Književne novine

Godina XV, Nova serija Broj 201 Beograd 12. VII 1963. Cena 30 din.

LIST

KNJI

Z A...

KMJILIŽEVNOST,

VNE NO

- UMETMOST II DRUŠTVEMA P

!

ITANMNJA

Dušan MATIĆ

MIROSLAV KRLEŽA

ma utešnih jubileja, Čak i onda je je delo bilo i skromno a napor ljudski, borbenost i požrtvovanost za isto bili veliki, tako dx i delo i čovek zaslužuju da ipak budu javno, izuzetno istaknuti. Ima naknadnih jubileja, kad jedno veliko delo, ostalo usled zlih prilika nepoznato, i nepoznato najednom zablista, a jubilejom ga treba plasirati u centar javnosti. Ali ima ljubileja koji su likujući, i koji sa„mo još jednom ispisuju još jedan veliki datum u kalendaru jednog čoveka, istovremeno kađ se faj datum ispisuje krupnim crvenim slovima u istoriji jed·noga društva ili jedne epohe.

Naša književnost i naša kultura retko progovaraju na sav glas o jubile·jima, Ali kad je neko delo, kad je jedan čovek golema planina, šta kažem, čitav planinski lanac koji preseca estetski, 'intelektualni i moralni horizont našega 'društva i naše epohe, kad je neko o· gromno kucajuće srce čitave jedne epo·he, jedan buran temperament kao i vreme, revolucionarno vreme, u kome „živi i u kome mi živimo, kad je neko, eto, Miroslav Krleža koji je napisao nije mu bilo još ni 24 godine — „svrha života nije da grije, nego da gori“, onda ·je taj jubilej. samo još jedan njegov trijumf, još jedno naše veliko likovanje „u vezi s njegovim delom i negovim imenom,

Jer, Miroslav Krleža, od prvog tre„nnutka kad je banuo u književnost pre pedeset godina, našao se odmah u centru naše javnosti, uvek u prvim redovima, u prvom redu, tačnije rečeno, borbe za jednu dublju čovečanskiju poeziju, za progresivne i revulcionarne idecle, i za sve to vreme tu tribinu, tu agoru, našeg javnog života nije napuštao. Mnogi svetli trenuci, mnogi crveni datumi naše poezije, naše literature, naše dramske književnosti, naše esejistike, naše javne borbene progresivne reči, obležavaju se njegovim imenom. Ispod najlepših stranica, ispod „najoštrijih protesta, ispod mnogih poziva, ispisano je njegovo ime.

I zato ovs proslava, ovaj jubilej, dolazi kao spontano, neizbežno sumira=– nje te vehementne ličnosti, tog ogromnog književnog dela, i tog nezamenljivog kulturnog podviga. Zaista ima nečeg izuzetnog, i strasnog, zadivljujućeg, zapanjujućeg u ličnosti Miroslava Krleže, koja je u sebi znala da sažme dva neizbežna pola svakog velikog stvaralaštva, da u sebi obuhvati velikog negatora i još većeg potvrđivača: negatora svega sitnog, malograđanskog, zaostalog, površnog i izlišnog a, istovremeno, potvrđivača najvećih nacionalnih, društvenih i svetskih vrednosti. Ako bi me neko pitao da pružim primer pravog, hoću da kažem, borbenog humaniste, onda bih bez. dvoumljenja odgovorio: taj pravi. borbeni humanista, taj ,humanista koji je mržnjom umeo da voli i ljubavlju da mrzi, kome je čovek najviša vrednost, “ali i sve neljudsko” u njemu najviše razlog za prezir ali i za borbu, onda bih ja odgovorio: on je tu, među nama, i zove se Miroslav Krleža.

Ni jedan od naših pisaca, možda, nije toliko čovek ovog našeg burnog „Vremena ratova i revolucija“, kako je veliki Lenjin predviđeo da će biti prve decenije ovoga Veka, kao što je to vehementni, dinamični, borbeni i nepomirljivi Krleža, Ni jedan od naših pisaca, možda, nije toliko naša epoha koliko je to Krleža. Ima pisaca u kojima će se možda ta naša epoha mirnije, staloženije zapisati; ima, možda, pisaca koji će ispevati poneku pesmu za naše vreme firajniju i od samog našeg vremena, ali ni 'sdzen od tih pisaca neće natkriliti čitav jedan dugi period ovog našeg vremena, neće ga tako obeležiti, poklopiti se = '”m svojom epohom, burnom, zavijorenom, borbenom do poslednjeg atoma, jetkom, oporom, tvrdom, smelom i drskom, kao što je to Miroslav Krleža. Jer, za njega jedino možemo da ponovimo sve one oznake ko-

LJUBO BABIĆ: PORTRET MIROSLAVA KRLEŽE

jima smo imenovali ovde našu epohu. Samo jedna takva, neukrotiva i neukročena, misao morala je da zaore u

svim oblastima: pisanja i. duha svdje.. · .žemg: dramski genije.

razorne, 'oslobađajuće Di 'oplođavajuće brazde, da se'zrakasto raširi svuda, 'u

poeziji, pripoveci, romanu, eseju, pam-

fletu, pa čak i istoriografiji i, neizbežno, u drami, koja je najviše odgovarala njegovom dinamičnom i borbenom temperamentu, njegovom lucidnom sagledavanju ove prelomne, dramatične e-

pohe, koja je lomila i stvarala ljude,

_1omila i stvarala heroje, Ako bismo je-" „dnom rečju hteli da: obeležimo Krležin

:genije, onda. bi najtačnije bilo da ka-

Uostalom, ako Hegel ima pravo, a.on ima pravo kad kaže da je dramska književnost vrhovni oblik poezije, da u sebi sažima lirsku i epsku poeziju i vraća pisanu reč

Nastavak na 2. strani

ljudskom glasu i

| _KRLEŽINA VIZIJA ŽIVOTA ~

svakom književnom delu postoji

jedan imaginativni, ekstatični, e~

motivni koeficijent, koji se ne može pretvoriti u racionalnu misao, a, isto tako, i jedan individiualni, pojedinačni, slikoviti odraz stvarnosti, koji ne može da se uznese do opštih pojmova i ideja. Pa ipak, svaki književnik nastoji da sliku života svoga vremena i svoje sredine podigne na stepen univerzalnog i tako, svesno ili nesvesno, stvara svoju ličnu filozofiju. Može se čak reći da u tome najviše „uspevaju najveći pisci. Postavši svesna te činjenice, moderna književnost je na putu da je apsolutizuje i da se pretvori u intelektualnu anketu o životu, u istraživanje smisla života i mišljenja o njemu, dok je stara, klasična književnost, Dre svega, bila manje ili više stilizovana slika života.

Krleža pripada klasičnom tipu pisca. On je više gradilac velikih dramatskih situacija i likova nego tragalac za smislom života, više slikar i sociolog nego dijalektičar i filozof. Ali i u njegovom delu nalaze se ne samo poetski simboli koji predstavljaju idejna shvatanja njegovih ličnosti, nego i njegova sopstvena filozofska shvatanja. Filozofija, odnosno nazor o životu nije srž njegovog dela, kao u delima Prusta, Lorensa, Sartra ili Kamija, nego je najviši sprat jedne klasične, harmonično sklopljene zgrade, celovite slike jedne sredine i jednog vremena i skupa svih znanja o njemu. kao kod Dantea, Šekspira ili 'Polstoja.

Nastavljajući svoje književno delo u misaonim koordinatama jugoslovenske književno-filozofske tradicije, odnosno na Marulića, Njegoša, Steriju, Kranjčevića i druge, Krleža je i implicitno i eksplicitno izrazio jednu svoju ličnu, samosvojnu, jedinstvenu viziju Života, Kao polihistor, kao lirski i dramski pesnik, kao _pripoveđač i romanopisac, kao kritičar, polemičar i esejista, kao hroničar i putopisac, on je svoje stavove o svetu. životu i čoveku saopštavao i u delima imaginacije i u delima interpretacije, dublirajući i komentarišući stavove koje zastupaju „njegove ličnosti u pripovedačkoj prozi, drami i poeziji. Od „Legende“ do „Areteja“ proteže se jedinstvena težnja da se neposredna razmišljanja o životu uklope u jednu sliku o životu i ljudima „kao njen nerazdvojni deo, ali, isto fako,

od „Plamena“ do „Aretejevog“ pogo vora ova razmišljanja Krleža tumači razvija, objašnjava u svojim esejima polemikama, hronikama, dnevnicima : putopisima.

. Krležina vizija života ima trostruki izvor. Najpre, ona je nastala iz jed: nog osnovnog, dubokog protesta proti zločina prema čoveku kroz istoriju | istovremeno, na laž kojom se ovi zlo: čini nastoje sakriti i opravdati i mi slupost koja ne ume videti pravu i stinu o zločinima. Prvi svetski rat.ji u njemu izazvao gnušanje prema sta' nju stvari u ljudskom društvu koji gura ljude u strašne i besmislene po: kolje, u ubijanje drugih i prinoš„ ji sopstvenog života na žrtvenik besmislu U njemu je snažno buknuo protest pro. tiv takvog stanja stvari i protiv svegi onoga što omogućava i održava. takvi stanje. To ga je, na kraju, logično do velo do shvatanja da se samo obara: njem i uništenjem klasnog društveno/ uređenja može sprečiti svaki ratni po: kolj i svako poniženje čoveka.

Drugi izvor Krležinog pogleda na život nastao je iz analize sudbine jugoslovenskih naroda u specifičnoj geoprafskoj i istorijskoj situaciji. Njegova opšta filozofija nikla je iz filozofiić nacionalne sudbine, ona „proističe iz iskustva jugoslovenskih naroda, koji su vekovima živeli na poprištu sukoba dve civilizacije, dva duhovna princi· pa, dva ljudska mentaliteta. U istori· ji jugoslovenskih naroda · „Krleža je video i istakao' kao dominantnu crtu nesavladiv otpor prema svim pritisci ma sa strane, koji se odrazio u bes· mrtnim delima herojizma i kulturnin vrednostima neprolazne vrednosti. Vi-

"deći a našoj istoriji plodnu pobunu -na

evropsku i azijsku civilizaciju i koristai revolucionarni prkos protiv normi koje nameće svaki viši, nadljudski, apsolutni autoritet, Krleža Je ista– kao koko je stvaralački svaki otpor i svaka pobuna protiv apsolutnih, nadljudskih, odnosno neljudskih vrednosti,

Treći izvor Krležine vizije života jđ izvesna evropska filozofska tradicija. Njegovo filozofsko obrazovanje je ši. roko kao filozofsko obrazovanje jednog filozofskog stručnjaka prvog ređa. On poznaje misao i dela i onih filozofa čije stavove, bar delimično, usvaja, kao ! one sa kojima se uopšte ne slaže i koja

Nastavak na 7. strani

Miloš Il. BANDIĆ

ve što jeste moglo ·bi da bude i

drukčije. Prema , uobičajenom

dosadašnjem računanju smatralo se i smatra još i sad da je Miroslav Krleža napisao ova · četiri · Povratak Filipa Latinovića, Bamket u Blitvi, Na rubu pameti i Zastave. No ta računica je zastarela. Nije potrebna neka izuzetna, prevratna smelost, već samo pažljivo ·razgledanje i čitanje Krležinog proznog dela pa da se uvidi i utvrdi da je broj romana znaino veći, Čemu to? Ne svakako zbog strasti prema . kIš#sifikaciji nego. radi klasifikacije strasti: rastvaranje i prožimanje književnih · rođova,. koje karakteriše savremenu književnost, nije mimoišlo ni Krležu: kao prevashodno poetsko-dramska (i polemička) stvaralačka priroda i temperament, Krleža

je od pojedinih svojih eseja stvarao pripovetke, od književno-političkih pamfleta — liriku, od subjektivnih

lirskih egzaltacija u svojoj poeziji, dramske monologe i scene, od analitičkih dramskih struktura — slikovite, slobodne lirske vibracije; pa je, dakle, i neizbežno i logično što su i

njegovi romani začinjeni i natrunjeni

esejistikom, pamfletom, polemikom. kao što su neke njegove pripovetke i pripovedačko-dramski ciklusi stvarni, potencijalni, zaustavljeni i nerazvijeni. ili na svoj način razvijeni, osobeni romani. :

Reč, izraz, tema bira i stvara f{ormu, umesto da bestelesna, imaginarna forma (kao kalup, kao modla) tupo čeka ono što će se u nju sliti i sručiti, što će je. zapravo, stvoriti i osmisliti, Forma je odsutnost ili relativnost koju pesnikova reč gradj, razara ili prekraja u svome organizovanju i previranju. Turobno i jalovo akademsko pitanje „sadržaja“ i „forme“ ukazuje se u svoj raskoši svoga besmisla kod stvaralaca koji isključivo oslušku-

romana:

ju i slede svoju misao, svoju reč: nji-

„hovi sadržaji, su neobični, intenzivni,

njihova forma je neprimetna, strogo funkcionalna, ili nekonvencionalna, nova, prekretnička; elastično se prilagođava i verno služi njihovoj reči, nji·bovoj umetnosti. „Veliki meštar sviju „hulja, jedna od prvih, ranih Krležinih pripovedaka, takva je prozna kompo.zicija elastične forme koja bi se mogla „smatrati i njegovim prvim romanom.

Geneza te pripovetke — ili toga ro·mana — nesvakidašnja je.

U kratkoj napomeni na kraju knjige Hiljadu i jedna smrt (iz 1983. godine). Krleža kaže da je Veliki meštar sviju hulja, napisan 1917. godine kao — drama; da tematski spađa u ciklus Hrvatskog boga Masa; da je, zatim, tu temu o velikom meštru godinu dana kasnije preradio „iz drame u novelu” i štampao je 1919. u časopisu Plamen; i naposletku, što je za ovu stvar takođe karakteristično, Krleža taj tekst od stotinak stranica naziva „,novelom“. Sve su to elementi i fakta koji omogućavaju, pa i nedvosmisleno opravdavaju pokušaj da se Veliki meštar sviju hulja proglasi romanom i razmatra kao roman. U srži, u osnovi teme o ·velikom meštru, postojalo je, videli smo, kolebanje: drama ili pripovetka; tu formalnu neodređenost, to traganje proznog teksta za svojim pravim likom, pojačava i nastavlja sam Krleža, označavajući tu kompoziciju kao novelu. Kad već nije drama, kad (opsegom) nadmašuje novelu, kad,

| kao pripovetka, širinom i složenošću

naracije prevazilazi uobičajeni status pripovetke — zašto onda Veliki mešta”r sviju, ulja ne bi mogao biti roman?

Tu svakako nagađanju više nema mesta. Pa i samo Krležino upozorenje da je Veliki meštar sviju hulja odbegli, zalutali deo Hrvatskog boga Ma?nsa još jedan je dokaz u prilog ove teze: jer

šta je i Hrvatski bog Ma?s (i tu se osmatranje novih pojava i mogućnosti romana u Krležinom delu. nastavlja), šta je taj prozni ciklus ako ne svojevrstan novelistički roman. Prividno necelovit, Hrvatski bog Mars poseduje izvanredno tematsko jedinstvo i glavnog junaka — boga Ma?rsa. rat i io mu, pored ostalog, daje obeležje romana. Pripovedačko-dramski ciklus o Glembajevima takođe je (ukoliko mne gledamo odviše sitničavo-pedantski) specifična romansijerska saga. Najzad, među Krležinim pripovetkama ima jedna — Vražji otok — koju bismo takođe voleli da vidimo u kolu njegovih romana. Kao i Veliki meštar sviju hulja, tako je i Vražji otok — a možda čak i više — kompaktna, zaokružena prozna celina, dramatska, čvrsta pripovedačka gradnja sa svim osobinama i osobenostima razvijene romaneskne kompozicije. Sve što je u pripovedačkoj prozi od vrednosti i značaja, teži prevazilaženju — ka romanu ili drami. To narastanje proze, ta apsorpciona moć romana, njegova težnja za širenjem i gospodarenjem, za obuhvatanjem što prostranijih vidika i prostora ljudskog življenja ujedno je i znak njegove čežnje za oslobađanjem i slobodom toga življenja: prikuplja ga i sažima da bi ga prosve{lio, otpustio i prepustio sebi, Roman je milostivi tiramin.

Svrha je ovog nastojanja da uivrdi dramsko-romansijersku dominantu Krležinog stvaralaštva. Krleža je dramski pesnik. Krleža je romanopisac, To svi znamo, i fo ođavno. Da li je pritom u njemu dramatičar jači od romansijera, pitanje je subjiektivne naklonosti, i ne mnogo važno. Ali: Krleža je bitno romanopisac dramske inspiracije,' i dramatičar romansijerske (narativne) eksplikativnosti. Krležini romani šu ispripovedane drame; nje-

·'NA POČETKU BIO JE ROMAN

gove drame su dijaloškomonološki romani. Drame — scenskii romani, a Tomani — drame za čitanje. Nije stoga čudno što je Veliki meštar sviju hulja nastao najpre kao drama, da bi potom bio pretvoren u pripovetku i, naposletku, postao roman. Svojstvo je književnih dela da se postepeno, „godinama, istanjuju, kržljave i kopne, rasplinjuju, ili da se šire, granaju, rastu. Krležine pripovetke Veliki meštar sviju hulja i Vražji otok izdržale su (dosad) probu vremena: one su sadržavale, one i danas sadrže, unutrašnju snagu koja ih je podržavala da se ne sparuše i ne izgube u skučenosti pripovetke, već da održe i ojačaju onaj prvobitni duhovni, poetski intenzitet u kome su ponikle. Ko je zaslužan za to? Naravno, nikakva mistična i svemogućna „unutraŠnja snaga“ nego sam pisac; pesnik; on je ta snaga, unutrašnja i spoljašnja. Pisac, dakle, radnik kao i svaki drugi. s tom razlikom što se blodovi njegovog rada kupe i gomilaju oka njega, da ga, kad-tad „proslave ili unište, da ga umore i usmrte svojom ništavnošću. Ti njegovi takozvani plodovi, njegove prozne i poetske tvorevine, ta zapravo duhovna osamostaljenja u svetu rezultat su intelektualne samosvesti i avanture kojoj se pristupalo i predavalo bez predostrožnosti. otvoreno, neštedimice. bez mudrijaško-bolećivog pitanja: šta će biti sa ovim što radim, stvaram, sa svime ovim što me rastvara? Zato je Krleža mogao odlučno da kaže: nema velikih i malih drama. U jednoj „od njegovih ranih proza, u pripoveci-romanu V?ražji otok, ima jedna rečenica na koju treba obratiti pažnju: '

„Zbivaju se u životu momenti u kojima se događaji zgušnjavaju u male

i

Nastavak na 2. strani