na tim sednicama bili i mi izdavači, Geca Kon, Dragoslav Petković, Pavle 'Gregorić, predstavnik Državne štamparije, koja je takode dala sredstva za jednu nagradu, i pisac ovoga članka.

Na jednoj svečanoj sednici Akademije, održanoj u prostorijama Srpske knji: ževne zadruge u Beogradu godine 19987, predsednik Branislav Nušić, posle uvodne reči, dao je reč sekretaru Akademije Božidaru Kovačeviću da pročita imena kandidata za nagrade za tu godinu. Pošto je Kovačević pročitao imena kandidata, na redu je bila diskusija. Prvi se javio Nušić i, otprilike, rekao ovo:

»K(ao Šlo vidite, uprava je, po SsVom nahodenju, sastavila listu kandidata, a

4

na vama je da kroz diskusiju te kandidate primite ili zamenite, ali mi dozvolite da vam o kandidatu za umetnost, Franu Novakoviću, obrazložim motive zbog kojih smo njega predložili. Siguran sam da bi se za ovu nagradu moglo naći još dosta imena koja su, po vrednosti, ravna talentu Prana Novakovića. "Ti, Dobrice, kao član žirija, ne dolaziš u obzir za

nagradu — obrati se Nušić Dobrici Milutinoviću, članu Narodnog pozorišta i

prvaku drame — a za ostale bi se moglo dugo diskutovati, jer je, zaista, veliki broj onih koji bi mogli doći u obzir za ovu nagradu. Zašto je uprava predložila Frana za ovu nagradu? Dozvolite mi da vam iznesem njene razloge.

Svi vi produži Nušić gledajući u Dobricu — kojima bi se mogla dodeliti ova nagrada, svi ste vi odlični umetnici i mnogi od vas doživljavali su na istim visinama vrhunce sVojc umetnosti, koja se razvijala i usavršavala OVde, u Beogradu, na daskama Narodnog pozorišta, gde ste imali relativno sve udobnosti i materijalne mogućnosti da se potpuno posvetite svome uzvišenom pozivu. I vi ste u tim udđobnostima sticali svoju karijeru, dok je P'ran, putujući od varošice do varošice, često puta i pešačeći, pa i gladan, spavajući na pozornici, a ponekad još i ne stigavši ni

|| likovna umetnost

TRI MAJSKE IZLO

IZLOŽBA GRAPIKE BBOGRADSKOG KRUGA Galerija Grafički kolektiv.

TREBA POZDRAVITI obnavljanje rađa ove male (ali renomirane) gFalerije, kao i napor članova njenog saveta da posle jednogodišnje krize odbrane njenu egzistenciju. Treba pozdraviti i jednu dosta dugo očekivanu izložbu grafike šireg obima, pa makar on bio i samo beogradski. U svakom slučaju, između mišljenja da je nivo beogradske grafike nizak, i mišljenja da je on veoma visok — ovo je prilika da utisak o njoj dođe na svoje pravo, srednje mesto. Ako je ova izložba presek kroz beogradsku grafiku danas, na njegovim konturama opažaju se dva pola. Prvi blizak iskonskoj, klasičnoj prirodi grafike — liniji, crtežu, potezu pera ili brazdi dleta (Kršić, Martinović, Ćirić, donekle Pejović). I drugi, blizak pikturalnoj koncepciji (Rogić, Karanović, Makeš, Krsmanović, Srbinović, Vartabedijan). Među njima, jedna tendencija sinteze grafičkih i pikturalnih izražajnih sredstava '(Ćelić, Miljuš, Nagorni, 'Tikveša). Bilo bi možda grubo (ali i osnovano) govoriti o podvojenosti. Ova unutrašnja dilema ukida jedinstvo oOpšteg utiska. Da li tu dominira sklonost prema čarima prirode grafičke tehnike, njenim neiserpnim mogućnostima koje mame na eksperimente? Ili se ove mogućnosti nalaze u službi jedne već formirane vizije koja, ponekad, izgleda inferiorna pred retorikom štampe i tehnologije? Ali prisustvom počasne nagrade u obliku „Velikog pečata“ Galerije Grafički kolektiv, ova izložba indicira i ncki kriterijum, neki izlaz iz svojih dilema. Taj pečat je u zlatotisku otisnut na margini Kršićevih Pobedmika. Ako oni ovde znače i pobedu jednog shvatanja, onda je io poen u prilog figura= tivne, ekspresivne grafike, čija se ekspresija " suštini zasniva koliko na crtežu, toliko i na snažnoj, skoro romantičnoj simbolici. Boz Kcmnogo kolebanja

pređ ovim Kršićevim lištom javlja Sc

·JE. pi}nth5 | rmtos

da se od prašine očisti ni čestilo odmori, morao izlaziti na pozornicu, da bi na njoj zaradio ono što je za putujućeg glumca najglavnije a To je onaj jadni dinar o kome je na putu iz jednog mesta u drugo sanjao. Raflujućči uvek sa ncdačama u Živolu, on je ipak izlazio na pozornicli VCSCO i oran, uvek spreman da svojom umetnošću protumači želje i namere pisca i da zadovolji i publiku i boginju Taliju a najviše svoga upravVnika Delinija, Čvrgu ili ko je već bio na čelu irupe.

Čovek koji je proveo svoj život u takvim 'prilikama, a koji je šejao umefnost skoro istom merom kao i vi koji ste bili ovde, zaslužuje malu prednost, i zbog toga bi upravi Akademije bilo zadovoljstvo ako biste se i vi složili s našim predlogom. Ali, nije samo to razlog. Ima nešto što je još važnije baš u ovome momen{iu za Frana. Čuli smo da mu je

žena u teškom zdravstvenom stanju, pa”

mislim da bi svota od 10.000 dinara došla kao s neba za Frana i njegovu porodicu. Zbog toga, i zbog još mnogih drugih razloga, koje sad neću navodili, ja vas molim da se sa ovim predlogom saglasite. Ja sam uveren, kada bi ovde bili i ostali umetnici koji bi, kao što rekoh maločas, imali pravo da konkurišu za ovu nagradu, da bi se i oni slo-

-. . Povodom 20-godišnjice smrti

solidarnost sa izborom koji ga je obeležio, i uverenje da se ovog maja veliki zlatni pečat nalazi na pravom mestu.

IZLOŽBA SLIKA PREĐE SORBTIĆA Kulturni centar

ODVIKLI SMO SB od realizma. Ono što već odavno podrazumevamo pod realizmom, u slikarstvu sve više je jedna poetska transpozicija predmeta a sve manje sam predmet. Poučeni primerom fovista i ekspresionista, kriterijum realnog na slici pomerali smo sve više ka psihološkom planu, nalazeći njegovo težište u osećanju predmeta a ne u njegovom stvarnom stanju. Pravi principijelni realizam, koji se zasniva na objektivnom stanju stvari, bio je zato skoro zaboravljen. Peđa Soretić je zamka u kojoj ćemo, iznenada prinuđeni na to, primetiti koliko je naše shvatanje realizma postalo spiritaalno, solipsističko i, pomalo, apsurdno. Zahvaljujući Van Gogu mi smo zaista skoro zaboravili da je pejzaž mogućno voleti barbizonskom ljubavlju, čistom čežnjom za njegovim izgledom, čijoj lepoti ćemo žrtvovati deo svoje strasti za reformom. Soretićeva potpuna saglasnost s predelom koji gleda u ovom času izgleda nam bezmalo kao nešto novo. No ova varljiva emocija brzo prolazi i onda na tim slikama naslučujemo jeđan demonstrativni plenerizam. ŠSkolskom analizom oflkrivamo da Soretić — ono što bismo jezikom nadrealista nazvali količinom interpretacije — zadržava na nivou koji određuje pikturalna priroda slike. Njegova interpretacija predmeta samo je pikturalna interpretacija. Njegove boje, u osnovi tačne, birane prema izgleda neba, žita i lišća, ne uzncemiravaju formu, čuvaju emotivnu temperaturu na vedroj normali. Mrzeći podatke, Soretić dozvoljava sebi najveću slobodu u detalju, u širini tretmana. Ali dimenzije te širine nikad ne prelaze dimenziju predmeta. On je njima obuhvaćen Rkomofino, bez stezanja, ali i sprečen u mogućnosli da se proširi, simbolički nadraste i likovno prevazide.

Tu Se, najzad, osećamo izhevereni. Ovn likovna i duhovna ravnofeža je suviše pouzdana i izaziva apaltiju polpune bezbednosti, čiju cenu ne vojujemo. 'Paj mir je bez zvuka, uzalud osluškujemo eho sukoba iz koga je nastao i koji će nas naterati da se ponovo vratimo u ove ravnice. Retko zdravlje Soretićevce iskrenu i prostodušnu

vizije izaziva

zahvalnost.

IZLOŽBA SLIKA VOJISLAVA ŽIŽIĆA ULUS-ova galerija na Terazijama

SLIKE VOJISLAVA ŽIŽIĆA u svom programu mose elemente sinteze anlagonih tendencija u problemntici savremenog slikarstva. Samo eclemenie,

žili sa našim predlogom i glasali za Prana«. de, Dobrica priđe Nušiću, ]

Posle kraće tišine, koja zatim nasta-

»Ja mislim da boljeg kandidata nisi mogao da nađeš i čestitam Ti. Ja se slažem. s tivojim predlogom i verujem da ovde nema nikoga ko ovaj predlog ne bi primio«.

Tako je Fran Novaković izabran za laureata za umetnost od strane » Akademije sedam umetnosti« u Beogradu.

Kada smo izlazili sa sednice bilo je već skoro prošlo podne. Silazeći niz stepenice, Nušić mi se obrati i zamoli da njega i Kovačevića, ako hoću i mogu, odvezem do Frana kuči, da ga što pre obradujemo i izvoestimo. Pran je stanovao u Zetskoj ulici u Skadarliji. Kada smo ulazili u zgradu, na stepenicama srelosmo Prana .koji je silazio. Nušić ga povdravi.a on se začudi:

»O, otkud vi, gospodine Nušiću! Dobar dan, dobar dan!« — i Fran se toplo rukova sa nama. »Pa, koje dobro?« upita Fran, gledajući čas u Nušića, čas u nas dvojicu.

»Dolazimo od strane »Akademije sedam umetnosti« da vam saopštinio radosnu vest« — reče Nušić. — »Pre četvrt časa, na svečanoj sednici Akadđemije, vama je dodeljena nagrada Akademije za umetnost, pa, eto, požurismo da vas mi prvi obradujemo i da vas o iome obavestimo«.

I mi čestitasmo Franu, rukujući se srdačno sa njim,

T'ranu se pomače jabućica u grlu, bra-

da mu zadrhta, a oči mu se zamagliše.

Zbuni se, pa drhteći celim ftelom s obe ruke prihvati Nušićevu i promuca:

|. mi ruku, Nušić reče: »Verujte mi,

e ....

ss...

“

2002

Ž _ Ž / / 7

jer stvarna Žižićeva namera u slikarstvu uistinu ne teži takvoj sintezi, i ona se ovde komentariše samo na Osnovu elementarne analize njegovih slika. Prvi element je asocijativni odnos prema predmetu, jednako rastojanje i od figuraftivne i od apstraktne slike. Drugi element, je spoj formalne (tj. na formi zasnovane) i antiformnce estetike: forme koju nosi naglašen crtež; i prigušena geometrijska organizacija prostora, i mrlje, tašistički bačene na površinu, Zatim dolazi sukob između tonskog i kolorističkog jezika u području boje, Pa sukob između tehnološke i pikturalne prirode materije, itd. Najzad, kroz sve ove profivrečnosli, napor da se slici nametine jedinstvo psihološke klime, emotivni monizam, obogaćena jedno» značnost doživljaja.

__Žižić, međutim, nije apologet okrukne udaljenosti problema koje poteže, niti sarkastični demonstrator njihove uporne divergencije koja prosto hoće da pokaže koliko je nemoćan jedan ljudski senzibilitet kađa hoće da ih okupi u doživljaj. Nehotice, on je samo slika stihije ovce divergencije čiji tamni smisao još nije poznat nikom osim cinicima. Ironija sudbine savremenoB “slikara. je u tomc što mora od srca pokušati da slika ovako pa da se opazi koliki je teorijski, estetički i etički jaz između a– socijativne forme oivičence doživljajem i refleksijom, i mrlje, čiju bezgraničnu iracionalnost potencira mesto i okolina u kojima se nalazi na slici. Pa, zatim, jaz izmedu ichnološkom svojstva materije, sračunalog na oefckat lepotc 1zv. steaklure, i njenog klasičnog, pikturalnog svojstva, koji postaje toliko očigledan kada se oba ta svojstva upotrebe na jednoj slici. Nije svirep daroviti Žižic prema slici kada preko ovih poda. u unese &Trcć,

nora pokušava nju

Moglo bi se reći upravo obrnuto: takva

slika je svirepa prema njemu.

Đorđe KADIJEVIĆ

»Meni! Pa ja o tome nisam ništa znao. Pa to je sjajno!«

Tada je vređelo viđeti obojicu. Ne zna se ko je od njih dvojice bio srećniji: da li Fran, koji je saznao da mu je odalo priznanje za sve njegove patnje, ili Nušić koji je bio presrećan gledajući Frana u njegovoj rađosti i sreći.

»Deco, đeco! — povika Fran na decu, koja su, naslonjena na ogradu od stepeništa, slušala ovaj razgovor. »Deoo, spremite piva«, poče se pipati po džepovima, u nameri da im da novac da donesu pivo. »Haj'te unutra, izvol'te da popijemo po čašu piva. O, kako će se moja žena obradovati«.

Pa zatim, kao da se seti nečega, Fran se okrete nama i upita:

»Kome imam da zahvalim sreći i počasti?« +

»Vašoj umeinosti« — odgovori mu Nušić smešeći se zadovoljno.

'Znajući da je Franu žena feško bo" lesna, Nušić blago odbi Pranov poziv na pivo, izvinjavajući se da ima sastanak za koji je već zakasnio. Fran, još onako uzrujan i u drhtavici, isprati nas do kapije, još jednom zahvali Nušiću, rukova se s nama i, dok se opraštao na kapiji, sa stepenica se čulo kako jedna od kćeri T'ranovih viče: »Tata, mami nije dobro,

na ovoj

. brzo!«

Fran se oprosti i žurno ustrča uz stepenice. Nušića sam odvezao na saslanak, pred Narodno pozorište. Pružajuč! dragi gospodine Popoviću, da u duši osećam ogromno zadovoljstvo i uveren sam smo ovim učinili jednu veliku stva!“

Aleksandar M. POPOVIĆ

| KNIŽEVNE NOVINE

i. ___