Književne novine

Preveo

I VREME Ivan ŠOP

lizacije, skloni da smatramo prirodnim u njegovoj osnovi (ma kako bolesne i štetne oblike on ponekad primao).

Eto zbog čega pre ovde, kod Bazarovih ili čak kođ nesrećnih Snjegirevih, možemo naći sličnost sa onim dramama i konfliktima koji su svoistveni našem vremenu nego kod srećnijih, ali nama vrlo teđih, Irtenjevih ili Oblomovih.

- * ·

U našem društvu, pri skoro potpunoj materijalnoj nezavisnosti pokoljenja u porodici, normalno dete raste sa saznanjem da će za čitavu svoju budućnost biti obavezno sebi i državi. Ono toliko sluša o samostalnom izboru svog životnog puta, o pomoći koju mu društvo u tom pogledu ukazuje, da je sklono gotovo sasvim, a može biti čak suviše odlučno, da prenebregne značaj roditelja za svoju sudbinu, ı' vaspitanja, najčešće ne slučajnog, u roditeljskom domu. U naše vreme devojčica ili dečak uopšte ne osećaju pritisak roditeljske vlasti, barem u osnovnim pitanjima, u pitanjima svoje

sudbine, Pečat koji na čoveku ostavlja porodica, pomoć po-

rodice, on će oceniti mnogo kasnije, u svojoj zrelosti.

Činilo bi se da su ostvareni toliko humani, ioliko normalni odnosi, da se može samo radovati. Otkud ovde da iskrsnu unutrašnje porodične drame? A uporedo s tim znamo da drama, ima mnogo (a, ako ne drama, ono bar tog nerazumevanja, otuđenosti, međusobnih uvreda, koji su spremni da « odgovarajućim uslovima izazovu dramu),

Tu nam savremena književnost, s retkim izuzecima, malo pomaže. Ovde treba da se oslonimo na svoje sopstveno po-

. smaftranje; srećom, primere ne tireba daleko tražiti.

_ Pre svega, treba uzeti u obzir da, po samoj prirodi, u porodici ne može biti potpune jednakosfi dveju generacija. Roditelji imaju jednostavan i neodoljiv instinkt ljubavi prema. svom detetu. Ali kod deteta mema istog obrainog instinkta, njega povezuje s roditeljima sasvim drugo osećanje. Možđa “će ovo zazvučati surovo, gorko, ali treba biti svestan te činjenice. Dete ima potrebu za ljubavlju i brigom dok je malo; ono ima privrženost, naviku, koja se smenjuje razumnim shvatanjem i zahvalnošću. Ali čim je postalo samostalno, neman instinkta koji ne rasuđuje i sve prašta, a poštovanje treba zaslužiti, dok je za razumevanje potrebna opšta idejna osnova koja lirajno cementira bliskost ljudi, To je već složenije nego prosti instinkt i jednostavno potčinja=-

vanje. Evo zašto je u naše vreme — kada ekonomska, zakonodavna i, da kažemo, tradicionalna roditeljska vlast skoro ne postoji — drama hepodeljene roditeljske ljubavi, drama

egoizma sinova i kćeri koji odrastaju, najrasprostranjenija drama. Ona se rađa odmah čim oslabi razumna moralna samokontrola odrasle dece; ona je vrlo gorka i nepravedna, ali je veoma raširena, Pogledajte feljtone s porodičnom temaftikom. Pogledajte jednostavno oko sebe na poznate porodice. Osetšljiva za savremene moralne probleme, V. Panova je, kao jedna ođ malobrojnih u književnosti, zahvatila tu dramu,

tihu, ha prvi pogled malo primeti ali toliko rasprostra-”

njenu. Ta tema zapažena je već u Saputnicima, gde se otuđenost, oca i sina u porođici doktora Bjelova razrešava samo tragičnom propašću ženske polovine porodice. Široko je razvijena u delu Godišnje doba, gde tužni odnosi, tužno ne=shvatanje majke i sina, čini jednu od najistinitijih, najznačajnijih linija romana.

Ali,”naravno, ni izdaleka nisu uvek roditelji strana koja pati. Podvukla sam taj momenat samo zato što je, čini mi se, nova pojava u oblasti ljudskih osećanja. O dramama đece, o dečjoj nedoumici pred složenošć: sveta, pisala je mnogo i stara književnost. Ali vreme je u korenu izmenilo tu staru temu, kao i sve stare, „večne“ teme.

"Nikad deca nisu bila toliko posvećena u poslove odraslih, roditelja. Svi mi živimo zbijeno, blisko, rastojanje poštovanja među pokoljenjima definitivno je uništeno životnim uslovima, Deca su, htela-ne htela, primorana da ocenjuju ono što je teško za njihovo shvatanje. Pronicanje u svakodnćvnost radija, novina, još jače i već druge, ne životne, nego političke i društvene strane, čini decu učesnicima života.

odraslih. Izgleđa da postoje svi uslovi za potpuno jedinstvq ·

interesa. Ali ne — često se događa obrnuto. Mi, odrasli, veoma smo zauzeti i, kao po pravilu, veoma malo vremena i eneygije posvećujemo vaspitanju. A u uslovima kađa deca postaju rani učesnici odraslog života, uloga vaspitanja, js razaimnog i iskrenog objašnjenja teškog i nepoznatog, vrlo A mi prećutkujemo. I tada se, trenutno, javlja odgovorna i potpuno shvatljiva tajnost; deci je još teže da budu otkrivena, makar i zato što im je često teško da razumeju sebe i svoje sumnje. A strah od prigovora, smeha? A stid da se progovori o tome, što se nalazi potpuno izvan sfera dečjeg života i bez pitanja prodire u njega? Koliko se nemih dečjih drama rađa upravo na toj osnovi, koliko ie ovde potrebna razumna i iskrena reč starijih, I ako nje nema, čovek od deset-dvanaest godina takođe počinje da ćuti i da živi svojim nezavisnim životom, otuđujući se od roditelja i kuće (on se brzo doseća da se o svemu može saznnti okolnim putevima, da je to jednostavnije). Ta otuđenost, koja se rađa u izvesnom stepenu, jeste, naravno, prirodna, kao znak formiranja ličnosti, individualnosti. Ali ta otuđenost, ako se javi suviše rano, nc prolazi bez posleđica za obe strane, okoreva i osurovljuje mlado srce. A koliko nepotrebnih grešaka nastaje usled preranog odricanja od prethodnog životnog iskustva bliskih! Kasnije počinje i drugi čin drame, o kome smo ranije govorili, usamljenost roditelja, njihova nepodeljena ljubav i osećanje krivice za greške dece koja, odrekavši se oslonca u porodici, ne umeju da joj

se vrate.

Mislim da će se m ali prilično istinito ocrtana shema odnosa. simistički gledati na savremenu porođicu. Ako bi mene pitali šta smo dobili u poređenju sa starom porodicom (tamo su: postojale njihove drame, kod nas — naše), odgovorila bih: veoma je važno što na oblast najtananijih ljudskih odnosa nema direktnog pravnog i moralnog pritiska. Ma kako bila duboka razmimoilaženja i nerazumevanja u porodici, ona se

je velika.

nogi saglasiti da je ovde, makar i grubo, Ipak ne treba po-

mogu savladati.

KNJIŽEVNE NOVINE

MARIN FRANIČEVIĆ

VITAR |

(„ZORA*“,

MARIN FRANICEVICĆC je danas svakako nmajistaknutiji čakavski pesnik i, uopšte, pesnik đijalekatskc poezije. Do sada je objavio četiri zbirke čakavskih utihova. Kmjiga „Vitar u korenu“ je peta njegova zbirka i pređstavlja izbor iz 25-godišnjeg njegovog veoma bogatog rađa na čakavskom lirskom izrazu. Nijedđan od naših pesnika, koji su pevali u dijalektu, nije bio toliko vezan i toliko ođan reči koja mu je bila prvo saznanje i prvi doživljaj, kao što je to Marin Franičević. U svojim čakavskim stihovima najneposredđnije je izrazio SVOje najintimnije doživljaje: prve radosti i prve boli, prve iuge i prve gorčine, prve ljubavi i osećanja „zrelosti; u njma svom silinom južnjačkog temoeramenta gori sumcc prošuto po kamenju, ali se i raskošno praćakaju večno razigrani valovi mora puni iskonskih iajni prožeti magijama, More i sunce, krš i daljine — to dje integralna osnova Franičeviceve poezije, ali, istovremeno, i zanos i prokletstvo njegovih zemljaka...

Ako pogledamo teme Mraničevićeve čakavske poezije videćemo da su veoma kompleksne i đalekosšežne, ali da su uvek izraz života naših otočana ı svim vidovima njihovoga trajanja; video je pesnik svojJc zemljake u rađosti i u patnji, ua bolu i u zanosu, ali je naročito isticao i izgradivao, 5 posebnom ljubavlju, jednu njihovu veoma razvijenu ljudsku osobinu: uvck su Živi, temperamenini i strastveno vezani za svoi zavičaj, privrženi su iskonskhom ljubavliu za krš i more. Ta odanost čarkim obalama dobija ma intenzitetu naročito onda kad 5u u potrazi za hlebom prinuđeni da pođu u svel tađa se njihova ljubav pretvara u dra mu, a na momente i agoniju, jer svaki od tih ljudi oseća kako se u njemu kida nešto najintimnije. Ima u tome nekih posebnih lirskih draži, ali

i misaonih obeležja: ljubav prema domovini postaje najviši smisao: onaj goli krš i

raskošni valovi koji nepreikdno drhte, gonjeni nekom ma gičnom muzikom vođa, postaju jeđini sadržaj njihovih snova, & ponekad i uzroci nesanica, boli srca i duše, ali i verova-– nje u svoju neprekidnu i iskrenu ljubav siromaha.

U osnovi Franičevićeva je ča kavska poezija socijalno obelečena: u sklopu “suštinskih pitanja „života ona prikazuje tčtarke unutrašnje pejzaže u ljuđima. Iako je, na momente njegova. poezija zastrta raskošiim slikama koje svojom bujnošću guše osnovnu misao pes me, ona je ipak sva satkana od gorkih vizija i puna je Unutrašnje magijske začaranosti — tuguje nađ čovekom ali i veruje u njega i sva se pređaje njegovim razlozima za nemire i nemirenja. Po tim, u osnovi, psihološkim obeležjima, Franičevićeva poezija temperamentnih ritmova name će se kao hroničar objektivnih

neprevedene- knjig

ZAGREB,

KORENU 1963)

zbivanja u životu, kao precizni analitičar i letopisac najkarakterističnijh isečaka iz života. U traganju za bitnim u Živo tu ljuđi, Franičević je polazio od autentičnih životnih činjenica i ljude i doživljaje, kojic oni nose u sebi, prikazivao u njihovom istorijskom rastu osvetljavajući ih svetlom i bojom svakog životnog irenutka posebno. TI to je jeđan od razloga što njegovu čakavsku poeziju primamo kao hroniku naših zbivanja. Jezik kojim je ostvarena ova poezija elementarna je i pučka bez stilizacija i improvizacijia: narodna fra za trpkha i muđra, varničava i jetka, bolna i radosna, nasmejana i zamišljena; drugim rečima, onakva kakvom jc nose liudi u duši i srcu, kakvi su ljudi u kojima živi i traje.

(M. M.)

MITAR PAPIĆ

Pisana riječ u

IVAN KUŠAN

ZAGONEINI DJELUAK

(„PROSVETA“, BEOGRAD 1963)

LITERATURA za decu donosi ili svet odraslih, viđen dečjim očima, ili svet dece viđen iz perspektive odraslih. Retkn su dela u kojima Se oba ova postupka prožimaju i dopunjuju i već ta činjenica, sama po sebi, bila bi dovoljna da preporuči ovu knjigu. Ali tim ni su iscrpeni njegovi Kvaliteti: Ivan KRušan u ovom romanu ko risti tekovine različitih žanrova i pruža mlađim čitaocima prozu oslobođemu papirne didaktike i konvencionalnog moralisanja. I upravo u tom 5YeCflu posmatrana njegova Knjiga može postati za čitaoce određenog uzrasta korisna lektira i primer zdravog afirmisanja pojedinih vrlina, dakle, u krajnjoj liniji, moralna baš zbog odsustva svakog namoetljivog i suvišnog moralisanja.

Stara je istina da su suvišc uzorna, deca nepodesni junaci dečic literature. Kušanovi junaci nisu mi crmi ni beli, ali ni sivi, već — Šareni. I Roko Milić, i Tomo Branje, i čitava četa dečaka i devojčica iz niji Tnovog razreda, javljaju se ma stranicama „ovce Knjige kao svestrano prikazame ličnosti, shlonc mnogim „gzabludama i preterivanjima ”karakterističnim za mjihove godine, ali ipak dovolino zrele da u odlučujućim irenucima prevagne ono pozilivno jezgro u njima, ono jezgro iz koga se formira,

našem driušivu

(„Zadrugar“, Sarajevo 1965)

KRAO PRVA SVESRA novopokrenute političke biblioteke Socijalističkog saveza radnoj naroda Bosne i Hercegovine izišla je brošura Mitra Papića „Pisana riječ u našem društvu“. Papić nastoji da ispita udeo i ulogu pisamoe reči u podizanju kulturnog i politič-

kog nivoa ljudi i da ukaže na puteve kojima ćc pisana reć majlakše, najbrže i naijcfikasniic dospeti do onih Kkgo-

jima, je namenjena. Pisac nije ispitivao, samo mogućnosti nje mog Sirenja pisane nego i 4“ nalizirao dosađašnja iskustva, kritički procenjivao postignute rezultate i nastojao da iz tih rezultata izvuče ispravne zaključke. Pritom, on dje siftuaciju posmatrao sasvim objektivno i o njoj govorio i bez preteranog optimizma i bež neosnovanog pesimizma, kako sc obično kod nas govori O problemima širenja pisane Tcči. Zbog toga sugestije, koje Papić đaje, mogu da posluže kao koristan podsticaj za pronalaženje novih puteva u Birenju pisane reči. U tom prav cu naročito su zanimljivi oni đelovi Papićeve brošure u kojima se on suprofstavlja mišljenju da su neka druga sredstva prosvećivanja i obrazovanja: radio, „tltelevizija, film, javna pređavanja iz raznih oblasti na narodnim i rad ničkim univerzitetima itd.

e

u priličnoj meri umanjila uMogu knjiga, časopisa i novina i da mjihov značaj postepeno opada. Pisac se slaže s tim da ic uloga ovih sredstava u pođizanju kulturno-političkog nivon naroda znatno porasla, ali da anačaj pisane reči nije zbog toga umanjen. U našoj sredini i u našem društvu razni vidovi prosvetiteliske delatnosti ne bi smeli da jedan drugog Uugrožavaju mego da sc uzajam no dopunjuju. Btaviše, sva ova sredstva prosvećivanja mogla bi da Korisno posluže u propagandi knjige i u daljem njenom širenju.

Kao što se viđi, „Papićeva brošura daje iscrpnu analizu stanja biblioteka i čitaonica u Bosni i Hercegovini a zaključci, koji su proizišli iz tih analiza, primenjivi su i na druge naše republike. (D. CC.

od tih godina pa nadalje, potpuna, odrasla ličnost. Iako fabula, pozajmljujući izvesnu proizvoljnost i izveštačenost iz tehničkog arsenala „detektivskog romana, ne deluje na svim mestima podjednako u-

bedđljivo, ipak je dovoljno Vešto MKkonstruisana da radoznalost mladog čitaoca može ostati vezana do Kraja. „Detektivska“ akcija Koke Milića i Tome Branjca, njihovi napori da reše tiajnu zagonetnog Marka Lukarića, vođi kroz lavirint školskih učionica i kih ulica, gde Se sreću na izgledđ mirni, ni po čemu neo“ bični ljudi, zaposednuti svo jim „svakodnevnim brigama. Pri slikanju mjihovih karak-

zagrebač-

izražaja

lera dolazi u punoj meri do autorova invencija; KRušan ne samo da svakoj lič• nosti daje potrebnu inđividualnost, već svoje junake prika zuje u punom ljudskom intenzitetu, kao ličnosti koje istinski žive svoj život. Takvi su ne samo protagonisti drame Koko, Branjc i Lukarić — već i pojedini epizodni likov prikazani gotovo uzgred: profesor Gavrić, Marijana ili tajanstveni Emil, koji iza svojih naočara Mrije hladno-

smeđokosa

krvnost tipičnog deteta alom- i

skog veka.

„Zagonetni dječak“ Ivana KRušana nastavlja se, u stvari, na njegove ranije romance sa istim junacima Tomo Branjce). Ali za ovo de» lo iz 5crije mikako nc bismo mogli reći da je serijsko. (IL. 8.)

= ala ——

RANKO PETROVIĆ:

SCGRNA LEGIJA

(,RAD“, BEOGRAD, 19%) ·

HRONIKA, kao posebna knji ževna vrsta, zahteva direkino kazivanje, strogo omeđeno činjenicama, zavisno od događaja i ljudskih sudbina i dela kao takvih. Njen cilj nije mi da otkrije vreme o kome piše ni da protumači i osmsili (naročitom valorizacijom podataka) živote i kretanja u ftom vremenu. Njen cilj je da pr ikaže i, cventualno, ukaže. Ostalo što dolazi izvath ova dva radna zahteva — čist je doprinmos samog pisca, njegova sposobnost da, u okviru tc me mnogo izdašnc forme, razvije sintetičku slvaralačku vokaciju. Ovom knjigom Eanko Petković je prevashodno nastojao da buđe i ostane hroničar, Da bude zapisivač mračnih gibanja ustaškog pokreta, vremen=ski nešto udaljen ali autentičam svedok mnarastanja odrođemog nasrtaja na elementarne vrednosti čoveka kao pripađnika nacije, pripadnika čovcčanstva i pripadnika progresa. On me "daje filozofiju ustaštva, mc daje čak ni složemiju psiho(pato)logiju ustaštva; on daje, fTiksira liniju njegovog rođenja (u krilu istorijsko-društvenih protivrečnosti tridesetih gođina ovog veka), njegovog sazrevanja Mrvološtvom i sadizmom (191) i njegovog kraha (1948). Janka Pusta, Bovinjo, Rim, Zagreb, Banja Luka, Linc i Minhen, ti jeđnostavni geografski pojmovi, tereni obučavanja za usavršeno ubijanje, postaju u ovoj knjizi, načinom „mepretencioznoEg, ali tačnog i znalačkog pripovedđanja, simbol atmosfere pokreta i ljudi koji su Život shvatili kao pesnicu („...da bude pretnja i odmah zatim malj") a sebc kao poklonike trima neprikosnovenim idolima: možu, revolveru i bombi. Tri imena kakvih je bezbrojtri malograđansko – kasabske sudbine (berberska, strvođerska i neka mjima slična) Miraš, Verko i Suljaga jesu

„sx A HOUSE FOR MR. BISWAS

POBLE drugog svetskog rafa, u bivšim engleskim kolonijama počela je da sec razvija vrlo plodna i interesantna literatura, koja je zbog svog značaja i same umetničke vrednosti postala sastavni đeo „literature na engleskom jeziku. Jeđan od najdarovitijih pisaca ove novonastale književnosti svakako je V. S. Naipol (V. S. Naipaul) sa Trinidađa koji je, pošto je prethodno zagrejao čitalačku publiku svojim kraćim · „proznim rađovima, pre nekoliko godina počeo da piše obuhvatnija i ambicioznija dela, među Kkojima na prvom mestu treba istaći njegov roman „Ruća za g. Bisvasa“ (A House for Mr. Biswas). ovaj roman književni kritičari Engleske i Amerike pozđravilđi su kao „izvanređno humoran“ i „Vrlo zabavan“. Ovome treba, na svaki način, dodati još jeđnu karakteristiku, a to je đa je „Kuća za E. Bisvasa“, između ostalog, roman Koji pleni i često puta para srce čitalaca.

Mesto na kome se odđvija rađnja · „romana je 'Triniđađ, ali Triniđađ Koji bi turista u poseti ovome toliko reklamiranom i hvaljenom ostrvu vr“

lo teško prepoznao. Obihnonı oku turista, pre svega, možda ne bi palo u oči da je trećina stanovništva ostrva istočnoinđijskog porekla. Prvi Indusi, koji su pre toliko godina u hiljađama dovođeni na Triniđad, dovlačeni su ovamo rađi obrađe bogatih plantaža Bećerne trske. Oni su ovđe živeli u bedi, prljavštini i neznanju. U vreme kađa «pisac počinje svoju bolnu istoriju, a to su prvih pet đesetleća našeg stoleća, potomci neka» dašnjih na silu đoveđenih doseljenika, javljaju se kao groteskne senke, slične ličnostima sa platna Hijeronimusa Boša, koje igraju jezivo kolo smrti. Ove gođine obuhvataju i vrlo burni život i neprimećenu smrt g. Bisvasa. SŠpekulantski poslovi jedne ogromne, uticajne „porođice novih bogataša, „triniđađskih Inđusa, 'T'ulzijevih, đominiraju romanom u kome sc Bg. Bisvas javlja kao mala, jadna i nemoćna ličnost koja im se izazivački suproistavlja., On je osoba krivo postavljena u dru štvu i životu, ličnost puna osećajaosti, koja se obrela u bezosećajnom svetu; Bisvas je dete mesreće, Sve znake pri-

likom njegovog rođenja suđaje su, izgleda, predodredile da budu zli.

Vajni učenjaci, bramini, pored njegove kolevke preipostavili su da je dete rođeno u ponoć (iako niko nije „imao časovnik), što se imalo smatrati kao najzlokobniji čas. Mali nesrećnik se rodio sa šest prstiju na jeđnoj šaci, Što sec takođe smatralo · „strahobnim znakom. Bisvas jc bio pređodređen — braminskim proročanstvom — da prouzrokuje smrt svog oca, do koje je Omaškom i došlo,

Ženidbom sa jednom od Tu Izijevih, Bisvas se obreo u sredini ove napadne, nehajne, „gazi preko svega” porodice,

u kojoj vladaju sujeverje i novac — i njegovi izgleđi da se izbavi iz ove gužve, ili da nekako pokrene svoje ne baš obuhvatne darove, svedeni su na minimum. Naipre je poku Bao da bude slikar (odnekud se kod njega bio našao ovaj dar), pa onda novinarčić „za nekakav nemoguć list, Oprobao se i kao šofer autobusa ali avaj! Njegov jedini cilj u životu bio je da stekne BsVOju kućicu, svoj krov nađ glavom, i na taj način se izvuče ispod drskog:i nezazornog pat ronata Tulzijevih. U težnji đa ostvari ovaj svoj cilj, u ovoj priči o beznadežnoj patnji on, čini sve moguće pokušaje, jedan za drugim — i lagano napređovanje ka ovoj bezmernoj Zelji-cilju, ođ žalosnih čatrlja đo konačno Kkoliko-toliko prihvatljivog doma, pređstavlja suštinsku okosnicu 0ovog romana. Ta kuća je ličila na „ogromnt i bespravno naseljenu stražarsku karaulu“, Bisvas je za nju platio i preplatio, gornji sprat je bio sav ulegnut, prozori se misu mogli zatvoriti, jedna vrata otvoriti — ali, bila je to ipak Ku-

ća.

zapravo upečatljivo (iakc škrto) oblikovani likovi zločinaća koljača, sablasmo zaljubljenih u nož i veštinu njegovog zabadanja u grlo ili stomak. Đomenuo sam izvesni „čisti doprinos samo#% pisca", Što se tiče Ranka Petkovića, on se sastoji podjednako u prikazivanju manifestovanog apsurda ustaškoP pokreta i u ukazivanju na njegove meljudđske, još uvek ne u potpunosti onemogučene domašajc (ubistvo u Bad Godesbergu), ali najvećma u postignutom aktu osuđe. Osnovno u Petkovićevoj knjizi jestc međvosmislena, to će reći cemocionalno-čovečna, sVeE sna i jasna osuda. Ona se vidi i oseća onako kako treba da sc vidi i oseti u Knjizi: voljnom težnjom pisca, izraženom (posredno i zato snažno) slikama krvavih prizora klanja i prikazivanjem meurotično-patoloških individua, koje, nema– jući povorku ljuđi za smrtono« snu igru noža, zabadaju sečiva u stabla germanskih šuma. Ranko Petković, očigledno, mije imao pretenzije da ostvari striktmo umetničko „delo. Romansijerskom tehnikom on se poslužio da svoju hroniku učini uzbudljivijom. Utoliko, međutim, više obraduju likovi i pasaži (slike, opisi) ostvare ni sredstvima jednostavnog stvaralačkog raspoloženja, Glav na ličnost hronike, Ivo Bukić, živa je i dđelujuća indiviđualnost: poremećenma, animalna psiha, podržana i Kkanalisana slepim, do strave upornim pripadanjem „ustaškom pokretu, Njegovo suočenje s Matastrofom sabraće u zločinstvima finale je destruktivne mržnje, sebičmog i pođiog raskiđa sm ljudskim, Kao što je ciničnoskaredno Miraševo prepričavanje Verkovog studioznog kasapljenja živog ženskog tela zaista lotreamonovski uviđ u psihe Moje, ubivši sebe, me prezaju ni od „ubistva Vasi-

one“. (D. S. 1.)

Andrć Deutsch, London, 1962.

To je jednostavni zaplet ovog romana mladog Triniđađanina, kome je sada 30 godina. Medđutim, ono što je važno u Ovom romanu nije toliko u zapletu koliko u atmosferi i sli kanju života i običaja jedne sređine o kojoj svet zna tako. malo. Naipolova „Kuća“ je sagrađena ođ divnog i egzotičnog materijala, a samo pričanje o njenom stanovniku je vođeno s izvanrednom tananošću i ra“ zumevanjem. Slika inđuske za jednice na 'Triniđađu, ta mešavina seljačke neotesanosti i brze, živčane briljantnosti, nje ne beskorene uzbuđenosti” i nesnalažnjaštva u svetu Koji je ovoj zajednici još uvek stran, zanosna je i nezaboravna. I zbog tih i takvih osobina ovo je roman koji će zbog svoOje velike, humorne i očaravajuće lepote ostati dragoceni doprinos svetskoj literaturi i u godinama koje stoje pred nama. (A. 5.)

Pišu:

MILIVOJE MARKOVIC, IVAN ŠOP, DIMITRIJE ČOVIĆ, DRA GOLJUB S. IGNJATOVIĆ 1 ALEKSADNAR V. STEMPANOvVIĆ (Koko Milić, .

o