Književne novine

intelekiualizacija kuliure ili treći Stražilovski susreli

STRAŽILOVSKI SUSRET, skup mlađih pisaca, kritičara i novinara, predstavnika i saradnika časopisa, listova i revija koji izlaze širom naše zemlje, afirmisao se već kao ozbiljna diskusiona tribina, „tradicionalno stecište mlađih koji, često, imaju i umeju šta da kažu. Treći, ovogodišnji sastanak mladih jugoslovemskih intelektualaca prošao je, međutim (to je osnovni utisak), u znaku preterane intelektualizacije. Pošto niko od saradnika ili urednika „Književnih novina“ nije bio pozvan da prisustvuje trećem „Stražilovskom susretu, svoj utisak o tom sastanku mladih „jugoslovenskih | „kulturnih radnika „možemo izneli „isključivo na osnovu većeg broja tekstova koji su, kao diskusione teze, objavljeni u nekim listovima i časopisima i na osmovu komeniara koji su doneli listovi čiji su saradnici prisustvovali stražilovskom radnom skupu.

Plašeći se, valjđa, da ne smize intelektualni nivo svojih diskusija, učesmici razgovora su, u suštini, izneverili osmovnu temu razgovora — razmatranje problema maše kulture,

Umesto toga, kako ističe „Komimist“, „kultuma politika je razmatrana u jednom drugom komnitekkstu koji više usredsređuje stvari na problem odnosa slobode i stvaralaštva, a ne na ciljeve, mebode i mogućnosti koje društvo sebi stavlja u zađatak i ima kad je u pitanju kulturni život i podsticanje kultumuog “stvaralaštva.

"Izostala je amaliza prave i komkretne slike kulturnih prilika, „amaliza „kulture #pwpolitike kroz odmose koji se najbolje mogu videti u opštim društvenim | „uslovima u raspodeli dohotka, u položaju · kulturnih radnika i u odnosu prema onome što je u kultburi stvoreno i šbo se damas sbvara. Ni pomema o investicijama · „koje se daju za izgradnju kulturnih objekata i uopšte za kulturne potrebe, ni pomena o stanju i izgledu tih objekata, o profilu i programu rada kultumih institucija. Ostali su izvam okvira interesovamja podaci o razvijenosti kulturnih potreba i mogućnostima zadovoljavamja takvih potreba. Čulo se čak i takvo shvatanje da brojke, kada je u pitanju jedna takva oblast kao što je kultura, nisu nikakvo merilo stvari i da ih treba neizostavno prećutati“. Ovi razgovori nisu se čak sveli ni na amalizu i ocenu ostvarenih umetničkih rezultata. Glavna pitanja o kojima se raspravljalo kulturu su vešto mimoišla — u ime ume{inosti. Premda je u objavljenim tezama bilo dosta lepih i ftačnih zapažanja o nekim bitnim pitanjima našeg kulturnog života danas ona su, prilikom diskusije, zanemarena u ime traženja „kreda stvaralaca i kulture” postavljanja temelja „na kojima treba da se zasniva sadašnji i perspektivni put našeg kulturnog razvitka“, bez primetne želje da se tekućim, aktuelnim problemima priđe sa manje pretencioznosti, ali sa više aktivnog razumevanja.

Sav, dakle, u znaku preterane intelektualizacije (rekli bismo, intelektuariziranja radi intelektualiziranja) treći Stražilovski susret bio je, izgleda nam. gotovo pucanj u prazno, a pone= kad samo delimičam ili slučajam pogodak, brod svesno vođen u luku koja, pre otiskivanja od oba-

le, nije bila predviđena. „Mada je i o lukam budućnosti „nužno misliti. mora se, prethodno, paž-

ljivije i manje prepotenino, pokušati s rešavanjem problema ovog vremena i ovog:'sveta,

SUND OSTALO

POLAKO SU utihle diskusije i prepirke, i tirade protiv šundau literaturi, Prionuli smo, reklo bi se, na posao, posle priča i razgovora. Da li se što bitno promenilo za ovo kratko vreme? Verovatno da nešto jeste, ali je to teško opaziti u svakodnevnom poslu, u kretanju napred dan po dan. A i teško da se na tom polju može ozbiljan preokret, sprovođenje drugačijih kriterija, očekivati prekonoć.

Rano je čak i svoditi račune o onome što je samo rečeno (a kamoli o onom što je i učinjeno), pa još nije vreme ni za rezimiranje gledišta, izraženih u izjavama, diskusijama i člancima. Stoga je možda prvi utisak pogrešan, ili bar nepotpun — utisak da se diskusija, u javnosti, sa malo izuzetaka, vodila relativno površno,. Mnogi su, recimo to ipak, pod šundom shvatili jevtina izdanja kriminalnih romana, i nekoliko edicija koje su takođe eklatantno jevtine u onom prenosnom smislu te reči. Bilo je čak izjava koje su povlačile znak jednakosti između pojma šunda i određenih kategorija, kao što je kriminalni roman kao takav uopšte.

Svakako, manje je važno šta se govori, a više šta se, i kako, radi, Dok očigledno redakcije nekih izdanja nisu učinile presuđan napor da izmene njihov karakter, druge taj napor čine na način koji mora da izazove smešak. I kad na smešku može da se ostane, onda to i nije tako loše.

KOSTA RACIN ZA RADNIM STOLOM

Nastavak sa 5. strane

Pisao je čitkim rukopisom. Slova su mu ovalnog oblika. Pisao je magstilom ili olovkom, retko pisaćom mašinom. Čak, sve rukopise nije ni preku=cavao. Pisao je nm hartiji nejednake veličine i kvaliteta. Ili je upotrebljavao obične beležnice i školske sveske. Pri pisanju na običnoj hartiji s nepovezanim listovima, stranice je obično obeležavao brojevima na sredini ili u desnom uglu gore, Nije uvek potpisivao svoje rukopise. Retko je ostavljao i datum i mesto kad je i gde je rukopis nastao. Inače, rukopisi su m": uvek bili pedantno uređeni. Nije unosio velike is-

pravke ili dopune. Tako čiste rukopise Racin je ostavljao i kad bi im se ponovo vraćao, prepisivao ih je rukom, ili pisaćom mašinom, ako je rukopis

- komentari

Upadljivo je u svemu ovome to što je manje bilo reči o onoj vrsti napisa u jednom delu štampe, pa i knjiga, koji ili jesu šund, po svojim estetskim Kkvalitetima, ili to i nisu, ali imaju zajedničku osobinu da su nedvosmisleno idejno, čak moralno, štemi, pa su za jasnu, decidiranu i javnu osudu. Na ovom polju ima neshvatljive neodgovor= nosti i, verovatno, najčešće, aljkavosti, nebrige i neobaveštenosti.

Ove reči izazvalo je jedno sasvim nedavno izdanje. Nije običaj da se za povod ovakvih napisa, ili možda recenzija, uzima „literatura“ kao što je „plavi dodatak“ „300 čdda“. Ali u maju mesecu“~je, u ovom dodatku, valjda u nizu pokušaja da se ovakve edicije „podignu“ na nivo literature (o tome vidi rubriku Omako, uzgred u prošlom broju ovog lista), objavljena knjižica Dafne di Morije Vrtoglavi ser Juliusov uspom. Dafne di Morije (Daphne du Maurier), kćer poznatog glumca a unuka pisca T'rilbija, relativno je poznata kao romansijer. Ova .jena stvar, međutim, osim toga što je literatura najnižeg ranga i to možda i skraćivanjem osakaćena (što se u ovakvim edicijama dešava a ovde, i ako jeste, nije baš bitno), poseduje još jednu osobinu koja jugoslovenskog savremenog čitaoca mora da zgrane. Postoji užasan, ciničan vic o razgovoru dvojice Evropljana od kojih jedan kaže da će, ako dođe do trećeg rata, u njemu biti uništeni Jevreji i mravi, a onaj drugi pita: a zašto mravi? Da li je moguće da je, i pored totalnog odsustva antisemitizma u našem društvu, i pored našeg tako jasnog stava prema onom i svakom drugom rasizmu, naša sredinm, pa s njom i jedan uređivački odbor, postala neosetljiva na ovaj

bio namenjen nekom listu ili časopisu. Ali ako je Racin često menjao svoje mesto boravka i dolazio u situaciju da mu je potreban neki rukopis koji nije imao pri sebi, to je pisao po sećanju. U takvoj okolnosti rukopis je dobijao sasvim novu varijantu. Kasnije, kad je Racin uglavnom prikupio sve svoje štampane i neštampane rukopise, upoređivao je.dve varijante pa je usvajao

jednu ili drugu; Ali, događalo”se često

da odbaci i jednu i drugu, pa je rukopisu davao treću, završnu varijantu, koju je ponovo štampao ili čuvao u svojoj arhivi.

Racin nije imao neko određeno vreme za rad, Pisao je samo kad je stvarno imao vremena. A takvo vreme je uvek tražio. Prosto ga je otimao samom sebi. I racionalno ga koristio. Jer, radi obezbeđenja svoje svakodnevne egzistencije, Racin je morao da se prihvata raznih poslova. A karakter tih poslova nije mogao da mu omogući vreme koje bi posvećivao svom književnom stvaralaštvu, Kao što je već poznato, bavio se grnčarskim zanatom. Ali, pored ovoga, Racin je rađio i kao običan

bacil, i ne primeti antisemitizam kad se en ovako pojavi u „literarnoj“ formi? Jer ova knjižica Dafne di Morije nije ništa drugo nego nn duboko antisemit= skom shvatanju sazdana imaginarna ži-: votna priča o jednom čoveku koji je preko leševa onih oko sebe, pa i putem ubistva sopstvene jedinice koju je je” dinu i voleo, stvarao bogatstvo i osećanje sopstvene vrednosti (da bi na kraju spoznao da se ni time ništa ne može postići: to je valjda moralno naravoučenije koje bi da opravda priču). Ne bi imalo šta da se dokazuje ni kad je reč o odsustvu literarnih vrednosti ove povesti, ogoljene đo same fabule, i začinjene neveštim pokušajima psiholoških objašnjenja njenih karaktera, ali zgražanje izaziva sama njena suština: razvoj malog Jevrejina, senzibilnog i muzikalnog, ali u suštini, ipak(!), beskrupuloznog i sklonog trgovini kao urođenom putu da se u život: nešto postigne. Sam početak nagoveštava o čemu je reč: nedozreli dečak, u opsednutom od Prusa Parizu, prodaje mrtve pacove gladnim za po dva franka, i u sebi govori, trljajući ruke: „Ni iz čega ne= što...“, a istovremeno obaveštava oca da mu majka ima ljubavnika, te je ovaj ubija...

Ovo nije pamfletski antisemitizam, koji bi se i naivnom, i sasvim mlađom. čitaocu verovatno zgadđdio — ovo je perfidna, tobož verna slika Jevrejina kako su ga najgori ali veštiji antisemiti prikazivali. To je najnoviji primer kako se, površnim radom, i pogrešno shvaćenom borbom protiv šund3, može upasti u gore pogreške.

Drugi je primer, verovatno neznanja i neobaveštenosti, znatno starijeg datuma (ima mu pola godine). Jedan je

fizički radnik na građevinama i železnici. Zatim kao razvodnik publike u Skopskom pozorištu. Ili kao revizor književnog časopisa u Beogradu... Ovi poslovi zamarali su ga fizički, ali mu nisu ubijali volju za rad na Kknjiževnosti. Zato je, najčešće, svom radnom stolu prilazio noću. Međutim, kako je Racin često bio i bez redovnog zaposlenja, to i nije birao vreme kada će sesti za radni sto. U takvim uslovima osećao je posebno zadovoljstvo, jer je znao da nema drugih obaveza koje bi ga sprečavale da redovno radi. Ali takvo spokojstvo Racin nije smeo dugo da dodeljuje sebi. I iz tih razloga bio je Oiinuđen da se radnom stolu približava samo u časovima odmora, "1 tim pauza–ma između svakodnevnog rada i najnužnijeg odmora u snu.

I pored toga što Kosta Racin nije imao uvek obezbeđenu egzistenciju, i pored toga što je bio primoran da često menja svoje mesto boravka ili da izdržava kazne po zatvorima, i pored toga što nije imao svoju radnu sobu, njegov radni sto postoji. I potvrđuje intenzivnost njegovih napora, kako u sa=-

aktuelnosti

naš list, bezmalo preko cele stranice, objavio intervju sa engleskim piscem Lorenson Darelom (Lawrence Durrel]), Članak nam ga predstavlja kao jednog od vrlo uglednih pisaca ove zemlje (što on samo do neke mere jeste, ne baš tako visoke), i nudi nam njegova m šljenja, u odgovoru na niz pitanja, ne razne teme iz savremenog literarnog stvaralaštva i njegovog sopstvenog dela, Ispušteno je iz vida, međutim, da je.Darel napisao i dve knjige o našoj zemlji, Jedna se spominje; to je Esprit đe Corps, verovatno najružniji satirični napad na savremenu Jugoslaviju i naše ljude, dat kroz humorističku knjižicu o autorovom diplomatskom službovanju u Beogradu. Druga knjiga, koja se u intervjuu ne pominje, govori O „Belim orlovima“, i omladini priča o podvizima četnika koji sa posle rata spasavali blago iz „porobljene“ posleratne Jugoslavije,

To bi bilo sve, i dovoljno. Ne kao dokaz eventualnoj tezi da OVOB pisca treba izbrisati sa literarne mape, nego samo kao argument da nas hije toliko zadužio da bismo morali, osim eventu= alnog prevoda knjige koja bi, sama po sebi, to zaslužila, još i da ustupamo prostor svojih listova njegovim mišljenjima o ovome i onome.

Ova su dva primera uzeta ne zato da bi se pokretala neka principijelna diskusija, već da bi se skrenula pažnja da se borba protiv šunda i tuđih shvatanja ne može voditi površno, nebrižljivo, bez temeljnijeg razmišljanja i bez pažljivog razmatranja svega onoga što svojoj javnosti, kroz međiume koji su nam povereni, nudimo. Omaške su neizbežne — ali ne i krupna ogrešenja kakva smo ovde pomenuli.

Božiđar BOŽOVIĆ

O __L_L___________________________________ II _—_–– —

vlađivanju materije iz svih onih oblasti

- koje su ga interesovale i koje su bile

usko vezane za njegovo književno stvaralaštvo i revolucionarnu delatnost, tako i u njegovim iskrenim težnjama da prikaže tešku sudbinu svoga naroda.

Racinov radni sto nije bio izrađen od specijalnog drveta. Čak i po formi nije bio sličan radnom stolu. Ali priča istoriju jedne istrajnosti, istoriju jednog duhovnog bogatstva koja je našla ovaploćenje u Racinovoj ličnosti. Taj radni sto bio je mesto gde je Racin savladao samostalnih naporom svu građu iz gimnazijskih udžbenika, taj radni sto je, ujedno, bio i njegova katedra na kojoj je, u potrazi za novim tajnama nauke i umetnosti, upoznao i ono što se obično smatralo nesavladljivim za čoveka koji je imao poreklo, predznanje i stalno zanimanje slično njemu. I upravo iz tih razloga, taj radni sto ima tako veliko značenje u ulogu "ı izgrađivanju njegovih intelektualnih sposobnosti, u usavršavanju njegove revolucionarne delatnosti i u njegovom usponu na književnom polju.

Radivoje PEŠIĆ

wEzIIuIuIA„AAIAAAIAIUEN grzuzu=uuuIIIII uu AIIALI NIE IIIa nuuı iuIIIAA Aeon iii nrrurlIrı mu nI manu „a n„•„ iu mm„niun pmumuunuu uu uuu uu III Inu nuuI n uuu umu n III In umu ru nu III u II III num uuu uuu i LIAAUI III tue ain rG u uu ai era iz uuu mir muz mam ; i knjižarske magrađe“ u kojoj Oiga S. Ve-

Smrti Mibeira Roula

30. maja umro je u Parizu poznati brazilski Kkmjiževnik, bivši ambasađor Brazila u Beograđu, Ribeiro Kouto. Pripađao je starijoj generaciji brazilskih pisaca (rođen 1898. u Santosu) i prvu zbirku pesama objavio je pre više od četrdeset godina („Perivoj ispovesti“, 1921), ali i njegova kasnija dela sačuvala su mladalačku svežinu, toplinu i humanizam, što im obezbeđuje vidno mesto u savremenoj poeziji i prozi Latinske Amerike. Izdao je desetak zbirki pesama, među kojima „Stıhovi nežnosti i melanholije“, „Severoistok i druge pesme o Brazilu“, „Dugi dan“ i druge, kao i zbirke pripovedaka „Kuća pepeljastog mačka“, „Zločin stuđenta Batiste“, „Žena iz Baije i druge žene“, „Jedne kišne noći“ itd. Napisao je i dva romana: „Kabokla“ i „Rođaka MBelinja“. Bavio se i esejistikom i pisanjem putopisa, a pored dela na portugalskom pisao je i ma francuskom jeziku. Bio je član Brazilske akađemije i dopisni član Portugalske akađemije.

Kod nas je preveđena Koutova zbirka pesama „Dugi dan“ („Zora“, Zagreb 1952), roman „Kabokla“ („Zora“, Zagreb 1957) i izbor pripoveđaka pod nazivom „Zločin studenta Batiste“ („Znanje“, Zagreb 1960). U Cetineovoj antologiji brazilske lirike („Savre-

e Direktor i odgovorni urednik: Tanasije Mlađenović. Urednik: Pređrag Palavestra. Tehničko-umetnička oprema: Dragomir Dimitrijević. ReIm. Banđić, Božiđar Božović, Dragoljub 5. Slavko Mihalić, Pređrag Dušan Puvačić, Izet Sarajlić, Pavle Stefanović, Dragoslav Stojanovićsip i Rosta Timotijević, al a. .

KNJIŽEVNE NOVINE

dakcioni ođbor: Ignjatović, Bogđan

mena brazilijanska poezija“,. izdanje „Nolita“, 1956) stihovi Ribeira Kouta zauzimaju istaknuto mesto. —

Ribeiro Kouto boravio je u našoj zemlji od 1947. kao opunomoćeni ministar, a od 1952. kao ambasador Brazila, i tu dužnost vršio je do nedavno.

(a. S.)

Umro Nagzim Hikmet

U Moskvi je nedavno umro poznati turski pesnik i dramatičar Nazim Hikmet. On je od 1951. godine, kađa je posle višegodišnjeg tamnovanja napustio Tursku, živeo u Sovjetskom Savezu, putujući često po mnogim evropskim i vanevropskim zemljama.

Hikmet je za sobom ostavio obimno i raznovrsno delo. U početku svoga stvaralaštva on se razvijao pod uticajem ruskih pesnika (Majakovski, konstruktivisti), ali je u izvesnoj meri korisito i bogate tekovine turskog i orijentalnog književnog nasleđa. Zato u njegovoj poeziji odmah padđa u oči neobična raznovrsnost tema i motiva, od suptilne lirske intime, preko borbene socijalne lirike i poetskog angažovanja, đo poema sa tematikom iz bliže i dalje istorije. Hikmet se podjednako interesovao i za borbu čovečanstva protiv atomske opasnosti i za očuvanje mira, kao i za socijalni bunt turskih seljaka u srednjem veku. Pri tome treba istaći neobičan kosmopolitizam njegove po-

Miloš Dragan Kolundžija, „Velimir Lukić, A. Popović (sekretar ređa*%cije),

a

ezije, nastale u raznim krajevima sveta i posvećene ljudima različitih podneblja. Sličnu raznolikost pokazuju i njegove drame. Svojim dramskim delima Hikmet je obuhva-– tio različite i raznorodne motive, od biblijske legenđe („Josif Prelepi“), do savremene društvene satire („Da li je postojao Ivan Ivanovič“, komedija koja je sa uspehom prikazivana i kod nas).

Tako je Hikmet jedan deo života proveo u tammici (više puta je osuđivan zbog revolucionarne delatnosti) i u emigraciji, tako da šira turska čitalačka publika nije upoznata sa njegovim delom, njegov uticaj na najnoviju tursku poeziju je znatan. Moglo bi se čak reći da sva moderna i progresivna strujanja u današnjoj turskoj poeziji na neki način duguju njegovom delu. Hikmet se, poređ poezije i drame, ogleđao i u drugim književnim i publicističkim disciplinama. Hikmetovo delo, koje je dosad izazivalo različite komentare, tek očekuje pravu

ocenu. (S, Đ.)

Kniiževne nagrade u sveiu

. Koliko ima književnih nagrađa u Americi, pita se Luis Nikols u „The New York Times Book Review“ od 19. maja. On ni ne pokušava da odgovori na ovo pitanje i ističe da to niko ne zna. Neđavno je, međutim, izišlo peto izdanje Knjige „Književne

Protić. , čun 101-20-i-208.

ber na više ođ 280 stranica opisuje nagrade i dobitnike, zadržavajući se samo na Važnijim i poznatijim. U jednoj uzgrednoj na” pomeni ona ističe da se prema izvesnim podacima iz novijeg vremena u Francuskoj godišnje dodeli 475 književnih nagrada, u Zapadnoi Nemakčoj 111, u Austriji 31, u Svajcarskoj 26, a u Italiji između 36 i 100.

ISPRAVKA

U prošlom broju, u preveđenom eseju Džona Midlotona Marija, potkralo se nekoliko grešaka koje bitno menjaju smisao teksta.

Na 9. strani, u pasusu koji počinje re” čima „Ocenjivanje novih knjiga možda je...“ rečenica koja počinje rečima „Za“ tim, nepodnošljivo je biti..., treba da glasi: „Zatim, nepodnošljivo je biti strog pre” ma dobronamernom početniku, mada kritičar zna đa je put u pakao popločan dobrim namerama“,

Prva rečenica trećeg pasusa na 9. strani treba da glasi: „Prvo, Mritičar bi trebalo da nastoji da izrazi celokupan utisak dela koje kritikuje, njegovu posebnu je“ dinstvenost“.

Prva rečenica petog pasusa na 9. strani treba da glasi: „Nema mnogo potrebe da se uznemiravamo oko funkcije kritike više no što se uznemirujemo oko funkcije poezije“.

Izvinjavamo se čitaocima i molimo da se ove ispravke uvaže.

e List izlazi svakog drugog petka. Pojeđini broj Din. 30 Gođišnja pret“ plata Din. 600, polugodišnja Din. 300, za inostranstvo dvostruko.

e List izdaje Novinsko-izđavačko preduzeće „Mnjiževne novine“ BeO" grad, Francuska 7. Ređakcija Francuska 7. Tel. 626-020, Tekući ra“

• Stampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva &,.

.