Književne novine

Nastavak sa 1. Gtrane

ljudskoj ličnosti, koje na sceni treba da ožive pisanu reč, i da tako svojom očiglednošću govore najočiglednije ljudima, kroz glas, izraz, pokret tela i ljudsku radnju, onđa celovitom, sintetičnom duhu Krležinom drama i pozorište bili su predodređeni, bili najpogodnije sredstvo da se izrazi, da se puno i potpuno izrazi, TI da najne-

„VREME“ 1937.

posrednjje govori ljudima o ]judima svoa vremena, I on je zaista bio dramski pisac, od prvog trenutka. Počev od Maskerate, Salome i, za mene, izuzetno divnog Kraljeva, pa sve do Areteja š; verovatno, do neke nove drame ili komedije koja se nalazi u nekoj od nje-

„POLITIKA“ 1957.

govih ladica — Krleža je neumoran i od njega se sve može očekivati: i za njega se može reći: und kein Einde, kao što je Gete govorio za Šekspira, On je bio dremsksi pisac i u svojim pesmama, i u svojim romanima, i u svojim pri-

„RNJIŽEVNE NOVINE" 1050.

povetkama, i u svojim esejima, i u 5SVOjim polemikama, i u svojim pamfletima, i u svojim govorima, i u &vakom svom retku.

A za našu glumu, za razvoj naše nacionalne glume, za naše scensko ostva= rivanje, Krleža je ne samo dao najveći

„KNJIŽEVNE NOVINE“ 1955,

KARIKATURE MIROSLAVA KRLEŽE 1Z, PREDRATNE I POSLERATNE STAMPE

2

Velibor GLICORIĆ

IZ SUSRETA S KRLEŽOM

ogađaji iz impenijalističkog rata burno su odjekivali u beogradskoj sredini kada je u nju, prvih godina posle 1918, Krleža dolazio. On je tada vodio u našoj literaturi tako reći sudsku raspravu protiv rata. U

· Beogradu je u to vreme održavao pri-

jateljski kontakt u prvom redu sa Onim piscima i intelektualcima koji su na srbijanskoj strani istupali sa revoltom na nasilja i zločine izvršene u ratu, Krležu je uzbunio Solunski proces sa svim onim mistifikacijama, falsifikatima i obmanama, fabrikovanim optužbama i lažnim svedočenjima, sa onim srozavanjem pravosuđa na najdrastičniji instrument samovlašća za vršenje nasilja i razbojništva nad čovekom. Onaj slobodoumni, pobunjeni Beograd prigrlio je, u tom času, Krležu kao svoga pisca. Studentsku i radničku omladinu oduševio je svojim revolucionarnim plamenom i buntovno protesnim postupcima, intelektualnom i moralnom hrabrošću u zalaganju za istinu. Ušao je u beogradsku slobođoumnu sredinu spontano, urastao je svojim duhom i ličnošću u njene snove, ideale i ambicije. Dočekan je kao pisac koji otvara novu epohu i literaturi. T odmah se našao u središtu interesovanja književ-

| nog i umetničkog sveta.

Ne bih mogao ni približno da odre-

· dim vreme kada sam prvi put susreo

Krležu. Sećam se više utiska iz prvih susreta s njim. U mladim danima moga kritičarskog rada bio sam sklon i traženju ekstrema protivrečnosti između pisca i njegovog dela. Susreti sa Krležom obarali su takav pristup osvetljavanja ličnosti pisca. Krleža je davao utisak da je izlazio u svet neposredno _iz svoje stvaralačke radionice kao vajar sa plamenom na rukama. Govorio je kako piše. I to što je govorio u privatnom opštenju bilo je tako literarno da se moglo odmah stavljati u štampani slog. Govorio je onako temperamentno, dinamičmo, u velikim' tokovima misli i izraza ekspanzivno, sla-

wp" Krufir Pi TE n DOT aesciperkimEO GG RI RJA naNaCira

i odlučujući doprino5, već bio pokretač, podstrek, animator i inspirator jugoslor venskog scenskog izraza, potvrđujući klasičnu istinu da velika gluma mora i treba da se izgrađuje i ostvaruje na n5cionalnom repertoaru.

Veličina jednog umetnika meri se prema tome da li mu je pošlo za rukom, i koliko, da razreši jaka protivrečja što su izgledala nepremostiva u njegovom vremenu, da li mu je pošlo za rukom da razmrsi ili preseče Gordijev čvor nekog paradoksa. Za dostojanstvo, Z« veličinu njegovu, često je dovoljno ako razreši ili razmrsi bar jedan. A Krleža ih je razrešio, razmzsio, nekoliko,

Prvi paradoks koji je Krleža razmrsio za sebe, ali i za nas, sastoji se u fome da mu je pošlo za rukom da bude jedan od najsvesnijih sinova Hrvatske i, u isti mah, jedan od najsavesnijih Jugoslovena, da bude veliki EBvropejac i, u isti mah, nepokolebljivi građanin sve= ta, Da buđe najstrasnije autohton i, isto vremeno, najšire universalan, 'Prebalo je zaista džinovske snage za ono veliko umetničko odricanje kada je jednu od svojih najdubljih pesničkih inspiracija, svog Petricu Keyempuha, izlio u gotovo umirući jezik svog najužeg ali zato najdražeg kraja i, u isto vreme, trebalo je imati silovitog pesničkog dara da bi dao ritam i zvuk universalnosli kolikim sVOjim stranicama.

Drugi paradoks, koji je razrešio, Ba= stoji se u lome du je Krleži pošlo za rukom da bude živi, aktuelni, beskompromisni pisac i pesnik svih ovih Dpedeset godina, na oštrici savremenosti, umešan u sve naše diskusije i umetnićke i idejne borbe. angažovan do kraja, a istovremeno da kleše rečenice u čvršći kamen frajanja, odmah kao ispisane za sva vremena a ne samo zu irenulak koji ih ie izazvao: da bude neprekidno budan savremenik, uvek na živoj straži, i klasik u isli č38,

I treći paradoks, možda najvažniji za jednog pisca, Krleža je razrešio: da piše za odabrane, kako se to kože, a istovremeno da govori najširim slojevima, da bude buktinja, kao što Je i bio u vrcmenu između dva rata, za borbenu i naprednu omladinu i da, istovyemen0o, ostvari veliko književno delo izvanredne umetničke vrednosti.

Dušan MATIC

povima misli i izraza, kakav je i njegov književni stil. Sa jarkim zalaganjem u diskusionoj i kritičkoj reči. Po neki put mi se prikazivalo kao da mu je usmena reč monolog i kao da mu je sabesednik postepeno postajao ličnost iz njegove literature, ona koja ga SsVOjim živim prisustvom inspiriše da se rasplamsaju teme i pitanja o kojima u tom vremenu sam u sebi, u svojim misaonim i poetskim bdenjima, raspravlja. Po neki put mi se prikazivalo da u njemu, kada je u usmenom razgovoru, živi sukob sa neprisutnim, imaginar=– nim protivnikom Koji inkarnira pojave, predrasuđe, zablude, gluposti, na koje se s revoltom ili negođovanjem Uustremi njegov kritički duh, Iz prvih susreta s njim snažan utisak je ostavila na mene njegova ličnost velikog, jizuzetnog književnog formata, fenomen talenta i erudicije, gigantska umma i

duhovna rađionica u koju se stiču i sustižu sasvim vreli društveni i umet-

nički problemi iz naše stvarnosti i sveta. Njegovi razgovori nemaju vid umne distrakcije. Nemir odgovornosti pisca pred svojom savremenošću i istorijom čini nespokojnom i uzbunjenom i njegovu usmenu reč. Krleža ni kao Usmeni sabesednik ne odlaže oružje kritičke opservacije i kritičkog mišljenja. Neođoljiva je potreba u njemu da iskaže ono što misli i da se pređ problemom i pojavom energično i kategorično opredeli, Samo takav vid susreta i razgovora privlači njegov duh. On se ne odmara u usmenom razBOVOTU, ne prihvata plitku ležernost i praznoslovnost, ne ponaša se oportuno pre" ma njima. Zaštićuje se bodijama ironije i sarkazma, i atakira. Utisak je da on i u usmenom govoru prođužuje me-

%

— ——_—_——I Inu —_—————

NA POČETKU BIO JE ROMAN

Hastavak sa 1, strane

drame, sazdame po jednim fe istim načelima velikih drama, u kojima igraju junaci, kraljevi, i teče krv“. Načela velikih i malih drama izjednačuju se, izjednačena su, i taj spom=tano-dinamički, čulni i strasni, instinktivno-kritički i revolucionarni odnos. prema stvarnosti, prema 'hnjiževnoj materiji, doprineo je, učinio je da MKrleža u prozi i u stihu reaguje onako kako ja reagovao, da postane bard vremena, i da istovremeno alttivira svoj politički stav i svoje književno stvaranje. Pisao je o onome što je video i što je sam osetio na svojoj koži, Stvarnost, opaka i zloguka, neposredna ljudska stvarnosf, bez maski i utešnih koprena, to je bio onaj fatalni demon sa kojim se Krleža sukobio na samom početku svoga književnog puta i sa kojim ne prestaje da vodi bitke do danas, Na kraju krajeva (mogao bi neko da se pila) šta fu ima neobično: zar svaki pisac ne piše o nekoj jzvesnmo.j, kakvoj-takvoj, svojoj i svačijoj stvarY= nosti? Piše, Ali ono što je neobično, u svemu i od svega izuzetno jeste to što se Krleža toj hidrolikoi, satanski opasnoj stvarnosti, loj goloj sadašnjosti oduvek predavao totalno, noseći je u sebi i puštajući da ga i ona nosi u svojim brzim i podmuklim maticama, ali nikad da ga potopi, savlađa. Stvarnost, svakidašnja ljudska realnost u Krležinoj prozi veći je monstrum +

apokalipsa, svirepija lajna'i krvavije, i

grotesknije čudo od svake metafizičke

spekulacije i najneobuzđamije poetske fantazmagorije. (O tome fenomenu biće ovde još reči i, čini se, nikad dovoljno,) Sred te stvarmosti, uvek na poprištu, Krleža se nije pređomišljao pred „velikom“ ili „malom“ temom: sve je bilo tema i sve je pođ perom ovog pisca postajalo drama što je bilo vezano za čoveka, za ljude, živof, vreme: za ljudsku stvarnost, I iunaci i nejunaci, siro= masi i kraljevi, pojedinci i čitavi narodi, bujice, okeani krvi i čista, bistra jutarnja plavetnila, to su akteri i dekori ove davnašnje i uvek aktuelne drame.

Posebno je značajno za mas to je jedna od njenih ranih ekspozicija bila upravo pripovetka-roman Veliki meštay sviju hulja, Gotovo na samom po četku svoga rada, i ne znajući valjda da to čini, ovaj pisac oglasio se roma nom. i taj njegov potez, iako u pojedinostima neujednačen i nmejednak, bio je po svome opštem efektu dostojan

četak i vesnik onoga što će doči: serije romana (slobodno se može reči) kojoj je Veliki meštar sviju hulja bio dugo zanemarivani ili neprimećeni preteča i prethodnik, roman u dubokoj senci ostalih Krležinih knjiga i spiša, roman koji čeka na samog sebe i na druge. A zatim dođe čas — uvek naiđe

' laj čas — da se stvari nazovu njiho-

vim pravim imenom. Sve što izgleda drukčije vremenom postaje ono što jeste,.. (Odlomak) Miloš I. BANDIĆ

ditacije i kritička diskusiona · „rasuđis vanja iz svoje literature, pogotovu iz esejistike i polemičkih spisa. On je i u usmenom razgovoru elokventan li. terat i erudit, nepomirljiv književni, umetnički i društveni kritičar, - često kao takav polemičan i satiričan,

Izgledalo bi da je njegova ličnost i komunikativna, i zagrađena. Iz prvih susreta uočio sam đa u njegovom duhovnom prostoru postoje minirana polja za dosadne, glupane, naročito za drske i sujetne nametljivce. Takya odbojnost, koja kod njega znači i duhovno i estetsko odabiranje, nije smetala njegovoj komumnikativnosti. Njegov dramski instinkt i dramski temperament traže stalno neposredno suočavanje sa životom i čovekom, On nije pisac koji se povlači u samačke ćelije i koji može biti zadovoljan otbuđenjima.

Jednom sam ga, u vremenu između dva rata, posetio s Gustavom Krklecom u njegovom stanu, u Zagrebu, Dovršio je zbirku Balade Petrice Kerempuha i čitao nam stihove iz nje. Bio sam neobično impresioniran novinom i čarima ove poezije koja je osobena u njegovom književnom stavaranju i nas šoj literaturi, a takođe i njegovim čitanjem. Poezija je prostrujala svim svojim živim bojama, melođijama, svežinom soka i šarmom jezika, neobič“ nim vitalitekom duha, njegovom interpretacijom. One magije koje oha sadrži, ono fluidno i muzičko. Spajanje Krležine poetike s jezikom u kome šume glasovi zemlje, dobili su u hnjegovom čitanju krila. Poezija je tekla sa prvog svoga izvora sveža, poletna, penušava, neustavljana i neprinuđavana lektirom. Njen jezik bio je pesma za sebe. U njemu su novu čaroliju dobili i pesnikov zavičaj, i pesnikovo biće,

Od mlađih dama „književnog rada veoma živo! sam be interesovao za M meltničke čogađaje u Zagrebu. Kao pozorišni kritičar lista Politike svojom inicijativom odlazio sam u Zagreb da gledam predstave jedne progresivnije grupe glumaca Narodnog Kazališta, i da o njima pišem. Seđao sam u voz u podne pri završetku rada, video predstavu, vraćao se u nadleštvo izjutra i objavljivao „prikaz dan-dva „kasnije, Mrenuo sam jednoga dana u Osijek da prisustvujem premijeri U logoru Miroslava Krleže. Prijatelji Vladislava Ribnikara, koji su uoči puta bili s njim, obavestili su me nn železničkoj stanici da je policija po nalogu Korošca izvr: šila energičnu presiju na vlasnike ljstd, zastrašila ih ucenom da će list biti obustavljen ako odmah ne otkažu 88» radnju onima koje je obeležila kao nes poželjne levičare. Policijski prepad du go nagoveštavam, pripreman i isproba= van, ipak je đošao nekako iznenadno, i bilo mi je žao što prikaz o premijeri Krležine drame u Osijeku neću moći dati onoj „publici koja je pratila u Politici moje pozorišne recenzije, (K8ko mi je sarađnja u Politici otkazan3; prikaz sam objavio u književnom č8” sopisu,)

Predstava u Osijeku pračena je Ve? likim ovacijama publike, Bio joj je prisutan Krleža. U onoj atmosferi 78" brana i progonstva delo Krležino imalo je dejstvo neposrednog protesta protiv nasilja, a ovacije masovnu podršku borbi protiv terora. Krležin revolt na ugnjetavanje i na unižavanje ljudskog dostojanstva nalazio je duboki odjek kako u umetnicima · koji su gradili predstavu, tako i u masi gledalaca, Predstava je rasla u nadahnuću i elanu elektricitetom i scene i sale. U taićyim okolnostima susret sa Krležom imao je viši, epohalni smisao, Bio je to susret U bici, na isturenim položajima bitke 74 slobodnu misao, slobodnu reč, za PT?” vo. |. dostojanstvo čovekovo. ~

KNJIŽEV.NE NOVINE